Увод у време, простор и одлике словенске духовности
Створивши земаљски свет и прве људе, Сварог у завршним пословима, поче
на буквама да урезује знаке, остављајући Протословенима прву азбуку.
Затим се уздиже и седе на свемирски престо, препуштајући Сварожићима
земаљске послове. Ово је било 6707. године пре изградње манастира Хиландара.
То прво тајно писмо, кроз више хиљада година историјски се преображавало,
заборављало, стапало и наново рађало, у зависности од судбине појединих
словенских народа. У сваком случају, оно је представљало основу за бројна
изумрла и актуелна европска писма. Без њега се нису могли прочитати
многи антички писани споменици. Код Срба је старословснска ћирилица
достигла најузвишенију примену у време Немањића и Деспота Стефана Лазаревића.
Српски деспот је, у то време својом духовношћу и појавом, зрачио на
европским дворовима, а писана српска реч наговсштавала претечу европског
препорода (ренесансе). Овај духовни и материјални успон прекинули су
Турци. За само неколико векова, под њиховим ропством, Срби су доживели
да их у први и други устанак предводе неписмени кнезови. Да није било
манастира и писмених калуђера, данас би Срби доживели судбину балтичкополабских
Словеиа. Писали би и говорили туђим језиком, а тиме би и као народ духовно
нестали. Најстарије протословенско писмо предходило јс појави глагољице
и ћирилице и ближе је ћирилици. Из ових разлога, с пуним правом можемо
констатовати, да су садржаји средњовековних предања, епске и народне
усмене књижевности инспирисани писменим изворима из ранијег прехришћанског
периода.
Позната је ствар да је словенска митологија испреплетана многобожачком
религијом, због недостатака немих и писаних споменика, најтежа грана
славистике. Разлог оваквог стања лежи у чињеници, што је словенска материјална
култура, грубо речено, била дрвено-земљана, за разлику од камене Грка
и Римљана. Своје идоле и храмове Словени су градили углавном од дрвета
или глине, јер им је такав материјал пружао простор и поднебље у којем
су живели. Оваква материјална култура несталаје неповратно не само под
људском руком, већ и због зуба времена. Међутим, охрабрујуће делују
најновија истраживања која су пољуљала "окошталу грађевину"
ставова који се односе на обраду материјалне и духовне компоненте словенске
прошлости.
Историјски посматрано, пробијен је фамозни шести век када је наводно
"Почела сеоба Словена у ове крајеве. На терену северне Бачке и
Баната ископани су предмети из трећег века који указују на постојање
словенских станишта на овим и ширим просторима. Да не идемо у далеке
векове, Срби се помињу код Плинија у првом веку старе ере и Птоломеја
у другом веку нове ере, а Анти код Јорданеса у четвртом веку, као претече
Кијевских Руса, за време владавине антског краља Божа. Постоје значајни
радови који доказују да је сеоба било више, чак и у правцу југ - север..
Такође, да њихово битисање на овим просторима допире до епохе античког
света. У источној Србији остала је у успомени легенда о борби »уна и
але: "Ала сипа жер на Перуна." Перун убија громом алу која
је угризла Сунце због чега је оно поцрвенело и прокрвавило. Исте речи
прочитане су, уз помоћ протословенског писма, са етрурског (рашанског)
каменог рељефа. На њему је представљен двобој двају божанстава, Перуна
и але. У овом случају Перун је бог, а ала Црнбог.
Што се тиче писаних извора, најчешће се
користе хронике германских каноника. О њима Француз Луј Леже пише: "Надахнути
најдубљом мржњом противу словенског паганизма, они се на њу осврћу само
када хоће да истакну ''срамне" незнабожачке обреде, и у души својој
оправдају уништавање идола и рушење њихових светилишта." Да видимо
шта је по њиховом опису опљачкано, срушено и уништено. У граду Штетину
порушена су четири храма од којих је највећи био посвећен Триглаву.
Радгостов храм у Ретри украшен статуама богова и богиња срављен је са
земљом. По наговору католичких мисионара дански краљ Валдемар пљачка,
а затим руши на острву Рујну арконски храм посвећен Световиду. Постоје
доста прецизни описи како су изгледали храмови и кипови венских идола.
По њима су храмови, споља и изнутра, били исцртани, постојаним бојама,
сценама из живота људи, животиња и птица, тако вешто изведени да су
изгледали као живи. Њихова словенска божанства у облику монументалних
кипова, са изрезбареним именима, уливала су страх код странаца. Само
кроз ових пар примера можемо мирне душе констатовати следеће: да су
резултати словенског градитељства и уметничког стваралштва импресионирали
дошљаке, да су Словени знали за технологију справљања постојаних боја,
као и вештину и занате градитсљства и да писмо Словенима није било страно.
Постоји податак, на око чудноват, да су од Словена Германи преузели
гушчије перо као средство писања.
Несвесно су германски летописци и проповедници величајући своју "просветитељску"
мисију, кроз описе словенских културних достигнућа "скочили и себи
у уста", јер су Словени својом особеношћу и самобитношћу, у најмању
руку, учествовали у стварању европске културе. Њихова "просветитељска''
мисија је после сатанизације, окупације и асимилације свела огромну
словенску групацију са простора Полабља и Балтика на неколико десетина
хиљада Лужичких Срба. Иза овог великог етнички и племенски особеног
народа остало је преко десет хиљада топонима који су у корену словенски,
и ако германизовани, сада налик на епитафе са велике словенске гробнице.
С правом се сада питамо, ко је у епилогу ових догађаја био варварин,
а ко цивилизован? Иако су се словенска племена често међусобно сукобљавала,
имамо код њих појаву синкретизма, када су се крштени саплеменици и они
који то нису, уједињавали против заједничког антисловенског непријатеља.
На нашим просторима покрштавање Словена изведено је у блажој варијанти.
У времену од шестог до дванаестог века живели су једни поред других
крштени и некрштени Словени. Хришћанска напреднија и многобожачка религија
су се додиривале попримајући облик симбиозе. Покрштавање Словена представљало
је дуг и сложен процес везан за сазревање поимања о новој вери. Велики
српски просветитељ Св. Сава уклањајући човеколике надгробне споменике
раног хришћанства и обичаје који имају везу са ранијим заједницама многобоштва
и хришћанства дефинитивно решава проблем покрштавања. Из публикације
коју издаје СПЦ сазнајемо: "Једна од главних одлика српског православља,
за коју не зна хришћански свет, јесте крсна слава. Пре примања хришћанства
Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су
поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални
и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби
су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Немањин
син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, заменио је великим светитељима
Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова,
цркава и манастира. породица и племена, села и градова, па и читавих
покрајина и области. Тако је настала крсна Слава."
Да бисмо упознали религиозна схватања старих Словена, неопходно је обрадити
њихову митологију, јер без митолошких бића нема ни богова, а самим тим
ни религије као чиниоца покоравања и служења боговима. Примењујући,
углавном, методу дедукције и компарације, омогућено је обнављање словенског
пантеона и божанстава у оквиру њега. Ова митолошка бића су у свести
народа остала прилично огољена јер су њихова обележја преузели хришћански
свеци. Сем имена која су, на сву срећу, доста говорила о самом идолу,
није готово ништа остало. У овако оголело стабло требало је вратити
сокове без којих је немогуће оживети Словенски пантеон, а пре свега
појединачну функцију божанстава. Поменуте функције могуће је објаснити
јсдино кроз функције светаца који су покрили словенске богове. Обзиром
на озакоњење светаца, третираних у Житијама Светаца, неопходно је њихове
функције тражити у свести народа. Наиме, у усменим и писаним предањима
и пребогатој епској поезији, и ако има апокрифних елемената, народ се
свецима обраћао захтевајући од њих заштиту и помоћ.
На овај начин осветљени су основни елементи у обнављању словенске духовности.
Међутим, да би добили садржајнију слику, треба рећи да су анимизам и
тотемизам у доброј мери одредили словенску духовност. Такође су значајни
чиниоци били време, природне и духовне појаве, обреди и ритуали, култна
места, предмети, биљке и животиње које је требало узети у обзир. Вук
је, на пример, тотемски предак Срба.
У току разматрања словенске духовности треба имати у виду да код политеиста
религија служи групној срећи, а код теиста срећи појединаца. Зато су
приликом превођења у хришћанство Протословени прелазили групно у нову
веру. Довољно је било придобити вољу кнеза да би цело племе променило
веру. Такође постоји битна разлика између хришћанског и многобожачког
свештеника. Док први "Шири реч Божију," други контролише да
ли се "Реч Божија" извршава. Суштина проблематике у изучавању
словенске духовности је у томе што актуелна мисао сматра Словене историјским
народом тек од шестог века. Да су у то време отпочели са присвајањем
цивилизацијских вредности околних народа, стварајући, на тај начин,
своју духовну и материјалну културу. На огромном евроазијском простору,
од искона, живи велики словенски народ. Он је кроз миленијуме служио
осталим малим и великим народима као материјалиа и духовна база. На
тим основама су они надграђивали своје цивилизацијске тековине, заборављајући,
намерно под утицајем хришћанства, њихова изворишта. Покрети народа и
цивилизација кроз време и простор, остављали су на Словене своје трагове
али су несловени још више са собом однели вредности које су они изнедрили
из свог етничког бића. Зато у знатној мери, ради реконструкције старословенске
духовности, треба тражити ослонце у верској и народној традицији. Живећи
на светској "ветрометини" Словени су у таквом амбијенту, начином
живота и прилика, изградили посебан духовни свет. Овај свет, систематски
негиран и уништаван од стране ортодоксних аријеваца, доведен је у флуидну
ситуацију у којој се, на први поглед, не може разабрати основа њиховог
духовног и материјалног живота. Овоме је допринео и рурални начин њиховог
живота који је успоравао друштвену централизацију. На изградњу своје
засебне историје и културе, а посебно природно религијског система,
делимично је утицало и окружење у коме су Словени живели. Без обзира,
што је хришћанство променило фасаду словенске духовности, садржина стара
преко три хиљаде година остаје непромењена. Они су, у односу на остале
народе, највише сачували свој традиционални језик, обичаје, веру, менталитет
и тежње. Словени су осећајан народ склон бајкама, песништву, шалама,
обичајима, играма, загонеткама и пословицама, кроз које приказују своју
духовност. Негујући заједнички језик, још у бронзаном добу, стварају
своја божанства првобитно у виду богиња, а касније и богова.
(...)
Прадомовина Словена, а и садашња, протезала се у сливовима великих
вода од Лабе преко Одре, Висле, дунавско-егејског међуречја, Дњестра,
Дњепра, Њемена, Дона и Волге, далеко на исток иза Урала и каспијског
базена. То је углавном побрђе и ниска равница карактеристична по великој
шумовитости. И данас предели у Чешкој носе назив Шумава, а у Србији
Шумадија. Велика шумовитост је ублажавала оштрину климата, тако да су
Протословени имали нешто блажу климу. Протословени започињу градњу насеља
сталног типа у раном неолиту. Живећи око сливова великих река на огромном
евроазијском простору, стварали су разбацана станишта, бавећи се земљорадњом,
сточарством и ловом. Овакав начин њиховог живљења и привређивања стварао
је међупросторе који су успоравали могућност организовања усредсређене
власти и духовности, а тиме и државе, за разлику од античких градова-држава.
Дуго су живели у родовским и племенским заједницама усмереним према
локалним духовним средиштима. Овакав начин живота развио је код Словена
осећање, да о њиховој судбини не одлучује један човек. Овим је створен
облик демократског живота у време када се код околних народа тек зачињала
клица владавине по вољи народа.
Словенски домови су били полуукопане земунице у које се улазило косим
степеништем. Надземне објекте су градили у виду приземљуша. А сојенице
су подизали у близини вода, становници који су се бавили риболовом.
У средишту њихових домова налазило се огњиште. Око огњишта, поред зидова,
уграђиван је банак на коме су укућани седели или спавали. Зидове су
облепљивали глином, а затим окречили. Отвори су затварани капцима и
прозрачном трбушином. У античко доба станишта су формирана у виду круга,
дуж пута, а у брдским пределима била су разбацана. Дворци словенских
кнежева и угледних људи састојали су се од већег броја објеката међусобно
повезаних сењима (затвореним тремовима). У њима су примане посете и
приређиване гозбе и весеља. Својом висином истицала се кула, од неколико
спратова, у којој се ноћивало, са посебним одељењем за жене. У подрумима
су држали бурад са медовином и пивом. Ове просторије, због константне
температуре, служиле су као хладњаци. Стрми кровови, на четири воде,
покривани су сламом, трском или дрвеним дашчицама. Стоку су држали у
стајама (скотницама). Понекад се скотница налазила у приземљу, а стан
изнад, на спрату. Поред зграда од набоја, Словени су своје домове градили
и од брвана. Богатство шума, са високим глатким и правим четинарским
дрвећем, омогућавао им је да граде врло лепе и здраве домове. Подови
су били од набијене земље или дашчани. Сем на банку, спавали су и на
поду, покривени асурама, кожама или платном. У хладнијим пределима лежај
им је био око или на каљевим пећима. Покривали су се вуненим или перјаним
прекривачима и поњавама. Просторије су осветљавали лучем или воштаним
свећњацима. Ватру су палили кресањем камена, трењем дрвета, а касније
металним оцилом, трудом и сумпором.
Развијајући сточарство, а посебно земљорадњу, Словени су крчили земљишта
спаљивањем шума. Пепео ових спалишта погодовао је, као ђубриво ради
већег приноса. Ова места су називана треб (требишта), корч (крчевине)
или жер (жар). Обрађивали су земљу ручно, а на већим површинама воловском
запрегом. Овце, свиње, говеда, коње и по неку козу изгонили су на заједничку
пашу. Њих су чували пастири који су имали свог старешину. Снабдевени
торбама, штаповима и свиралама кретали су се уз пратњу овчарских паса.
Од живине Словени су гајили кокошке, пловке и гуске. Посебно су волели
голубове. Шуме пребогате пчелама и медом омогућавале су развој пчеларства.
Одсечена шупља стабала са пчелама доносили су у своја станишта, умножавајући,
на тај начин, пчелиња јатишта. Шумска пространства омогућавала су Словенима
богат лов. У ту сврху, као помоћнике, користили су хртове, соколове,
јастребове и крагује. У поречју, језерској области, полесју и приморју
риболов је често представљао основну привредну делатност. Словени су
у том погледу доминирали над околним народима учећи их рибарењу, сољењу
и сушењу рибе на сунцу, ватри или на диму. Истицали су се као добри
градитељи и занатлије. Познати су као чурћије, грнчари, ткачи, тесари
и рудари. Њихове жене су преле и ткале живописне предмете од вуне, лана
и конопље. На прелима се играло, певало, свирало и шалило. Забављали
су се бацањем коцки начињених од костију или дрвета обележеним бројевима
или рупицама. Како је био широк простор на коме су Словени живели, тако
је била и њихова душа добра и широка. По природи простосрдачни, лако
су опраштали грехове својим непријатељима. Код њих су заробљеници били
врло кратко робови, затим би их прихватили као равноправне чланове свог
домаћинства. Дозвољавали су да се ратнички, мањински народ, утапа у
делове огромног словенског супстрата, а да су при том задржавали своја
имена, а по негде и језик, као траг своје прошлости (Бугари, Мађари,
Пруси итд.). Сасвим другојачију судбину су доживели западни Словени.
Из легенди, које су преносили старци усменим предањем, Немци су угњетавали
Словене, а пагански Пруси су се према њима зверски опходили.
Германски мисионари, без обзира на мржњу према Словенима, говорили су
о њима као о поштеним и гостољубивим људима. Словени су лако склапали
пријатељства, чак и ако је у питању случајни сусрет са странцем. Позивају
га у кућу, госте и пружају коначиште. Гостољубиви домаћини прате га
у одласку далеко од куће обезбеђујући му својим присуством сигурност.
Од тада су госта сматрали својим рођаком коме су се при поновном сусрету
радовали. Словени су се придржавали дате речи, а својим боговима заклињали
тек кад им запрети непосредна опасност. По природи осећајни, створили
су надахнуту духовну културу која је подстицајно деловала на околне
народе. Словенско народословље: народно предање, обичаји, песме, приче,
бајке, загонетке, пословице, игре и музика оставили су дубоке трагове
у светској културној баштини. Као такви, посебно су ценили слободу и
гајили своје обичаје.
Протословени су били здрав и стасит народ, чврсте телесне грађе. Имали
су отворену боју коже и очију. Коса им је била "руса" - риђа.
Имали су много деце, коју су, између треће и седме године, први пут
свечано шишали, да би им коса била здрава. Резање косе значило је приношење
жртве душама предака, демонима и боговима. У многим крајевима Србије
очуван је овај обичај приликом кућног крштења. Важан моменат у животу
словенског човека била је женидба. Невеста је купована (просила) или
отимана. Свадбе су обављане почетком или крајем зиме. Посебно је цењена
брачна верност иако у ранијем периоду код богатих људи и кнежева имамо
појаву полигамије. Код сиромашних људи било је случајева полиандрије.
Словени су весео народ, који је у време Јарила и Купала приређивао бурна
славља, забаве и игре. У заносу игре ове свечаности су попримале, током
ноћи, и еротски карактер. Учествовале су девојке, младе жене, момци
и тек ожењени људи.
Стари Словени су се старали о чистоћи свога тела. Преко лета, а поссбно
у време Купала, купали су се у топлим водама, којих је око њих било
у изобиљу. У току зиме користили су топла купатила - бање. Мушкарци
и жене неговали су кожу мажући је маслом. То су чинили и са косом да
им буде сјајна и зализана. Од козметичких предмета употребљавали су
чешљеве, ножице, бритве, штипаљке за чупање длака и чачкалице за уши.
Леп изглед Словена је у тесној вези са начином њихове исхране. Њихова
омиљена јела су била зрнастог порекла: просо, пшеница, раж, јечам и
овас. Ова жита су јели пржена или млевена. Хлеб су месиле и пекле жене.
Колаче и пироге надевали су маком, орахом, лешником и преливали медом.
Протословени су гајили стоку и живину. Зато је на њиховој трпези било
разних млечних производа, меса и јаја. Оближње шуме и реке омогућавале
су им да се често хране уловљеном дивљачи и рибом. Варива су справљали
од сочива, брашна, боба, тикве, диње и репе. Лук, мрква, ротква, краставци
и разне салате допуњавали су њихов јеловник. Од воћа су јели: јабуке,
крушке, шљиве, трешње, вишње, јагоде, малине, боровнице, лешнике и орахе.
Месо су пекли на ражњу или га кували у земљаним или металиим судовима.
Посебно су ценили припрему јела у кожним мешинама у коју су спуштали
усијани камен. Све су ово заливали медовином за њих најомиљенијим пићем.
Јели су три пута дневно, седећи на поду или око ниског овалног стола.
Служили су се ножевима и дрвеним ложицама. Поред медовине пили су и
пиво. Вино су почели користити тек у првом веку, тргујући са медитеранским
трговцима, којима су продавали мед, медовину, восак, ћилибар и разне
врсте кожа. Најчешће су пили из рога, који је кружио од уста до уста
- тада се наздрављало племенском божанству или духу предака.
Словени су своју одећу, беле, сиве или бледо мрке боје, израђивали од
платна, сукна, вуне и коже. Код мушкараца се састојала из доње и горње
кошуље, гаћа гуња и огртача. Опасивали су се тканицама или узаним кајишевима.
О њих су вешали оружје, кесе са огњилом, амајлије и нож. Жене су носиле
везене хаљине, широких рукава. Спреда и позади имале су кецеље. Доња
одећа - рубина, уколико је ношена сама, морала се опасати, јер се у
супротном ово сматрало непристојним. О појасу су им висиле кутијице
од коже са разним женским ситницама. Храну и веће предмете носиле су
у торбама од лике или вуне. До краја многобожачког периода обувале су
искључиво опанке, да би касније користиле и чизме. Мушкарци су носили
на глави кожне, меке, платнене или сламене шешире и капе. Девојке су
биле гологлаве са спуштеним плетеницама или косом. Удате жене су главе
покривале комадом беле тканине. У свечаним тренуцима око главе су имале
богато украшене дијадеме. Око врата и руку жене и мушкарци су носили
металне гривне, а на прстима прстење.
Вера Протословена оставила је преко хришћанства дубоке трагове, посебно
као психолошке остатке, у фолклору, народним предањима, прастаром веровању
и празноверју, обичајима, мађијама и митологизирању. Рефлекси ове духовности
очувани су кроз култ предака, у чему су особени Срби. Они су са њима
у тесној вези кроз српске славе, као остатака античких кућних, родовских
и племенских богова. На Бадње вече "душе" једу заједно са
укућанима. Слично се дешава и на гробљима. Код Словена усмено предање
је претходило религији, а обреди његову примену у дело. Из овога произилази
да је основу њихове вере представљало: усмено предање, вероисповест,
обред, поштовање богова, жртвовање, молитва, храм и осећање припадности.
За узврат верници су очекивали помоћ, благостање и милост. Обреде је
пратило приношење жртава, заветовања, изговарање молитви, игра, песма
и музика. Најстарији облик словенске вере потиче из скупљачко-ловачког
периода. У њиховој религији присутно је веровање у душе и духовне силе
(анимизам), поштовање племенског претка у облику биљке или животиње
(тотемизам) и потчињавање својој вољи сила природе, духова и демона
(магија). Магијом су Словени непосредно контролисали природу, бајањем
и обредним чинима. Окренути будућности, често су кажњавали своје кућно
божанство уколико не оствари њихове жеље. Магија је извођена нередовно
било да је бела'' (Белбог) или "црна" (Црнбог). Демони су
насељавали култна места, воде и гајеве. Сматрали су да човек произилази
из животиње или биљке (териоморфизам), да би се преобразио у човеколику
(антропоморфну) појаву. Ово се посебно односи на епске и митолошко космогонске
личности словенских и српских божанстава.
У ниже облике култа спадале су животиње, биљке, небеска тела, предмети,
атмосферске појаве. Змија чува кућу од гамади. Вук је митски представник
српског народа. Да би се од вука заштитили са њима се треба окумити
или побратимити. У многим употребним предметима осећа се утицај духа
предака. У току израде и њиховог коришћења власници тих предмета показују,
шта су у вези са њима мислили, осећали, надали се и сањали.
(...)
У развоју словенске религије, а посебно у погребним обичајима у врло
испреплетаној форми, приметни су елементи анимизма, тотемизма, политеизма
и монотеизма. Једна од најранијих етапа словенске вере је веровање у
душе и духовне силе везане за живи свет и предмете. Дух може по потреби
да напусти своје станиште, оде у неповрат, врати се или промени место
свог боравка. Протословени су веровали у загробни живот. Негујући култ
мртвих и знајући да је смрт неминовност, врло ревносно су обављали припремне
радње и послове за тренутак смрти, спаљивање, укоп и време после сахране.
Веровали су да тело продужава живот кроз душу која га напушта. Бесмртност
душе представљала је основу схватања о постојању другог света у коме
она наставља свој живот. По душу долази и одводи на други свет, бујан,
рај или нав, старац дуге беле браде, кога су звали дед или чича. Неки
су сматрали да он представља Бога. Код Срба је то Дајбог, коме су се
обраћали молећи га да самртнику омогући мирну смрт речима: "Узми
га (ме) Боже," или "Дај Боже лаку смрт."
Преласком у хришћанство улогу водилаца душе преузео је арх. Михајло.
Првих четрдесет дана после смрти, душа умрлог се налази у близини тела
које је напустила. Овај период је сматран критичним, јер је постојала
могућност да душа и даље остане у нераспаднутом телу човека вампира.
Зато су Словени раскопавали "вампирске гробове" и уништавали
тела помажући души да их се ослободи. Четрдесетодневни помен значио
је овоземаљски опроштај од душе која креће на пут дуг годину дана када
долази пред судије (Усуд или арх. Гаврило). После пресуде на путу према
рајским вратима, душа прелази преко судбоносног моста. Праведници ступају
преко њега у рај где их пред вратима чека кључар (Св. Петар), да би
уживали у благостању. Грешници би се са моста сурвали у провалију нава
(пакла), испод кога је текла паклена река, царство демона, Бесомара
и Дабе. У паклу је душу требало очистити од грехова. Дужина боравка
у чистилишту зависила је од количине земаљских грехова и траје од три
до седам година. После тог времена душа се сматра чистом и спремном
да пређе "рајски мост." Да би се души помогло у савлађивању
свих препрека, на путу до "другог света," приношене су четрдесетодневне,
полугодишње и годишље жртве у виду помена и даћа. На овим ритуалним
обредима доста се јело и пило покојнику за душу, што је особина Словена.
(...)
Код Словена је ватра представљала најобожаванији облик анимистичког
веровања. Она је задовољавала све практичне и духовне потребе људи.
Ни једна природна појава, као ватра, не повезује земљу и космос. Јер
се душа покојника у виду пламичка враћа своме изворишту, Сунцу и Сварогу.
Сви ритуали Словена везани су за 'живу ватру". Ова "чиста"
ватра добија се трењем или кресањем дрвета, камена, метала и ударом
грома. Њоме су спаљивани покојници. да би преласком у хришћанство, ватре
или свеће паљене око гробова па и у самој раки. Ватре су гореле четрдесет
дана да би покојниковој души осветлиле пут према "другом свету."
До поласка према небу душа се на тој ватри грејала. Практична примена
ватре везана је за култ плодности, заштиту од болести и дух. предака.
Словени су масовно палили зимске ватре у време рађања "Младог Сунца"
Сварожића, раног лета у част Геровита (Јарило) и лети за време празновања
Купала. Прескакањем ватри и протеривањем стоке кроз пламен, њена чистилачка
моћ је обезбеђивала здравље, а људе ослобађала грехова. Ватра се налази
у центру огњишта поред кога су се укућанн рађали, живели, умирали и
испод њега сахрањивали. Словени су желели да њихови преци буду испод
пепелишта и даље у кући, "злу не требало." Око огњишта (сијела)
су вођени разговори, дочекивани гости, доносиле се одлуке, јело, пило
и веселило. За њих је ватра значила подстрек у раду, љубав и еротски
нагон. У њу су се клели, гасили је кад их задеси зла судбина и обнављали
уносећи "живу ватру." Огањ значи топлоту и светлост, сродан
је староиндијском појму Агни - Бог огња. Ватра је за Словене на психолошком
плану. као симбол, представљала потребу човековог срца. Начин њеног
добијања, трењем штапа мушкаре и женскаре представља срећу, страст и
разарање. Са духовно - религијског гледишта, ватра је симбол прочишћења
и просветљења људског духа од стране бога Симаргла.
Српска поезија и народне приповетке представљају основу обнове духовности
овога народа. Народно многобожачко песништво је изворно полазиште духа
српског народа. Њиме је историјско многобоштво, отеловљено у човеку,
произашло из бујне маште о постанку света. Змајеви, у лику змајевитих
јунака, представљају сликовит приказ богова словенског пантеона. Насупрот
њима стоје виле, младе и лепе жене. Код Срба, због тешке историјске
прошлости, у епској поезији многи су догађаји повезани за страдања и
смрт, а тиме и за доњи свет. Одатле је за њих значајна змија, која се
у току националног успона преображава у небеског огњеног змаја и змај
јунака. Змија се може претворити у алу и аждају, противнике људи. Станиште
змија је испод земље, а змајева у планини. Народ говори: "Док змија
змију не прождере, не може постати аждаја." У народним приповеткама
и епској поезији предкосовског и косовског циклуса змај јунаци Милош
Обилић и Марко Краљевић, откривају у суштини српске прехришћанске богове.
У целини гледано, многобожачка вера се кретала од обожавања Сунца, звезда
и Месеца према доњем небу облацима и ветру и земаљском свету животињама
и биљкама. У каснијем периоду ове силе су попримиле људско обличје јунака
српског епа: Марка Краљевића, Милоша Обилића, Бановић Страхиње, Змај
Деспота Вука, Бановић Секуле и Деспота Стефана Лазаревића. Српски епски
хероји, које је народ опевао, представљају споменике који посредним
путем осветљавају Словенски пантеон. Пре средњевековног приповедачког
и епског циклуса, постојали су његови прехришћански облици, који су
се утопили у млађи и национално обојени слој. Другим речима, кроз српску
епску поезију струји искоиска садржина протословенске духовности. Постоји
мишљење да су ликови и драмски заплет у Косовском епском циклусу врло
слични спеву Илијаде у којем учествују јунаци - полубогови и богови.
Сви српски змај јунаци, уздигнути на ниво полубожанства, имају своје
многобожачко родословље. Они се рађају из односа царице и змаја, змајевих
кћери и епских јунака, змајевитих јунака и племкиња, краљева и жена
из шајевите породице и из љубавног односа змајева и обичних жена. Из
брака змајевитог јунака Секуле са вилом Нагоркињом родило се девет синова.
Оваквим умножавањем створен је кроз историју, велики број српских змај
јунака, који се помињу до данашњих дана. Однос између змаја и кошуте
и јунака и виле у суштини представља везу између Сунца и земље, која
у рано лето жели да се оплоди. Мушка деца змајева постају змај јунаци,
а женска виле...
