В оросветлу од поднева и в зениту, а з вечери на ноц хрлит
дружбеница ва шапутању која кричи – и не жити и не жити –
о так давно одсањана и танана преља з луне нити нити своје

смерти к мојеј смртнеј бесаници, мојем челу зведаници. Ал смрт
в себе нема светла, криомице Световида видом својим разгонити
тмину в тмине – Ecce homo! Ђ в свом квадрату ко в крлетки спутан
опо немоћан је и смрт своју да промишља, ослушкује хумус земи.

Ко зов немушт један извор од истока изворини: твор се твори
и в праводу врони, врони. Гле то небо е, од неба опомен ми обес
дажда – мило ми је, мило ми је! Дажди, дажди, те росуља благе
вести од облака: ој додоле, додолеее, ево к вама и мене.

Перуника

И в алем – небу свити громови, как гром среди јаснаво њеба! О, Господи
оплави муњом сев, то ореол за перунику ил ирис што бајке и светотајства
рађа спод својих модрих латица русалије и виле и весталке ине и смерти
чисте једнак кој једре несмирним светом ко сени тужних: и нека би Светлост!
ил в концу мир ал мир ко на јаловнеј води!

Ту слова ништа не могаше – так зачиње спев и одаљава се одсутно све више,
ко плаво одсуство: краљевско и широко шестари видом над поље красно
в ком распамети се, тек уснула и мила в свој отајни сен.

А в полукругу камена белога, беше ли ти то боже? бо чадори ил двери твоје
где ли су...? и откуд в лазуру те длге длге ноци, без светиљке икакве а влци
в утробе, уместо каквог чада, так длбоко и смутно з планинах завијаше?

* * *
алем–небо - тешко, тамнољубичасто небо, пред олују
как гром среди јаснаво њеба – (транскриб. рус) гром из ведра неба!
лазур – глатка, нежно сјајна плавет и баршунаста

***
Бегала девојка од Перуна. Не могавши је стићи, Перун баци на њу гром. Остаде девојка укрета, ко цвет. Модро-љубичасти и самоникли. Говораше тако од времена прадавних.

Панонија

Ја јехала домов... на блаж престо огњезрачниј, в себе домов
неботајни, дусим слзи да би врт ва подне плано в јарких бојах
сагорео. З умор сна и уморена в прапут крочих и морена и в
праводах понорена, земи моја где с нестала? В лице духне диханије
и бист чловек з духа живог створенија, прелест божја из наручја
то аз ко homo sum! Ил нежит макнут, болест жита, огњевицу!

Не иди в шуму ти грлице и на знамен Перунова, чудотворца даимона.
Залуд к себе повит крила и до крила, кад се нејма снаге в полет упустити
на панонске мореказе! где их наћи, о где мила? О словесном не глаголи,
само певај! Ум попила црна чапља, пак и језик з нас матера! ко в луници
ситна розочка в свој розови сад, еј так силно кликће Панонија.

***
ја јехала домов – почетак руске песме (полетела сам кући!?)
блаж престо – божански престо
огњезрачниј – који има лице огња (старослов.)
неботајник – посвећен у небеске тајне
бист чловек – постање човеково
прелест божја – чудо божјих руку
огњевица – житна болест
даимон – тренутачни богови
розочка – дивља ружица
Ко сваком права временита смрт – стихови Г. Венцловића

Коло

Тешкото је ово оро! Гатам в њоме роселинке на дажд лети, слнце ветри. З
кола живот изродити сев од грома, зачинке за цуре, момке који бесни кане
пјесни и в колу живот скапат а смрт минут ва радости васионе... коло, коло
наоколо вијен лозе и зелено, из весеља. А се умрел, а ноц танчи, ковитлају
звезди њоме! На по луне обива се душа, клати, тек сад чила ва слободе, е на пут
се нови спрема: све што јкживо пева, снева позспало в травах, в биљу в наве
леса лађом плови

где ск задеси – из лобање плазе гмази, извија се ко сан мачке в свом Почелу
на лук снева... а од кона и до кона, искони се зем од воде, вздух од огња и в
концу лес сам себе сведржитељ – уздржава стлпи света и још више апејрона
самотнога! А тај и сам у почепу и посечен ко стром ил ко да га није било, а
камоли часовито... Не зрцали в мирних водах са језера горског ока, сем ва горе
на планинах ко на јаве!

Ак з натуре, онда риба пловило је, но пре оро, птица од моц силовитих
надвисина, тужбе су му в тешких крила: дај ми живот в оностраном! ил обличје
без облика, ил пак налик овом колу, ал понад њег тек промисо, з витог језгра
зове фрула, лахко прхунт ва нигдине. Од слободе, ко божица не слазећи в кој се
вас свет изродио, на крст в кругу моћног слнца. Било му је ва устоку в луче оне
васионе и, так можно!

***
роселинка – мала жаба која лети, у доба суше, најављује кишу
зачинке – тренутак кад се зачиње коло, змијолико се извија у ритму васионе
колници – васцелим телом препуштају се ритму зачетог из фруле опсенице, витом колу (играчи у колу)
вијена лоза зелена – име одређеног кола које се очас премеће у неко друго коло, у зависности од новог ритма који намеће фрула
од кона до кона – од Ничег до Ничег, свеобухватна утроба праисконске празнине
почеп – посећи дрво тако да се не види ни само место где је расло (фразеол. сасећи у корену) или пак, у почепу има живота, штавише, у њему је скривена животна срчика!
нав леса – простор који обликује коло, облик кола – у њему колници осећају рајски ужитак.

***

Унаоколо, густе крошње прастарих јасика. Бацају сенке, попут штита
од сопствене сеновитости. У једном тренутку вечери, зачиње коло, сасвим
ненадно, скоро обредно. Сви устају, хватају се за руке. Хватају се у
коло... Напоредо играју и људи и сене у магичном ритму. Једни до других, не
опажају се. Представљају природну и нераскидиву целину.

Правих леђа, затегнутих рамена, а чела, високо уздигнута према
звездама. Испрва благ и ситан вез, да би затим постепено коло постало све
бешње, све силније... Писак фруле, змијолико се преплиће између ногу
играча, затим зачудно и попашно угиба цело тело, покрете, изразе лица. Сви су
румени, далеки и чудно неприсутни.

Занос се појачава. У једном трену врхунац – играчи лебде! Високо
издигнути изнад тла, скоро бестелесни, напросто лебде! Коло се извија у неки
само себи својствени надоблик, сличан ритму васионе. Несвакидашњи склад
човекове и космичке каденце. Магија ритуалног круга се затим нагло
прекида. Коло се расплиће, да би одлепршало у благостање судбине или
каквог обреда. Опире се чврстини тла. Коло зелене вијене лозе...?!

Лиле

Сама втопих душу своју, да ни слзу не испустих: конац делу, слову, всему!
Некад биле, сад их нема све те силне тајне бвства! Одлепрша душа лахка в
свејединство вас свег Леса, па је нема од обеси, од слободе смрт ко оков ал
вативни, сребрни се в парам парчад и зрцале крхотине у дубоким потоцима.

Ево певи и напеви, веселим се в срцу сваком, радосна сам
радосница, равно пловим међ рибама ва загрљај свога оца! Кћери моја немој
ск дати враниљама хаље прати, смрт је моја у запису око строма в поветарцу,
где ск већ вијем венцом свата, ко преслица зо свог гроба. За од очи оканкм
се, немам збора, ту ск не збори, ту ни слова, ево само чедо моје, зановета свето
дело!

Само дзвона над липама! Да пањ труо з мене листа: ето мене у својбине а з могине нар се вије, плавичасти пламен лиле... З вакавског ми древа з ора
студен тела оковали, о топло ми сан ме хвата в ону страну, власи ми се длге
вију, ко преслице понад хума, многе земи на мене су.

Прозителним умом смотри моје мене и ва смрти, е те нема ван од
тебе! Нагазишли вилин коло пресушиће врело з душе: так би лиле
згореле, вамо ватре дозвале! мени дивље лозе в длге косе алмас камен саплеле
и з крвавих бобица, то би душа рањена ко цват в очах јеленка так ва шуме
јечала.

***

лиле – од брезове коре начињена пређа, пали се кад се кади шумско тло или од ње се правио и женски крст (у санскрту – свет као божја разонода, а нама наша потпуна излишност!)
Лес – шума, али у значењу васцелог јединства универзума
вативни оков – сребрни рам, искован са мотивима руку, ногу, главе (на спомен покојнику)
враниље – на реци, три жене које боје сукно у црно – справљају рушним одежду
зановет – људско зачеће, загонетка васионе!
дзвоно – звона, али од дрвета начињена, тек да означе сједињење или општу пошаст која прети целом селу
могила – усамљена хумка на каквом пропланку, без ознака о почивајшем
вакавско древо – стара стабла на гробљима, обично орах, леска, храст која се никад не секу, сем у приликама кад се од њих прави ковчег за новог покојника
прозрителни ум – појмљив, пре усмотрен неумом; сазнање које се не може исказати речју јер она има простор ограниченог коначишта, преуска је за прозрителну суштин
алмас камен – двосекли камен који сече стакло и реч, једнако!

О в том чуду...

О в том чуду: вот пријехал чорни ворон!

С обала на златном ужету баченом на песак Одре.
Ни проста слова, словца, крици, тек и шапутања. В лахком
лелујању
клати ногама са оближње марушке,
слатког и белог мириса
ела, смрт моја!

Олити обале...

Олити обале знане и сваки речни бог, бог је моје крви.
Хлеб разабрах и в очах модрине спремне за Богојављење.
Нуто ноћника, мирис мирис, и несанице.

По вољи таласа живљах, тек в мени нејма више шта
да мре и мре, сем Одре.

Кратка биографија песникиње

Светлана Гајинов Ного, рођена 10. 02. 1960. године у Кулпину.
Завршила студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.
До сада објавила следеће збирке песама:

''Простори. Материје'', КОС, Београд, 1984. г.
''Колесница'', Вук Караџић, Параћин, 1992. г.
''Литургике'', Књижевна заједница, Нови Сад, 1993. г.
''Вжлес књига'', Просвета, Београд, 1997.г.