Саборност је била основ организације друштва и то је био све до данас
једини савршен друштвени систем. Род је истовремено чинио и основну
војну формацију. Борио се, у зависности од потребе, само род, племе,
савез племена или држава. За борбу су се припремали сви одрасли мушкарци,
сви су ратовали. Припреме у миру имале су најразноврсније облике: од
малих ногу учило се рвању, песничењу, трчању у отежаним условима - по
мочварама, блату, кроз шибљак и шуму, узбрдо и низбрдо, учило се пливању,
гњурњу, руковању батином, мотком, копљем, луком и стрелом, мачем. Многе
од тих предвежби за борење биле су аутентично словенске да се тешко
срећу негде другде, као што су рвање у снегу, борење на залеђеној реци
или језеру, хватању риба голим рукама, гњурање у даљ и у дубину, борење
у води и под водом, такмичење у пењању уз бор, затим борба реална тј.
у трчању, бежању и јурењу, дакле у покрету са скоковима у нападу или
одступању, са колутањем низа стрмину, скакање из места у свим правцима
па и уназад и устрану, увис и удаљ истовремено нпр. преко ватре, пања
и других препрека. Лов је коришћен такође за тренинг, шуњање према животињи
да она не осети било је и опасно и често теже него према непријатељу.
Употреба обичног штапа за борбу са дивљим животињама била је доведена
до мајсторства, такође гађање штапом у мету, борење штапом. Борба ножем
и гађање ножем у мету, али не статичну него покретну и не на циркуско-каубојски
начин превртањем ножа чиме се може евентуално погодити само статична
мета, него је нож летео праволинијски или са убацном путањом што је
једини ефикасан начин и може се и дан данс видети по српским селима
у дечјим играма. Такође је камен коришћен за гађање у покретну мету,
чији се резултат најбоље видео током Првог светског рата у коме је добровољац
у Српској војсци Милунка Савић добила сва највиша савезничка одликовања
јер су савезници молили српску Врховну команду да им пошаље Милунку
да уништава бункере које нису могли освојити. А она, као сељанчица,
такмичила се са чобанима ко ће погодити бусенове сасушене траве који
су врлудали по набујалом Ибру у пролеће, па јој је прорез на статичном
бункеру био шала.
Током борби Словени су користили изненађења, лукавства, неочекиване
покрете бораца, варке, користили су терен као савезника, застрашивали
су и изнуривали противника. Чак и када су били јачи имитирали су повлачење
и бежање како би противника навукли у клопку, а циљ је био да имају
што мање губитака у људству пошто су старешине били људи из народа бирани
по способностима за рат и волели су свој народ, нису хтели да им људи
непотребно гину. Од оружја мач је имао пресудну улогу, а придаван му
је и митски значај јер је био симбол части, вере и јунаштва. То се види
из одговора српског војсковође Даврентија аварском поглавици кагану
Бајану у коме Даврентије говори о ратовима а заклиње се својим мачем
да ће одржати договор.
Једна забелешка Јована Ефеског из шестог века каже да су "Словени
богати, имају доста злата и сребра, имају велике ергеле коња и много
оружја". Наши преци су били вешти у баратању хладним оружјем а
за одбрану су користили штитове округлог облика начињене од тврдог дрвета
опшивеног кожом и ојачаног гвозденим оковима. То је био тип штита који
се у целој Европи назива "словенски штит". Борба на даљину
је вођена стрелама, затим кратко коље које је вешто и снажно бачено
обарало коњаника из седла. Касније ћемо се срести са сличним копљем
у турским рукама под називом џилит. Борба је довршавана мачевима и на
крају ножевима. Отуда у борилачкој традицији Словена постоји изрека
"до голих ножева" што значи борбу на живот и смрт. Последњи
пут смо видели примену те максиме недавно пред крај 1999, негде у Чеченији,
када је Владимир Владимирович постројеним официрима ћутке поделио велике
голе ножеве. Ономе ко је знао за ову симболику све је било јасно.
Старосрпски ратници су велику пажњу посвећивали заштити и одбрани од
изненадних напада. Обезбеђивали су своја села и градове и у миру а привремени
логори у рату су били најбоље чувани. Симоката је забележио да су чак
неки веслачи који су прешли реку Распириј поставили стражу мада су очекивали
долазак својих ратника које су требали да се пребаце до старешине Мужока.
Са Римском империјом су ратови били чести, па онај Јован Ефески каже
"...и научили су ратовати боље него Ромеји". Та Ромеја (Византија)
је била највећа војна сила света, имали су најбољу и најопремљенију
плаћеничку војску чији је занат био да ратују и у чији састав су доводили
Азијате Татаре, Турке, Шиптаре, довели су зло које им се после осветило,
а "колатерална" штета су били словенски народи на Балкану.
То "боље" што рече Ефески, видело се у пракси - Словени су
тукли ту најбољу восјку света, најамнике, који су их стално нападали
управо због оног злата и сребра. Наши преци су били бржи, покретљивији,
издржљивији, са вишим борбеним моралом, са бољом вештином владања хладним
оружјем. Затим одлично су подносили временске непогоде, били су у стању
да се са подједнаком снагом боре по врућини, по снегу, по киши и да
данима буду без хране, чак и воде, а да се и даље туку. Знали су вештину
опсаде утврђених градова, а производили су и тешко наоружање: справе
за бацање великог камења, пробијање зидова (овнови), корњача, кула за
ускакање у утврђења и др, о чему сведоче записи византијских аутора
који су сматрали да Словени и у тој области имају предност. Године 615.
Срби поново врше опсаду Солуна претходно ослободивши читав Епир и Тесалију.
Управо у том времену Византија признаје да на читавом Балканском полуострву,
чак и на крајњој тачки, Пелопонезу, живе Словени.
Остали су и описи о физичком изгледу Словена из тог времена: били су
високи растом, светле пути, снажне телесне грађе, ни плави ни црни него
смеђи.
ПОБЕЂИВАЊЕ ЧОВЕКОЉУБЉЕМ
Етички принципи старословенско-српских ратника, од којих, видећемо,
ни касније Срби неће одступати, такође су били велика новина на овом
простору где је трула Римска империја сејала неморал и себичност постављајући
материјалне вредности и новац на место божанства. Словенски борци били
су фанатично одани своме народу, издаја је била незабележена, напротив,
"ни под мучењима не хтедоше да одају друге" сведочи Прокопије,
иако су сви борци у тој родовској демократији знали све тајне, тактику
борбе, бројно стање, обученост и ратне циљеве. Била је то права народна
војска и самим тиме имала велику предност над најамницима. Не само етика
него и хуманост, такође одавно непостојећа у Империји, била је враћена
повратком Словена. Најбоље се све огледало у поступцима према заробљеницима.
Ако је заробљеник био словенског порекла одмах су га пуштали на слободу
безусловно што ћемо и касније безброј пута сретати од кнеза Мутимира
до Стефана Првовенчаног, који су одмах после борбе пуштали на слободу
бугарске војнике па чак и краљеве. Ако је заробљеник био странац опет
се поступало хумано. Остављано му је навољу да бира хоће ли уз неки
откуп да се врати својима, да неко време остане у саставу српског племена
па да се касније врати кући или да се стално настани код њих са пуном
равноправношћу. Најважније је, дакле, било то да наши преци нису мучили,
нису убијали заробљенике нити их претварали у робове, што су сви други
радили. То је био крупан разлог што су наши стари имали висок степен
борбености и огорчено су пружали отпор борећи се до смрти јер су знали
шта их чека ако допадну ропства. И обрнуто, њихови непријатељи су се
лако предавали, понекад и без борбе, јер су такође добро знали да их
не чека ништа лоше па се нису плашили предаје. Срби су, дакле, побеђивали
- хуманошћу.
Снажне народне традиције, саборност као политички систем, љубав према
своме народу али и другима условљавали су тај високи морал којим су
се одликовали Срби у тим временима.
Касније ћемо се сусрести са овим старословенским моралом и у Хришћанству
који је поставио Свети Сава као основни услов хришћанског живота а посебно
борбе.
