СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Од 14. октобра 1941. године у Краљеву, сасушена, црвена крв и окамењене, беле кости руске емиграције, давно просуте и расуте од стране црних хорди немачких фашиста, још увек су незнано и неопевано затрпане у изранављеним недрима српске земље.

Овим, можда првим јавним присећањем на историјски неокајану крв руске емиграције на нашим трагично окрвављеним просторима током II светског рата, после више од пола века, постаје морална обавеза наших дана, јер као и свака неопојана невина крв - сама је проговорила из земље. Спомињање и утврђивање приближног броја стрељаних Руса емиграната у масовном стрељању талаца у Краљеву 1941. године, настањених и интегрисаних животом и радом у том граду у времену од после октобарске револуције до почетка II светског рата, неопходно је коначно учинити и једном за свагда одредити као посебну и вредносно трајну историјску чињеницу.

Ова чињенична околност о заједничкој смрти словенске браће са читавог пансловенског простора, неспомињана из бројних идеолошко-деструктивних разлога све до ових, поново претећих дана тзв. новог светског поретка реда ствари, дакле поново неког, наводно "новог" живота и једино стварно нових могућих смрти, постаје историјски значајна за све Словене широм земљиног шара.

Све ово вреди трајно ставити у историјско памћење једном већ масовно убијаних народа у име тада такође новог, фашистичког реда ствари; поготову што су наступила времена у којима поуке пораза могу бити значајније и трајније од поука неискоришћених, олако проћерданих победа.

Овај историјски грех заборава крви руске емиграције на нашим трагичним просторима није случајан, а у људском смислу понајмање је намеран. Такав заборав настао је као пратећа последица трајног потискивања и постепеног брисања из памћења стварне историјске суштине цслокупне краљевачке трагедије, а из разлога разних идеолошких преусмеравања и заташкавања тих догађаја у целини.

Све то чињено је пре свега за практично-политичке потребе поновног оживотворења идеје једном палог југословенства, односно за потребе учвршћивања најопштијих тековина југословенске револуције, превасходно оличених кроз њену главну, слаткоречиво-површну паролу тзв. "братства и јединства". Уместо остваривања подразумевајуће слободе, "братства и једнакости" по познатој пароли и грађанској тековини француске револуције, заменом појма "једнакосги" ономатопејски слично изговараном речи "јединство", били су створени услови за значењску идеолошку манипулацију сваке врсте и на дужи временски рок.

Временом, од свег броја и укупног историјског значаја жртава краљевачког масакра, у стратегији и идеолошкој моди примене тада неприкосновено важеће пароле "братства и јединства", уз сав пратећи неукус јужнословенских фолклорних глорификација приликом спровођења годишњих жртвених свечарења, једино и предимензионирано, спомињане су само пренаглашено истргнуте жртве затечене словеначке радне и ратне миграције. О жртвама руске емиграције, настањеној у Краљеву још из времена после октобарске револуције, и о њеној датој крви, количински приметно просутој на краљевачком стратишту из 1941. године, није било нити речи већ читавих 50 година. Чак су и бројне жртве самих мештана, грађана града Краљева, похватаних сељана из околних села и мноштва прогнаних Срба са простора ратом срушене Краљевине Југославије, све скупа, такође бивале умањиване и потискиване само за рачун тзв. "сложног" братимљења народа новонастале Југославије.

Наочиглед свих живих и мртвих, превиђано је да се ту у историјском смислу речи ради о једном сасвим посебном, доиста великом догађају, о једном по својој трагичности у ствари судбински часном поразу и новонасталом српском миту; на неки начин чак и пансловенском миту вечне колективистичке смрти, том познатом облику борбе равном историчности и трајности самог Косовског мита. Ту се радило о насилној, колективној смрти прогнаних српских збегова широм поражене Југославије, прикупљаних и сабијаних у Краљеву, Крагујевцу, Јагодини, Пожаревцу, Нишу... добеглих збегова и протераних избеглица од Ријеке и Марибора до Ђевђелије и Битоља, од Славоније и Војводине до Старе Рашке и Косова поља, тако да је трагедија у Краљеву вид новог, трагичног Косова и његовог мита, у живом к смртном облику, када је сатерани вал српског избегличког живља заједно са својим гостољубивим шумадијским домаћинима немилосрдно убијан у лагеру Фабрике вагона у Краљеву и потом по зеленим обронцима у Шумарицама крај Крагујевца. И ту се заправо рафално пуцало у Велику и малу Србију, у срце Шумадије и тело Југославије, а у ствари пуцало се једном за свагда у новоокупљени Косовски збег са целокупног пан-српског простора шумовитог и брдовитог Балкана.

Смрћу припадника словеначке мирнодопске радне и изгнаничке ратне миграције и пре свега смрћу припадника руске емиграције досељене у Србију и Југославију после 1918. године, овај мит заједничке страдалничке смрти израста и у сасвим посебан пансловенски мит колективног страдалништва пред германским силама једног, тада такође новог светског, фашистичког поретка III-ег и, ако се само укаже прилика, сваког наредног Н-тог Рајха!

Иначе, историјске истине ради, стање ствари са палим жртвама у Краљеву је следеће:

Још током самог рата, градом Краљевом је усмено колала цифра од укупно 7.000 стрељаних талаца, исто онолико колико је након недељу дана такођс било стрељаних талаца и у суседном граду Крагујевцу.

После ослобођења, из идеолошко-победничких разлога и стварања јединственог култа колективне жртве народа из времена нацистичких злочина по Србији 1941. године, а имајући у виду постојање неких ранијих тзв. "револуционарних примата" Крагујевца над Краљевом, то је краљевачка цифра стрељаних талаца била сведена са првобитних 7.000, на 6.000 мртвих. Овде би требало имати на уму и постојање победничке кризе савести, скривање и заташкавање посредног узроковања насталог историјског греха, јер су 1941. године Краљево биле покушале да ослободе заједничке устаничке војске партизана и четника, којом приликом је пропао договорени напад и тако настао коначан раскол међу устаницима, што је само олакшало спровођење стравичне немачке одмазде стрељања цивилних талаца града.

Каснија реална глорификација колективне смрти крагујевачких ђака, знатно је потиснула укупну историчност и дубину краљевачке трагедије, приневши је узгредно само на "ружичасто-црвени" олтар жртве тзв. "братства и јединства" југословенских народа, мада је и у Краљеву такође било пуно стрељаних ученика, ђака и матураната краљевачке гимназије, затечених студената, ученика средње пољопривредне и фабричких школа, као и младих занатских шегрта чији укупан број свакако прелази цифру читава два школска разреда (према подацима др Коче Јончића, записаних у његовој књизи "Краљевачки октобар 1941", само ђака гимназије, чак и ученика основне школе, као и затечених студената, укупно је стрељано 32 школска дечака и младића). 1

У личном дневнику аустријског поручника Карла Вагнера, једног од егзекутора у краљевачком покољу, последња цифра стрељаних коју је у том дневнику записао износила је 5.607 лица.

Према укупно реконструисаним подацима др Коче Јончића из 1971. године, тог иначе првог, устаничко-победничког хроничара краљевачке трагедије, наведеним у споменутој књизи "Краљевачки октобар 1941", стварни број стрељаних креће се до 3.000 лица (за 16 мртвих Немаца током напада на град, стрељано је по фашистичкој норми одмазде од 100:1 свих 1.600 талаца, а за 21 рањеног Немца, по норми убијања од 50:1 стрељано је још 1.050 талаца, што укупно износи око 2.650 стрељаних грађана, затечених сељака и избеглица града Краљева)!

Иначе, у истој хроници, записан је и приближан број стрељаних Словенаца, од 48 до 65 лица, а о броју стрељаних Руса емиграната није записано ништа посебно!

У стратегији идеолошког приступа тумачењу краљевачке трагедије, аутор од Руса наводи поименце само име једне активисткиње СКОЈ-а, Ирине Шкуренко, која је споменута као сведокиња одиграних догађаја јер је избегла затвор и сам чин стрељања. Такође ту је споменуто и име њеног стрељаног оца Игњатија Шкуренко, исто познатог антифашисте и бившег радника Фабрике вагона.

Поред та два имена, наводећи другом приликом имена познатих и локалних представника домаће колаборације, Јончић записује и име једног бившег високог белогардејског официра и колаборационисте ван простора Краљсва, име генерала Скородумова, коме је немачка Виша команда јасно била ставила до знања да тражено ангажовање белогардејаца за заштиту привредних објеката по Србији "...никако не значи и право на ангажовање тих јединица као таквих (и) у Русији"!

Што се тиче самог хроничара ових догађаја, ту је присутан и један интимистички разлог и мотив сећања у вези са стрељанима у Краљеву. Такође као познате антифашисткиње, заједно са осталим затвореницима и таоцима Краљева, стрељане су и његове сестре Јончић, Ружица и Јованка. Међутим, у овом приказу, на основу постојећег списка стрељаних, реконструисаног из разних домаћих и немачких извора и коначно сачињеног као документарни пригодни прилог "Свако име један живот значи" који је објављен 1979. године од стране меморијалног Спомен-парка у Краљеву, има се увид у укупну, именом и презименом записану цифру од 2.250 стрељаних талаца међу којима су наведена и 53 Словенца и чак 60 имена Руса емиграната стрељаних у краљевачком масакру.

Упражњавање свечарски једнозначних, пренаглашено глорификујућих ритуала одавања поште превасходно према стрељаној групи Словенаца (наизменична размена композиција возова "братства in enotnosti" на релацији Краљево-Maribor и обратно), после 50 година и одиграних сецесионистичких и националистичких расплета на просторима Југославије, указали су временом на сву површност и заблуделост досадашњег обележавања и тумачења свеукупности значења краљевачке трагедије из 1941. године.

После пола века, уместо истинске братске захвалности и бар дужно очуваног сећања на заједнички хлеб и крв Краљева од пре и после октобра 1941. године, у каснијем саможивом преживљавању и истраживању избављујућих стаза и богаза сопственог државотворног осамостаљења по сваку цену, неки потомци словеначког национа били су у стању да на свом географском и отцепљеном простору у 1990. години, хицима "на нацистички начин" пуцају у потиљак заробљених младића, јужнословенских војника-граничара друге Југославије (укупан број тако пострадалих војника остао је све до данас непознат јавности).

Но, то је био домаћи данак у крви принет на олтар заблуда досадашњег схватања и остваривања југословенства.

Сада, након суровог отрежњења од стране неверне браће, са извесним колективним историјским стидом, овим пригодним записом по први пут присећамо се на заборављене жртве свог старијег правоверног брата, такође трагично пострадалог на заједничком краљевачком стратишту из 1941. Разлог њиховог људског и пре свега историјског заборава је многострук. Један од битних узрока настанка тог заборава је укупно ратно и поратно заташкавање самог војничког краха устаника, након изведеног напада на град тада заједничких устаничких војски, партизана и четника. И поред тога што се у односу на до тада ослобођену територију прилазило у нападу пре свега из правца града Чачка и околних села, ипак остаје тешко брањиво питање зашто се није нападало и на правцу Фабрике вагона у Краљсву, у чијој хали је већ био заточен скоро целокупан састав њених и радника Фабрике авиона, као и читавог железничког чвора у Краљеву, од којих је стрељано свих 1.113 заточених људи, иначе потенцијално могућих бораца увелико покренутог народног устанка у Србији. Али до њих, као ни до бројних, блокадом такође заточених грађана града Краљева, није била стигла нити једна од устаничких војски. Неслогом, устанички напад се истопио још на прилазима града и на његовој периферији, по улицама Старе чаршије.

На Другој страни, међу данима заточеним таоцима у хали Фабрике вагона, међу радницима фабрика вагона и авиона био је присутан и приметан број радника и инжењера руског порекла. О тим жртвама руске емиграције заћутало се врло брзо по ослобођењу, већ након настанка политички погубне Резолуције Информбироа из 1948. године. После тог немилосрдног сукоба титоиста и стаљиниста, све што је било руско, морало је као потенцијалио "бољшевистичко" да се одбаци и заборави, па макар то биле и историјски невине жртве тзв. руске "беле" емиграције. Страховало се да случајно и под земљом ти "бели", енергијом колективне смрти, наједном не постану "црвени" само зато што су некад били Руси!? Званични домаћи триколори тзв. плаво-бело-"розе" родољупци нису никоме дозвољавали да постану већим антибољшевицима од њих самих, па макар то пре њих некад била, било жива, било тада као у Краљеву, чак и мртва емиграција "белих" Руса!

Тако су те од Немаца стрељане жртве, почев од после ослобођења па све до данас биле препуштене незаслужено насталом забораву пре свега из разлога нерашчишћених међусобних односа авангарди "црвених" револуција у Русији и Југославији. Све руско, а временом неприметно и све српско, потискивано је са пиједестала вредности и прећутно прелазило је у забрањене сфере историјских табуа. Тако је коначно пала тамна завеса заборава над истинитошћу укупних догађаја у Краљеву из октобра 1941. године.

Комуно-католкчки врх и домаћа послушничка лепеза титоиста свих врста и боја, као победници из тог југословенско-совјетског идеолошког сукоба, у прилазима историјског вредновања краљевачке трагедије нису допуштали тумачења тих догађаја, како са становишта пресудних домаћих истина тзв. "хегемонистичких" велико-српских концепата, тако ни са неких евентуално "новоинтернационалних" пансловенски постављених становишта о стварној помешаности српске и руске крви, просуте од Германа на једном заједничком стратишту, у једном обострано трагичном времену.

Тако, за ову историјски посебну трагедију, није се ни у трагу допуштало могуће тумачење о тзв. страдању целокупног српства у смислу новог и у земљи Србији доиста поново окрвављеног Косовског мита! У ствари, код Краљева је пала крв Срба са целокупног простора раскомадане Југославије. Ту су стрељани прогнаници Срби из усташке NDH, из "ханџар"-Босне и Херцеговине, бугарашке Македоније, хортијевски и балистички придављених Војводине и Косова... Ни о тој српској крви није се много говорило, нити писало и то је такође један од разлога да се ни о руској избегличкој крви није никад досад проговорило.

С друге стране, те исте руске жртве из масовног стрељања у Краљеву, у свој својој трагичности постале су и људски поучним примером да се у историjско-судбинском смислу речи, од неминовног вала историје и неумитног мача судбине не може никуда утећи! Бежећи од руског црвеног октобра из 1917. године, руска "бела" емиграција, после читаве две деценије мирнодопског грађанског живота у патријархалној Србији, ненадано је у 1941. години стигла и до германски крвавог, фашистички црног октобра у окупираном граду Краљеву.

Ко су и одакле су били ти Руси?

Споменути списак стрељаних у Краљеву, од података садржи име, име оца и презиме, занимање, врсту и место рада и најзад дати су место, земља и година рођења записаних 2.250 талаца. Наравно да свако наведено име нема у потпуности унете све те податке. Негде је записано само име и презимe пале жртве.

Ево тог списка палих Руса, Украјинаца, Козака и друге словенске браће са бивших простора, подметнутом револуцијом и наметнутом војном интервенцијом "слободарске" Европе, такође једном већ нападане и стрељане Русије. Овога пута то се збило у земљи Србији и граду Краљеву:

1. (19) Андраченко Н. Петар, службеник (чиновник) Железничкe ложионице. Рођен у Харкову - Русија.
2. (62) Багатов Филип, радник ФА. Рођен 1901. у СССР-у(?), (бивше Руско Царство).
3. (94) Бережнов Софронија Гаврило, бравар ФВ. Рођен 1899. у СССР-у (?), (бив. Русија).
4. (97) Бикаров Ј. Александар, инжењер ФВ. Рођен у Тифлису, СССР(?), (бив. Русија).
5. (153) Брадихин Александар, радник. Рођен у СССР-у (?), (бив. Русија).
6. (155) Брешковски Владимир, инжењер ФА. Рођен 1904. у Русији.
7. (193) Васиљенко Владимир, столар. Рођен 1903. у Ставропољу, СССР (?), (бив. Русија).
8. (217) Верјанко Симеон, лимар. Рођен 1891. у СССР-у (?), (бив. Русија).
9. (362) Гудељан Петар, бравар ФА. Рођен 1897. у Одеси, Русија.
10. (364) Гикалов Александар, инжењер ФВ. Рођен 1904. у Русији.
11. (374) Глушченко Пантелија (вероватно Пантелеј), столар ФВ. Рођен 1898. у Русији.
12. (388) Гончарев И. Пантелија, тесар ФА. Рођен 1897. у Русији.
13. (390) Грабар Симеон, типограф. Рођен у Кијеву СССР(?), (бив. Русија).
14. (396) Гречко Петар, радник ФА. Рођен 1907. у СССР-у (?), (бив. Русија).
15. (406) Гусев Василије, тесар ФА. Рођен 1901. у Русији.
16. (429) Демченко Ј. Леонтије, ложач Железничке ложионице. Рођен 1905. у СССР-у (?), (бив. Русија).
17. (458) Долженко Владимир, радник ФА. Рођен 1898. у СССР-у (?), (бив. Русија).
18. (476) Дубовник Захарија Василије, учитељ. Рођен 1899. у Павловграду, СССР (?), (бив. Русија).
19. (543) Ефремов С. Никифор, ковач ФВ. Рођен 1892. у Русији.
20. (577) Жура(в)њев Прокоп, радник Железничке секције ЗОП. Рођен 1893. у Русији.
21. (593) Зељенук Алексеј, чиновник Железничке станице ЗОП. Рођен 1894. у Русији.
22. (635) Изотов С. Иван, словописац ФВ. Рођен 1887. у Русији.
23. (638) Илијасовић(ч) Конрад, бравар ФА. Рођен 1900. или 1897. у Русији.
24. (639) Илијасовић(ч) Марко, радник ФА. Рођен 1920. у Љутовници (Словенија, највероватније син И. Конрада)!
25. (652) Иљинов Гаврила Дамњан, монтер у ФА. Рођен 1903. на Кубану, СССР (?), (бив. Русија).
26. (655) Ишченко Конрад, бравар. Рођен 1896. у Русији.
27. (796) Каменски Мелхиор, столар ФВ. Рођен 1914. у Павловцу (?) (вероватно руско-јеврејског порекла)!?
28. (797) Каменаровић(ч) Уроша Никола, технички цртач ФА. Рођен 1901. у СССР-у (?), (бив. Русија).
29. (798) Кардаш Д. Михајло (вер. Михаил), бравар Железничке ложионице. Рођен 1894. у СССР-у (?), (бив. Русија).
30. (799) Карабенчов М. Петар, бравар. Рођен 1921. у Зрењанину (?) (бивши југ. Петроград; могућ руски потомак)!?
31. (861) Коропенко В. Александар, службеник (чиновник) ФВ. Рођен 1891. у Кијеву, СССР (?), (бив. Русија).
32. (893) Кримшамхалов Хаљват, бравар. Рођен 1898. у СССР-у (?), (бив. Русија).
33. (920) Кузњецов П. Аркадије, радник ФВ. Рођен 1898. у Русији.
34. (964) Лебедев Ђорђе, радник ФА. Рођен 1901. у Русији.
35. (965) Левин Иван, радник ФВ. Рођен 1893. у Кијеву, Русија.
36. (980) Литовка П. Михајло (вер.Михаил), бравар ФВ. Рођен 1900. у Владимирску СССР (?), (бив. Русија).
37. (981) Лихасов Димитриј(е), пиљар. Рођен у СССР-у (?), (бив. Русија).
38. (1060) Марков Александар, радник ФА. Рођен 1899. у СССР-у, (бив. Русија).
39. (1122) Мацан Григорије Јарослав, учитељ. Рођен 1897. у (с) Италији, УССР (?) (сад. Украјина).
40. (1367) Нестерекко Јосифа Петар, пиљар. Рођен 1895. у Гривинској, СССР (?), (бив. Русија).
41. (1451) Оношка Јарослав, чиновник ФВ. Рођен 1893. у (с) Врбици, СССР (?). (бив. Русија).
42. (1505) Парменов П. Роман, радник ФВ. Рођен 1894. у СССР-у (?), (бив. Русија).
43. (1610) Погорјелов Иван, радник. Рођен 1903. у СССР-у (?), (бив. Русија).
44. (1613) Подерегин Петра Игњатиј(е), професор Пољопривредне школе у Краљеву. Рођен 1897. у Кременчугу, СССР (?), (бив. Русија).
45. (1663) Рагачов Никола, радник. Рођен 1894. у Николајеву, СССР (?), (бив.Русија).
46. (1734) Радоставец Павел, службеник (чиновник). Рођен 1894. у Поречју, СССР (?), (бив. Русија).
47. (1820) Романов Бек-А(р)слан, службеник (чиновник). Рођен 1900. у Белој Цркви (могућ потомак руских добровољаца на српским неослобођеним просторима с краја XIX века, у време "источне кризе" на Балкану од 1875. до Берлинског конгреса 1878. године; руски потомак и српски "староседелац", рођењем из Беле Цркве, са службом и насилном смрћу у Краљеву, Рус са "источним'' именом и врлим, царским презименом Романов)!?
48. (1826) Рудомах Исајило, радник. Рођен у Русији.
49. (1830) Рустија Јосип, столар ФВ. Рођен 1912. ("РУС-ТИ-ЈА", могуће накнадно стечено "жаргон" презиме)!?
50. (1853) Свинухов ! (Талац је записан само запамћеним презименом. Вероватно да се ту, у социолошком смислу, можда ради о неком ондашњем руско-српском "сувишном" човеку, кога су ето ти митраљески рафали насилне смрти ипак отргли од заборава)!
51. (1922) Спицин Иван, радник Железничке секције ЗОП. Рођен 1893. у СССР-у (?), (бив. Русија).
52. (2004) Стојков Нић(к)ифор, стругар ФВ. Рођен 1913.
53. (2059) Ткачев И. Данил(о), бравар ФА. Рођен 1898. у Русији.
54. (2144) Умењец М. Константин, професор.
55. (2153) Успенски Всевлов, служитељ.
56. (2164) Фламхафт Илија (Иља), радник из Краљева. Рођен 1878. у Чабаровки (вероватно руски Јеврејин).
57. (2204) Черњаковски Павла Алексеј, стругар ФВ. Рођен 1898. у Ростову, Русија.
58. (2228) Шевченко Никола, радник. Рођен 1903. у Кубанској области, СССР (?), (бив. Русија и познато украјинско презиме)!
59. (2236) Шкуренко Игњата Ђорђе, стругар ФА. Рођен 1921. у Панчеву!
60. (2237) Шкуренко Григорија Игњат(иј-е), бравар ФВ (отац Ђорђа). Рођен 1900. у Таганрогу, СССР (?), (бив. Русија).

У оквиру приложеног списка стрељаних Руса емиграната, све што је у заградама дописано односи се на допуне и коментаре самог аутора овог текста.

Дакле, по овом списку, укупно је стрељано 60 руских емиграната са простора бивше Русије, међу њима и неколико њихових потомака рођених у Краљевини Југославији, мада постоји велика вероватноћа да сви стрељани таоци нису евидентирани овим списком!

По врсти професионалних делатности, међу овим наведеним стрељаним таоцима из реда руске емиграције у Краљеву, било је лица са следећим занимањима:

- Радника ФВ, ФА и Железничке ложионице (бравара, столара, тесара, монтера, ложача, ковача и стругара), укупно – 29.
- Инжењера и техничара ФВ и ФА, укупно – 4.
- Учитеља и средњошколских професора, укупно – 5.
- Чиновника, укупно – 5.
- Занатлија и других радника (столара, лимара, типографа, словописаца, пиљара и служитеља), укупно – 16.
- Без података о занимању, укупно – 1.
С в е г а – 60.

По годинама старости приказана, генерацијска слика стрељаних талаца - руских емиграната је следећа:

У узрасту од 16-25 година, стрељано је 4 младића, од 26-35 година, стрељано је такође 4 млада човека, у зрелом добу од 36-45 година, стрељано је 27 људи и од 46-55 година још 15 људи, а у старосном добу од 56-65 година стрељан је 1 човек.

Међу стрељанима било је 9 талаца непознатих година старости. Иначе. званично објављена старосна граница убијања за мушкарце-таоце кретала се у размаку од 16 до 65 година живота!

Из начина именовања и записивања земље и места рођења добеглих и касније стрељаних руских емиграната, јасно се може видети искривљеност идеологизираног приступа у површном ткању политичког миљеа порекла по рођењу свих тих и осталих побијених талаца у Краљеву. Скоро крај сваког руског имена, за земљу порекла је уписиван назив СССР уместо назива Русија и то за многе рођене још од пре октобарске револуције!

Локални званичници Краљева, из сопствених политичких и каријеристичких разлога у протеклих 50 година титоистичког тоталитаризма, улагујући се неприкосновеном властодршцу на свој дисциплиновани начин, трговали су пред историјом том искривљено створеном политичком и етничком сликом пострељаних талаца у граду Краљеву. Тиме су умањивали укупан историјски значај ове трагедије, чак и у делу проливене домаће крви својих отаца, дедова и браће. Да се случајно не би повезали симболи смрти изгинулих краљевачких ратника из ратова за ослобођење од 1912-1918 године са симболима и обележјима стрељаних из 1941. године, градске власти су и ратнички споменик својих славних предака изместили из центра града и поставили га међу мирнодопске упокојенике на градском гробљу. Накнадно "сахрањен" на цивилном гробљу и тај бронзани споменик српског војкика са пушком у руци "одлежао" је тако ван историје скоро пола века!

Такви поступци и схватања званичника града удаљавали су и живе и мртве од стварних историјских значења и дубине тумачења трагичних догађаја у Краљеву из 1941. године. А сама узастопна стрељања у Краљеву и Крагујевцу током октобра 1941. године, поред осталог су у непосредној вези и са одиграним догађајима из претходног, I светског рата.

За ратне поразе аустроугарске солдатеске из I светског рата на Церу и Колубари, старији германски брат, у улози пангерманског очуха, црни фашистачки господар III Рајха и у страху пред поновно могућим потпуним војничким поразом у устаничкој Србији 1941. године, на предупређујући и невојнички начин просуо је невину, цивилну крв града Краљева и града Крагујевца. Није случајно што је немачка Врховна команда сам чин казнене егзекуције стрељања талаца у Краљеву препустила јединицама 749. пука 717. дивизије немачке војске чији је војнички састав био са преко 50% аустријских војника!

Али, вратимо се загробним социо-етнкчким "мапама" стрељаних талаца у Краљеву.

Скривана и на разне начине искривљавана слика етничко-политичке "мапе" мртвих талаца Краљевчана и дошљака добеглих и прогнаних са разних страна, допринела је забораву не само жртава руске емиграције, већ и жртава саме језгре српства и њеног прогнаног збега са читавог пан-српског простора бивше Југославије, вукући за собом дубоко под земљу тајну праве историјске истине тих догађаја. Тако је потискивана у заборав целокупна слика и садржина одигране краљевачке трагедије из 1941. године. Права истина о том преломном историјском догађају, остала је непозната и неоткопана из земље све до ових дана.

Ту је пало 60 стрељаних Руса, бивших "белогардејаца" и њихових потомака.

Ту су 53 мртва Словенца из реда затечених радника и техничке интелигенције запослених у краљевачким фабрикама, који су стрељани заједно са извесним бројем приспелих ратних изгнаника из Марибора и његове околине.

Ту су пострадали бројни Краљевчани, осим читаве "илегале" и чак неких ухапшених активиста СКОЈ-а и КПЈ који су по директиви Партије, уочи устаничког напада били "благовремено" извучени ван самог града, као и осим знатног дела домаћих трговаца који су сазнавши за најављени масакр од "на стану" подмићених немачких официра, преживели рацију смрти, даноноћно скривени у својим, блокадом и иначе већ давно затвореним дућанима у граду.

Ту су стрељани сељаци из околних краљевачких села. Број стрељаних сељака -талаца, записаних пуним именом и презименом, према К. Јончићу, износи 57 убијених, не рачунајући ту и на број изгинулих ратника-ратара током одиграног напада на прилазима града. После замрлог напада, са периферије града и полазних положаја устаника, сами Немци, накнадно су довезли три пуна камиона лешева ратара-ратника, оних незнаних устаника - код Краљева што су пали?! Тиме се укупна цифра изгинуллх сељака најмање троструко увећава!

Ту су "гостујуће" жртве многих знаних и незнаних српских избеглица, које су тек својом смрћу добили вечни статус грађана града Краљева. Укупна цифра стрељаних српских избеглица остала је до данас прилична непознаница. По евиденцији К. Јонгчића, тај број износи 138 стрељаних талаца-избеглица. Међутим, ту је стрељан и непознат број незнаних избеглица. Само из композиције вагона суботичких избеглица, постављених на теретном колосеку железничке станице у Краљеву, стрељано је око 200 људи-талаца. По извршеном стрељању, та композиција преосталих суботичких избеглица, без мушких глава, са позајмљеном локомотивом, без машиновође, само са преживелим ложачем - враћена је натраг у Суботицу. Град Краљево више није могао никога да прими на стан и те избеглице, позване неумитним зовом судбине и историје на предодређено жртвено место, само су дошле, дале крв и вратиле се натраг у завичајно место изгона!

Ту су још од пре почетка најављеног устаничког напада на град већ поодавно били заточени, заборављени и потом за казну стрељани таоци-радници фабрика вагона и авиона и читавог железничког чвора у Краљеву. Било је стрељано свих 1.113 талаца-радника, оних који су у тим бурним временима такође припадали трагичном опредељењу трпљења кроз девизу "БОЉЕ РАД - НЕГО РАТ", уместо тада увелико примењиване пароле устаника "БОЉЕ РАТ – НЕГО ПАКТ"! Међутим, за германско-фашистичке џелате није било никаквих разлика између тих заточених талаца-радника и на устанак спремних ратара-ратника, јер Србија је тада била осуђена на смрт - стрељањем!

Имајући у виду опште стање ствари у протоку времена од читавих 50 и више година, као и ову дату, реконструисану скицу краљевачке трагедије, онда није ни чудо што се тако дуго и у толикој мери заборавило и на жртве и допринос у крви стрељаних припадника руске царистичке емиграције, иначе дотадашњих, у потпуности интегрисаних житеља града Краљева.

Спроводећи дотад невиђене мере одмазде и просипајући невину словенску крв на стратишту у Краљеву, октобра 1941. године, немачки империјални фашизам заувек се представио пред народима и историјом света. У Србији се убијало по дотад непознатој и незамисливо свирепој норми убијања у односу 100:1 за сваког убијеног немачког војника и 50:1 за сваког рањеног немачког војника. У недостатку мушкарца број је попуњаван убијањем жена, чак и деце!

Међу побијеним таоцима града Краљева, било је стрељано и 18 жена, а под редним бројем 876. овог списка стрељан је и дечак, ученик основне школе у Краљеву, Коцић Стевана Душан, рођен 1932. године у Смедереву (дечак од 9 година)!

Да би таква убилачка норма била испуњена, њу су попуњавале и жртве других словенских народа, прогањаних и добеглих у Србију са разних, немирних страна света. Међу њима, нашло се и ових наведених 60 руских емиграната настањених на тим просторима у периоду од после октобарске револуције до почетка II светског рата, палих и сахрањених о трошку неумитне историје у стрељаном граду Краљеву, 14. октобра 1941. године.

Записујући овај позни историјски некролог стрељаним руским емигрантима у Краљеву, у вртлогу светских сукоба, белих, црвених и црних "изама" разних старих и "нових" светских поредака, а у вези са евентуалним, опет могућим проливањем словенске крви, нека нам вечна опомена, идеолошко очишћење сваке врсте и потпуно историјско отрежњење буде онај пророчки и исцелитељски епитафни четворостих познате песникиње руске, такође трагичне револуције:

"Бели падне,
крв га зацрвени.
Црвени падне,
смрт га побели!"

Нека је вечна слава и памјат белим костима 60 руских емиграната закопаних у масовним гробницама лагера Фабрике вагона у Краљеву, од 14. октобра 1941. године.

И још један интимистички податак, под редним бројем 5. уазбучено датог списка "Свако име један живот значи" записано је име Ајдић Јосифа Василије, име оца, аутора овог меморијалног записа.