| |
Споменица на стогодишњицу његова рођења,
издало Хрв. свеуч. литер. друштво
''Застава'', Загреб 1893.
Јан Колар |
КЋИ СЛАВЕ |
/неколико сонета/ |
XX |
Као липа, што но врх храстиња |
Својим растом небо дотиче, |
Над сусјетке тако истиче |
Та се красна Срба потомкиња. |
Кошто Лада између богиња |
Све у себи чаре преплиће, |
Тако се красотом истиче |
Славска кћерка изнад Нијемкиња: |
То је јасно, те ме свом љубави |
Још једна од свих Нијемкиња |
Није могла досад да затрави; |
То нек муком сада језик мине, |
Да к Славену само Славкиња, |
Раван к равном, свој се к свому вине.
|
XXXII |
До биеса, мој драги пратиоче, |
С тобом не ћу даље ходити, |
Могли би ме славски убити |
Диндушмани са своје сљепоће. |
Или можда - ој од ове злоће |
Очувај ме боже премили, |
Силом да ме још понијемчити |
Ови Венда нијемчитељи хоће? |
Што самодруг да урадим уз те |
Против страних мјеста читавих, |
Стриелче мали, уз душмане пусте! |
''То је сан - та ако ће и хтјети |
Нама, рече, тко нашкодити: |
Кому Слава, тому и сви свети!''
|
XXXIII |
Ако славске дигну рушевине |
Руком ваши позни потомци, |
Вјерујте ми - вјештом зналици, |
Што су дужни тада да учине. |
У држави нека се сједине |
Једној, да им сложним туђинци |
И властити клети лакомци |
Опет нове ране не почине. |
Уда многа, једну тек имајте |
Главу а из тиела вашега, |
Црно с биелим нигда не миешајте! |
Нас то на пут завело је клиски, |
Ви се паз'те гриеха нашега, |
И створите дом си трајан, чисти.
|
XXXVI |
У народа нових и у давних |
Слављаху се пређи њихови, |
И ми, браћо, и ми потомци |
Слав'мо славну славу Слава славних. |
Име и прах мужева си главних |
Штује Ниемац, Француз, Енглези - |
И ми, браћо, и ми потомци |
Слав'мо славну славу Слава славних. |
Обелиске и мноштво ступова |
Дизали су стари потомству |
На гробових својих прадједова. |
Поштуј пређе и ти, надо млада, |
Мајко Славе, у ком краљевству |
Сунце божје нигда не запада.
|
XLI |
Од Атоса па до Поморана, |
Од Псиј-поља према Косову, |
С Царев-града граду к Петрову, |
Од Ладоге тја до Астрахана; |
Од Козака све до Дубровчана, |
Од Блатнога к Балту, Азову, |
И од Праге к Москви, Кијеву, |
Од Камчатке тамо до Јапана; |
Урал, Татра, Волга, риека савска, |
И све горе и сви крајеви, |
Гдје се чује слатка ријеч славска: |
Заплешите, браћо, и ви и ја, |
Сладимо се уз то цјелови: |
Земља то је наша - Свеславија!
|
XLIII |
Славени, ви духа несложнога |
Што живите виек у невољи, |
Заједно у слози учити |
Од угљена ајте пламенога. |
Док је усред скупа заједнога, |
Од жара се силног убиели, |
А угасне, кад се одиели |
И од друштва откине се свога. |
Учините мајци ту насладу, |
Руси, Срби, Чеси, Пољаци, |
Жијте сложно налик једном стаду! |
Тада рат вам неће жељан крви |
Сништит владу, ни дом лукавци, |
А ваш народ скоро бит ће први.
|
XLVII |
Кад би дух мој тако моћан био, |
И славенски кад би родови |
Били злато, сребро, ковови, |
Један кип бих из њих свију слио. |
Од Руса бих главу сачинио, |
Од Пољака труп пак читави, |
А од Чеха руке вјештачки, |
Од Срба бих ноге начинио; |
А остале, Винде, Лужичане, |
Род Хрвата, Шлезе, Словаке, |
У оружје те бих слио гране. |
Клекнути би могла пред тим кипом |
Сва Европа - та над облаке |
Узвишен би макнуо земљу хипом.
|
LXXIX |
Над вратима пакла жељезнима |
Уздиже се црно прочеље, |
Над њим овај натпис видјет је |
Словима уклесан глаголскима: |
''Туј срамота с пратиоцим свима |
С дјецом и са слугам столује, |
Плач туј, гроза, болест вјекује |
Рад гријеха с казнам пакленима. |
Амо ајте, у тај огањ живи, |
Издајници дома, народа, |
Смилуј вам се боже милостиви; |
Ајте амо, да би осјећао |
Сватко безброј јада, незгода, |
Јао вама трипут, јао, јао!''
|
LXXX |
Славска браћо и ви сестре слатке, |
Што сте живе јоште на земљи, |
Чујте вољни, вама казати |
Желим ове још науке кратке: |
Чувајте се оне цесте глатке, |
Што ју ђаво протко мрежами, |
Издајнике тек да ухвати |
А у панџе своје горкослатке. |
Ајте амо, примјер ћу вам дати, |
Ајте к добрим, ајте к лукавим: |
Учите се род свој миловати; |
Татре јав'те Црној гори тако, |
Крконоше висом уралским: |
Вјерним небо, издајицам пако! |
Јан Колар (1793-1852): словачки књижевник, писао је на чешком језику. Професор словенске археологије и поборник панславизма. Љубавни мотив прве збирке (Песме, 1826) прожима словенском идејом у циклусу Кћи Славе (1824-1832). Писао је и о ''словенској узајамности''. Са Шафариком је издао збирку словачких народних песама. Подаци преузети из Нове еницклопедије Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978. Уз то: Slawa Bohyne (1839); Srownalost indicke mythologie; Nabožny pohled na tu kraginu, kteraž gest matka ew. cirkwe (1835); Pisne swetske lidu slowenskeho w Uhijch (1823); Narodnj Zpewanky čili pjesne swetske Slovaku w Uhrach (1834)... |
