Ледени штапови
висеше са грана,
у даљини
вукови завијају.

Аууууууууу

Осим тога,
нељудска тишина.

Где да се склони,
куда да оде,
у вечност упрегнута?

Старачке кости
греје
крај котла.
Нема у њему
оног рођења,
само привид
минулога славља.

Седа, костобољна,
испијене снаге,
Смрћу је зову
некад Живот беше.

И није кокошка ту
очи да вади,
нег’ да кљуцне
зрно небеско
што остало је само
у смрзнутом пољу,
што неће га појести
уста људска,
нити ће
сунцем никнути опет.

Из таме векова
дозива сећања,
милу јој папрат,
чисти студенац,
игре момачке,
дарове што носиле
руке су девојачке.
Дуге песме
разлегале се пећином;
А на улазу
подарок чека.

Све стрепи,
оплодњи се нада
утробе њене
што некада
обожаваше је створ.

Од земље су је правили,
па су земљу љубили,
ту земљу су орали,
ту земљу су сејали,
ту земљу су плодили...
Прелеп беше тај
давнашњи збор!

У извору је виђали,
а њене кћери
безбројне,
ликом овим
занесене,
јечале у сласти,
јечале у крви
давања живота.

Ооооох,
севну грбина!

Суву кору
глође сада.

Чека у прикрајку
да се чељад сети
старог родитеља,
док кожа му се
древна у
хладноћи стеже.

Згрченом руком тад
ма’не Јега...

„ Журила,
не журила,
чедо моје лепо,
осетићеш шта значи
кад старошћу децу плаше.“

А као да је мени
лепо да их гледам!
Ништа и нисам имала
с незнанцима тим.
Радозналци, радозналци,
будале, дураци!

Ко страшила стоје и
’знова нови налећу.
Што да их ја жалим
кад немају срећу?

Ех, а да хоће
неко вредан доћи, нег
радозналци, радозналци,
будале, дураци!

Морава

Оди, оди,
оди води!
Оди,
оди води!
Води!
Ту чекам.
Данима,
недељама,
месечевим менама,
туђим сунчаним годинама.

Оди!!!
Оди води!
Види брзак
што је леп,
како вир мами
и увија.
Оди!
Да те привија!

Хоћеш небо -
тражи воду,
слатку, мазну,
најпре хладну,
потом топлу.

Корак један -
клиски камен -
њој те води.
Оди,
оди,
оди води!

Мати Лада

А мени кажу
да сам мама
тело ми покрива
небесна долама
испод
дојке се виде
храна људима
животињама приде

поглед краве
краси ми лице
венце ми плету
женске деснице

јабуку волим
мед кад се слива
међ белим прстима
прах лептира

мужик ми је сјајан
витез осунчани
златне корпе пуне
он осваја мени

лепотом вечном
обдари ме Стари
моја стопа
блиста се на трави

А роса на цвету
суза ми божанска
њоме се храни
груда славјанска

Јошт’ дечака родих
с увојком од злата
сваке благодети
он отвара врата.

Ладо, ле, Ладо

Ладо, ле, Ладо,
Ладо, ле, Ладо.

Сунчани круг
венчић ми на глави.

Ладо, ле, Ладо,
Ладо, ле, Ладо.

Ајд’ ако можеш
ти га себи стави.

Ладо, ле, Ладо,
Ладо, ле, Ладо.

Суђенице

- Пожурите друге две.
Гле! шта видех,
посластицу праву -
у колевци детенце,
нетом дана угледало.
- А? Шта кажеш?
Дете слатко?
Ја ћу гатат наопако!
- Немој сејо,
немој роде,
моје руке нек га воде.
Водићу га кроз
сто њива,
да сељаком мојим бива.
- Не! Не дам ти,
ја ћу прва
дати удес
војни њему;
нек убица буде,
радује се плену.
- А што ли сте такве,
драге,
и ја бих му могла
судбу вести;
чудне нити
баш преплести!

Мокошин опрез

Само вас гледам
шта радите с пређом

Прва објава Весне

Весела вест!
Извиси и баба!
Најзад.
А тако је дуго и досадно било
док сам чекала
девојаштво слатко.

Чекајући

Кад засади јарицу
и ојари козицу
Кад прескочи јарак
и ухвати јарушана
Кад окуми Јарослава
и огреје сунце јарко
удаћу се за њега.

Варица

Варим варенику
и шеницу варим
кад проври
и изври
вином благодарим
Врело
је врело
у врењу
варница
чека ново лето
стара варица.

Ка Богињам’

Ја сам пећина
Ја сам сова
Ја сам липа
Ја сам извор
И њива сам
Ја сам кристал воде.

Ја сам вуна
Ја сам крава
Ја сам буква
Ја сам трава
И славуј сам
Ја сам кристал воде.

Ја сам зора
Ја сам сумрак
Ја сам миш
Ја сам рупа
И паучина сам
Ја сам кристал воде.

Изгубљено клупко
И зелена клица
Мочвара и рит
Трњина што боде
Петак кад се јави
Ја сам кристал воде.

Домаћа

Све сам урадила!
Жито сам пожњела,
У снопове везала,
Јабуке набрала,
Стају поспремила,
Кашу направила.

Све сам урадила!
Гроздове откинула,
Вино изгазила,
Биље осушила,
Узврела млеко,
И сир исирила.

Све сам урадила!
Кокош наранила,
Козе напојила,
Јаја покупила,
Пилиће стоплила,
Крмачу опрасила.

Све сам урадила!
Пчеле збринула,
Меда накупила,
Краву помузла,
Овце остригала,
Земљу прекопала.

Све сам урадила!
Обојак пришила,
Кошуљу извезла,
Вуну гребенала,
На моби била,
Кучину млатила.

Још да ми је који трен
па да мало предем.

Живанин сан

Некада давно у некаквом шумовитом селу живела жена честита и вредна која се звала Живана. Муж јој се још млад удавио у Морави, па она остаде сама. Кад прође пола године, Живана роди кћер и назва је Мокошица. Живеле су њих две тако, Мокошица је расла, а Живана је радила на пољу и у надници да би је отхранила. Кад би се увече вратила кући уморна, срце би јој заиграло и умор би нестајао видевши Мокошицу како расте и постаје лепа и мудра. У селу су већ сви причали како је сиромашна Живана боговима мила кад су је обдарили тако вредном кћери, па су јој увек давали и више, знајући колико је тешко самој и сиротој мајци.

Кад Мокошица стаса за удају, дође из далека војин стасит који је још у сну видео Мокошицу и од тада је по свету тражи. Тражио је три године и кад се најзад обре у том селу и виде Мокошицу крај извора, намах познаде да је то она његова девојка из сна. Крене, тако, за њом и виде како одлази у колибу. Кад се спусти вече, он закуца на врата, да је проси. И Живана беше до тад пристигла са поља, па се зачуди овој касној посети. Седе војин и исприча старој Живани како је сањао Мокошицу и како је од тада свуда по свету тражи, па је упита да му је да за жену. Загледа се Живана у очи овог војина и рече:
- Даћу ти је ако ми обећаш да ћете честито живети, и да жртву боговима не заборављате.
Војин обећа и сутрадан се Мокошица спреми да се одвоји од своје мајке Живане. На растанку, плачући, договоре се оне да ће се виђати макар једном годишње, за славу. И пођоше војин и Мокошица у свој дом.

Године су пролазиле и Мокошица је, као што је и обећала, долазила да посети своју стару мајку Живану. Затицала би је саму, увече, како после рада на пољу, чисти кућу, спрема огњиште или преде вуну. И онда би оне дуго у ноћ везле и причале о свему. О родбини, о бабама и дедама, о новостима у селу... Мокошица би приповедала како је војин добар и како живи срећно, због чега су старој Живани сузе навирале на очи... А онда би тражила од своје добре мајке да јој прича о баби, која је тако ткала да се говоркало како јој то виле ноћу поправљају пређу. И чинило се да је Живана својом добротом постигла све што добро чељаде може постићи...

Али, прође година, а Мокошице нема. Увуче се неки немир у Живану, шта ли је то са њеном милом кћери. Прође и друга година. Да иде - куда би је тражила? Да се није шта догодило? Војин је добар, јавио би мајци. Да их није какво зло задесило? Па ваљда би дошли, знају они да би Живана све за њих учинила. И тако је Живана чекала, надала се и туговала. Прође и трећа година, а Мокошице никако нема. Однекуд, до села допреше гласови да се Мокошица разболела. Кад то зачу стара Живана, поче, неутешна, косе чупати и намах јој се очи замаглише од горких суза. Тако уплакана, на поду, заспи и усни овакав сан.

Небо потамнило, навукли се густи облаци и грми. Из једног облака нарочито муње севају. Загледа се Живана у тај облак и виде некакво биће са главом старца и са две руке. Гледа га Живана како вири из тог облака, кад одједном, зачу се страшан прасак и старац право с облака паде на земљу пред Живанине ноге.
- Хоћеш ли ти да ме упртиш на леђа и носиш? – упита старац.
- Што да нећу? Хоћу – одговори стара Живана и упрти старца на леђа.
Али је Мокошица заустави:
- Куда ћеш, мајко, у тим твојим подераним опанцима? Направићу ти ја такве да можеш да носиш тог старца куда год хоће.
Зачуди се Живана што јој кћер тако каже, али пристаде. Узе, тада, Мокошица брашно и замеси хлеб. Кад га испече, обликова од њега два прелепа опанка и даде их мајци Живани да их обује, што ова и учини.
Ишли су они тако, ишли по блату, преко њива, ливада и шума, носила је Живана старца, кад јој он после неколико дана рече: 'Добро, а сад ме најзад однеси на оно брдо где је некада живела твоја мајка којој су виле ноћу пређу поправљале.'

Виде Живана да то нису чиста посла, али се сети свог обећања, а и овај старац би јој некако драг, па она настави даље. Недеље су пролазиле, падала је Живана од умора носећи овог чудноватог старца и поново устајала и настављала. Кад, наједном, спази она са стране гледајући да се руке старца све више суше. Направи се Живана невешта и настави даље. Кад, опет, опази она и да је месо почело с њих да опада. Није се стара Живана ни тад уплашила, већ настави, све надајући се да ће најзад стићи тамо где је овај старац тражио. А чудно је било то да се пут тако отегао... Већ је Живана била исрпљена од умора и глади, кад опази да старац сад има лепе и младе руке. Обрадова се старица овоме, као да је то неки добар знак. И тад, у даљини, онако блатњава, мокра и гладна, виде оно брдо на којем је некада њена мајка живела. Погледа са стране, а руке оног старца беху се претвориле у крила која су сијала тако да се у њих није могло гледати. Сад већ похита Живана оном брду, кад тамо, гле чуда, седи и чека је Мокошица. Стара Живана очима не вероваше. Спусти оног старца са рамена, а он јој рече:
- Добра си ти жена, Живана. Ти сад сигурно очекујеш да ти нешто кажем. Па, ево, да знаш. Твоја ће Мокошица оздравити и биће срећна. Ти не брини, јер нема живота за људског створа а да га нека невоља макар једном не задеси, јер где има воље, има и невоље. Доћи ће теби опет твоја кћер.
Тако рече и нестаде.

Пробуди се стара Живана, и онако још лежећи на поду опази сунчев зрак који се био увукао у колибу. Однекуд из села, са поља, чула се песма, скупљали су се и последњи снопови жита.
Осмехну се Живана, поскочи као млада, па појури да и она уплете божју браду.