SVEVLAD - Marko Mamic: Slovenski bogovi i bozanstva

Време на које сам дуго чекао, напокон је почело да одбројава своје историјске сате. У свом досадашњем стваралаштву, непрестано ми је јачала потреба да трагам за оним што ми је историја дуго времена ускраћивала - за религиозним пореклом мојих словенских праотаца. Док пишем своје скромно излагање, на календару је утиснута 2002. година после Христа и постављам себи питање, размишљајући главом трезвеног, народног човека, хришћанина православца: У кога су то веровали пре две хиљаде лета, моји далеки преци, док још није био рођен наш спаситељ, син божији Исус Христос? Коме су се молили за спас своје душе, за животе својих породица, за храну којом су их хранили и њоме своје потомке умножавали, дошавши тако и до мене? Које су то божје кише заливале лозу мојих словенских предака?

До танчина знам ко је мој деда. Знам добро и за прадеду. За свог чукундеду могу да посведочим. Још се и прачукундеда бојажљиво крије у породичном предању, ... а даље? Све што је даље, губи се у ждрелу времена, у утроби заборава. А заборав постоји, јер записа нема. Можда их је неко намерно спалио, а можда мојим прецима нису ни били потребни, верујући да ће их се њихови потомци сетити кроз легенде настале у њиховим дичним животима.

Народ је тај који преноси легенде, не плашећи се туђих, претећих ватри. А ја као дете тог истог свеколиког рода, нисам могао себи да дозволим да спавам крај узглавља чудесног, прастарог сећања.

Сећање на далеке претке, Словени зову "беле пчеле". "Беле" јер живе у магли сећања. "Пчеле" јер се, зујећи, роје у нашој свести и покушавају да нас тако пробуде и подсете да су још ту.

И ево, пробуђен у магли сећања, почео сам да ослушкујем зујање пчелињег роја. У почетку тихо, а затим све јаче док се једног тренутка нисам нашао у кошници заједно са њима, "белим пчелама", приповедајући им о вери мојих праотаца Словена. И гле, дивног ли чуда, сазнах да све што је било још за њихова времена, исто је што и сада. И сунце Јарилово, и киша Дажбога, и жито Велеса, и пролеће Весне, и Ладино лето, и Живина деца, весела и чедна, као и моја вољена и драга унучад. Живот је наставио своју причу, и ја у њему, од белих давнина до данашњих дана.

Драга браћо и сестре, потомци старих Словена! Смело се усуђујем да Вам пренесем казивања "белих пчела". Желим да Вас својим стваралаштвом подсетим на божанства старих Словена, на верски споменик наших далеких предака, на споменик који постоји у свим народима света. Грци имају свог Зевса, Римљани свог Јупитера, а ми имамо свог Перуна, али га је наш нехат и погрешно тумачење склонило у запећак.

Историчари и теоретичари, написали су море књига о свему што је происходило на нашем тлу, тражећи корене у, за нас туђим културама. Зашто се не бисмо ослонили на оно што је исконски било наше? Ја се тога нисам бојао. Желео сам да будем исто толико храбар као и моји преци који су живели пуним животом, непритешњени лажним осећањем сврховитости, саткане од туђих дела.

Стари Словени су имали своје богове које су поштовали и славили. Ми имамо сећање на њих, а то живо сећање нас морално обавезује да живимо искрено и без страха. Не можемо живети под крошњом дрвета, а да не газимо земљу у којој је његов корен. Није случајно да је стогодишњи храст био свето дрво Словена. И данас се на њему остављају записи у виду крста, и под претњом усуда, не сме га нико сећи.

На крају, под разгранатом крошњом мојих дела, желим да захвалим тумачу људске душе и верских осећања, господину Владети Јеротићу, на усрдном коментару мојих рељефа; Ђорђу Кадијевићу, који ме је својим мудрим опаскама стално држао будним; захваљујем Николи Кусовцу и Петру Петровићу који су ме учвршћивали у мојим намерама; Банету Јовановићу који ме је међу првима подстицао на истраживање словенске религије; такође захваљујем и мом пријатељу Владимиру Крстићу који је својим богатим искуством из прапостојбине Словена - Русије - пружио стручну и техничку помоћ и најзад, захваљујем својој породици на великој подршци и разумевању а посебно својој супрузи Лепосави и оним људима добре воље који су, пруживши неопходну финансијску подршку омогућили да ову моју свету и надахнуту замисао сачувам изложбом и каталогом који су пред Вама. У овим тешким временима, ти људи заслужују посебну пажњу и поштовање. Надам се да ће њихов пример у будуће следити све више људи који за то имају могућности и воље.
Марко Мамић Маша /новембар, 2002. године/

Напомена: текст Марка Мамића из каталога објављеног уз изложбу ''Словенски богови и божанства - рељефи у дрвету'' постављеној у новосадском Музеју Војводине децембра 2002. године.