СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
  
 

 

КОНСТАНТИН ВАСИЉЕВ
И
ЛЕГЕНДАРНИ ЈУНАЦИ
РУСКИХ БИЛИНА

 


Слике Константина Васиљева и избор одломака из руских херојских епова


Приредила:
Александра Маринковић Обровски

 

 

 

Поштуј ауторска права... наведи извор... www.svevlad.org.rs

 


Живот
Златни пресек
Слике и јунаци руских билина
Неколико других слика...
Извори - литература

 

 

ЖИВОТ


Месец дана пошто је Мајкоп окупиран, родио се Константин Васиљев – 3. септембра 1942. Како је отац био учесник рата, по ослобођењу, цела породица се сели у Казањ, а одатле 1949. у Васиљев. Слике ова два места дубоко су се урезале у сећање малог Костје, па су мотиви Казања и Васиљева касније постали веома чести на његовом платнима. Посебан значај имао је Васиљев, крај кога протиче Волга, река која се према сведочанствима античких географа раније називала Ра. Као мали, није се попут остале деце радо играо, већ је често са оцем одлазио у риболов. Тамо, на Волги, цртао је све што би привукло пажњу његовог ока, а неколико цртежа из тог периода сачувано је и до данас. Ова уметникова везаност за реку опстаће током целог његовог живота и уочава се у великом броју слика.

Родитељи Константина Васиљева, колико год су могли, усмеравали су и подржавали развој свог сина. Мудро и ненаметљиво, обликовали су његов укус, бирајући му књиге и репродукције слика, упознавали са музиком, водили га у музеје Казања, Москве, Лењинграда кад год би им се за то указала прилика и кад су имали могућности.

Врло рано су опазили да је син талентован и да не пропушта прилику да црта, па су га и по савету учитеља уписали у уметничку школу. Баш у том моменту Московска средња уметничка школа је давала стипендије и КВ је тамо примљен са одличном оценом (у целом Совјетском Савезу оваквих школа било је три). Међутим, после две године умре му отац, због чега је морао да прекине школовање у Москви и врати се у Казањ, где је наставио уметничко образовање. На жалост, већина цртежа из овог времена није сачувана.
У пролеће '61. завршава школовање и за дипломски рад добија да уради декорацију за оперу 'Снегуљица' Римског-Корсакова.

У потрази за својим јасним уметничким идентитетом, Васиљев је преболео и фазе апстакције и надреализма. Једно време био је под утицајем дела Пикаса, Мура, Далија, али увек уносећи и нешто специфично, своје. У сваком случају, деликатна и осетљива душа Васиљева није могла да се помири са ограничењима лакомислене форме надреализма, са њеном неуравнотеженошћу. Уметник је увидео његову несадржајност, рушење онога што је главно, чега има у реалистичној уметности, а надреализам не садржи.

Тежио је да постигне већу дубину самоизражавања и јасно искаже свој поглед на свет. Најбоље се изразио кроз пејзаже, али лепота, величина духа, то је оно што је овај уметник сматрао најважнијим. Тако су настале слике Северни орао, Човек са совом, Чекање, Северна легенда и друге, које су поплочале пут ономе што се данас назива 'васиљевски' стил.

Васиљев је био у потпуности особен. Волео је природу, људе, живот, али обраћао је пажњу и на оно што многи сматрају небитним – на сваки облак, лист, стабло; све га је занимало. Стремио је свему добром и дубоком, и на томе је заснован читав његов живот. Могуће га је не признавати, чак је неколико његових слика спорно, али је немогуће остати равнодушан према њему и његовом делу. Неке колеге су га називале аметером, а његове радове дилетантским мазаријама. А опет, таленат, богат духовни живот, као и одлично образовање, учинили су да КВ остане свој, неупоредив са било киме.

Имао је неколико љубави – Људмилу Чугунову, Лену Асејеву и Лену Коваленко. И као што за уметнике и иначе важи, и КВ је у љубави био рањив и горд, у сталном страху од одбијања који му није допуштао да начини било какав одлучујући корак.

Извесног објективног удела у овоме имао је и утицај мајке, њена безусловна љубав никако није допуштала да се КВ и емотивно осамостали. Сваку девојку процењивала је са крајњим критицизмом, а потом би сину саопштавала свој став, на шта је КВ био веома осетљив.

Околности његове погибије остале су и до данас загонетне. Према службеној верзији, 29. октобра 1976. га је на железничкој станици ударио воз. Родбина и пријатељи нису прихватил овакво објашњење, јер је много тога остало неразјашњено. Сахрањен је у брезовом шумарку, где је и током живота волео да борави.

*

Три су места на којима се чува око четири стотине слика Константина Васиљева: Меморијални музеј у Васиљеву, Уметничка галерија у Казању и Музеј Константина Васиљева у Москви. Овај последњи у септембру 2009. године горео је у страшном пожару чији узрок није довољно познат. Тако се и судбина музеја овог уметника, по својој загонетности, симболички поклопила са околностима његове смрти.

 

 

ЗЛАТНИ ПРЕСЕК


Човек је кроз историју одувек тежио да буде окружен оним што је лепо. Управо то је у једном тренутку изазвало упитаност – шта чини основу лепоте? Да ли је могуће упоредити лепу скулптуру, храм, слику, симфонију, песму или појаву као што је нпр. ноћ? Може ли се наћи јединствени критеријум по коме се може вредновати лепота цвета камилице и насликани акт?

Постоје бројне познате ''формуле лепоте'' одређене геометријским облицима: квадрат, круг, једнакокраки троугао и пирамида. Ипак, најраспрострањенија формула која говори о постизању обједињеног критеријума лепоте јесте јединствена математичка пропорција – божанска пропорција, златни пресек, златни број или златна средина. У вези са тим су и Фибоначијеви бројеви (1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, ...) чија се појава може пратити кроз историју уметности. Примери познатих дела која показују ове пропорције су Кеопсова пирамида у Египту, Партенон, грчке скулптуре, да Винчијева ''Мона Лиза'', слике Рафаела, Шишкина, Рјепина, Шопенове Етиде, музика Бетовена и Моцарта, али и слике Константина Васиљева.

Васиљев је у својим сликама користио овај принцип веома мудро. За златни пресек је сазнао још на Академији у Казању и од тада на сваком свом платну је тежио, без обзира на уметнички правац, да укаже на централну, тежишну тачку слике, чему ће сви призори са платна стремити као ка неком невидљивом магнету.
Његова слика ''Крај прозора'' је најупечатљивији пример златног пресека. Можемо само да нагађамо шта је уметник желео да нам поручи овом сликом. Међутим, једно је неспорно, при првом погледу уочавамо судбинску предодређеност двоје младих. Младић је у пуној снази, спреман да по сваку цену брани своју љубав; али девојка показује узнемиреност. Шта је изазива... страх, понос, борба са предрасудама? Као да јој срце говори да је то нешто друго важније од њене љубави.


Главна мисао слике и уједно њена кулминација приказана је у лицу девојке које исијава неком необичном чистотом, достојанством и тихом мудрошћу. Васиљев је сместио лице девојке на саму тежишну, ''златну'' тачку слике, коју пресецају две ''златне'' линије, усправна и водоравна, крај самог њеног ока.
Хармонија коју осећамо гледајући ову слику управо је постигнута оваквом композицијом и увођењем златног пресека.

 

 

 

СЛИКЕ И ЈУНАЦИ РУСКИХ БИЛИНА

Иако је делом био инспирисан нордијским митовима (Карлик Нибелунг, Вотан и др) или херојима Совјетског савеза који заставе нацистичке Немачке бацају под ноге (Генерал Жуков), сигурно највеличанственији део уметности Константина Васиљева чине оне слике на којима је приказао мотиве и јунаке легендарних руских епова.

У овом делу, уз приказане слике Константина Васиљева, навели смо и одговарајуће стихове из руских билина који се односе на главни лик слике, или на насликани догађај. Пре тога, свакако треба рећи шта су то уопште билине:

''Руска епска народна песма о јунацима средњовековне Русије и њиховим подвизима. Термин је увео у научну употребу И.П. Сахаров 1839. на основу помена б. у ''Слово о пуку Игорову'' (XVII); за ову врсту песама народ је имао назив ''старина'', ''старинка''.
Јавиле су се, највероватније, за време процвата и распада Кијевске Русије, на што упућују историјске успомене у њима: личност кнеза Владимира (978-1015) и његовог ујака Добриње; слика средњовековног Кијева и Новгорода; гозбе - већања; хладно оружје (стрела, копље, мач); мегдани пред војскама окупљеним за бој.
Главни јунаци кијевског круга б. јесу Илија Муромец, Добриња Никитич и Аљоша Попович.
У новгородском кругу б., знатно ужем од кијевског, издвајају се као личности Василије Баслајев, Садко и Микула Сељанинович, имајући за позадину свакодневни живот старог трговачког средишта'' (Речник књижевних термина, стр. 78-79).

Рођење Дунава


Идеја да се ова легенда преточи у слику потекла је од сестре Људмиле, јер је то био њен омиљени еп. Људмила је прочитала све познате верзије овог епа, али и дело Александра Николајевича Афанасјева ''Поетски поглед на природу код Словена'', што је доста допринело додатном разумевању епа.
Резултат овог рада су два велика платна и три завршене скице под називом "Рођење Дунава".

Васиљев није напросто илустровао овај еп, промислио је над сваким потезом, увек је тражио неки нов и необичан угао у погледу на тему како би његова слика имала што снажнији утицај на посматрача и довела га у ситуацију да се поистовети и са сликом и са главним јунаком.

...Молила је Настасја краљевна,
Ај молила, горке сузе лила:
''Ој, ти тихи Ивановић Дунав,
Опрости ми женске лудорије!
Закопај ме живу до појаса,
До појаса у земљицу црну,
Па ме шибај по голом тијелу,
Ал' опрости женска лудовања,
Не затежи натегнутог лука,
Не окидај каљену стрелицу
По оном ли резу од ханџара,
А у оној у прстен сребрни:
Ти си сада мамуран, Дунаве,
Ти си сада поднапит, Дунаве,
Убићеш ме Дунавушко младу,
Два живота страдаће невина.
Ја ти носим чедо у утроби,		 Сребрне му ноге до кољена,
Златне су му руке до лаката,
А отрага мјесечина блиста,
Очи су му ко сунчани зраци.''
Али Дунав за то ни да чује,
Но он узе лука натегнута,
И намјешта каљену стрелицу,
И он спушта свилену тетиву.
Ај и лети каљена стрелица
Настасији у бијеле груди, -
Бог да прости Настасију младу.
Дође тихи Ивановић Дунав,
Он јој приђе па се расплакао.
Он узима своју сабљу бритку,
Он отвара женину утробу,
И он види чедо заметнуто:
Сребрне му ноге до кољена,
 Златне су му руке до лаката,
Јато звезда испод обрвица,
Страга – ко да мјесечина сија,
Јасне очи к'о сунчани зраци.
Ту се тихи Дунав расплакао,
И овако Дунав проговара:
''Јао мени, што ли сада оста
Од женидбе тихога Дунава!''
И овако Дунав проговара:
''Потекла је рјека Настасјина,
Нек потјече река Дунавова!''
Пободе он своју сабљу бритку,
И он паде на ту сабљу бритку,
Изгуби он своју бујну главу.
И од тада Дунаву с Настасјом
Пјевају им од вјека до вјека.

''Дунав Ивановић'', део епске песме

Детаљи са скица ''Рођење Дунава Ивановића''

 

 


Аљоша Поповић

Аљоша Поповић је најмлађи јунак руске епске традиције. На платну под називом ''Аљоша Поповић и красна девица'', насликан је поред девојке, како свира бандур /гусле/. Овај јунак није само оличење храброг ратника, већ и довитљивог, сналажљивог, лукавог момка који код читалаца, због своје харизме, изазива топле емоције.
...Досађује Поповић Аљоша:
''Ој гуслару, мио побратиме!
Дај ми твоје гусларско од'јело,
Узми моје витешко од'јело;
Дај ми твоје свилен опанчиће
Чистим сребром озго порубљене,
С ликовином златом окићеном,
Твоју дугу бунду самурову,
Клобучину твоју сараценску,
Сараценску од земље од Грчке,
Тридес' пуди путничку канџију,
Наливену тешким коситером,
Коситером тешким Чербурацким.''
Даде гуслар Поповић Аљоши,
Он му даје своје одијело,
А на себе навуче витешко.
Аљоша се живо преоблачи,
Па узима путничку канџију,
Која ј' тешка педесет пудова,
И још узе ханџар од челика,
И он пође на Сафат-ријеку.		 Угледа га Змај Тугарин млади,
Угледа га и громко заурла;
Сва се тресе зелена дубрава,
А Аљоша једва жив се креће.
Тада рече Змај Тугарин млади:
''Здраво да си, мој добри гусларе!
Дал' си чуо, да ли си видио
Оног младог Поповић Аљошу?
Ја б' Аљошу на копље набио,
Копљем био, огњем запалио.''
Вели њему к'о гуслар Аљоша:
''Да си здраво и ти, Тугарине,
Тугарине Змајевићу млади!
Приђи ближе па ми кликни јаче,
Ја не чујем тако што говориш.''
Примаче се Змај Тугарин млади.
Тада стаде Поповић Аљоша,
Стаде испред Змаја Тугарина,
Ошину га канџијом по глави...

Из народне епске песме
''Аљоша Поповић и Тугарин''

 

 

Добриња Никитич

Добриња Никитич је персонификација љубазности, великодушности и изузетног херојства. Само његово име најбоље описује карактер ове епске личности. Он саучествује у патњи сваког живог бића, а посебно га питању издаја.

Бој Добриње Никитића са змајем


Бој са змајем

(...)
Кад је јутром јутро освануло,
А у освит ране зоре рујне,
Зоре рујне прије јарка сунца,
Добрињу је пробудила мајка:
''Устај, рано, дијете Добриња!
Чини, чедо, што ти је речено,
Служи ону необичну службу.''
И дијете Никитић Добриња,
Он се диже из дубока санка
И умива бијело он лице,
Он облачи китно одијело,
Излази он из мермер палате,
А у славне у широке дворе,
И он прође у стају-коњушну,
Узе свога коња витешкога,
Па је доброг коња оседлао,
Оседлао па га окрочио,
И са двора изјаха Добриња.
Тад' заплака Добрињина мајка,
Стаде мајка горке сузе лити,
Туговати и лице грдити,
И овако она говорити:
''Несрећна сам родила Добрињу!
Кад он дође у пећине змијске,
У пећине оних змија љутих,
Тијело ће њему искидати,		 Његовом се крвљу напојити.''
Оно млади Никитић Добриња,
Отисну се преко поља равна;
Дан за даном к'о кад киша пада,
А недјеље теку к'о ријеке;
Дању јаше по јарком сунашцу,
Ноћу јаше по мјесецу сјајном;
Он до брда стиже сорочинских,
Стаде јахат' он по пољу равном,
Стаде газит' змајеву младунчад,
Газио је од јутра до мрака,
И он згази безброј младунчади. (...)

Из руске епске песме ''Добриња и змај''

 

 

Илија Муромец


Илија Муромец има посебно место у националном руском епу. Његово име везује се за многобројне занимљиве епизоде и најневероватније приче. Управо ово инспирисало је и Константина Васиљева да наслика чак 4 платна чији је главни лик Илија Муромец.

На слици ''Убога крчма'' (Голь кабацкая) га видимо снажног, како са пријатељима седи за храстовим столом и пије медовину. Уметник нам показује хероја као гиганта који дугим и снажним рукама грли све пријатеље, међу којима заправо можемо препознати лица најближих пријатеља самог КВ – Олега Схорникова, Анатолија Кузњецова, Генадија Пронина.

Намеће се мисао да ова слика представља извесну антитезу на ''Последњу вечеру''... Ту је централна личност са пријатељима, за столом, пије се вино, али сви су некако живописни, здрави, ведри и нема детаља који би нас упутио на опраштање од живота; већ напротив - све указује на прославу живота, пријатељства, снаге, доброте и заједништва... једна сасвим другачија визија рајског осећања - на земљи, међу сународницима.


Међутим, док се многи ликови руских билина могу јасно историјски идентификовати, порекло Иље Муромеца је у том смислу нејасно. Било је покушаја да се поистовети са Олегом, али за то није било довољно аргумената. Иља Муромец је, дакако, сељачки син из села Карачарова крај града Мурома... Ипак, са друге стране, ранији епски списи га не помињу као Муромеца, већ као Моравца, Моровљанина, Мурављенина, што многи доводе у везу саградом Моравијском у Черниговској области у чијој близини је и град Карачев и тиме се његов лик веже за јужну Русију.

''Из оног ли из града Муромља,
А из села из Карачирова,
Изјахао добар стасит јунак;
У Муромљу отстоја јутрење,
Па он хтједе стићи на вријеме
К дневној служби у столно Кијево,
И дојаха славном Черњигову.
А у оног града Черњигова
Велика се окупила војска
Па се црни к'о врани гаврани:
Нико ногом ту не може проћи,
Ни на добром коњу пројахати,
Птица-гавран црни не прол'јеће,
Нити сура звијер ту пројури.
Примаче се он великој војсци,
И он стаде ту велику војску
Коњем газит, копљем пробадати,
И он војску поби – потамани. (...)''

Снага Иље Муромеца је елементарна, а сликама ''Свјатогор и Иља'' и ''Дар Свјатогора'', Васиљев је хтео да поручи да прави руски херој подразумева и у себи носи јединство и телесне и духовне снаге. Наспрам Свјатогорове духовне снаге, Муромецова физичка сила делује помало и непристојно.

 

 

Вољга Свјатославич


КВ је било много теже да дешифрује и прикаже овај лик руског епа, чувеног и вољеног народног јунака Вољге Свјатославича. И колико год да је у Илији Муромецу видео људско као доминантно, Волгу је приказао као помак ка божанском.

''Кад је красно засијало сунце
На оном ли на небу на јасном,
Тад се роди онај млади Вољга,
Млади Вољга Светославовићу.
Стаде Вољга расти и стасати,
Хтједе Вољга сазнати мудрости:

Штуком-рибом пливати у мору,
Соком-птицом парати облаке
Мрким-вуком поља прелазити.
Сакрише се рибе у пучине,
Одлетјеше птице за облаке,
Побјегоше звјери у честаре.
Стаде Вољга расти и стасати,
Скупљао је он храбру дружину:
Двадес' девет на броју јунака,
Тридесети Вољга међу њима.
Скупљао је ждрјебад тамносиву,
Тамносиву, јоште нејахану,
Посједоше коње, одјахаше
К градовима скупљати дажбине.
Изјахаше у поље широко,
Кад у пољу, ал' чују ратара,
Како оре пољем и звиждуће;
У ратара ралица шкрипуће,
По камењу лемешић цвркуће.
Они јашу с јутра до вечери,
Ал не могу настићи ратара.
(...)

 

На слици "Руски Витез" позадину чине фантастични облици облака, попут небеске, божанске потврде да лик који видимо пред собом је уистину херојски. Витез је насликан у бојној опреми, а лице и поглед усмерени ка решавању битке; нестрпљив да победи непријатеља, подигао је мач.

Вољгине груди штити оклоп у чијој се средини налази позлаћени диск као симбол сунца, а са стране ознака крста (симбола старијег од самог хришћанства) као још један симбол, лик сунца. Вољгин шлем личи на куполе древних цркава и то није случајно. Податак о оваквом облику шлема Васиљев је нашао у архивској грађи и искористио то у свом сликарству. Ништа на сликама Константина Васиљева није било случајно, па ни облик шлема.


И док је на слици ''Руски витез'' Вољга приказан као јунак који се спрема за бој - оштрица његовог мача је сребрна, ледана. На слици ''Огњени мач'' оштрица изгледа сасвим другачије...

 


''Вољга Свјатославић и Микула Сељаниновић'': сама композиција слике указује на Микулу Сељаниновића као на правог господара земље, који сеје, жање, храни и штити сељане. И народна песма и сам Константин Васиљев овде дају предност ономе ко је потекао из саме руске земље. Пред њим чак и велики витез Вољга делује незнатно...
''Вели Вољга Светославовићу:
''Реци мени, ораче-ратарче!
Како ли те по имену зову,
Од кога си рода и кољена?''
Одговара орач-оратарче:
''Ој ти Вољго Светославовићу!
Кад наорем себи доста ражи,
Кад у пољу стогове наслажем,
Кад наслажем и дому превезем,
Кад то свршим па кад и овршем,
Кад од ражи добро пиво сварим,
Када пивом напојим сељаке,
Тада они мени наздрављају:
''Здрав, Микуло Сељаниновићу!'' ''

 

 

Садко

Слика: ''Садко на кипарисовој дасци''

''А-ј када у славном у Новоме граду,
А-ј када је био онај гуслар Садко,
А-ј кад још није им'о небројеног блага,
А-ј када је само он иш'о по часним пировима,
Трговце је и бољаре забављао,
Веселио њих на часним пировима.
А-ј и ту се нешто Садку необично догодило,
Цијелог дана већ не зову на почасно пировање,
А-ј не зову другог дана на почасно пировање,
А-ј и трећи дан не зову на почасно пировање.
А-ј и Садко сада стаде туговати;
Пође Садко ка Илмену ка језеру,
А-ј и сједе он на сури загријани сунцем камен,
Па кад сједе и засвира на гуслима јаворовим,
Свирао је он од јутра све до вечери.
А-ј кад тамо извечери,
А-ј када се вал за валом на обали гомилао,
Кад се вода са пијеском у језеру замутила,
А-ј и Садко препао се ту да остане,
Велики је страх сад Садка обузео. (...)''

''(...) А када се пробудио Садко,
новоградски трговац богати,
А-ј на самом на дну мора-океана,
Угледа он красно сунце пече кроз воду,
А у мору пред њим стоји мермер палата.
А он зађе у бијелу у мермер палату,
А кад тамо, али сједи у палатама
На столици тамо сједи сада Морски Цар.
А-ј и Морски Цар сад вели ове ријечи:
''Да си здраво, богати трговче,
Садко новоградски!
А-ј колико ти по мору пловиш,
Морском Цару у мору сињему данак ти не плаћаш,
А-ј а сада сам ти стиже мени у поклончиће.
Ах, говоре, ти си мајстор на гуслама јаворовим:
Хајд погуди мени мало на гуслама јаворовим.''
А и види Садко да у сињем мору нема куда,
Принуђен је да засвира на гуслама јаворовим;
А-ј и Садко ту засвира на гуслама јаворовим,
А-ј и Морски цар заигра на дну сињег мора,
А од Цара узбурка се ц'јело сиње море (...)''

Слика: ''Садко и владика морски''

 

 

Кнез Игор

На слици је Игор, син Свјатослава, Ољега унук, новгородски кнез који је живео у 12. веку и главни је лик поеме ''Слово о полку Игоровом'' која говори о походу његове војске против Половаца, племена туркменског порекла.
Васиљев је насликао и помрачење сунца, за које се зна да се догодило у тренутку одсудне битке кнеза Игора, што потврђују и стари руски летописи. Реконструкцијом, према овом помрачењу, дошло се до датума битке - 1. 5. 1185. Иако је на самом почетку било јасно да се нису скупило све руске снаге, Игор је кренуо у битку која је трајала три дана и три ноћи и чији се крај унапред могао наслутити. Заробљен је, као и остали руски великаши, а сечу која је потом уследила преживело је свега 15-ак ратника. Таквог пораза до тада није било у руској историји.

'' (...) Тад погледа Игор
на светло сунашце
и угледа где од њега
сву му војску прекри тама.
И рече кнез Игор
дружини својој:
''Браћо
и дружино!
Часније је изгинути
него робље постанути;
уседнимо зато, браћо,
на коњице брзоноге,
да видимо
Дон плаветни.''
Страст је кнезу
ум испила
а жеља му да Дон сркне
потискује знамен црни.
''Ил' ћу - рече - поломити копље своје
на крај поља половецког,
с вама, Руси, главу своју положити,
ил' напит се шлемом Дона''. (...)

Из поеме: ''Слово о полку Игорову''

 

 

Плач Јарославне

Јарославна је жена Игорова, кћи кнеза Галичког кнежевства Јарослава Владимировича Осмомисла. Чувено је њено нарицање за заробљеним и убијеним мужем, описано у ''Слово о полку Игорову''. Константин Васиљев је био инспирисан управо том поетском сликом. Њена страшна бол преноси се сву природу, у својој трагедији Јарославна грди ветар, облаке, Дњепар и на крају - сунце, које свима весело сија, само је руској војци било црно знамење.

(...)

''До Дунава Јарославнин глас се чује,
усамљена кукавица зором кука:
''Полетећу кукавица пут Дунава,
- тужи она –
поквасићу дабров рукав у Кајали
И утрети кнезу моме љуте ране
на телу му јуначкоме.''

Јарославна зором плаче
у Путивљу на бедему, тужећи се:
''Ветре, ветре!
Зашто ветре, господине, супрот вејеш?
Што наносиш хинске стреле
крилма лаким
на мог милог војна војску?
Зар ти мало беше, ветре, вејат горе, облацима
и љуљати лађе морем?
Зашто, ветре господине, радост моју
по ковиљу ти развеја?

 

Јарославна зором плаче
у Путивљу на бедему, тужећи се:
''Дњепре, Дњепре прослављени!
Ти просече кршне горе
кроз сву земљу половецку;
ти на себи њиха лађе Свјатослава
до станишта Кобјакова.
Доњихај ми, господине, војна мога
да на море зором рано
не шаљем му сузе своје.''

Јарославна зором плаче
у Путивљу на бедему, тужећи се:
''Сунце светло и тросветло!
Ти свакоме красно јеси:
Зашто онда, господине, просу своје пламне луче
на мог милог војна војску?
Што у поља безводноме жеђу скврчи лукове им
и заклопи тугом тулце?''

Из поеме: ''Слово о полку Игорову''

 

 

Бузлајев

'' (...) Василије крену са дружином,
и био је у по брда,
А на путу лежи празна глава,
Празна глава, човјечија лобања.
Тисну ногом Василије ону главу с пута;
Проговори она празна глава:
''Ој, ти, Василије Буслајевићу!
Што ти мене, главу, тако тискаш,
И зашто ме одбацујеш?
Ја сам био јунак не гори од тебе,
па се ипак сад котрљам
Ја по овом брду Сорочинском;
Гдје се ваља празна глава,
Ваљаће се и та твоја, Васиљева. (...)''

Из рус. песме ''Василије Буслајев у хаџилуку''
 

 

 

Неколико других слика

 

  


Дуб



Весна


Свентовит



Русалка

 

 

Извори
''Руске народне пјесме (билине)''. Превео и препевао: Блажо Вукићевић – Сарап. ''Веселин Маслеша'', Сарајево 1960.
''Слово о полку Игорову'', са староруског превео М. Панић – Суреп. ''БИГЗ'', Београд 1979.
''Речник књижевних термина''. ''Институт за књижевност и уметност у Београду'' - ''Нолит'', Београд 1985.

http://www.mmkv.org/
http://www.goldenmuseum.com/
http://bibliotekar.ru/Kvasiliev/index.htm
http://www.trinitas.ru/rus/doc/0232/004a/02321061.htm
http://rozum.info/
http://www.rus-sky.com/vasilyev/
http://nolga112.blogspot.com/2009/10/blog-post_1398.html
http://www.gzt.ru/topnews/accidents/261578.html