Народ Словена господари на просторима Европе током последњих 25-30.000
година, одкако се почео отапати лед последњег леденог доба. За то време
он је створио културе и цивилизације на овим просторима. Осврнућемо
се на период палеолита када је настала „цивилизација облутка“ – цивилизација
„Крилате богиње“, код Срба познате као „Бијела пчела“, шире код Словена
Матер Слава, Матер Сва, или Злата Маја и њен „птичији календар“.
Да би се разумео развој и култура Словена, потребно је подробније познавање
климатских промена које су се дешавале на широким пространствима, на
којима су Словени живели и на којима и данас живе, као на својим историјским
просторима од Лабе до Камчатке, од Северног леденог мора до топлог Средоземља,
али и просторима Европе и Мале Азије на којима их више нема.
За нашу причу је важна теорија коју је оставио професор небеске механике
на Београдском универзитету, неумрли Милутин Миланковић. Сарађујући
са климатологом Владимиром Кепеном, који се школовао у Русији, износећи
своју теорију, израчунао је на пример да на географској ширини Дронтхеима
„из столећа у столеће, са сваким кораком у прошлост, лета у томе крају
бивају све топлија. То тако иде све до 9500 година пре н.е. Онда је
дронтхеимско лето тако топло као што је данас 520 км јужније, дакле
у пределу Ставангера (Норвешка). Прекорачив споменуту годину, обрће
се слика, лета бивају опет све хладнија. Године 20400 п.н.е. у Дронтхеиму
(Норвешка) је лети тако хладно као на поларном кругу. Корачајући даље
у прошлост, дошли бисмо опет у период топлих лета (2.стр.283). Тако
су се наизменично смењивали топли и хладни таласи неправилног трајања.
У периоду отопљавања последњих 25–30000 година наилазимо на трагове
културног човека са јасним правцима кретања у правцу климатских промена.
Померање становника и експанзија култура су оставиле велики број доказа
о распрострањености европског човека чији су главни представници Словени,
у оквиру цивилизације европског човека.
Знатан део западноевропског копна, северна Европа, велики део океана,
Северно море, Ла Манш, све је било оковано ледом. Источна Европа је
била повољнија за живот. „Ако су Карелија и Валдај представљале велику
белу мрљу из истог разлога, на истоку се ледена граница повлачила према
северу. Средњи Урал и Поволожје били су погодни за живот. И овамо и
још даље на исток упутили су се Кромањонци, преци савременог човека,
европеиди, углавном високог раста и светле косе. Стигли су до Сибира
и чак до Далеког истока. Било је то пре око 20000 година (1.стр.93).
Управо ови европеиди ће започети властиту систематизацију знања које
смо назвали календар. Словенски митови о постанку света, астролошка
знања Словена, обожење и обоготворење звезда, биљака, птица и животиња,
а касније и обоготвореније предака, нас управо везују за ове европеиде.
Словенски магови знали су за 24-часовно, годишње, епохално (процесионо)
кретање небеског свода. Познавали су зодијак, пратили су кретање планета
(планида). Хиперборејско астролошко знање је преко многих генерација
доспело у антички свет, а пренето је и на савремене астрологе и астрономе“
(3.стр.170).
Митови о постанку света нас уче да је родитељица света била женског
рода, дакле жена – птица. У Пелашком миту, надам се да нема потребе
да доказујем да су Пелазги један од три прасловенска народа, биће то
Еуринома која ће, „жестоко играјући се и крећући се према југу покренула
северни ветар изазваши у њему похоту, он се претвори у велику змију
Офион, обави њене божанске удове и поче да је оплођава. Од тада Северац,
кога још и Бореј зову, поче да оплођава; због тога кобиле често окрећу
своје задњице ветру и ждребе се без пастува. Еуринома затим узме облик
беле голубице и лежећи на таласима снесе свеопште јаје. На њену заповест
Бореј се обави око јајета седам пута и грејао га је све дотле док се
из њега не излегоше Еуриномина деца; сунце, месец, планете и звезде,
земља са својим планинама, рекама, дрвећем, биљем и животињама (5.стр.27).
Орфички мит говори, да се Црнокрилој Ноћи, богињи пред којом је и Зевс
осећао страх, удварао ветар, па је снела сребрно јаје у утроби Мрака
и да се из тог јајета излегао Ерот, двополан и златокрил и да је он
покренуо свет. Имао је четири главе, понекад је рикао као бик или лав,
а понекад сиктао као змија или блејао као ован. Ноћ је са њим живела
у пећини и приказивала се у тројству као Ноћ, Ред и Правда. Испред пећине
је седела, неизбежна, Мајка Земља коју су Грци називали Реа и прорицала
људима судбину (5. стр.30). Овде не треба скретати пажњу на порекло
Орфеја Трачанина.
И Хомеров мит произилази из претходна два. И у сваком од њих имамо јаје
или сребрно јаје, мајку Еуриному, Ноћ, Тетију. Бореја – Северног ветра
је заменио Ерот који је покренуо свет из мировања. За тренутак ћемо
запамтити сребрно јаје, Ерота и његове четири главе и седам Офионових
обмотаја око јајета (календарске бројке).
Код Словена се памти да је у Ноћи последњег Дана Сварога пре 12 зодијачких
ера, што значи од последњег леденог отопљавања пре око 27000 година,
у ери Роде-Рибе из груди Роде, док се праћакала по таласима, баш као
Еуринома, изашла Луна, наше ноћно светло, коју иначе и Месец зовемо.
А затим је Рода у ери Рибе родила Свевишњу те тако Месец и Луна добише
и трећи лик Свевишње (3. стр. 136). Затим ће Свевишња родити Коледу
која ће покренути Велико коло (свет) око Стожера – Поларне звезде.
Митови о настанку присутни су у скоро свакој култури, нпр. водена птица
и космичко јаје, Свет почиње са јајетом. Космичка птица доноси јаје,
јаје се подели и један део постаје земља, а други постаје небо. Интересантно
је да је Адамова прва жена била Лилит. А ко је била Лилит? Она је била
молитвена птица, лешинарска Богиња Смрти и регенерације. Она је касније
постала вештица па је била врло моћна. Одлетела је“ (11. стр.55). Мислим
да ова три цитата довољно говоре о поштовању родитељице, Велике Мајке
рођења родбине племена и да је реч о крилатој богињи Роди из ере Рибе,
без обзира што ће се у каснијој митологији Словена и код савремених
истраживача, Александра Асова и других, Рода представити као мушко божанство,
што је и логично јер у последњих 5000 година цивилизације наметнут је
патријархат.
Најпре је Еуринома у лику птице беле голубице покренула северни ветар.
Исто то је учинила и Црнокрила Ноћ. Птица Рода која и данас по веровању
Срба „доноси децу“, роди Свевишњу као свој трећи лик, а Свевишња роди
Коледу која ће покренути, и данас око Поларне звезде окреће, Кола Сварога
што, надам се, потврђује да је човек ако не пре оно бар у последњем
зодијачком циклусу, пратио кретање и открио време, неку врсту календара.
Велики Срејовић у својим истраживањима нас обавештава о једној од најсложенијих
религија праисторије, откривајући скулптуре бића која се рађају из облутка
(камен јајастог облика) и представљају жива бића рођена из воде, прародитеље
људи, а можда и свега постојећег, у ликовима пола човек пола риба. За
средње Подунавље се зна да је насељено између 35–25000 година пре н.е.
Дакле од почетка последњег дана Сварога или отопљавања о коме нам говори
Миланковић (у педесетак археолошких налазишта из леденог доба и раног
холоцена, пребореал, бореал), дефинисано је неколико палеолитских и
мезолитских култура са властитом физиономиом и аутентичним уметничким
стваралаштвом. Овим се потврђује нова чињеница : током старијег и средњег
каменог доба, територијални и популационо – културни вакуми у средњем
Подунављу далеко су мање изражени него у „колевци цивилизације“, Израел,
Сирија, Ирак, Иран или Анодолији и Егеји.“ (Срејовић: Огледи о древној
уметности) Затим нам доказује да је облутак средиште човековог духовног
замишљања и није тешко закључити зашто. Окамењени облик јајета, „изникао“
из воде носио је тајну овостраног и оностраног, човек упоређујући га
са јајетом барске птице или птице уопште из кога се у Јаву појављује
живот, а затим се тај живот диже у небеса, што је вишемиленијумски сан
човека да полети као птица, чудесном тајном и уписује се на небеском
своду међу звездама. Тако је рођена „цивилизација облутка“ и мит о настанку
света из јајета ћију светковину обележавамо о Ускрсу до данас. Овај
европеид, у коме се, пре свих, препознајемо ми Словени, јер ће нам каснија
историја то потврдити, пратиће живот произашао из воде на чијим таласима
је Крилата богиња снела сребрно јаје. Из јајета ће се излећи живот који
ће узлетети на дрво света (брезу, оскорушу, храст или бор итд.) на коме
ће боравити наша богиња са кога ће узлетети на небо, на коме ће овај
европеид записивати своје богове – претке и митове о њима. Посматрајући
кретање најпре „златног облутка“ на небу (сунце) а онда и „сребрног“
(месец) и других небеских тела, систематизујући њихова кретања на небу
је записивао прићу о себи и догађајима који су се дешавали.
Средиште око кога се вртео духовни живот у „култури облутка“ било је
јаје. Око јајета се одвијала свеукупна магијска моћ и спознаја живота.
Златно и сребрно јаје ће постати космичко средиште из кога ће се изродити
свеукупни живот на земљи. Зато ће слављење јајета „Ускрса“ бити почетак
нове године. Речни облуци, каменови које је вода котрљањем обрусила
и дала им обле облике подобне јајету, постаће материјал у који ће бити
утиснута целокупна духовност предака, њихово метафизичко схватање по
коме је постојећи свет добио одуховљење створено током касног палеолита
у средњем Подунављу.
Облутак ће постати основна сировина за израду оруђа, али и као култни
предмети, фарбани црвеном бојом као ускршња јаја, добијали су готово
натуралистичке ликовне преставе „прародитеља“ људи. Тако је дошло до
везе праисконског јајета из кога је створен свет, овога из кога се пред
нашим очима или испод пазуха свештенице ствара живот „чудотворно пиле“
и овога насталог из присног додира воде и камена у реци из које су рођени
пародитељи човека, риболика бића, како их је видео човек Лепенског Вира.
Тако ће наша богиња мајка полако почети да открива везу сребрног јајета,
тајну своје моћи рађања, што ће јој дати божанску моћ. Трагови црвене
боје на облуцима о којима говори Срејовић, сведоће да је фарбање облутка
имало ритуални значај у поштовању јајета из кога излази живот и празновање
Ускрса данас има своје дубоке корене у „цивилизацији облутка“ чији врхунац
препознајемо у култури Лепенског Вира. Веза препознавања Ускрса и астрономских
кретања Сунца и Месеца, што значи, првог пуног месеца после пролечне
равнодневнице, доказује да овај празник нема никакве везе са хришчанством
или каквим другим историјским догађајем, већ је то једно од најстаријих
људских искустава у праћењу природних појава везаних за васкрсавање
живота, да се у месецу после пролећне равнодневнице буди природа, птице
интензивно носе јаја из којих се за тај временски период излежу нове
птице и да се то не догађа током целе године већ само у том периоду.
Зашто је црвена боја била та којом су фарбани облуци? Има ли то некакве
везе са бојом менструалне крви код жена, ми данас нећемо сазнати. Била
је то цивилизација Крилате Богиње.
Јаје ће и после Лепенског Вира остати симбол бесмртности и ускрснућа
код европеида. Налажење облутка и глинених јаја у гробовима у Русији
и северним земљама, затим орфичка митологија, присуство јајета у мистеријама
смене краља, које му даје наду у поновно рођење, јаје мудраца које носи
клицу духовног живота и као постојбина света, слика света, само сведочи
нашу везу са златним добом и цивилизацијом облутка.
Крилата Богиња је открила везу између месечевих лунација и свог менструалног
циклуса, онда јој није било тешко да бројећи циклусе лунација на прстима
својих руку наброји десет циклуса од престанка менструалног циклуса
до рођења свог потомка. Овај циклус можемо звати „људским временом“.
Спознајом себе у времену човек је открио и друго време – вечност, које
је прозвао „божанско време“. Затим је наша Велика Мајка почела да одлаже
своје систематизовано знање „декаду рођења“ на небеском путу. У списима
античког света остао велики број доказа да је магијска моћ Луне – Месеца
имала велику повезаност са менструацијом жене. Као „месечева роса“ скупљана
је прва менструална крв девице, узета током помрачења месеца, коришћена
је у магијске сврхе. Плиније у својој „Природној историји“ посвећује
цело поглавље овом предмету и даје дугачак списак добрих и лоших сила
које жена током крварења поседује.
Овде бих се позвао на ауторитет Марије Гимбутас, кад каже: „Богиње су
биле ствараоци, стварале су саме од себе. Још 35000 година пре Христа
из симбола и скулптура можемо видети да су делови женског тела били
креативни; груди, стомак и задњица... Не знам тачно када, али у одређеном
тренутку сам почела да разликујем њихове типове и понављање. Нпр. Богињу
птицу и Богињу змију које је најлакше разликовати“ (11.стр.48).
По Миланковићу у периоду иза 9500. г.п.н.е., издизало се над Европом
неколико топлотних таласа и таласа хладноће. Током последњег Дана Сварога
који бележи „Словенска астрологија“ Александра Асова, историја европеида
преживела је неколико климатских шокова који су могли трајати дуже или
краће и који су оставили трагове у историји европеида – Словена. Један
од великих климатских шокова, који се десио у XXIII миленијуму пре н.е.
падом комете, када је настао кратер „Ђавољи кањон“ у Америци. Тада је
дошло до замрачења сунца, вероватно воденом паром и прашином и то је
трајао више десетина или стотина година, што је довело до великих климатских
промена на планети. „Тада је Пан, Вијев син, заклонио сунце и отео ћерке
краве Земун у ери Индре Јарца“ (3. стр.16). Други велики шок је изазвала
слична астрономска појава када је уништена Атлантида. То се десило између
XI и XII миленијума у ери Лава. Ова катастрофа, према многим истраживачима,
пореметила је климу, када је дошло до наглог отопљавања на северозападу
Европе, што је изазвало велике потопе у европском Подунављу и Црноморју
и да су тадашње климатске турбуленције трајале хиљаду и више година.
Последње велике катастрофе у овом делу света које су померале културне
и цивилизацијске токове су Дарданов потоп у IV миленијуму и велики цунами
изазван ерупцијом вулкана Санторин средином II миленијума пре н.е.
За нашу причу биће занимљиво да се осврнемо на период између две прве
катастрофе, „Ђавољег кањона“ и Атлантиде. Видели смо да је то време
постепеног отопљавања и да између XXIII и XI миленијума није било вечих
климатских шокова на простору Еуропе.
Уврежено мишљење, које донекле још и данас важи, да је јужно Подунавље
у време раног постглацијала (пребореал, бореал) било углавном ненастањено,
односно да се у овој области није развила ни једна мезолитска култура,
и да недостају сви „развојни ступњи“ (мезолит, протонеолит, прекерамички
неолит), који повезују крај палеолита са културом раног керамичког неолита
и да су настале културе неолита миграционог карактера и долазе са југа.
Тезе да у Подунављу, пре свега Панонији нису постајали услови за развој
и култивизацију биљака и да је „плодни полумесец“ (Блиски Исток) средиште
цивилизације нису поткрепљивани ниједном објективном ни археолошком
ни биолошком чињеницом, а да је Блиски Исток једино жариште доместификације
односно неолитске културе. Овде бих да нагласим да постоји снажно духовно
јединство култура јужног Подунавља које су се развијале по брдовитим
појасевима Карпата, банатских брда, Олтеније и североисточне Србије,
али да ово јединство озбиљније не угрожавају ни такозвани „продори Терденоазијанске
културе при крају бореала“ јер се они углавном ограничавају на Трансданубију,
Молдавију и крајње северозападне, и североисточне делове Балкана, значи
Трансилванија, Словачка, Моравска, Аустрија, Хрватска и Словенија, али
и јадранско – јонска и егејска зона, па чак и тракијска зона је у њиховом
сродству више него са „плодним полумесецом“.
То што је већа присутност доказа о развоју културе у овим деловима света
од XI до VII миленијума п.н.е. и тврдња да Србија тек почетком XI-VIII
миленијума п.н.е. престаје да буде „културна провинција“, сведочи да
је простор Паноније и Подунавља преживео велику катастрофу потопа изазваног
нестанком Атлантиде. На основу овога што је до данас забележено о тој
катастрофи за веома кратко време дошло је до наглог топљења снега и
леда на северу, изазваног падом комете и продором Голфске струје на
север Европе. За свега 2–3 миленијума ослободиле су се леденог покривача
скоро све северне територије Европе. Огромне количине воде су се ослободиле
и потопиле велики део копна што је, уколико се узме у обзир географија
простора о коме говоримо, потопило читаву Панонску низију до скоро 500
– 600 метара надморске висине. Створено језеро (Панонско море) је потопило
цивилизацију која се очувала само по ободу овог језера, а већ смо говорили,
по обронцима Карпата, Молдавије, Добруђе, Словачке, Моравске, Аустрије,
Хрватске и Словеније, јадранских, јонских, егејских и српских простора.
Тако је на неколико хиљада година била потопљена колевка „културе облутка“
са простора јужног Подунавља и Паноније.
Велики Срејовић је дао огроман допринос у расветљавању свих ових заблуда
које смо испред наводили, мада није никада, из неких разлога изнео овакву
тврдњу о потопу и талогу који је остао после повлачења воде кроз Моравско–Вардарску
клисуру и Ђердап, који је прекрио културни слој „цивилизације облутка“,
која је преживела у култури Лепенског Вира, као последњој фази „културе
облутка“ насталој на сећању од пре потопа. „Да би се та збивања што
потпуније сагледала, односно уметност Лепенског Вира темељно протумачила,
неопходно је испитати целокупно стваралаштво заједнице каменог доба
у средњем Подунављу. Јер највиши домет тог стваралаштва је управо уметност
Лепенског Вира, да је у ткиво ове уметности уграђена целокупна духовност
предака као и то да она припада једном особеном спиритуалном свету који
је у средњем Подунављу миленијумима стваран – свету облутка“ (12. стр.
19).
Ми се нећемо до детаља бавити свим оним шта је све пронађено и доказује
постојање „цивилизације облутка“, али не можемо а да не истакнемо преобликовање
облутка не само у оруђа и оружја, већ и у „посебан, оживљен и смисаони
свет“. То што није довољно јасно како се развијала ова култура између
18 до 11000 г.п.н.е., надам се да сам расветлио талог муља који до данас
чува доказе, јер повратак становништва са обронака около Паноније, донео
је са собом вишу културу натраг од оне коју је понео повлачећи се пред
стихијом, тако да неколико, мало археолошких налаза, не могу најјасније
да повежу празнину изазвану потопом. Мада бројне аналогије и тринаест
објеката од кости и јелењег рога нађених у најстаријем стратуму у Куина
Туркули, на којима су урезивањем изведени геометријски ликовни знаци:
удвојене линије, меандар, цик – цак мотив, шрафирани троуглови, траке
и ромбови, остављају јасно запис, настао у последњим столећима XI миленијума,
дакле у време пред страдање Атлантиде, о ономе шта се десило.
„Компаративном методом Александра Маршака за читање оваквих графема,
преко чијих се тумачења може наслутити универзализам синестезије (синергизам)
додирнутог поља, симболичног у језику (удвојена линија за воду, цик-цак
линија за реку, мотив „лествице“ за кишу, угласи мотив са шрафуром тзв.
„комета“ за извор, можда олујни облак, шрафирани ромб за рибу) као својеврсни
вид визуелне комуникације, несумњиво је потврђено да се истоветан графизам
практиковао у неколико култура средње и северне Европе у доба мезолита“
(13. стр. 98).
„Ако се гравуре из Куине Туркули посматрају са овог становишта, онда
оне поуздано утврђују „писменост“ ловачко – сакупљачких заједница Ђердапа
у XI миленијуму старе ере“ (12. стр.32). Тако на једној гравури јелењег
рога читамо: „Приказ олујног облака (комета у врху) и пљуска (мотив
лествице и цик –цак линија у средишту) који напаја речне токове и ствара
бујице (удвојене линије) при дну композиције“ (12. стр.34). На овој
гравури која није цела, дакле део текста, јасно се каже: наиђоше олујни
облаци, изли се велика киша, реке надођоше и бујице велике. Наравно,
ми данас ово претпостављамо и овде морамо имати на уму да текст није
цео и да у Куина Туркули је пронађено јасно уочљивих 12 основних знакова
и око четрдесетак њихових варијанти с тим што се удвојена линија појављује
у најразличитијим видовима.
Ово нећу више анализирати, нити тврдити да су у Куина Туркули пронађени
фрагменти текста, касније пренети у Старом завету о Потопу јер знам
да о Потопу постоје најмање четири верзије у пет различитих култура.
У Србији најмање на три места постоје легенде о алкама за које је Ноје
везао своју барку. Али и то да гавран и кукавица ни случајно не смеју
бити убијени. Панонска низија и Подунавље и пре овог великог потопа
су били једнако погодни за живот као и данас, чак у неким временима
и повољнији, јер је и клима била топлија (Миланковић), тако да је нарочито
птичји свет селица ту налазио повољне услове у барским и речним рукавцима.
Тако се човек врло рано, сретао са живим светом птица и своје мерење
времена везао за њихов живот, који је зависио од климатских промена.
И овде бих да закључим да је најраније календарско знање настало у култури
облутка на простору Подунавља између XXVII миленијума, од ере Роде-
Рибе до XI миленијума, ере Лава. И да до данас у крају у коме живим
постоје остаци овог знања у очувању племенских тотема птица, али и односа
тих људи према птицама.
„Култура облутка“, боље рећи „цивилизација облутка'', биће матица свих
култура које ће се развијати на ширим просторима који су били захваћени
потопом, просторима дунавског слива и простора на која ће извршити утицај;
Егеја и Тесалије, сливовима Мораве, Вардара, култура „Бутмир“, јадранско
подручје и култура Импресо, средње Подунавље, слив Тисе, источни Балкан
и култура Караново, Гумулица, Молдавија, цивилизација Кукутени (Трипоље)
са централном културом, или боље рећи, цивилизацијом Винча.
Откриће остава култивисаних житарица пре неколико година у Благотину
код Трстеника, старих око 8000 година, само су доказ да је човек Старчева
и Винче још тада морао познавати не само лунарни, него и веома прецизан
соларни календар. Откриће „Винчанског писма“ (Радивоје Пешић), је још
један аргумент да Срби, хоћу рећи, балкански Словени, заиста бележе
године већ 7515. година, и да кад је реч и овом рачунању година, оно
не припада никаквом освајачком народу или народу такозваних сеоба, нити
Византији као посебном културном периоду, већ аутохтоном становништву
Балкана.
Литература
1. Атланти/ Владимир Шћербаков, Пешић и синови, Београд 2004; 2. Кроз
васиону и векове/ Милутин Миланковић, Дерета, 2002; 3. Словенска астрологија/
Александар Асов, Пешић и синови,Београд 2003; 4. Митологија пчеле/ Живојин
Андрејић, Рача, Београд 2002; 5. Грчки митови/ Роберт Грејвс, Нолит,
Београд 1974; 6. Српско календарско знање/ Драган Јацановић, Рача, 2000;
7- Бела богиња/ Роберт Грејвс, Досије, Београд 2004; 8. Речник симбола/
Накладнy завод МХ, Загреб 1989; 9. У знаку молоха/ Јован Јанићијевић,
Вајат, Београд 1986; 10. Индоевропљани/ Војислав Трбуховић, Пешић и
синови,Београд 2006; 11. Прва Европа/ Пешић,Гингутас, Пешић и синови,
Београд 2005; 12. Огледи о древној уметности/ Д. Срејовић, СКЗ, Београд
1998; 13. Живот је љубав/ Пешић и синови, Београд 2002; 14. Природа
у веровању и предању нашег народа, САН-у,Београд 1958; 15. Живот и дјела
А. Македонског, Матица српска, Нови Сад 1987; 16. Кратка археографија
Срба/ А.М. Петровић, Нови Сад 1994; 17. Презимена у ужичком крају/ Др.Р.В.Познановић,Ужице
1996; 18. Реч човека казује/ Раденко Станић, М&Г Маркетинг, Београд
1996; 19. Гвоздена врата Атлантиде/ Р. Јаковљевић, Беокњига, Београд
2005.
