У историји, али и за садашњи европски опстанак врло су битне, али су
и скоро непознате и неприметне реке, њих најмање шест, које носе назив
МОРАВА. Једна од Морава је она која данас пролази кроз Чешку, Словачку
и Аустрију, а остале су жиле куцавице Балкана и Србије. Раздваја их
и спаја - река Дунав у коју се све уливају.
У овом осврту на значај и доказ присуства Словена у историји, и утицају
на формирање савремене Европе, као и случајности истог назива реке на
више географских паралела, поменућемо најбитније Мораве које су данас
познате. Био би обиман посао уколико би се покушало враћати кроз историју,
врло оскудну подацима и претраживати умногоме скривену, конфузну и неистинуту
документацију о присуству и животу Словена у Европи, као и покушати
реконструисати промене назива река. Да МОРАВЕ нису јединствене, и случајност,
као пример може да послужи, а свако може узети карту Европе, одвојити
доста времена и покушати да преброји све топониме од севера до југа
и слева на десно - за назив: БИСТРИЦА. Као илустрацију, напоменуо бих
само да на српском Косову постоји 5 река које носе називе Бистрица:
Пећка, Дечанска, Лоћанска, Призренска и Кожњарска. У истраживању поред
река треба тражити и села, планине, области и слично, као и преведене
називе за Бистрицу на разне европске језике...
ПОРЕКЛО ИМЕНА МОРАВА
Порекло имена Мораве је тешко утврдити. Основни разлог за то је потпуно
одсуство усмених и писмених доказа, теоријских расправа и слично, као
и одсуство било каквог наслућивања у разним туристичким водичима.
У Херодотовој историји Велика Морава, која протиче кроз централну Србију,
назива се Бронгос. И наводи се да протиче кроз Трибалску равницу.
У једној од теорија која се помиње у српској литератури наводи се: ''...
Само име Морава настало је прерадом римског назива за исту реку који
гласи МАРГУС''. Непознато је одакле су аутори монографије ''Морава''
која има преко 800 страна узели тај податак, али без обзира на то, очигледно
је да је ова тврдња непотпуна, јер се податак односи само на Велику
Мораву у Србији, и не помиње се назив Мораве у Чешкој, која је такође
била у саставу Римског царства (Напомена: у једном периоду река Дунав
је била северна граница Римске империје). Такође, понегде у српској
литератури се наводи да је Јужна Морава имала назив АНГРУС, а Западна
Морава БРОНГУС.
Друга врло важна теорија о имену је сличност особина река Морава са
прасловенском богињом по имену МОРА или МОРАНА. У најкраћем опису Море
/ Моране може се само рећи да се под тим појмовима најчешће у литератури
сматра зла жена – вештица која се покајала и која се зарекла да више
неће јести и морити људе, него им само ноћу седне на груди, притиска
их и не дозвољава им да дишу. Симболи су: девојка, коњ, мачка, кокошка,
лептир, смрт, чедоморство, рађање женског детета у крвавој ''кошуљици''
итд. Друга литература повезује Мору / Морану са неодређеним богом Морусом
или Морасом, чак и са ''маром'' и кикимором – демонима зла који су уско
везани за кућу и породични живот. У Русији је повезују са божанствима
ноћи и сна.
Чињеница је да су Мораве заиста хировите и варљиве реке. Најчешће су
мутне, брзе, ни довољно уске, а ни довољно широке за прелаз; ни довољно
плитке, а ни дубоке. И нико их не познаје довољно, а и ако их зна још
више је опрезан. У пролеће преплаве поља, препуне су вирова, а лети
најчешће исуше. Могу бити питоме и драге, опеване у песмама и причама,
али и опасне и убице.
У Србији и данас постоји заиста огромно етнолошко и литературно наслеђе
везано за Мораве. Умногоме Срби све воде зову Моравама. Као доказ те
везе и испреплетености наводимо једну српску народну песму, уз напомену
да се у литератури наводи да је такво богатство постојало и у Моравској,
али да се данас то богатсво свело на бледе назнаке.
Што Морава мутна тече, ај вај! / Морава тече свако вече. / Да ли
паша коња јаше?/ Ил' старице платно беле? / Нити паша коња јаше. / Нити
старице платно беле. / Већ се купају две сестрице. / Магдалена и Калена.
/ Магдалена препливала. / Калена се утопила. / ''Магдалена, мила сестро!
/ Не говори нашој мајци / Да сам јој се утопила / Већ да сам се удомила!
/ Бистра вода младожења! / До два брега, два девера! / Две рибице –
јетрвице! / Ситан песак – сви сватови!''
(Записао Вук Караџић, «Даница» 1827.година)
Коначно, у наведене примере теорија о пореклу имена река Морава, треба
додати податак да су први помени назива у Моравској, као и у Србији
у IX веку - у доба пре доласка Мађара у словенски међупростор и пре
стварања мађарске државе 903. године. Такође, с назнаком могућности
да се уствари ради о изговору коренског М' Р' и велике сличности са
прасловенским боговима Мором или Мораном (тј. мор- / мар- : Срп: мора,
морава, Пољ: zmora, mora, Чеш: Mura, Новољужички: Morawa, Хрв: мора)
– може се наслутити да је порекло имена далеко старије и да оно досеже
до словенских пра-корена - до најстаријег аријевског слоја, као и да
је то основни разлог немогућности разумевања и дешифровања назива.
Као доказ присуства, у разним облицима изговора својом једноставном
сличношћу могу да посведоче и река Мура у Словенији и река Морача у
Црној Гори, вероватно као и многе друге реке и речице сличних језичких
карактеристика.
Као посебан пример, на крају, треба споменути збирку старих мапа земаља
Љутића и Бодрића (Северна Европа и Прибалтик) коју је 1965. године објавила
Чехиња Хана Скалова. У њој се као топоними истог или сличног назива
наводе и више пута: Morava (2x), Moraš (2x), Moravce, Moravica, Morazena
(2x), Moračane, Morčanь, Morčik, Morčino, Mordovice, Moravec (2x) Morazini,
Morchyna, Morica (10x), Moriaa, Moric, Moryčine, Moryčane (3x), Morignev,
Morichovichi, Morko, Morkovici (3x), Morin (5x), Morina (3x), Moršov,
Morvica, Morzlo, Morzy, Morana (5x) ...
МОРАВА НА ТРОМЕЂИ ЧЕШКЕ, СЛОВАЧКЕ И АУСТРИЈЕ
Познат је назив области у јужној Чешкој, кроз коју највећим делом протиче
Морава, под називом Моравска. Она се данас граничи са далеко познатијим
историјским областима као што су Бохемија и Шлезија. На том простору
је од VIII до X века постојала изузетно значајна држава за све Словене
– Великоморавска. Као једна од првих словенских империја – држава Великоморавска
има бројне заслуге, али је потпуно заборављена чињеница да је један
њен владар Сватопулк I, у циљу одржања сопствене државе, али одбране
од насилног католичења са Запада, позвао словенске мисионаре Ћирила
и Методија у помоћ. Они су ту, према званичној историографији, створили
прво словенско писмо ГЛАГОЉИЦУ – основу за сва данашња словенска писма
и може се рећи тим чином уједили све Словене и започели новословенску
писану исторују, на начин како то садашња историја прихвата. Доласком
Мађара у IX веку, и стварањем мађарске државе, као и присуство Франачке
државе под католичким патронатом, Великоморавска држава је нестала и
претопила се у данашње државе Пољску, Чешку, Словачку.
Слика 1. (Преузето: Wikipedia)
Централна Европа 870. године. У центру затамњена површина је држава
у доба Растислава, а у уоквиреној зони су границе Великоморавске државе
на њеном врхуцу под влашћу Сватоплука I (894). У доњем десном углу је
Бугарско царство, а лево засенчено је Источни део Франачке државе.
Слика 2. (Преузето: Wikipedia
)
Великоморавска држава у доба Сватопулка I – посматрано са садашњим границама
држава у Европи.
Данашња река Морава извире у Чешкој, испод Краљевог снежника, планине
на северозападу, у близини Пољске границе. У дужини од 354 км у свом
току ка југу прима бројне притоке (Крупа, Брана, Десна, Моравска Сазава,
Бечва, Хана, Древнице, Олшава, Величка, Дија, Мијава) и пролази кроз
велики број места (Литовел, Оломоуц, Кромјержиж, Отроковице, Весели
над Моравом...). Река је крувудава и на више места вештачки усмерена.
Код места Рохатец постаје чешко-словачка државна граница. Доласком до
града Ланжхот излази из Чешке и постаје аустријско–словачка граница,
све до уливања у реку Дунав код тврђаве Девино, у близини Братиславе.
Не би требало заборавити и тзв. Моравска врата која је природна и историјска
транзитна удолина између Чешке и Пољске. Спајају Мораву са Одром и Вислом,
као и преко Моравске Остраве и Новог Бохумина, Краков и Варшаву. Спајају
и Вроцлав и Берлин на северо-западу са путевима који воде с југа.
Место уливања Мораве у Дунав, у
подножју тврђаве Девин. Табла даје обавештење да река чини државну границу
(аустријско – словачку).
Фото 1. (Аутор: А. Обровски)
СРПСКЕ МОРАВЕ (и на Косову, и у Македонији)
Нешто низводније од Београда и Смедерева у Србији, према Ђердапској
клисури и археолошким налазиштима Винчанске културе и Лепенског вира,
а у близини места Дубравице, и одмах до места Костолац и археолошког
налазишта из римског периода - Виминацијум, улива се у Дунав река Велика
Морава, и постаје део њеног црноморског слива.
Тешко је рећи да ли је Србија цела, сама по себи Друга великоморавска
држава? Важност река Морава у Србији је несагледив и безгранично различит
како за саму нашу државу, тако и за Балкан и Европу. Као први и довољан
доказ наводимо вековну историјску чињеницу - сви путеви у свим смеровима
и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су
долинама неке од Морава или, и кроз неке од њених притока.
Да би се схватила, већ горе поменута српска Морава потребно је видети
карту, уочити невероватну бројност топонима и видети кроз која све места
ова река пролази. Ти топоними имају доста примеса турских речи, али
ни скоро пет стотина година њиховог присуства на територији вековне
Српске државе нису учинили да они нису задржали српске језичке карактеристике
и да су у корену лако препознатљиве и свесловенске.
Велика Морава је највећа домаћа река и њен слив (Поморавље) чини 42
% територије Србије. Међутим, један део горњег слива Ибра припада Црној
Гори, а део у сливу Нишаве налази се у Бугарској. Слив Велике Мораве
чине три целине: Велика Морава, Јужна Морава и Западна Морава.
Велика Морава настаје од Јужне и Западне Мораве, које се спајају код
Сталаћа у централној Србији. Има 32 притоке - 12 са леве и 20 са десне
стране. Веће притоке су: Јовановачка река, Црница, Раваница, Лепеница,
Ресава и Јасеница.
Раваница извире у Шареном кладенцу, североисточно од Сењског рудника.
У горњем току долина Раванице је прилично плитка, да би потом ушла у
клисуру. У клисури је подигнут манастир Раваница, задужбина српског
кнеза Лазара из друге половине XIV века. После његове погибије у бици
на Косову, 1389. године, у манастир су пренете његове мошти, након чега
је манастир постао место ходочашћа. Највећа притока Раванице је Зубрава,
која јој дотиче са десне стране. У Велику Мораву се улива код Ћуприје.
Лепеница истиче у Голочелу из извора Студенац, а утиче у Мораву источно
од Баточине. Познати немачки путописац Феликс Каниц записао је приликом
пропутовања кроз Србију у другој половини XIX века, да Лепеница тече
мирно и тромо као мали поток, док се у рано пролеће претвара у пустошну
бујицу која разара мостове и плави целу околину. Ресава постаје спајањем
Злотске реке и Карапланџиног потока, који се састају у котлиници Ресави.
У Лисини се у Ресаву с десне стране улива Чемерница, која тече испод
одсека планине Бељанице. Код реке Дворишта Ресава улази у последњу клисуру
- Манасијску. У њој је почетком XV века подигнут манастир Манасија,
задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. Манастистир је био средиште
српске културе. У њему је настао Моравски стил изградње средњевековних
цркава и фрескосликарства. У преписивачким одељењима препивана су и
сачувана су најстарија књижевна дела словенског али и европског средњевековља.
Утицај ''Моравске школе'' осетио се и помиње се у бројним хроникама
тадашњих европских империја.
Јужна Морава постаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се
спајају код Бујановца на Косову. Биначка Морава, дужа саставница, настаје
од Големе и Слатинске реке код села Клокота у данашњој Македонији. Она
прво протиче кроз Гњиланску котлину, затим кроз Уљарску клисуру, Изморничко
проширење и Кончуљску клисуру, и улази у Врањску котлину где се спаја
са Прешевском Моравицом. Прима укупно 157 притока - река, речица и потока
- 75 левих и 82 десне. Већина њих лети пресушује. Значајни токови су
Ветерница, Јабланица, Пуста река и Топлица са леве, а Врла, Власина,
Нишава, Топоничка река и Сокобањска Моравица са десне стране.
Врла је мала река и извире испод Виљег кола на падинама Варденика. Власина
се улива у Јужну Мораву око 8 километара источно од Лесковца. Прима
велики број притока и важније су: Градска река, Тегошница, Лужница и
Пуста река с десне, и Бистрица и Растовница с леве стране. Јабланица
настаје од Бањске и Туларске реке, које се спајају код села Маћедонце.
У Јужну Мораву улива се 3 км низводно од Печењевца. Најдужа притока
Јабланице је Шуманска река која, удружена с Јабланицом, наноси велике
штете Лебану. Топлица највећа је лева притока Јужне Мораве. Постаје
од неколико речица које одводњавају источне падине Копаоника. Нишава
је највећа притока Јужне Мораве. Постаје од Гинске реке и Врбнице, које
се састају у близини села Тодена у Бугарској. У Србију Нишава улази
6 км узводно од Димитровграда. Највеће притоке су јој Темштица са десне
и Јерма са леве стране. У Влашкој клисури између села Бобовишта и Власи,
налази се манастир Поганово. Изградио га је српски великаш Константин
Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, 1395. године. Због вредних фресака,
које представљају најзначајнија остварења тог доба на Балкану. Топоничка
река се улива у Јужну Мораву недалеко од села Мезграје. Постаје од два
потока. Десни извире испод јужних падина Девице, а леви источно од Големог
врха.
Сокобањска Моравица постаје од два потока Изгаре и Тисовика, који извиру
на падинама планине Девице. Горњи ток Моравице до ушћа Сесалачке реке,
у време јачих киша остаје без воде, тако да се у народу Моравицом зове
тек низводнији део. Осим Сесалачке реке, Моравица добија воду и од отоке
врела познатог као врело Моравице. У Сокобањској котлини Моравица прима
своју најдужу леву притоку, Градашницу. На реци постоји 11 водопада.
Западна Морава је лева саставница Велике Мораве. Она постаје спајањем
Моравице и Ђетиње код села Лепосавића. Моравица извире на западном огранку
Голије, па је називају и Голијска Моравица. Њено слабо врело народ назива
„Глава Мораве". Ђетиња извире на југозападу планине Таре и прима
35 притока - претежно потока и поточића. Највећа јој је притока Скрапеж,
који извире на југоисточним падинама Повлена.
Западна Морава прима 85 притока, а међу њима се посебно истиче Ибар,
а потом Расина и Бјелица, док су од левих притока веће само Чемерница
с Дичином и Гружа. Бјелица је главни ток Драгачева. Извире на у крају
Пјесковите равни, а улива се у Западну Мораву код Гугаљског моста. Највеће
су јој притоке Рђанска река, Горушица и Врањица. Чемерница је лева притока
Западне Мораве, у коју утиче неколико километара низводно од Чачка.
Највећа јој је притока Дичина коју прима код Прељине. Ибар је највећа
притока Западне Мораве. Извире из јаког крашког врела испод северне
падине планине Хајле, а утиче у Западну Мораву 4,5 км источно од Краљева.
Низводно од бране ХЕ „Газиводе" долина Ибра се постепено проширује
и код Косовске Митровице улази у доњи крај Косовског поља, где прима
Ситницу. Од Звечана до села Матаруге, 20 км од ушћа у Западну Мораву,
Ибар прима још две значајније десне притоке, Рашку и Студеницу. За извориште
Ситнице узимају се два мања водотока - река Топлица и северни крак Неродимке,
док јужни отиче ка Лепенцу. Река тече целом дужином од 90 км кроз Косово
поље, стварајући многе меандре. Они су нарочито изразити и бројни у
доњем току Ситнице, низводно од ушћа Лабе. Рашка извире из пећине испод
кречњачког одсека брда Голача, 15 км западно од Новог Пазара. Значајније
притоке су јој Људска река, Јошаница и Дежевска река.
Због своје питоме и богате природе, долине Рашке и њених притока погодовале
су подизању бројних културно-историјских споменика. Ту је створена прва
српска држава са престоницом Рас у X веку, изграђена Петрова црква,
једна од најстаријих на тлу Србије, подигнут манастир Ђурђеви ступови,
задужбина Стефана Немање из XII века, као и чувени Сопоћани, задужбина
краља Уроша I, из средине XIII века. Сопоћанске фреске представљају
највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији него и у Европи,
због чега је манастир уписан у светску културну баштину и стављен под
покровитељство УНЕСКА.
Расина је последња значајнија притока Западне Мораве. Настаје на падинама
Гоча и Жељина од изворишних кракова Велике и Бурманске реке, а утиче
у Западну Мораву 5 км низводно од Крушевца.
Након набрајања симболичног броја топонима на и око српских Морава може
само да се потврди констатација да су источници реке Мораве, али и српско-словенске
културе: на Косову и Метохији и делом у северној Македонији (Биничка
морава), не само као реке, већ и као источници духовне културе и порекла.
Пећка патријаршија,- манастир и
седиште српског патријарха, на реци Пећ, у центру Косова и Метохије
и њена јурисдикција у IX веку.
Слика 4. (Преузето: Светигора/Новости)
ДУНАВ – РЕКА СПАЈАЊА И РАЗДВАЈАЊА
Када се помене река Дунав, иако је она далеко значајнија и у много више
описана кроз историју - и даље је недоумица и не може се са сигурношћу
рећи: да тако се Дунав звао од тада до тада, а тако од тада или пре
тога.
Вероватно је за то утвђивање и истраживање потребно јако пуно времена
у нечијем животу или у више живота. Чињеница је да је долазак Мађара
у Европу и њихово насељаваље у Панонији, у виду клина, извршило нагли
и болни прекид у комуникацији истог народа, па се чак може и тврдити,
да је тиме раздвојено племе које је носило назив ''Срби''. Као најпростији
доказ за то сетимо се Лужичких Срба у данашњој Немачкој и државе Срба
на Балкану.
О сличности у називима топонима и њиховом препознатљивом корену у мађарском
језику не би требало посебно расправљати, јер то је очигледно и у крајњу
руку нормално, па чак и после 10. векова од њиховог досељавања. Али
то није предмет овог текста.
На жалост, данас је Дунав од једне вероватно потпуно словенске реке
постао река спајања и река раздвајања Словена и Срба. И те Мораве, које
се уливају у њега на северу и југу невидљиве су копче далеке и на жалост
заборављене историје једног великог и прастарог народа старе Европе.
ШЕСТ СЛОВЕНСКИХ МОРАВА У СРЦУ ЕВРОПЕ
Као закључак овог кратког приказа о словенским Моравама у срцу Европе
наводимо извод из књиге ''Критички покушаји у периоду од првих пет (седам)
векова српске историје'' (или ''Први векови српске историје пре Немањића'')
аутора Константина Николајевића, државника, књижевника, полиглоте и
историчара, са средине XIX века:
'' ... Морава се звало лево подунавље између чешких гора и Матре, а
Морава цела Панонија, горња Мезија и Дарданија у десном подунављу. –(настањивала
су их племена *нап. аутора овог текста) Брањани (Барањани - Барања)
племе у панонској Морави, и Брањани или Браничевци у мезијској од Колубаре
до Пека. Кучани (Кyzini), Кучи (Chutici) у полабској Србији; и Кучани,
Кучи једни у Кучеву око Кучаја у данашњој Србији, други у црногорским
брдима. - Бодрице између Лабе и Балтика; Бодрице око Бодрога изнад горње
Тисе; Бодрице у Бодрошкоj :граници; и Бодрице у Бачкој и Банату. - Дечани
племе у Бојки; и Дечани у старој Србији. - Дољанци у Полабљу; и Дољани,
Дољанци врло чести по илирској Србији. - Драговићи у Полабљу; и Драговићи
у Македонији и Тракији. - Гломачи, у Полабљу; и Гламоч у Босни. - Голешинци
у Лужици; и Голашинци у Старој Србији. - Лехи, Леси између Одре и Висле;
Леси у Моравији око Фрајберга; и Λέχώνίά, земља етолска, од словенских
времена, Лужичани полабски; и Лужичани у Превалитанији. - Мазвани, Мазовљани,
Мазури пољски; и Мачвани Србијански. - Милчани лужички; и Милци, Миленци,
Милчани пелопонески. - Морачани полабски; и Морачани зетски. - Лаба
текући кроз Бојку и делећи некада Свеве од северних Срба; и Лаб који
тече кроз Косово. - Смоленци бодрички; и Смоленци на граници трачко
- македонској. - Требовани лужички; и Требунија, Требињани херцеговачки.
- Ракуси, Ракушани, некад Словени, у данашњем надвојводству Аустрији;
и Ракуса град сигурно једне истоимене приморске жупе и племена српског
у најстарија времена...''
Литература
''Topograficka mapa uzemi Obodricu a veletu – Luticu ve svetle mistnich
jmen'', Hana Skalova, Nakladatelstvi Československe akademie ved, Praha,
1965; ''Митологија древних словена'', Спасоје Васиљев, Дечија књига,
Београд, 1986; ''Путевима Југославије'', Стеван М. Станковић, Завод
за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001; ''Критички покушаји
у периоду од првих пет (седам) векова српске историје'', Константин
Николајевић, Пешић и синови / Стручна књига, Београд, 2001; ''Реке Србије'',
Љиљана Гавриловић, Душан Дукић, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 2002; ''Bratislava a okolie'' – Turisticky sprievodca, Jan
Lacika, Vydavatel'stvo Priroda, s.r.o., Bratislava, 2004; ''Народна
религија Срба у 100 појмова'', Душан Бандић, Нолит, Београд, 2004; ''Српска
митологија'', Сретен Петровић, Народна књига, Београд, 2004; ''Slovensko
v kocke'', Jan Lacika, Vydavatel'stvo Priroda, s.r.o., Bratislava, 2005;
''Češka republika'' – Turisticky pruvodce, Jan Lacika, Vydavatel'stvo
Priroda, s.r.o., Bratislava, 2006; ''Морава'', Петар Влаховић и др.,
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006; ''Water Resourse
protection acros Borders'', Andeaa Vicenikova, Monika Chrenkova, Milan
Vogrin, Daniel Popov; ''Атлас Србије'', Иван Бертић, Денис Шехић, Демир
Шехић, Monde Neuf, Београд, 2007; Wikipedia, the free encyclopedia,
2007.
