| |
Издавачко предузеће Нолит; Београд, 1976.г.
Десанка Максимовић |
ЛЕТОПИС ПЕРУНОВИХ ПОТОМАКА |
/три песме из збирке песама/ |
Према историјским изворима и српским
и хрватским - српски жупан Захарија потучен од бугарског цара Симеона
налази уточиште код хрватског краља Томислава који је владао у првој трећини
десетога века. Гонећи Србе бугарска војска упада у Хрватску и ту буде
до ноге потучена. После овог рата у Хрватској настају борбе за словенско
богослужење. У тој борби се истакао Гргур Нински ставивши се на страну
народа склоног словенском богослужењу док Неретвљањи тек у то доба почињу
примати хришћанство... /Д.М./ |
Глас претков цару |
Цар се по дану држи ратнички, |
а ноћу кад би се двор ућуто, |
кад остане насамо са књигама, |
глас непознати неки га гања, |
или му се можда буде сећања |
на списе које је читао у младости. |
И ти жупани рашки, |
онај непознати глас му говори, |
на које би да се завојштиш, |
твоја прадавна су, Царе, својта, |
твоја вера, |
и њихови су преци дошли |
са закарпатских пропланака и језера. |
Тад се разликовали нисте, Царе, |
ни колико на букви два роја пчела, |
ни колико круне бора и бора, |
нити рибизле од огрозда, |
нити колико кос од дрозда, |
ни колико рода и плиска, |
нити изворска и речна вода. |
Тад се нисте разликовали |
ни колико курјачка два чопора, |
ни колико зорњача и вечерњача, |
нити стада брдска и долинска. |
Били сте, Царе, у Закарпатју |
слични једни другим као два плача, |
као два вриска, |
као врхови копља и мача. |
Били сте блиски једни другим |
као у глави што су два ока, |
као што су две вере милосрдне, |
као живот испосника и пророка |
животи су ваши били слични. |
Заједно сте се у прапостојбини |
отискивали низ бујне воде, |
одлазили чак до њихових делти. |
Опијени ловом, |
заједно сте јурили за дивљачи |
кроз врлети |
и у страху се дозивали |
кад се планина изненада смрачи. |
Ма где сад живели, |
молили се богу ма коме, |
ви сте слика богова старих. |
У вас је душа жалосне Моране |
и Перунова ћуд плаховита. |
Сунцу се радујете као Весна, |
неуништиви сте као богиња Жива. |
И кад војујете, сањате о миру |
као Волос доброћудни, |
бог пастира. |
|
Слушају богови |
Слушају стари богови словенски |
и свеци хришћански |
како сви ти дошли из далеке Војке, |
ухваћени у коштац судбински |
небо истом речи именују |
и све од звезда па до ситна песка, |
како истим речима запомажу |
да им се сила смилује небеска. |
Како сви ти дошли са далеке Војке, |
са њених појата, |
ти досељени с падина Карпата, |
у смртном часу |
истим именом призивају мајку, |
и заклињу сина, |
истим именом призивају правду, |
и како сви кривду зову кривдом, |
а стид стидом. |
И ниједан од богова, у првоме трену, |
не могаде да разазна |
ко је нападач а ко нападнути, |
и на које треба да се обори |
Перунова |
или Исусова казна. |
|
Моранина успаванка |
Сад сте моји сви одреда. |
И ви што целујете иконе Бизанта, |
и ви под окриљем Млетака и Рима, |
сви ви међусобно што се крвите. |
Никад нисте били један уз другог тешње, |
крв се опет ваша под земљом меша |
у велику словенску понорницу. |
Из ње ће вам постојбинске нићи липе |
и леске и дивље трешње. |
Сви ви старином иза Карпата, |
и ви опаљени од врела зрака |
и ви белолики, главе русе, |
и ви што устајете против Бизанта, |
и ви што устајете против Млетака, |
сви ви завађени, |
ходите у тихо царство мени, |
и у њему се тесно збите, |
отворена су вам широм врата. |
Заувек |
ту се помирите |
у недрима земље смеђе, |
заборавите под небом јата, |
заборавите звезде и мраве, |
заборавите обале и међе. |
А жамори опет глас из грања: |
то није богиња била Морана. |
Одавно је и она покопана |
у ћивоте заборава. |
То је ноћ што излази однекуд из јама, |
то је тама, |
сестра вукодлацима и утварама |
што напуштају ноћу боравиште. |
То се прошлост однекуд искобељава, |
то су ваша тамна сећања |
на барбарска древна гробишта. |
|
Десанка Максимовић - биографија: Највећа српска песникиња 20. века, рођена 1898, умрла 1993 године; приповедач, романсијер, члан САНУ. ''У књижевном раду највиши домет достигла у љубавној лирици и књижевности за децу. Књижевно дело носи у себи меку и болећиву распеваност спојену са дубоком мисаоношћу.'' ... ''Тако је и њена родољубива поезија (Крвава бајка, Србија се буди итд), поред свих елемената патриотске поезије у суштини одраз панхуманистичког виђења света. Наклоност ка опевању човекољубивих мотива највише је дошла до изражаја у збирци ''Тражим помиловање'' (1964). Снага њеног певања огледа се у човекољубљу и пантеистичкој визији живота. Током времена љубавна лирика, којом је извршила утицај на неколико песничких генерација, полагано се повлачи дајући место једном новом кругу тема: благој помирености са смрћу, туговању за протеклим временом и људима, назирању крајње хармоније. У поезији за децу благост и ненаметљива дидактика долазе до изражаја. Главна дела: ''Песме'', ''Зелени витез'', ''Како они живе'', ''Мирис земље'', ''Немам више времена'', ''Орашчићи палчићи'' и др.'' Подаци преузети из Нове еницклопедије Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978. |
