Чувени српски научник Веселин Чајкановић је 1929. године написао текст
под називом ''Клицање предака'' у коме осим клицања у смислу позивања
и клицања за помоћ у невољи, у народним песмама примећује још један
облик, специфичан по томе да се обраћа прецима!
''Али има и један нарочити начин клицања, у борби, када је опасност
велика; (...) за време борбе позивају се у помоћ и мртви јунаци, и реч
клицати има уже значење ''звати мртве јунаке у помоћ'' (ВЧ, стр. 116,
117).
Tакве ситуације налази у Његошевом ''Горском вијенцу'', у Медаковићевом
делу ''Живот и обичаји Црногораца'', те наводи и један случај клицања
мртвима из балканског рата 1913. године, али и код Француза током Првог
светског рата, 1916. године. Потом, упознајемо се са сличним примерима
из времена битке на Маратону, у бици код Саламине.
Полазећи од мисли овог нашег великана, овде ћемо посветити пажњу неколиким
примерима из руског и српског наслеђа, посебно због тога што су у времену
после трагичне смрти Веселина Чајкановића на видело изашла још нека
дела која њему у оно време нису могла бити доступна. Реч је пре свега
о ''Велесовој књизи'', достигнућима Б. А. Рибакова, као и делимичној
рехабилитацији Милоша С. Милојевића.
Најстарији примери
''Велесова књига'' као досад најстарији сачувани спис о животу и обичајима
древних Словена, доноси нам мноштво примера који јасно упућују да постоји
интензивна, интерактивна веза између света живих и света мртвих. Ево
најпре неколико можда најзначајнијих цитата који говоре о уједињењу
снага предака и потомака пред великим и судбоносним изазовима: када
Кисек води Русе у борбу - ''Будите синови својих богова и сила њихова
биће уз вас до краја'' (ВК, Д-7А); у боју против Тивераца код Сурожа:
''И величајмо претка нашега Сварога, који беше, јесте и биће вођа наш
од почетка до краја (ВК, Д-5Б)''.
Кроз следеће цитате можемо пратити истинску материјализацију предачке/божанске
помоћи - у борбама против грчке доминације: ''Лети небом Перуница и
носи рог славе који испијамо до дна. И витеза / у нас постаде десет
пута више него у непријатеља наших. (ВК, Д-8/3/А)''; или, у боју против
Германареха и његове војске: ''а ми смо само / божију помоћ имали. Богови
су нашу снагу пред напад удесетостручивали./ Белобог поведе наше ратнике
и коњицу и волшебници / у шумама дограбише мачеве и у рат кренуше. Видесмо
чаробњаке како велика / чуда учинише. Како им из руку ка Сварги пружених
израстаху ратници небески. Они јурнуше / на непријатеља и сахранише
га. (ВК, Д-14А)''
Суштина је у томе да се у исто време и угледамо на наше претке, а као
последица таквог нашег деловања добија се заштита у стварности. Своје
менталне и физичке особине саображавамо светлим примерима из прошлости,
чиме се жели обезбедити дејство и снажење тих особина у реалности:
''А птица Матер Сва о слави нам је говорила / и молила нас да славу
очева повратимо. А ми не имасмо храбрости да пођемо / у рат и мачевима
своју земљу узмемо и од непријатеља очистимо... И Купало нам поручује
да морамо бити војска / чистих тела и душа. И тако полазимо стопама
његовим који је / заштитник наш у праведној борби. (ВК, Д-21)''
Чајкановић је приметио (ВЧ, стр.343) и једну специфичност везујући је
за Локре: ''Локри су, на пример, увек остављали у свом бојном реду празно
место за свог митског претка, Ајанта (...); упореди и црногорски обичај
да се у борби, када је опасност велика, ''кличу и мртви, који су прије
20 година умрли'' (Медаковић, ''Живот и обичаји Црногораца'', стр. 95).
Ипак, у ''Велесовој књизи'' све врви од примера у којима обожени предак
заузима своје место у борбеном поретку:
''А ми смо се молили Триглаву Великом и Малом. И Триглав нам се придружио
/ и коњицом непријатеља поразио (ВК, Д-25А)''; или у ''Молитви пуку
Перуновом'', даш. 8/3 ''Велесове књиге'' (ВП, стр. 43): ''Станьте, як
леви, один за одного, / і тримайтеся князів своїх, / і Перун буде коло
Вас / і перемогу дасть вам!...''; или: ''Из праха земље ницала је /
војска Сварогова и нама у помоћ ратну долазила. / А деда наш Дајбог
предводише их...'' (ВК, Д-6Б).
У српским манастирима нарочито оним из 14. века, када се већ осећала
непосредна опасност од надолазеће турске силе, постоји низ фресака на
којима су приказани свети ратници, што би се могло сматрати ликовним
изразом клицања прецима за помоћ у невољи...
С друге стране, у најстаријим српским обредним песмама како их је од
казивача чуо и записао Милош С. Милојевић чешћи су описи како предак/божанство
изгледа као ратник онда када се већ нађе у помоћи. У њима се подразумева
да је радња клицања унапред извршена.
''... Кола су му бјели свјете / Бјели свјете јасна вјечност, / На глави
му самур калпак / Вито пјеро до рамјена / А чељенка до облака. / Облацима
подрмује / А муњама заљуљује / Цјелим свјетом потрешује. / Коњиц му
је јарко сунце, / Бојни доро огњевити... (МСМ, пес. 100)''
На примеру лазаричких песама, имајући у виду да су цару Лазару пренесени
атрибути Јарила: ''Лази лази Лазаре! / Наш силени Јарило! / Ој Јарило
божило! / Наш престрашни рабрило! / Војска ти се готови: / У Грмове
лугове, / У Драшкове ограње. / Силна војска велика: / Обучена црвено,
/ Светлу боју Јарила. / Опасана зелено, / Тврдом ветком дубовом. / Тврдом
граном и светом, / Да побједи душмана...'' (МСМ, пес. 148).
Јединство предака и потомака
Па који је, дакле, циљ клицања прецима? Зашто се призива и очекује материјализација
њихових особина? Сврха је њихово архетипско присуство1, обезбеђење
подршке најбољих те заједнице из прошлих времена у садашњим приликама.
Магијски циљ клицања је оживљавање херојских предака; што се у преносном
смислу може сматрати и причешћем.
Призивају се, као посебно пожељне, све оне најбоље особине које су претке
красиле за живота. Ово практично значи да се брише граница између света
живих и света мртвих. Мртви учествују у рату, а живи изражавају спремност
да за добро заједнице пођу у смрт (Пример када бог – предак узима момка
нежењеног у своју војску: ''... Женила би женила, / Али дође Јаруне;
/ Па га узе у војску / Тај Јаруне Ђуриме. / Онај страшан Јуришан...''
(МСМ, пес. 155)).
Клицањем се учвршћује заједница са прецима и обнавља живи организам
етницитета. Потврђују се циљеви и традиционални вредносни критеријуми
заједнице, важећи кроз сва времена. Утврђује се јединство према коме
умрли, живи и још нерођени чланови заједнице чине целину2,
те обнавља идеја саборности и потврђује неписани завет. Тако у Велесовој
књизи 17-в (ВП, стр. 7) пише: ''Будете синами Своïх Богiв - / I сила
ïхня перебуватиме / з вами вічно!''; али и: ''По старих гробљима ходимо
и тамо / где под травом зеленом наши преци леже, промишљамо. Одговор
од њих / иштемо, каква да буду дела и пут наш'' (ВК, Д-8/1/А).
Само захваљујући томе што преци и потомци унапред чине целину, и могућа
је помоћ предака. Да нема овог јединства претходно, које се подразумева,
као услов без кога се не може, клицање не би имало смисла. Пред будним
оком претка ми доказујемо своју лојалност3 и потврђујемо припадност:
''... И Купало нам говори да ћемо доживети време / и бити поштовани
због славе своје. И опет се срести са прецима нашим. (ВК, Д-21)''; или:
''Спом'янемо про те, / як наші Отцове / сьогодні у Сварзі синій / дивляться
на нас....'' (''Оцима у Сварзи'', даш. 8/2, ВП, стр. 58).
Током борби са племенима Хуна и Јазига: ''Долетела нам је птица на дрво
и запевала. Свако / њено перо сијало је другом бојом. И ноћ се претворила
у дан јер је певала / о биткама из прошлости. Сећа нас на борбе непријатеља
/ и очева наших који нас гледају са неба сињег и осмехују нам се. /
И тако ми нисмо сами јер су они увек уз нас... (ВК, Д-8/3)
Очигледан пример херојског хтоничног култа: ''А богу Перуну, громовнику,
богу битке и борбе говоримо: / Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем
круга и водиш стазом / Права кроз битке до Велике Тризне. И сви погинули
/ у борби – нека вечно живе у Перуновом пуку (ВК, Д-11/А) .''
Клицање у овом облику истовремено означава и спремност на жртвовање,
и у блиској је вези са култом мртвих и погребним обичајима. Упор. ''И
одлазисмо у смрт као у празник (ВК, Д-14Б).''4
Клицање везано за погребне обреде
Рибаков у словенској демонологији разазнаје два облика плакања у смртним
случајевима. Један, онај који је предмет нашег интересовања, је у ''Слову
о полку Игорову'', када кликће Карна и Жал, тј. Лелек и Жал, при чему
је Лелек нарикача, тј. специјалисткиња за ритуале ове врсте. Деловањем
Лелека и Жал почиње увод у погребне радње. Карна /Лелек/ је богиња погребног
плача и према томе чврсто је везана за клицање мртвима (види: РИБ)5.
Њихово клицање је најављено симболичком сликом у којој се појављује
орао. Ово је лош предзнак за Игорову храбру војску која ипак не узмиче.
Поред тога, клицање мртвима задржало се у нашој сеоској средини до данас,
када се приликом сахрањивања умрлог члана породице помињу сви они преци
који треба да га дочекају на ономе свету, којима им шаљемо недавно умрлог,
позивајући их да га приме међу себе. (Срп. тужб. ''Поздрављају по мрцу
покојне'' из Корјенице, дан.Хрв; СНП, стр. 210): ''Ајаој брате мој,
/ Поздрави ми Дашу мога! / Поздрави га и пољуби за ме, / И кажи му брате
миљани: / Да га јадна поздрављала мајка...''). Ово би се могло назвати
прераспоредом улога у иначе јединственом организму предака и потомака.
Ибн Фадлан у својим путовањима по Волги, описује следећу сцену:
''У петак, између поднева и заласка сунца, Руси поведоше девојку нечем
начињеном у облику надстрешнице. Она стаде на дланове мушкараца који
је подигоше, погледа преко те надстрешнице, рече нешто на свом језику
и би опет спуштена. Она је рекла: ''Ено, видим оца свог и мајку своју.''
Затим су је подигли по други пут. Она учини исто као и пре и рече: ''Видим
све умрле рођаке, седе.'' Подигоше је и трећи пут а она рече: ''Ено,
видим свога господара; седи у врту, у рају, а рај је прелеп, зелен;
с њим седи његова дружина и служинчад. Он ме зове. Водите ме к њему.''
Дакле, надстрешница овде има улогу међе између света живих и света мртвих
који, подразумева се, пребивају у рају. Рај је лоциран на небесима.
Кад је подигну изнад, она је као физички у ситуацији да види оно што
је осталим присутним у овој церемонији немогуће. По спуштању, обавештава
их кога је видела када је прешла и погледала изнад симболичне границе
земаљског и рајског. Она у исто време описује рај. Нема никаквог разлога
сумњати у инстинско веровање да се преци налазе у рају, (упореди: ''Погледајте
оца нашега Ора по облацима што ходи узнесен силом Перуновом (ВК, Д-5А)'')
јер су или херојски погинули, или се ради о велможи, што се у овом случају
доказује добровољним жртвовањем девојке.
Клицање у одређеном контексту погребних радњи би могло значити ''обраћати
се покојнику'', звати га, призивати, будити.
Клицање је као јављање, ономатопеја, уско везано за оглашавање птице.
Отуда и у ''Слову о полку Игорову'' (кукавица Јарославне) и бројним
српским епским песмама кликће соко (''Смрт мајке Југовића'': ''Далеко
је снахе угледале, / Мало ближе пред њу ишетале: / Закукало девет удовица,
/ Заплакало девет сиротица, / Завриштало девет добрих коња, / Залајало
девет љути лава, / Закликтало девет соколова...'' (СНПА, стр.169)),
вран гавран и слично, које су додатно предзнак или опомена смртне опасности.
Птица је ту посредник између неба и земље; гласник неба, предака, живима6.
Нпр. песма ''Граничари чули кукавицу'' (СНП, стр. 142): ''Ал' закука
црна кукавица / У сред зиме кад јој није вријеме, - / Она кука и разноси
гласе: / -Граничари, мећ'те пушке на се!''
Сасвим природно, Т.А.Агапкина као синоним за кликање, клицање користи
и реч гукање (ТАА, стр.131, 132), и даље: у источнословенским језицима
и дијалектима речи настале од глагола кликати и сличних њему (кликати,
закликати, клицати, кликнути), а такође и од гукати (чешће код Белоруса)
у значењу огласити се, призвати, звати, призивати, требати кога гласом,
што одговара њиховој употреби као термина у обредне сврхе. Ови изрази
указују обично на вербалне ритуале који се састоје у испуњењу неког
одређеног текста, песме, позива, магијске формуле. Клицање подразумева
да се тачно зна коме се обраћамо (пролеће – Весна, Купало, Коледо, Сварожић,
преци...). Клицање подразумева радњу која се обавља, особу која је обавља
и адресу на коју је клицање усмерено, као и са којим циљем. Клицање
подразумева композицију питања и одговора (нпр. између потомака и предака)
који не морају увек бити експлицитно изражени. Често термин клицање
и његове варијанте имају осн. значење ''звати кога по имену'' или ''звати''
са последичним дејством: изазвати одговор, пробудити пажњу, привући
себи... а то је све опет у тесној вези са народном медицином и демонологијом.
Друга клицања – вили, Весни, Коледу, Лади...
Српска народна традиција препуна је мотива у којима вила кличе, што
је интересантно пре свега због улоге саме виле и њеног бића које није
јасно дефинисано, променљиво је, и у свести народа по свим својим особинама
представља демонско, биће на размеђи светова; зато је вила у могућности
да повеже и пренесе ''информације'' између предака и потомака. Према
Нидерлеу вила представља и ''синтезу два елемента: природних појава
– ваздуха, олуја, извора и вода, и душа мртвих'' (види СП, стр. 205).
Тако, као неко ко има '''информацију из прве руке'', у следећим песмама
кликтање виле најављује смрт: (''Смрт Марка Краљевића'') ''... кличе
вила с Урвине планине, / те дозива Краљевића Марка: / ''Побратиме, Краљевићу
Марко, / знадеш, брате, што ти коњ посрће? / Жали Шарац тебе господара,
/ јер ћете се брзо растанути''.../; или: ''Бијела је покликнула вила
/ саврх Весца, брда високога, / тер кликује у питому Жупу, / у Рваше,
у село крваво, / а на име Љешевића Вука: / ''Почуј мене, Љешевићу Вуче:
/ ако пијеш у механу вино, / на љуте ти ране излазило, / ако лежиш у
постељи с љубом, / остала ти љуба удовица! / Устај, море, часа не почаси,
/ ево на нас иде силна војска, / а пред војском три турска сердара...''
(''Удар на Салковину'' - Петар II Петровић Његош, Огледало српско; 9.
9. 1840. год.; (http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/umjetnost/ppnjegos-ogledalo1.html).
Посредничка улога виле огледа се и у очекивању помоћи од ње:
''Па с' окрену прам истоку сунцу! / Диже своје пребијеле руке! / ''Бре,
берија! ... из горице виле.'' / Три јој б'јеле долетеле виле: / Једна
вила коња помладила; / Друга вила сабљу наоштрила; / Треба вила у помоћ
јој била...'' (''Ружица ђевојка'', СНП, стр.36).7
У народној традицији бројна су клицања ради осигурања плодности. У обредним
песмама које се везују за период бујне вегетације (препознајемо их по
рефрену ''Ладо''), често је обраћање Лади, богу или богородици8
да се кликује пролеће у лику богиње Весне: ''Благослови, боже, / благослови,
мати, / Весну закликати, / Зиму провожати!'' (Афанасьев А. Н: Поэтические
воззрения славян..., т. I, с. 228.), или: '' Да поможи, божа, / Вясну
закликати / На тихая лето, / На ядряно жито...'' (Аничков Е. В: Весенняя
обрядовая песня..., ч. I, с. 89; Фаминцын А. С: Богиня весны и смерти...,
с. 150).
Резултат тог деловања као одговора на клицање очигледан је у стварности
и материјализован кроз појаву прве траве, пупољака, озелењавање крошњи;
чиме се у годишњем циклусу показује узрочно-последична веза: ''До нас,
Ярило, до нас! / Щоб було у нас гаразд! / І ти, Лада-Мати, / Просимо
до хати!'', а онда: ''Слався, Ярило, / Щоб все добре родило!'' (ВП,
стр. 89).
Према Рибакову, ове магијске радње припадају периоду земљорадничког
друштва, и у вези су са доживљајем улоге неба (РИБ, 2)9.
У свадбеном обреду, кличу се сватови, што се и до данас задржало у хришћанској
цркви као вид оглашавања. Клицање у свадбеном обреду има значење објављивања.
Песма ''Најприје посао домаћи – па онда весеље'' која припада групи
сватовских песама (СНП, стр. 118) управо описује такву ситуацију: ''Крештелица
кријешти / на поповој лијески: / Гони попе волове / Да оремо долове;
/ И сијемо шеницу; / Да женимо Грујицу, / Да просимо Милицу.''
Молба за благослов брака од стране светаца је такође клицање. У граду
Торопцу, како у 18. веку наводи Иродинов (ТАА, стр. 142) ''при отпочињању
венчања, пели су се на висове, певали песме призивајући у помоћ Ладу,
Лељу, Пољељу ...''
Поред ових, Рибаков помиње и клицање у злонамерном смислу, чему је наш
древни предак посезао у потреби да се у свакодневном животу одбрани
од зла која му прете и од личних непријатеља. Уопште, целокупна фолклорна
традиција упућује нас на чињеницу да су наши преци тражили одговоре
на све могуће животне ситуације: умилостивити божанске силе да донесу
берићет у плодовима или одбране од злонамерних. У том смислу, ако се
сетимо српских клетви и благослова, видећемо да се и они по свом карактеру
''уклапају'' у овакво виђење Рибакова. Нпр. ''Вук те пој'о!'' где се
практично призива вук да обави жељену радњу10 . Или, другачије:
''Срећа ти пјевала!''. Свака наша клетва или благослов који почињу са
Да-бог-да, по својој суштини представљају клицање претку са намером
да се изазове његова реакција. Нпр: ''Дабогда те земља прогутала!'',
или ''Дабогда ти (крава) отелила двојке!''.
Усклик ''Слава!''
А.А. Потребнаја и А.Н. Афанасјев припадају научницима који су се живо
занимали за феномен клицања прецима и једно од њихових тумачења је да
клицати заправо значи славити (ТАА, стр. 132).
У народној песми украјинских Руса ''Слава Велика'' се јасно види ова
веза (РП, стр. 38): ''...Слава Сварогу - / Нашому Богу! Слава! / Слава
Дажбогу, / Слава Перуну! Слава! // Славу спiваймо / Матері-Славі! Слава!
/ Слава Мокоші! / Лелі і Ладі! Слава!...''; или: ''і викликуємо Бога
нашого: / бо це Він Землю, Сонце наше і Звізди / держить, і Світ міцнішим
творить. / Творіть Святовиту Славу велику!...'' (''Световидова Слава'',
даш. 11-а, ВП, стр. 47).
У Световидовом култу како га описује Г. Глинка, али и други, и у религијским
обредима уопште стално је присутно клицање 'Слава'! Ово клицање, како
кажу хроничари, било је праћено страшном буком, грмљавином из труба
и рогова, бубњева, струна, гусала и свих могућих инструмената, док се
одасвуда орило и кликовало: ''Слава! Слава!'' То је практично представљало
кулминација обреда у Световидовом култу када боговед треба да принесе
жртву; при чему само одзвањање гласа, сам звук кликтања има своју функцију.
*
И без обзира на критичаре овог древног словенског и аријског обичаја11
који је, јасно, од најстаријих времена преживео све културолошке и верске
револуције, те разне нове светске поретке и сачувао нам се у свом изворном
облику до данас12, постоји ли пригоднији начин да се и овај
текст заврши, до громким ускликом: ''Слава прецима и боговима нашим!''
Литература
Студије из српске религије и фолклора 1925-1942 – Веселин Чајкановић,
СКЗ, БИГЗ, Просвета, Београд 1994. (у тексту: ВЧ); Велесова књига, први
део. Превод и коментари – Радивоје Пешић, Пешић и синови, Београд 2000.
(у тексту: ВК); Песме и обичаји укупног народа српског, прва књига –
Милош С. Милојевић, Државна штампарија, Београд 1869. (у тексту: МСМ);
Руске народне пјесме, ''Веселин Маслеша'', Сарајево 1960. (у тексту:
РНП); Фундаментальная электронная библиотека ''Русская литература и
фольклор'' http://feb-web.ru/feb/slovo/texts/a50/a50-076-.htm (у тексту:
РЛФ); ''Слово о полку Игореве'', ''Детская литература'', Москва 1980
(у тексту: СПИ); ''Слово о полку Игорову'', БИГЗ, Београд 1979; ''Личке
данејаде'' – Милан Дивјак Лички, Личке новине, Нови Сад 2005; Язычество
древней Руси - Б. А. Рыбаков, Москва 1987. ("Славянское Язычество'',
http://paganism.ru); ''Епске народне песме: Краљевић Марко'', Народна
књига, Београд 1965; Этнографические связи календарных песен – Т.А.
Агапкина, Индрик, Москва 2000; The Renewal of the Past: Time and Space
in Contemporary Political Mythology – Ivan Colovic (http://www.othervoices.org/2.1/colovic/past.htm);
''Српске народне пјесме из Лике и Баније'', Штампарија Ф. Фишера, Загреб
1855 (у тексту: СНП); ''Волховник, Правослов'' – Галина Сергеевна Лозко,
Сварог, Киïв 2001 (у тексту: ВП); ''Древняя религия Славян'' - Г. Глинка:
http://old-rus.narod.ru/articles/art_27.htm; ''Српске народне песме
– антологија'', Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1926 (у тексту:
СНПА); ''Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу'' – Сретен
Петровић, Народна књига / Алфа / Невен, Београд 2004 (у тексту: СП);
''Предања словенских народа'' – приредила Мирослава Смиљанић-Спасић,
Утопија, Београд 2006.
