Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара,
а сада ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен
у нашем језику, јер је ова сложеница настала од две наше познате речи
„коло“ и „дар“, а постоје многе речи настале од именице коло. У прастарој
индијској митологији ћерка сунчевог божанства Индре звала се Календа
и као Вишнуова миљеница сваке године је препорађала младо сунце; зато
се може рећи да је колевка те речи у санскрту, али пошто имамо велики
број изведених речи од основе „коло“, можемо је слободно уврстити и
у наш српски речник. У нашем народу постоји огромно календарско знање,
сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу.
Човек је био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене
познаје као себе. Трудио се тај „словесник“ да усмено пренесе свом наследнику
знање на најлакши начин, како би могао што више појединости да упамти.
Зато га је и обликовао у виду лирских и епских десетерачких песама,
фигуративно увијених загонетки или духовитих прича. Један део тих народних
умотворина наш здрав сељак још увек чува, вероватно у данашње време
већ несвестан њиховог значења и значаја. Десетерац је омогућавао лакше
памћење, а припомагала је и занимљива прича са јунацима који су се временом
мењали.
Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш
јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани
и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био
и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава. У
основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од
1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана
а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта
значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50:
/=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан
а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број
1000. На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње
с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани
календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.
Најстарији записани и сачувани календари почињу да рачунају време од
Стварања света, које се сматра да је било 5508. године пре Христа. На
нашим просторима зачетак земљорадничке, старчевачке културе одговара
том времену. Обично се каже да смо годину Стварања света преузели од
Византије, али заголица човека сумња и недоумица кад се сети да су византијски
цареви рођени на овим просторима и да су могли ову годину преузети од
балканских староседелаца. По најстаријим нашим средњовековним документима
види се да се код нас при датирању користила такозвана Византијска ера,
али се користило и датирање по Јулијанском календару од Христовог рођења,
додуше са отпором, јер је стигло са запада. То се види по многим сачуваним
документима, као на пример по акту деспотице Јелене, где се после године
Стварања света додаје уз коментар:„а на латински начин“ - и година од
Христовог рођења. Тако је и Ћурђева кћер Мара додала годину Христовог
рођења, уз напомену да је то „по латински“. Краљ Милутин је овако датирао
1302. године једну повељу: „ у лето .6810. сунчевог круга .22. лунарног
индикта .13. Цар Душан је у једном хрисовуљу овако написао: „ месеца
априла .23. дан у лето .6856. индикта .1.“, а ту се види да су се понекад
користили и месеци из Јулијанског календара. Датирање је било различито
и зависило је од маште и знања писара, а понекад је било написано и
у китњастој форми. Само да се подсетимо да се по Јулијанском календару
Ускрс слави прве недеље која долази иза пуног месеца после пролећне
равнодневнице, после јудејске Пасхе, и то само у недељу, као радосни
дан Христовог васкрсења. У зависности од младог месеца и пролећне равнодневнице
Ускрс може да падне најраније 4. априла, а најкасније 8. маја по новом
календару. Могућност истовременог славља Пасхе и Ускрса на овај начин
је потпуно избегнута, јер догађаји из Новог завета нису смели да престижу
догађаје из Старог завета. Свака година Јулијанског календара пресликава
ону која је била пре 28 година. Усаглашавањем 28-годишњег циклуса са
месечевим 19-огодичњим циклусом добија се „велики индиктион“ или време
после кога се понавља Ускрс. Тада је истоветан његов датум, који се
рачуна према сунцу, тј. пролећној равнодневници, као што су истоветне
и месечеве мене и дан, односно недеља. Због тога се каже да је тај календар
био уједначен, логичан и непрекинути низ дана, месеци и година, који
је омогућавао лако израчунавање недељног дана за било који датум и у
прошлости и у будућности, уз помоћ само једне таблице.
Грегоријанском календару није била довољна једна таблица за сва времена,
него неколико, а и оне би се током времена морале мењати. Због тога
је на предлог цариградског патријарха одржан конгрес православних држава
1923. године поводом реформе постојећег Јулијанског календара. Конгрес
је усвојио предлог професора Милутина Миланковића: избацити из календара
13 дана; на сваких 900 година избацити 7 дана, за разлику од грегоријанског
календара, по коме треба на сваких 400 година избацити по 3 дана; преступне
су оне секуларне године (са две нуле на крају) које дељене са 9 дају
остатак 2 или 6. Овај прорачун је много тачнији од Грегоријанског календара,
јер треба да прође 40.000 година да би се одступило од тропске године
само један дан. Српска православна црква прихватила је одлуке конгреса,
али је чекала да се усагласе све помесне православне цркве. Скоро 90
година је прошло, до усаглашавања још није дошло, а Српска црква је
остала при Јулијанском календару до данас. Међутим, код нас се од давнина,
па и данас, широко примењује и народни календар, без обзира на Јулијански
и Грегоријански календар.
Већ је споменуто да је народ знао и за соларни и соларно-лунарни календарски
систем. Сунце као коло људима дарује живот преко светлости, па су зато
Сунце и светлост човеку најважније метеоролошке појаве. Светлост је
у нашем животу храна, топлота, истина, лепота, па је зато у нашој епској
поезији приказана као златна жица: „извила се златна жица из ведра неба,
то не била златна жица из ведра неба, већ то била добра срећа од Бога…“
Из ноћне тмине свако јутро се појављује светлост, видило, по којој у
старој вери врховно божанство добија име Вид, Световид. Из светлости
се Сунце родило, па је Сунце Творчев потомак и можда зато у нашем језику
реч „сунце“ има облик деминутива. Оно је често и „сунашце“ и обично
се каже „рађа се сунце“, што је потврда да је потомак, јер се рађа из
јутарње светлости:„Изиђе вила иза Церовика, и просу сто грана из златног
ручника“. (Сунце)
Сунце рађа мајка царица, жена цара Световида, крај божанске вите јеле,
крај лозе беле која даје пиће божанско, крај живе воде и мирисног босиљка.
У давним временима Сунце је било главно божанство у очима људи. Само
Сунце није никад људе изневерило, јер се свако јутро, увек непогрешиво
и сигурно јавља и поклања живот свим живим бићима без разлике. Пажљиво
су пратили сваки његов положај и повезивали га са тренутном временском
приликом. Приказивали су га као јунака, попут Марка Краљевића, чији
шестопер златни лети у небеске висине, да би нас подсетио на прехришћанског
бога Перуна, олицетворење најјачег летњег сунца; сунце је и Милош Обилић,
војвода Момчило итд., а ти јунаци су имали крилате коње Јабучила, Лабуда,
Ждралина, Ластавицу. Рецимо, Момчило има коња Јабучила, чије име настаје
од „јабуке“, која је као сунце и таквим коњем он може да језди по небу
колико жели. То су омиљени ликови наше епике, непобедиви јунаци, чији
делови одеће, оружје, дружина, наговештавају промене у природи.
Постајући свестан временских промена, човек почиње да дефинише мерне
јединице времена: дан, недељу, месец и годину. Како је давно пре Христа
наш Србин видео дан и ноћ, остало је упамћено у прелепим загонеткама:
„Мркоња на земљу паде, сав свет не може да га дигне, док не дође брат
белоња“; „Наш белоња и мркоња, јутро вече боду се; јутром надбије белоња,
увече мркоња.“
Дан су људи поделили на зору, свануће, јутро, мали ручак, велики ручак
(око 10 сати), подне, после подне, велики заранци (око 16 сати), мали
заранци, заход сунца. Делови ноћи су следећи: сутон, сумрак, мрак, вечера-све
су то делови вечери. После тога долази неко доба ноћи, глуво доба, поноћ,
први петли, други петли, трећи петли, зора, свануће. Кад је које доба
ноћи, наш човек је знао и по звездама, Вечерњачи, Зорњачи, Влашићима,
Штапцима, Колима итд. Током лета подне су утврђивали овако: ако је сунчано,
човек може ногом да стане на главу своје сенке.
И ветрове је наш човек осећао, препознавао и врло сликовито описивао:„
Ја изиђох на сребрно гувно и ударих у златне свирале; свак ме чу, а
нико ме не виђе“. Тако се знало да ветар устока или кошава обично дува
три дана, седам дана, некад три недеље, а некад чак и шест недеља. Са
Мирочких планина он Крајини доноси кишу, а овамо горе редовно сушу.
Ветар северни и западни доноси зими снег, а лети кишу. Он никад не дува
дуго. Ветар јужни лети је врућ, а зими крави снег ретко кишу доноси.
Ветар који дува у пролеће кад гора листа у источним крајевима се зове
развигорац. Ако би у касну јесен задувао северац, следеће године би
усеви били лоши. Силни и ужасни ветрови предсказују рат или неку другу
несрећу.
Сваки дан је по својој важности добијао име и био је непоновљив. У црквеном
календару и данас имамо њихове називе, а овде ћемо навести само неке
јануарске дане: Нова година, Кокошињи Божић, Наплашити дан, Св. Анастасија,
Туциндан, Бадњи дан, Божић, Божји дан, Стевиндан, Женски дан, Некрштени
дан, Сутучни дан, Сировари, Мали Божић, Усечни дан, Делнички дан…У старом
веку познати астроном Клаудије Птолемеј је одредио да дан почиње у подне.
Астрономи су користили овај начин мерења дана, јер на привидној дневној
путањи Сунца кулминација је, као највиша тачка на небу, једина неспорна
тачка, док су све остале променљиве. Међутим, у човековом животу ово
решење је незгодно јер би се, рецимо, враћао с посла тек сутрадан. Од
1. 1. 1925. године међународном конвенцијом је одређено да дан почиње
у поноћ. Наша црква и данас користи два решења: код богослужења и светаца
датум почиње у 18 сати, а код постова у поноћ.
Сматрало се да је понедељак срећан дан за почетак сваког посла или одласка
на пут; уторак је несрећни дан, када се ништа не започиње - не крштава
се и не венчава, нити се пере рубље. Средом се пости и не раде се женски
послови, али се започињу пољски радови. Четвртком се креће у нове послове.
И петком се пости, не започињу се послови, већ се ради само оно што
је започето. Субота је несрећан дан и дан када се помињу мртви. Зато
реч „субота“- сабат – шабат – шапат – има значење у нашем језику тишине
и мира. Недеља је срећан дан, када се ништа не ради, него се само одмара.
Уторак, петак и субота су дани када не треба ништа ни почињати, ни завршавати.
Недеље су окићене маштовитим називима, који носе њихове основне карактеристике.
Свака недеља има свој назив, а овде ћемо навести само неке: Бела недеља,
Гладна недеља, Глува, Загонетна, Кратка, Луда, Млада, Осовита, Пасја,
Расипна, Светла, Сирна, Тодорова, Хрома, Цветна, Шарена недеља. Недеље
нису увек биле седмодневне. Цар Константин је 321. године наредио да
се пређе на седмодневну недељу, у којој се 6 дана радило, а седми је
обавезан дан одмора, неделања, недеља. Једино је земљорадницима дозволио
да сами процене да ли ће радити или не, јер неки пољски радови се нису
могли одлагати.
Годину су делили на четири дела, понекад и на два, говорећи: „од Ђурђева
до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште
живота на овим просторима. Година се дели и на лето и зиму, дели се
и на време поста и време мрса. Година је имала тринаест месеци по 28
дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала
је по 7 дана, као што иду месечеве мене. Касније се прешло на дванаест
месеци, што говоре и следеће загонетке:„Једно дрво има дванаест грана,
на сваку грану има четири гнезда, у свако гнездо по седам пилића“ или
„Дванаест орлова лете, један другог стићи не могу“.
У загонеткама се говори и о четири годишња доба:„Два брата коло воде,
две секе уз њих ходе, један нас брат цвећем посипа, други житом обасипа,
прва сеја вино точи, друга воду сипа“.
Човек са ових простора морао је свој живот ускладити са природом, па
самим тим морао је и упознати. Галаксији је дао име Кумова слама по
легенди о човеку, који је од кума украо сламу и док је бежао, слама
је испадала, те су тако су настале звезде. Знали су да је Сунце центар
Васионе, па наши црквени празници носе његове основне особине. Тако
је Божић мали Бата, Јовандан показује да је Сунце младо, Сретење је
време сусретања зиме и лета, Видовдан је светло, сјајно и јако, као
и Ивандан када се плету венци од жутог ивањског цвећа и каче на куће;
онда долази Илиндан да укаже на време летњих пљускова и грмљавина и
људи тада кажу да је „од Илије сунце све милије“, што је и тачно, јер
долази Преображење. Тада се природа преображава и сунце слаби; још ће
задњим снагама засијати око Михољдана, да би о Митровдану наговестило
своју смрт и уједно препорађање.
Наши преци су знали за месечево кретање и његове мене. Према његовим
складним и ритмичким променама усклађивали су своје послове. Његове
мене су уочљивије од сунчевих, па се прво по њему мерило време. И реч
„месец“ има корен „ма“, што значи „мерач“. Месец је био господар мрака,
ноћи и смрти. Појава младог месеца значила је свеопшту обнову и наставак
растења. Веровали су људи да месец највише утиче на биљке и то благотворно
када расте, а обрнуто када опада. Месеца мерача спомиње наша песма када
каже: „пак се шета по небу ведрому и казује дане и године…“ Али је он
у песми и мушки ноћни путник „ сјај мјесече, мој ноћни путниче…“, ноћни
ратник и јунак, а и божји пастир, што се види у неким старим песмама.
Као што сунце дарује дневну светлост, тако месец дарује ноћну светлост
и док расте, он је јунак, Зорин младожења, тајновити давалац благодети
биљкама, животињама и људима. Дошавши до своје пуноће, он почиње опадати,
старити, а тог старог месеца људи се пуно боје. Због промена, у неким
митским песмама месец се приказује као неверник:„Еј, Месече, царев неверниче!
– Зашт не грејеш дању као ноћу?“ Тај неверник нас подсећа на кнежеву
вечеру, када Лазар наздравља Милошу Обилићу речима: „Здрав, Милошу,
вјеро и невјеро! – прва вјеро, потоња невјеро!“ Милош Обилић у неким
привидним историјским песмама је остао и у улози оваплоћеног Месеца,
што се и види по неким његовим речима: „Главо моја, пол одсечена! –
Тело моје, полак обешено“. По еповима се још вуку понеке речи из прадавних
времена и то не чуди, јер старина очигледно не ишчезава одједном; напротив:
брзим развојем науке и уопште човечанства неће се напрасно променити
ни мисли, ни осећања, а ни говор.
Издвајала су се и препознавала и сазвежђа на небу, што се види по светковинама
посвећеним боговима, које су се одржавале баш у оном месецу када Земља
пролази крај сазвежђа, чије име носи слављено божанство. У зимским вечерима
најпре ће се видети звезда Сиријус, а баш се тих дана славио бог Сирин.
Алегоријске слике у народним епским календарским песмама носе у себи
чак и потврду да су наши преци знали да је повремено Сиријус сјајнији
од Данице. Даница, Вечерњача, Зорњача, Сјеница, Овчарница, Преводница
- све су то имена која је наш предак дао Венери, доказујући тиме да
је помно пратио њено кретање. Током ноћи, док звезде коло играју, она
води, па се зато зове Преводница. Ту путницу издалека могу видети оштре
човечије очи много пре првог сумрака, па чак и у подне: „Две се звезде
на небу карале, Преводница и звезда Даница…“
Плејадама је наш народ дао име Влашићи, па би наш ратар рекао да Ђурђевдан
затвара Влашиће, јер се не виде на небу, а Видовдан их отвара, па се
ноћу виде на истоку како излазе. По њима се знало када се ору њиве,
а људи су сматрали да је то седам браће по имену, Воле и Волета, Рале
и Ралета, што подсећа на рало и волове, Миле и Милета и Пржожак. Други
су их опет звали: Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав и седми
Милисав. Народно име тог сазвежђа је Мала кола. Пошто је ових седам
звезда у сазвежђу бика, народ је у том периоду славио бога Волоса, Велеса.
Велики медвед или Велика кола имају код нас и народно име „Плуг и волови“,
а по распореду ових звезда наш далеки предак је на небу видео три вола
у јарму, са стране једног пуштеног вола, а иза њих плуг и гонича. После
Велеса славила се богиња Лада, баш у периоду близанаца, а Перуну су
се указивале почасти на Илиндан, у периоду лава. Ово древно божанство,
господар неба, олује и муње, кога су обожавали сви Словени, постојало
је и у аријској вери као „Паркана“, што значи „грмети“. Огњена Марина
носи у себи назив муње и није случајно „огњена“ и није случајно уз светог
Илију, у време великих пљускова и грмљавина.
Звезда репата, коју у источним крајевима зову и Опашита звезда, јавља,
по мишљењу сељака, да ће бити рата или каквих немира у народу. Веровало
се да сваки човек има на небу своју звезду, која му светли док је жив.
Кад човек умре, његова звезда потамни. „Некоме се угаси звезда“, такође
кажу људи.
Да се од давнина знало за датуме сунчевих солстицијума и еквиноцијума,
види се по празницима, јер се на дан јесење равнодневнице славио стари
Вишњи бог, летње дугодневнице моћни свети Вид, Световид, на дан зимске
краткодневнице - тек рођени Kоледа. Појаву Божића најављивала је звезда
Вечерњача или Венера, која је увече тонула у сутон и невид, а у зору
би дојездила пре Божић Бате, да би се и у нашим епским песмама појавила
у лику војводе Пријезде.
Као што смо рекли, година је имала 12 месеци, а њихови називи говоре
о дубоком знању и схватању света, живота и васионе. Први месец се код
Срба звао сечањ, коложег, богојављенски месец, јануар итд. Знало се
да после зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој
нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да
сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне
обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића. Људи су
пажљиво анализирали јануарске дане и веровали да последњих 12 дана пред
Божић предсказују какво ће време бити током наредне године.
После јануара који се сматра и леденим месецом због ниских температура,
долази фебруар, љути, сечко, сретењски месец. По отапању снега и великим
водама овај месец се зове и вељача или водени.На Сретење се срећу зима
и лето, а по народном веровању то је дан по коме се прогнозира време
за текућу годину.
Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски
месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната
нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда
каже да је деда Сечко позајмио од баба Марте девет дана и заледио обесну
старицу и њених седам јарића.Али по Сунцу и топлоти која се јавља у
марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом
календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа“ добио је због
тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа
дере на шиљак“. И сама реч „март“ има санскртски корен са значењем „смрт“.
У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да
је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
Четврти месец је лисни, березол, брзосок, лажитрава, ђурђевски месец,
април. У старо време славило се буђење природе, вегетације и рађање
младих животиња, односно рађање живота уопште. Веровало се некада да
на Ускрс сунце игра од радости, па се устајало рано у зору да би се
посматрала сунчева игра.
Пети месец је мај, травен, цветан, царски месец, свибањ, а сваки назив
носи слику вегетације у том периоду. У нашем народу се стара мајка и
прародитељка звала Маја, па у неком селу, чистом и неокаљаном савременим
начином живота, и данас баку, па и мајку деца зову мајом. У старо време
један од важних празника био је Ђурђевдан, јер је тај датум половио
годину на два дела. У њему се виде трагови старине, када су у пролеће
наши преци славили бога Јарила, Јурја и давали му поклоне да не би уништавао
летину олујама или кишама. Да све потиче из индоевропске митологије
види се по Вишнуу, који се такође борио са немани и тако је постао витез,
па су му певали витешке песме уз узвик: Ура! Ура, Харе, Арес, Јура –
све ове речи носе у себи исто основно значење, сачувано у данашњем Ђури,
Ђурђевдану.
Шести месец је изок, тршњар, липањ, черешњар, петровски месец, сенокосни
месец, јун. Наше српске речи са тим кореном су јунак, јуноша, јунац…са
зналењем снаге, младости. Пошто је у овом месецу време летње дугодневнице,
онда је јасно да означава Сунце, које у том периоду најјаче сија, па
зато људи кажу да тог дана оно трипут заигра на небу. Видовдан носи
у себи име старог бога Вида, Световида или Сутвида, сјајног бога, коме
су тих дана посвећивали светковине и данас упамћене и поштоване у народу.
Сама реч „вид“ је прасловенска и истог је значења као санскртска „веда“-
знање, сазнавање, схватање.
Седми месец у години је српањ, жетвар, илински месец, червен, житни
месец, јул. Корен те речи се и код нас среће у женским именима, а код
Руса се зврк и несташко каже „јула“. Наши далеки преци су нам оставили
у аманет ову светковину, посвећену Перуну, да не би огњем или ватром
палио сено, пшеницу или кућу.
Осми месец је зарев, гумник, коловоз, госпођински месец, воћни месец,
август. Овај месец се зове зарев по глаголу „ревати“, и означава јеленску
рику, јер су наши преци у давнини тада започињали лов на јелене.Свети
Илија је наследник старословенског божанства Перуна или ведског Индре,
који у Рг веди грми и небо облачи, а помиње се и као Агни (огањ), бог
сунца и ватре. Тако је громовник Перун постао Илија, који чува у себи
стару српску реч „лила“, са значењем љубичасте боје, најјаче боје у
спектру. Иако лето још увек влада, овај месец наговештава да се примиче
јесен и да се време преображава: „преображава се лист у гори и камен
у води.“ У време када је година почињала у марту, дани Преображења су
управо половина године, па се зато преображава природа и мења се време,
и то време, када се рачунало да година има само лето и зиму. Крај такве
године био је на Сретење, када су се зима и лето сретали.
Девети месец је рујен, гроздобер, михољски месец, у јужним крајевима
и подјесен - као прелазно доба, вински месец, септембар. Година је почињала
1. септембра по старом календару, у данима јесење равнодневнице, а у
давним временима народ је годину започињао и са пролећном равнодневницом.
Десети месец је листопад, шумопад, митровски месец, кишни месец, октобар.
Макар десет октобарских дана биће сунчани и топли, јер је то још период
михољског лета.
Једанаести месец је груден, студен, мратињи месец, маглени месец, новембар.
Ова имена је добио по честој облачности, по кишним данима и маглама.
По светом Мрати је добио име јер су њему, као „вучјем свецу“, пре изласка
Сунца клали пиле без белега, да не би вуци нападали стоку или људе.
То су остаци старе вере из времена када су се празници посвећивали вуку,
змији или медведу. Ту је и Митровдан, важан празник у години, јер означава
да је години крај и да снага Сунца све више слаби, док се потпуно не
изгуби, да би се опет препородила.
Дванаести месец је студен, коледар, божићни месец, децембар. Без обзира
када ће пасти снег, права зима почиње увек у децембру. Свети Никола
је преузео улогу древног божанства мртвих. Никола је превозник душа
с овог на онај свет, па га зато сматрају за бродара и господара вода.
Срби до скоро Нову годину нису славили, али зато и данас славе традиционалну,
народну Нову годину или Ново лето - Мали Божић или Васиљевдан, 14. јануара,
а то је још једна потврда да се код Срба још увек чува духовна баштина
древних предака.
Који је још народ апстрактним појмовима даровао душу и тепајући надевао
толика имена и данима, и недељама, и месецима, водећи уз то строго рачуна
да човека обавести о космичким, природним и метеоролошким појавама?
Поред наведених имена, месеци су имали и своје епитете: ледени јануар,
водени фебруар, пролећни март, лисни април, цветни мај, сенокосни јун,
житни јул, воћни август, вински септембар, кишни октобар, маглени новембар,
снежни децембар.
Овај кратки преглед народног календара наговештава да су Срби имали
веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак
живео са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи
њихове токове и стапајући се са њима. Да би сакупио толика знања, па
се још потрудио и да их сачува у календарским песмама, загонеткама,
пословицама, обичајима и обредима, сигурно му је било потребно неколико
миленијума. У многим епским календарским песмама описан је или цео или
само део годишњег циклуса, при чему се строго пазило да радња шифровано
одслика астрономске и метеоролошке промене. У лирским коледарским, божићним,
краљичким и другим песмама упућене су молитве божанствима, најчешће
Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и
разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и
храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.
Наш српски календар део је наше историје и традиције, наше поезије и
прозе, наших пораза и победа, мирова и ратова, рађања и умирања, наш
живот. Нама, као наследницима, преостаје само то - да сачувамо своје
наслеђе, јер ћемо једино тако сачувати своју душу и свој идентитет,
на које можемо бити поносни.
Литература:
Стара вјера Срба и Хрвата, Н. Нодило; Живот Срба сељака, М.Ђ.Милићевић,
Миланковић, В.Милићевић; Народни обичаји код Срба, М.Вуковић; Календарско
питање, Р.В.Поповић.
