Прослава Световида - слика приказује жетвене свечаности у част бога Световида, у граду Аркона
на острву Рујан. Световидов храм, чувен по богатству, био је највеће место ходочашћа свих
Словена у пероду од 8. до 10. века. Касније су Аркону разрушили Данци, а у Мухино време
постаo је митски симбол некадашње словенске славе. Храм се, светао, види у даљини, лево, а изнад њега приказан је, тамним бојама, бог Тор са своја четири пса као наговештај будућег уништења.
У централном делу, горе, приказани су словенски ратници окупљени око кипа Световида.

Бугарски цар Симеон. Период словенске литургије у Моравској завршио се Методијевом смрћу и његови ученици су након тога заштиту морали да потраже на двору бугарског цара Симеона. Бивши монах који је у међувремену постао велики војсковођа, Симеон, и сам је био заслужан за превод многих литургијских списа на словенски језик.
Његова фигура заузима централно место у композицији слике, зрачи ауторитетом и величином, а окружен је филозофима, писцима, лингвистима и преписивачима. Предмет њихове пажње чине књиге и документи који у себи крију податке о прошлости и будућности словенских народа.

Краљ Бохемије - Премисл Отокар II
Премисл Отокар II који је владао у периоду од 1253. до 1278, био је један од највећих владара у чешкој историји, прослављен како због својих војних успеха, тако и због политичке мудрости и личне великодушности.
Слика приказује свадбену церемонију једне од његових рођака, на коју је он позвао све словенске владаре с намером да се уједине у савез.

Крунисање српског цара Душана за владара Источног римског царства. Стефан Душан био је мудри војсковођа који је искористио слабљење Византије да прошири словенске територије на југу. Године 1346. овенчан је као цар Срба и Грка, а одмах потом прогласио је Законик по коме је владао широм Источног римског царства.
Слика приказује процесију која прати крунисање. Испред старешина који носе царев мач и одличја су девојке у народним ношњама, а својом младошћу изражавају заправо наду самог Алфонса Мухе у будућност Словена. Цар Душан окружен је фигурама у црвеним огртачима.

Јан Милич из Кромерижа. Јан Милич је живео у Моравској у 14. веку и био познат по противљењу званичним католичким властима, али и по посебној љубави и самилости према прашким сиромасима, због чега је имао доста присталица. Преобратио је многе проститутке, а 1372. изградио манастир посвећен Марији Магдалени, на месту где је пре тога била јавна кућа.
Неколицина људи на врху скеле планирају даљу градњу манастира који ће постати уточиште за сиромашне. Испод, насликан је Милич као скромна појава, како проповеда пред групом жена. Оне своје некадашње хаљине мењају за беле, монашке. Слика слави веру и самилост.

Јан Хус се моли у Витлејемској капели. Верски вођа и потоњи национални херој, Јан Хус (14-15. век), био је ректор Универзитета у тадашњем Прагу и главна фигура реформаторског покрета у Бохемији. Концил у Констанци га је 1412. осудио и анатемисао, да би га после три године живог спалили, што је изазвало масовне побуне Чеха и, касније, чувене хуситске ратове.
Муха приказује Хуса како се моли у Витлејемској капели у Прагу 1412. године; десно од њега је задужбинар капеле, трговац Криж, а са леве Јан Жишка, будући национални јунак и војни вођа хусита. Краљица Софија седи испод балдахина десно, а лево је приказана сцена како свештеник са проповедаонице води белешке које ће се користити на суђењу против Јана Хуса на Концилу у Констанци.

Скуп у Кришком: ултраквисти. После смрти Јана Хуса, вођство словенског религиозног реформистичког покрета преузима ултраквистички свештеник Коранда (хусити су се још на почетку поделили на две групе, умереније ултраквисте и тврдокорније таборите, али су се и једни и други држали, док је било хусита, тзв. ултараквистичких религиозних обичаја), који је подржавао другачију праксу причешћивања.
Коранда је приказан како на скупу у Кришком, 30.9. 1419. проповеда и саветује присталице да је уз оружје за победу неопходна и вера. Тамно небо на слици наговештава скори почетак хуситских ратова; а бела и црвена застава симболизују живот и смрт.

После битке на Гринвалду: солидарност северних Словена. Читав 14. век означен је ратним упадима германског реда тевтонских витезова на територије северних Словена. Као одговор на то, пољски краљ Владислав Јагело и чешки краљ Вацлав IV потписали су уговор о заједничкој одбрани који је потврдио свој значај у бици на Гринвалду 1410, када су Словени однели веома важну победу.
Муха, међутим, овде не слика сцену битке, већ оно што долази после ње. Видимо пољског краља како жали над изгубљеним животима ратника.

После Витковске битке. На самом почетку хуситских ратова 1410. године, немачки краљ окупирао је утврђење у Прагу и ту се крунисао. Одреди сељака, Хусових присташа, пристигли су из јужне Бохемије како би се супротставили Германима, вођени неустрашивим Јаном Жишком.
Слика приказује свештеника на пољу како држи рипиду окружен осталим свештеницима који усрдно моле. Десно се виде обриси прашке тврђаве. Сунце се промаља обасјавајући фигуру Јана Жишке, као знак божје милости и наговештај ратне победе. Међутим, жена у доњем левом углу, која је заправо у првом плану, окренута је леђима и као да разбија ову атмосферу тријумфа знајући, можда, да ће рат однети животе и њених синова.

Петар Хелчицки у Водњану: не враћај зло злим.
Композиција донекле стилски наликује приказу Витковске битке, али осликава другачији аспект хуситских ратова. Водњани су градић захваћен унакрсном паљбом хусита и германских снага. Мештани су одлучили да се обрате Петру Хелчицком, сељаку-филозофу, иначе оснивачу цркве Чешка браћа, сродне ултраквистима. Кад су стигли, пали су од исцрпљености и умора, ојађени и очајни јер њихови домови горе у пламену. Хелчицки, држећи Библију, иде од једног до другог, теши их и храбри, тражећи да не мисле на освету.

Хуситски краљ Јиржи Подјебрад. Рим је 1430. био приморан да прихвати хуситске захтеве и престане са крсташким ратовима по словенским земљама. Када су Чеси изабрали свог сународника Јиржија Подјебрада 1458. да потврди њихову независност, он је отишао у Рим и 1462. године затражио да прихвате његов избор. Међутим, одбијен је и враћа се у Праг праћен кардиналом Фантином, чија је улога била да Чесима објасни њихову позицију.
Слика приказује кардинала на скупу у краљевској дворани Старог града у Прагу, који захтева од хуситског краља да призна римски ауторитет. Подјебрад одговора: ''Нема на овој земљи никога ко може бити судија мојој савести''. Дечак насликан испред како затвара књигу чији је наслов ''Roma finita'', уз светло које допире споља, представља симбол новоуспостављене слободе и одлучности да се истраје.

Одбрана Сигета од Турака под вођством Николе Зринског. Турци су током 1566. напредовали дуж Дунава и дубоко зашли у угарске територије. Народ, предвођен хрватским племићем Николом Зринским, покушао је да их заустави код сигетске тврђаве. Одолевали су двадесетак дана, током којих је Зрински изгубио живот. Његова удовица, схватајући неминовност пораза, дигла је у ваздух барутану, што је уништило Стари град, али и нанело велике штете Турцима и зауставило њихово даље напредовање.
Муха је на слици приказао тврђаву у пламену и саму битку, али десно и жртвовање жена.

Штампање краљичке Библије у Иванчицама: бог нам је дао дар сопственог језика. Краљичка библија је први комплетни превод Библије на чешки језик (16. век). Превођење и штампање започело је Бохемско братство у Иванчицама, Мухином родном месту, а завршено у Краљицама; отуда и назив Краљичка библија.
Слика приказује племића који је угостио Бохемско братство како прегледа прве стране одштампаног текста, као и велики број студената који су се окупили око пресе за штампање, и једног, издвојеног, који слепцу чита Краљичку библију, симбол чешког националног поноса и данас.

Последњи дани Јана Коменског. После војног пораза 1620, Чеси су били присиљени да се врате на католичанство, док су они који су то одбијали - депортовани. Један од најугледнијих међу изгнаницима био је Јан Коменски, духовни вођа Братства и страствени заговорник образовања. Духовни садржај његових текстова био је инспирација онима који су и даље сањали о независности.
Муха је насликао сцену његове смрти: Коменски, непокретан, на обали холандског града Нардена, где је живео после прогонства. У првом плану су следбеници Коменског који жале због смрти свог вође чија је изолација и усамљеност за живота дочарана сивилом мора и неба. Нешто светла које баца мали фењер, лево од центра, симболише наду да ће се неко ипак вратити у домовину.

Света гора Атоска - ризница најстаријег православног литерарног блага. Атос је најсветије место за источно хришћанство, а ова слика представља известан одмор у Мухиној посвећености историји Словена и одаје почаст источној цркви која их је повезала у Византијском царству, посебно путем мисионарског деловања Ћирила и Методија. Десно је приказана група руских ходочасника како клече пред свештеницима чија прозрачност, повезана са сунчевим зраком који пресеца слику дијагонално, додатно говори о њиховој духовности. Зрак се завршава на сцени младића који помаже слепом старцу.
Анђели у центру композиције држе моделе четири словенска манастира, док два анђела у строгом центру представљају Љубав и Веру. Читаву сцену наткриљује прелепи приказ девице Марије која повезује симболику претходне три сцене.

Заклињање Омладине под словенском липом
У Прагу је 1890. основана организација ''Омладина'', као радикалније крило странке ''Млади Чеси''. Њихове идеје биле су националне, социјал-демократске и анти-аустроугарске. После анти-династичких демонстрација 1893. године, 77 чланова је ухапшено, да би касније неколико њих оформило Странку државног права са циљем ослобађања Бохемије од Аустро-Угарске.
Муха је насликао припаднике покрета како полажу завет под липом, светим словенским дрветом, у чијим гранама пребива богиња, чиме жели да прикаже везу овог покрета са митском прошлошћу словенских народа. Интересантно је да два лика на слици представљају Мухиног сина Јиржија (испред, десно) и кћер Јарославу (испред, лево); тиме као да је хтео да каже да ће и његово потомство наставити завет, на добробит Чеха и свих Словена.
Неки мањи делови су остали у темпери, због чега се ово платно сматра недовршеним.

Укидање ропства у Русији. У Русији је ропство званично укинуто Законом из 1861. године, касније него у другим деловима Европе. Слика приказује понижене како се тискају, несигурни у то куда даље. Посебан детаљ чини мајка са дететом, лево, њен забринути израз који одражава тежак сељачки живот.
Ова свест о дубокој подељености између владара и народа је додатно наглашена начином на који се Црква св. Василија, као једина, централно постављена, грађевина, уздиже над окупљенима - и претећа и далека.

Апотеоза Словена, последња слика Епопеје, тежи да обједини све елементе који треба да укажу на тријумф Словена као на пример за човечанство уопште. Муха је користио четири боје како би означио различите аспекте историје Словена: плавом (доле десно) је представио древну историју, црвеном (изнад, лево) Хуситске ратове, црном у центру десно су насликани непријатељи Словена, а жутом у центру - они који су се борили за слободу, мир и јединство.
Омладина носи гране липовог дрвета и одаје почаст херојима, а међу њима је и група ратника из Првог светског рата. Главну фигуру представља човек раширених руку који се уздиже и над словенском патњом која је трајала вековима и са надом у нову републику. Опет видимо круг као симбол уједињења Словена, голубицу - мир, али и америчку заставу као својеврсну захвалност Америци за њен допринос у оснивању Чехословачке. Христ, на самом врху, благосиља читаву сцену.