Представити свет словенских богова је врло тежак задатак.

Такође, представити свет словенских богова кроз цртеже, слике и кроз виђење господина Момира Јанковића је исто тако врло тежак задатак.

Тежина тог представљања не постоји и не налази се у ликовном смислу – као што је објаснити цртеж, линију, боју, мајсторство, осећај, доживљај и лепоту које настаје испод руке господина Момира Јанковића – сликара и писца словенских тема, како стоји на његовој визит карти, који се стицајем животних околности, аматерски бави сликарством од своје 10. године. То значи - тек нешто више од 70 година! Та љубав и мајсторство није прекидано ни због службе која није баш била благонаклона цртању, осим цртежа шема војних дејстава и картографије.
У једном таквом склопу догађаја, одлазак у пензију је коначно дао слободу љубави, заинтересованости, довољно времена и широм отворена врата - и рекао бих – повратак дечаштву и магији тог дечачког периода, што је очигледно дало одличан резултат, пошто је господин Мома Јанковић стално насмејан и има гомилу планова и послова које треба да одради у наредних десетак година, па и више, ако бог да.

Но да се вратимо проблему ликовног представљања словенског пантеона.

Једна од основних ствари која може довести до несхватања и неразумевања представљеног - је што највећи број људи уопште нема представу, па ни предзнање, и тек кроз називе места, села, предела, биљака - који га негде у подсвести заголицају – наслућује каква је то старословенска или стара вера и где је све била присутна.
Називи и имена као што су: Триглав, Велес, Перун - перуника, Лада, Весна, Коледо - коледари, Морана, Дажбог, Геровит и слично, буде неку архаичну блискост и топлину. Човек се почне осећати као емигрант, гастарбајтер који свако вече леже и буди се у туђини.
Многима овакви називи представљају егзотику, етно-туризам и давну српску и словенску прошлост. Чак, њихово помињање спада и у јерес против које се хришћанство борило последњих 11 векова. Али ако вам кажем Свети Илија – мислим и препознајем словенског Перуна, Видовдан – Световида, Свету Тројицу – бога Триглава, Светог Николу – бога Водена, Светог Ђорђа или Јарила (Геровит), Светог Мрату или Морану, и тако даље. А сада скоро сви ви знате све о томе.

Следећи велики проблем у ликовном приказивању бога и божанстава, са којим се сусретне сваки уметник који се усуди да по свом суду обликује недодирљивог, је ВИЂЕЊЕ БОГА. Како га описати, који су његови атрибути, рад, дејство, како настаје, како суди и награђује, и како и када прелази из једног облика у други.
И сваки уметник је који је довољно храбар је уједно и свесно или несвесно прихватио да жртвује своју душу. Неки то раде тако што малају иконе светаца и продају их по пијацама. Њихова душа је жртвована нечем другом. Ја овде мислим на жртву самоће, мисаоне поистовећености и проницања у дубину самога бога.

У хришћанству постоји читав низ и филозофских, и теолошких, и ликовних, па и крвавих расправа које су га током 20 векова и самог обликовали. Богатство шаренила, призора из живота, немих добронамерних ликова и ликова страдалника за веру препуни су зидови византијских и православних богомоља. Католичка црква воли распетог Христа са трновим венцем на глави, и тек, са ретким приказима из живота, на неком од зидова. Неке хришћанске секте обожавају само отворену књигу и гаде се било каквог приказа лика Спаситеља. У Курану је изричито наведено и забрањено приказивање Алаха...
Али то су монотеистичке, и делом и савремене религије, и оне признају само једног и јединог бога. Али шта радити са пантеоном и боговима који су свуда око вас, који круже, лебде, смеју вам се или вас вребају из мрачне храстове шуме, као што је то код нас Словена?

Заиста, морам то да понавим, а и чика Мома ће вам то вероватно касније и потврдити - Словенски сплет и богатство богова је врло, врло тешко дефинисати, сместити у родбинске везе, послагати по старешинству, а нарочито их територијално распоредити, и у времену, и у миграцијама, у огромном словенском простору.

Тај сплет божанстава вам је као пут и доживљаји нејаког детета који по први пут мора отићи до неке родбине у друго село које није баш близу, али ако крене раније и нигде и са никим се не задржи претерано, може до тог села стићи пре мрака; што би било јако добро. Све му је објашњено, како, шта и где, али он је сам и усамљен са својим мислима и страховима - и од пута, и од непознатог.

И ако се само кратко и илустративно ставимо у његов положај и замислимо шта је све он доживео и с ким се сусрео на том путу, то би могло бити одприлике овако:
Пробудили су га зраци сунца које је бог Хорс довео на његов прозор. Да помузе краве и помогне у кући, као што иначе ради помогао му је Велес. Мајка га је на пут испратила са округлом погачом хлеба коју им је даровао врховни бог и створитељ Сварог. Уз пут се напио воде са извора из камена који је даровао путнику – намернику бог Воден. Пут је делом ишао кроз шуму препуну лишћем и зеленилом – створено моћима бога Јарила. Жетеоце које је срео док су седели и ручали у сенци столетног храста, на ивици тек пожњевеног житног поља, насмејали су богиња Лета и бог Велес. Да не покисне у путу, под могућим изненадним бесом, громовима и муњама, умолили су бога Перуна, богиња Лада и бог Дажбог. На улазу у село је наишао на гробље. Ту га је у сумрак дочекала и поздравила богиња Морана. И коначно бог Хорс који га је јутрос продудио, сада га је након вечере у кући рођака испратио и на спавање.
Све је то будним оком пратио и прорекао Световид.
А да је путовао у рано пролеће, богиња Весна би га пратила прохладним ветром и тек напупелим и голим гранама.

Можда би се савременијим и једноставнијим речником могло рећи да је словенски пантеон препун биљних, животињских и природних бића и појава. Они су ликовно представљени, најчешће кроз мноштво и богатство изрезбарених ликова, украса, атрибута, на високим дрвеним стубовима, који стоје уздигнути на централном месту у селу. Треба замислити руску степу, али и црне шуме северне Европе, средњу Европу испод Кавказа и балканске храстике и шумадије. Свет препун дрвета и суживота Словена са дрветом. И где год да се окренеш шума, река, поље, сунце, благост, благостање и богови.
Битно је поменути да је и најстарији писани словенски запис – Велесова књига урезана велесовим писмом на дрвеним плочицама.

Као последица оживљавања сећања на словенску нацију и словенско заједничко порекло, у последњим деценијама прошлог века, осим приказа у дрвету као најприроднијег и потпуно у духу свесловенског пантеона, у другим словенским земљама, па и код нас почињу да се појављују прикази богова у глини, гипсу, али је најчешћи облик пријемчив савременом човеку – постало њихово представљање путем разних сликарских и графичких техника.
Ти словенски богови су тако уместо мноштва реза и ликова добили ''боје'', али и само две димензије.
Њихови прикази постају потпунији, блискији, разуђенији и схватљивији. Они очима садашњег човека постају разумљива народна божанства у народној одећи, са народним представама и атрибутима, који приближавају гледаоцу свест човека из прошлости, али и блиске садашњости. Човека коме су сви ти појмови блиско разумљиви и врло једноставни. Човека који живи окружен природом и природним појавама; човеку који мора, али то и осећа – да живи у складу са природом и њеним и добрим и лошим - по њега законима.
Мислим да се то може директно видети и осетити на свакој изложеној слици господина Момира Јанковића – не само овде у предворју, већ и у сваком цртежу и слици коју је урадио и која је била томе посвећена.

Треба поменути и да се у предворју, међу изложеним сликама словенских богова, налазе и две које нису део овог словенског пантеона, али су врло блиско везане за нашу историју на Балкану. Оне илуструју део заједничких, али и светских историјских прекретница. Те две слике се налазе и у књизи која се вечерас представља.
Прва носи назив ''Освајачи'' и представља ликове три човека, али и три људска бога – својим делима на земљи. То су Бак, Сербо Макаридов и Александар Велики.
На другој слици под називом ''Винча и Лепенски вир'' стилозовано су представљена човеколика божанства пронађена на истоименим археолошким налазиштима.

О разлозима уврштавања ових слика у оквиру ове изложбе вероватно ће нешто више рећи сам аутор господин Момир Јанковић, а уз најлепше жеље за даљи плодан рад, поменуо бих да ми је било задовољство да сам могао да помогнем, бар мало да се сећање на лепоту давно заборављеног словенског света бар овом изложбом врати међу Словене и нас Србе.

Александар Обровски, графичар

Велики успон и процват словенофилство као културолошка и, ако ћемо, политичка идеја доживело је у 19. веку. Тада, када су стеге код поробљених словенских народа аустроугарске царевине са једне стране и османлијског царства са друге стране почеле да слабе или се чак и губе, Словени су обновили и конкретизовали у виду бројних покрета своју свест о заједничком пореклу.

Та тежња, колико год да је водила препороду у културном смислу, и утемељењу народа у његовом властитом изворишту, у исто време имала је и одређене политичке елементе. Ваља се присетити само донедавне југословенске химне за коју обичан слушалац узгред има обичај да каже да је иста као пољска, и ''како то да се није могла наћи нека мало оригиналнија''. А мали број зна да је управо та мелодија нешто што се после Првог свесловенског конгреса одржаном у Прагу 1848. године, имало сматрати мелодијском основом за химне сваке словенске државе понаособ. То је, опет, требало да у крајњој мери резултира да у једном тренутку све земље са већинским словенским живљем имају исту свечану песму, као и да психолошки код слушалаца на свега пар тактова интонације изазове у основи исти осећај – осећај припадања ширем ентитету - словенству.

Век који следи у највећој мери је у политичком смислу и довео до стварања оваквих држава - Чехословачка, Југославија, Совјетски савез. Но, баш кад су се неки словенски народи и ујединили, тада је идеја о словенству замењена идеологијом о радничкој класи. У новим заједничким државама, словенофилство више није било на цени. Шта више, чак су потпуно занемарена проучавања заједничке старине, нарочито оне религиозног и митолошког карактера, једини жар који је постојао био је класне природе. И шта рећи: нашом кривицом или не, тада, у том послератном периоду, прилика је пропуштена.

Крајем 20. века, у исто време док су се на референдумима или у међусобним оружаним сукобима у крви цепале једино државе које су насељавали Словени, /тешко је затворити очи пред чињеницом да овакви процеси нису пратили остале народе/, када су се са говорница и преко медија могле чути једино речи хвале за европске интеграције, рањена, нејака клица словенољубља се некако одржавала.

Паралелно са стварањем нових, мањих држава, /неки би рекли и марионетских, али то ћемо оставити за другу прилику/ будиле су се поново, сада неке нове групе и појединци који својим срцем могу да обухвате словенску целину. Најпре се у Русији, како то углавном бива, а потом и у Белорусији и Украјини, те Пољској и Словачкој почели да излазе часописи који на овај или онај начин пропагирају ову идеју. Поменућу тек неке као што су: Атенеј, Сварог, Вјатич, Слава, Родни простори, Руски ведомости, газета Руска правда, журнал Перун, Барбарикум... Почела су врло жива, и често из приватних буџета финансирана, археолошка и етнолошка истраживања, проналажење старих списа, заборављених или сакривених обредних песама, историографских података, али и отворено представљање резултата овог труда, те повезивање са истомишљеницима у осталим словенским земљама. Тако данас широм свесловенског пространства постоје на стотине удружења, група и кружока који се у потпуности посвећују оживљавању наше древности /Савез Венеда, Родољубије у Русији, Карактерно козаштво, Кривија у Белорусији названа тако по старом племену Кривића, у Словачкој Перунова дубрава, Топожел и Никлот у Пољској, Сварица у Хрватској, Световид у Словенији итд/.

У свему томе, био је прави изазов и можда најважнији приступ у проучавању, запитати се како је изгледала изворна религија Словена. Руси и Украјинци темељили су ово своје прегнуће на Велесовој књизи и Слову о полку Игорову, а ми Срби највише на нажалост у многоме осакаћеној заоставштини нашег неправедно занемареног великана Милоша С. Милојевића. Ипак, иако непријатељски наклоњени, међу најбоље сачуваним писаним изворима били су они писани руком хришћанских католичких мисионара. Најблаже речено неблагонаклони према словенском становништву и потенцијалним преобраћеницима, ови извори оставили су нам описе како су у стара времена изгледали словенски многобожачки храмови и кипови богова.

Користећи ове изворе, али и многе друге, што се може видети у његовим књигама, Момир Јанковић је ликовно, али пре свега у његовом симболизму, реконструисао словенски пантеон. Тиме је учинио да и ми Срби имамо достојног представника који нам на темељу својих проучавања даје опис дејствовања одређеног божанства. Руси данас имају, ако као претходницу занемаримо рано преминулог /34/ Константина Васиљева, браћу Сјамочкин: Валерија, Володимира и Александра; Украјинци Андрија Клименка, Виктора Владимировича Крижановског, Ивана Просјаника, Петра Качалабу, те Володимира Васиљовича Форостецког; ми имамо Момира Јанковића. И допала вам се божанства како их је он насликао и описао или не, чињеница је да нас је он овим својим делом повезао на свој начин са нашом осталом браћом.

У том смислу не треба занемарити још једну чињеницу. Недавно је стигао позив једног руског издавача да у књизи која ускоро треба да се штампа, а реч је о давно заборављеном босанском Србину Стефану Верковићу и његовим Ведама Словена, као илустрације послуже управо слике Момира Јанковића /и још једног нашег сликара/. Верујем да ћете се сложити са мном да ово може да служи на част и нама као народу а и чика Моми лично.

Испричаћу вам овом приликом и један мој недавни доживљај, а све како бих вам још једном показала колико је словенољубље још живо. Недавно сам са својим супругом присуствовала једном међународном скупу посвећеном реци Дунав у Мађарској, тачније у Мишкољцу. Било је ту разних делегација – немачке, аустријске, словеначке, словачке, чешке, мађарске, босанске, молдавске, хрватске, украјинске, румунске, бугарске и српске. Знате ли са ким су се највише дружили Хрват и Босанац? Са Србима. Чех и Словак ишли су свуда заједно, не одвајајући се, што би стари рекли ''ко божић и бадњи дан''... И када су званични састанци прошли и требало је увече се мало опустити и провеселити, одједном је завладало мртвило. Браћи Украјинцима се ово стање није допало, па су одмах организовали музику. И већ следећег тренутка у сали више није било ни Немаца, ни Аустријанаца, а уз звуке хита 70-их година ''Москва, Москва'', намах су се загрлили и са сузама у очима коло заиграли Украјинци, Словаци, Чеси, Босанци, Срби, све говорећи једни другима ''Ми братја''... Неки архетип, очигледно, натерао их је на ово и проговорио из њих...

И на крају, да представим и себе. Зовем се Александра Маринковић Обровски и аутор сам и уредник Свевлада - прве српске интернет презентације о древним Словенима, њиховој историји, митологији, обичајима и предању.

Бићу искрена према вама. Много сам се последњих месеци питала зашто је М.Ј. одабрао баш мене да говорим на овом скупу и како то да је он, после толико објављених књига и толико изложби, баш мени учинио ту част. Шта год да ми је пало на памет да би могло да буде разлог, убрзо је смењивано сумњом, до одбацивања. На крају, постало ми је јасно: Момир Јанковић овим својим поступком понео се као и свака часна старина из наших древних, прасловенских, правдољубивих времена, знајући и разумевајући једну вишу мудрост: да би учинио да његова идеја живи и развија се, мале лавове је ''бацио у ватру''.

Надајући се да ћу и ја једнога дана бити толико мудра, од срца му захваљујем и честитам на овој изложби.

Александра Маринковић – Обровски