Павле Софрић рођен је 11. августа 1857. у Сентандреји, у угледној трговачкој
породици. Блиски је рођак Јакова Игњатовића. Основну школу завршио је
у Сентандреји, а гимназију и Филозофски факултет у Пешти. Био је професор
гимназије у Лозници, Ваљеву, Шапцу, Нишу и Београду. Предавао је општу
и националну историју, географију и понекад немачки језик. Готово све
што је написао, написао је док је радио у Нишу. Зато је и узео псеудоним
Нишевљанин. Користио је и псеудониме Путник и Ванђел Каранфиловић.
У Нишу оснива прву библиотеку и бива њен први библиотекар. Средио је
књижевну заоставштину Стевана Сремца.Чланке, расправе и студије штампао
је у гимназијским извештајима. Кад би неко дело објавио о свом трошку,
поделио би књиге пријатељима и ђацима.
Провинцијска загушљивост није угушила његову стваралачку енергију. Кафана
му је подарила многе пријатеље. Немирног духа, сјајан козер, био је
веома скроман и несебичан. Волео је свој наставнички позив. Сматрао
је да би га женидба и породица онемогућили да се потпуно преда научном
раду. па је остао сам и без потомства. Имао је велики утицај на мисаони
развој и морално васпитање својих ученика. Говорио им је о складу духовног
и физичког развоја, о љубави према књизи и о љубави према свету. Бавио
се спортом и често је бивао у природи.
Многи га нису разумели, а они који су то успели, дубоко су га поштовали.
Био је разочаран сазнањем да његов педагошки рад није доживео никакву
сатисфакцију. У Првом светском рату Софрић је неколико година провео
у избеглиштву у Француској. После повратка потпуно га је уништило разочарање
у идеале и снове. "Скоројевићи и неподобни пењу се на највећа места,
а грабеж и неморал царују." – говорио је он. То га је физички ослабило,
а душу црним мислима испунило. Умро је у сиромаштву 1. маја 1924.
Биљни свет је за њега украс земље, а цвеће је украс биљног света. Цвеће
је постало симбол светлости, живота личног и васионског, бесмртности
човекове душе. У митовима се сунце, месец и звезде замишљају као прекрасно
цвеће у небеској градини. У Хришћанској симболици цвеће значи невиност.
Као што цвеће непрестано окреће своју чашицу ка сунцу, тако чине и душе
према Богу. Трава је симбол човекове кратковремености. "Човек је
као сан, као трава, која рано вене, ујутро цвета и увене, увече се покоси
и осуши. " Наводи он Псалам 90.
Све наше биље Софрић дели на три кола. У прво спада оно биље које познајемо
још из наше карпатске прадомовине. Улога биља из овог кола "одваја"се
по дубини којом је утицала на душу народа. Ту спада наше шумско дрвеће,
наше исконско хранљиво биље и добрим делом наше пољско цвеће.
Карактер карпатског биља је далеко простији и прегледнији од балканског.
Сиромашнији је у облицима, па је био погоднији да се примитиван човек
са њим сроди.Трајно зелено дрвеће подстакло је постање представе о вечности;
биље, коме у јесен опада лишће, а у пролеће опет олиста и процвета помогло
је да се усаврши вера у бесмртност душе. Човек је у дрвећу гледао нека
виша бића којима се клањао и приносио им жртве. Тајанствани живот шуме
учинио је да је човек почео да јој приписује ту особину, као да она
све зна и све може да дозна. Она шапатом свог лишћа говори птицама,
а птице, које свуда стижу
певањем својим саопштавају јој шта су чуле и виделе. Ово је космички,
васионски језик који наш народ назива немуштим језиком.
Хришћански манастири и храмови подижу се по шумама и засађују се "граната
дрвећа". Наш народ је веровао да у живом биљу постоји душа са истим
особинама као што је и душа човекова. Уз овакво веровање биље добија
атрибут светости. Дрвеће под записом је свето, и са њега се род не сме
млатити нити се сме на њега пети. Веровање да се воћка може принудити
да роди, ако јој се припрети секиром, припада истом кругу представа
о биљном свету.
Примитивни човек никако није могао да се помири са страшном истином
да смрћу тела престаје његов живот на земљи. Тада није имао никакву
представу о царству небеском. Почео је да верује да душе умрлих иду
у биљни свет "који је исто тако нем као и умрли човек". Тај
свет живи и расте јер је у њему човекова душа која никако не може да
умре. Мислио је да душе добрих људи иду у добро биље, а душе злих људи
у зло биље. Тако је створен систем о награди и казни. Своје покојнике
је сахрањивао под корење омиљеног дрвета или им је на гробове садио
дрво да би тако сеоба душа у живо дрво била што лакша и сигурнија. Веровао
је да из таквог дрвећа његови преци све виде и чују, знају шта раде
њихови потомци и желе и имају снагу да им помогну. Бор је био погодан
за боравиште предачких душа. До четрдесет метара висок , века од четиристо
година. "Бор је био као патријарх породице и свако поколење гледало
је у њему своје мило заштитно биће. После кратког живота ући у бор значило
је ући у блажену вечност." – закључује Софронић.
У нашим народним песмама често бор ниче из гробова несрећних љубавника
и на правди Бога погинулих праведника. Наш народ је душу биљног света
толико идеализовао да је чак предпостављао да она може да се угаси ако
се њеног дрвета дотакне неки несрећни човек.
Бор (Pinus silvestris) скоро код свих народа представља бесмртност душе
и вечност. Он је симбол љубави, весеља и трајне брачне среће. У хришћанској
митологији смола по својој црној боји и јакој лепљивости представља
паклене муке. Име бор као да је у вези са очајном борбом коју борови
воде међу собом за сунцем, за животом.
Јавор (Acer platanoides). Народ му приписује правичност. Верује се да
ће се јавор осушити ако се на његово корење излије она вода којом се
неки несрећан човек умио, али ће сув јавор озеленети ако га обухвати
криво осуђени човек. Уз јасне гусле јаворове српски песнички геније
је од памтивека певао оне песме које данас сматрамо за најдрагоценије
наслеђе из наше прошлости. Веома је дирљива народна песма где мајка
сахрањује свог прерано умрлог сина у сандуку од јавора под жутом наранџом,
"да би јој син пропојао у небеским легијама, као што сув јавор
даје најзаносније песме."
Наш народ верује да је Бог за сваку бољку створио по неку биљку, и да
има баш толико биљака, колико је и самих болести. Верује се да је мирисавост
биљака поуздан знак њихове лековитости. Ситне пољске биљке својом лековитошћу,
лепотом својих боја, мирисом лишћа и цвета, тешиле су и богатиле душу
наших предака. Наша хајдучка трава је блага, па "као пријатељска
рука пријања за рану и блажи јој болове." Добила је име лечећи
витешке ране наших хајдука, наших националних јунака.
Благовањ (Hyssopus officinalis) је мала, скромна биљка која расте по
зидинама. Има моћ да чисти и лечи. Њеном горчином напајали су Христа,
па је постала симбол страдања и смрти. Као што биљка нагриза стену,
тако и Христос умекшава тврда срца, и у душама од пустиње гради Божји
врт.
Другом колу припада оно биље које смо упознали на Балканском полуострву.
Ту спадају све наше воћке и раскошно цвеће наших башта. Њихова лепота
испуњава душу нашег народа али је не греје. Међу њима се наш народ осећа
као у некој господској башти којој недостаје исконска свежина коју тражи
његов дух. Под утицајем хришћанства почели смо да излазимо из нашег
митског народног живота. Митска снага почела је да се губи и да се преплиће
са јелинско-римском и источњачко-класичном. Улога балканског биља је
веома мала у нашим митским умотворинама, али је већа у хришћанским легендама
и у народном песништву.
Винова лоза (Vitis vinifera) У хришћанској симболици важну улогу играју
винова лоза и вино. Вино представља ватру у води, божанствени елеменат
у земаљском. Вино је у причешћу добило силу спајања са Христом и отпуштањем
грехова. Христос каже апостолима: "Ја сам чокот а мој отац је виноградар."
Јован Дамаскин каже да су при подушју душе умрлих исто тако присутне,
као што и вино у бурету поново цвета као винова лоза у винограду. У
Јерусалиму постоји огромна винова лоза, за коју се тврди да је никла
из самог Христовог гроба. Сличну лозу налазимо у Хиландару која је никла
из ћивота Светог Симеуна Мироточивог. Кажу, а и данас се догађа, да
њен род помаже нероткињама да постану мајке. По нашим манастирима генеалогија
наших Немањића представља се у облику винове лозе, која ниче из Немањине
десне руке и као род носи његове потомка.
Биље трећег кола добили смо с великим географским проналасцима крајем
Средњег и почетком Новог века. Биље овог кола је искључиво привредног
карактера (кромпир, кукуруз, дуван ) или је претежно украсно (сунцокрет,
ђурђина, драгољуб). Наш народ је био већ завршио свој митски период
и зато оно не оставља никакав траг у његовим умотворинама.
Веома је занимљив део књиге који се односи на празновање годишњих доба
код Срба. У нашим хришћанским празницима појављују се остаци исконских
обреда наших предака. Реч лето означава најтоплији део године, а у исти
мах значи саму годину. Година – време које годи човеку је лето.
Међу метеоролошким појавама најважнија је светлост. Она све види и све
зна. Из ње потичу морал истина и правда. У вери наших предака истичу
се небо и сунце, јер од њих долазе благодети по светлости и топлоти.
Празновање Божића тј. младог сунца потиче од веровања да се сунце сваке
године поново рађа. Исконска радост младог сунца и данас сјаји у Божићним
празницима: бадњак, божићна слама, пшеница, коледарске обредне песме
и обичаји предочавају некадашње обреде наших предака. Рођење Христа
и младог сунца су подударни моменти. У нашој предачкој религији слављење
пролећа прославља победу пролећног сунца над зимским непријатељским
силама, а васкрсење – Христову победу над смрћу. У првом се наглашава
физичка а у другом духовна страна живота.
Иако сам Софрић инсистира да је радио по делу Ангела де Губернатиса,
светског научника компаративне митологије, његово понирање и познавање
српског духовног бића носи аутентичност која произилази из огромне љубави
према свом Српском народу.
Да бисмо дали оцену делу овога великог прегаоца, у овом тренутку ми
се чини најпогоднијим да цитирам непознатог критичара Српског књижевног
гласника:
"Расправе господина Софрића нису научне у правом смислу речи. Али
сам покушај да се на основу наше старије књижевности, народних веровања
и умотворина одреде разне црте душе Српског народа сам тај покушај већ
је по себи похвалан и то нарочито с тога што се тим тешким етнопсихолошким
студијама код нас мало бавило. Господин Софрић је свој посао радио с
љубављу, показивао је врло често оштроумља и проницљивости, и дошао
је до неколико резултата који би се имали солидније документовати."
_____________
Павле Софрић Нишевљанин, ГЛАВНИЈЕ БИЉЕ У НАРОДНОМ ВЕРОВАЊУ И ПЕВАЊУ
КОД НАС СРБА, Београд 1912. Фототипија БИГЗ, Београд 1990.
