Љубите завет оца Ора, природу и ближње своје и чувајте
мир међу родовима.
Велeсова књига
Кроз читаво моје школовање, а било је и дуго и успјешно, стално сам
се питала зашто нема наше старије историје. И у основним и у средњошколским
уџбеницима било је само да смо дошли иза Карпата, били пагани (што је
требало да буде нешто погрдно) јер смо имали више Богова од којих је
најважнији био Перун, громовник, и да смо измицали непријатељу ронећи
испод воде са трском у устима. По завршетку филологије заврших и драматургију,
све о року и на вријеме, надајући се да ћу једном знати ђе то ми бијасмо
у вријеме старе Грчке и како то с Немањићима одједном имасмо моћну и
успјешну државу, а дотле нас ниђе нема.
И тако све до краја осамдесетих прошлог вијека, а онда се појави двотомно
издање књиге Словени, професора са Сорбоне, Франсиса
Конта, са којим ускоро направих емисију и он ми што шта занимљиво и
важно рече о историји мога народа, што ја не научих током 20 година
школовања, ђе спадају и моја два факултета.
Неђе управо у то вријеме док сам читала Контове Словене мој брат од
стрица Ново Томић ми се јави телефоном и пита ме: " Сестро шта
радиш?" а ја му кажем: "Ево се дивим како један Француз више
воли мој народ и више о њему зна него ја." (заиста сам за сва времена
захвална Франсису Конту за овај преокрет у мом животу). Онда ми Ново
каже да је Олга Луковић Пјановић у Београду и да се већ упознао с њом,
будући да је знао да ја већ трагам за њеном књигом Срби … народ
најстарији, коју сам ускоро и набавила (двотомнмо Досијеово
издање). Упознале смо се и наше истинско пријатељство трајало је све
до њеног напуштања тела, а у моме срцу остало неугашено. Убрзо затим
упознајем и исто тако драгог пријатеља, професора Рељу Новаковића. Ово
двоје Срба коначно ми подарише знања за којима сам трагала пола свога
вијека. Ову причу, и још неке, остављам за неку другу пригоду, али ми
се чини да ни овај скуп не би био оно што очекујемо, да не споменух
ова два имена.
Данас желим да са вама подијелим сусрет са неким трећим, ко је на исти
начин дио ове приче и коме, сматрам, сви дугујемо велику захвалност
за дјело које нам је оставио, а на несрећу с његовим раним одласком,
остаде још много тога чиме је тек требало да нас обогати. У питању је,
наравно, професор Радивоје Пешић, кога, на неки чудан
начин, и наша па и она тамо, званична наука упорно прећуткује. Наш први
сусрет био је посредан; наиме он је био један од три члана жирија на
анонимном конкурсу за књигу поезије, на Радничком универзитету Ђуро
Салај, које је управо моја књига Цват пјене, уједногласила да ми дају
прву награду. И тако сам објавила своју прву књигу те далеке 1970. године,
а да се нијесмо лично упознали.
Лист Српске православне цркве Православље, чији је главни и одговорни
уредник био, такође драги пријатељ и сарадник, Слободан Милеуснић, са
којим сам имала драгоцјену сарадњу на свим темема из Православља, 15.
априла 1990. објављује први текст професора Пешића о Велесовој књизи
насловљен: Једна непозната историја Словена, са поднасловом
"Изенбекове дашчице", "Влес књига" или "Јасна",
тако да се тек касније устаљује садашњи наслов "Велесова књига"
што су прве ријечи на чувеној дашчици 16. "Влес књигу ову посвећујемо
Богу нашему..." итд. После тога појављују се текстови у Галаксији
и Трећем оку (не знам да ли још неђе). Затим, неизбјежни, Ново Томић,
крајем маја 1991. у Вечерњим Новостима објављује серију текстова о Велесовој
књизи и, на моју молбу, води ме код Радивоја Пешића. Изразила сам жељу
да са њим направим тв емисију, будући да сам радила у Културно образовном
програму тадашње Телевизије Београд, сада РТС. Професор нам је показао
четири сивкасте аутентичне фотографије. Биле су то: дашчица 16, коју
сви знамо, друга има на почетку цртеж бика и борове гранчице и пуна
је текста, а трећа и четврта су једна прилично, а друга сасвим мало,
исписне. Замолили смо, у наближој фотокопирници направили копије, и
одмах вратили, како фотографије не бисмо даље износили из куће. Фотокопирала
сам и Ребиндерову књигу ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СЛОВЕНА ПРЕМА ВЛЕС КЊИЗИ (коју
смо касније Ново и ја превели, а објавила издавачка кућа Мирослав) и
нешто текстова дашчица које је, својевремено, објавио руски лист у Америци
Жар птица. Такође ту је била и руком Мирољубова нацртана
шема словенских Богова (руком нацртани концентрични кругови и између
уписана имена Богова) на основу које је касније настао први постер пантеона
словенских Богова, јер смо, на основу тога цртежа, за потребе емисије,
г- ђа Марија Ћулум и ја, осмислиле па онда она нацртала, визуелно значајно
обогаћену слику коју смо назвале МАТЕР
СЛАВА (1). Тада смо направиле и упоредну
шему писама (2): од винчанице до српске ћирилице, односно азбуке
или србице, која је касније, заједно са постером, у првом издању Велесове
књиге (ВЕЛЕСОВА КЊИГА, превод и коментари Радивоје Пешић, Пешић и синови,
Београд,1997) забуном потписана као дјело професора Пешића. Међутим,
професор је учествовао на промоцији овог постера уз који су ишли и моји
текстови објашњења везаних за Матер Славу и све Богове, са свим атрибутима
који су нам до тог тренутка били познати, и дао ми своје мишљење о овом
подухвату. Промоција је била у Клубу новинара, у Кнез Михајловој, с
јесени 1992. кад смо најавили скоро
објављивање Велесове књиге, о којој је и сам професор говорио, а информацију
је у Политици објавио Слободан. Кљакић. (3) Професор ми је рекао
да је то умјетнички приступ и дао ми неке податке, а сав овај посао
урађен је да бисмо визуелно обогатили тв емисију, јер мени колегијум
није одобрио службени пут за Ахен, ђе је г-ђа Мирољубов чувала веома
богату заоставштину свог супруга, Јурија Мирољубова. Касније смо за
емисију направили и врло занимљиву играну реконструкцију исписивања
дашчица, што је, и једно и друго, веома допринијело умјетничком ефекту
емисије. Тако вам је то. Сиромаштво вас некад наћера на креативност
и роде се понека самостална дјела која касније, самосвојно заживе у
култури. Тако је МАТЕР СЛАВА, по свој прилици, први постер пантеона
наших Богова у словенском свету, а такође и прво дјело које је издала
издавачка кућа Мирослав из србске и словенске историје и културе, што
је њена главна орјентација, и по чему је постала позната.
Нешто текстова је било на украјинском, а нешто у оригиналу. Био је потписан
А. Кур, како се потписивао Куренков. За потребе емисије, што је могла,
превела ми је г-ђа Људмила Поповић, са катедере за руски језик, нашег
Филолошког факултета. Ступила сам, уз помоћ г-ђе Раде Горуп, Српкиње
која живи у Америци, у контакт са Музејом руске културе у Сан Франциску,
одакле ми је одговорио господин Браунс, као и са веома љубазном г-ђом
Јоханом Мирољубов, супругом Јурија Мирољубова који је прекопирао и декодирао
текст Велесове књиге. Г-ђа Јохана није могла тренутно да нађе текстове
из Жар птице, али ми је послала фотокопије једног броја текстова са
дашчица на украјинском, које је Мирољубов куцао на машини, a из Музеја
у Сан Франциску сам добила још нешто фотокопија текстова из Жар птице.
Када сам први пут угледала фотографије дашчица професор ми је потврдио
да су то руне, што се мени сасвим слагало са оно нешто мало што сам
о њима знала.
Често су ме питали зашто је писано испод црте. Није црта да би се лакше
писало, већ то имамо и у санскрту што је обично повезивање слова А којим
се завршава сваки слог, јер је Деванагари слоговно писмо: ја, ра, ла,
ва.... а А има облик правог угла како га је Пешић и
препознао и записао у свом Буквару Лепенског Вира.
Ја сам касније препознала и један рунски монограм на уломку облутка
са Власца и "прочитала" га логиком србског језика, примјењујући
санскритско правило, да свако писмо има 12 слојева, а ми сада читамо
углавном први или "фонетски" (једно слово, један глас) а архетипска
логика ми је показала да србска ћирилица, боље речено
азбука или србица, има директан корјен
у овим графемама, јер је сачувала највише визуелних симбола који нас
воде до најдубљих слојева архетипа кроз времена овог простора, па сам
их, сходно томе, назвала србске руне. То ми потврђује
и нордијски бискуп Дитмар који и оне руне, које су се најдуже задржале
код нордијских народа много каснијих времена, назива Wendischen Runen,
што ће рећи Вендске руне, а већ је више пута доказано
да су Венди, Винди, Венети, Вани, све имена којим сјеверни народи називају
Србе. (Глас Сорбоне 4. Олга Луковић Пјановић, Срби...
народ најстарији итд.). Такође ћете у свакој књизи о рунама (чак и оним
најмањим приручницима за гатање, наћи да су Нордијци добили руне од
Бога изворишта Водана. (Шта би ту Србин имао да преводи).
Још је познатији Црноризац Храбар који нам потврђује да су наши преци
"будушчи пагани (не зато што су били, него још док су били пагани)
писали и гадаљи чртами и резами" (Преже убо Словbне не
имеху книгъ но чрьтами и резами чтяху и гадаху..). Иначе, руне
су веома озбиљан систем прорицања и, као основне 24, чине комплетну
концепцију Космоса. А и сама Велесова књига нам то потврђује: "Грци
говоре да су нам дали своје писмо, а ми смо примивши га своје изгубили.
Памтимо оног Илара који, у жељи да нашу децу подучава, мораше се крити
по домовима да не сазнамо како наше писмо учи и нашим боговима жртве
приноси." (Пешић, Д – 24 : 8,9,10.) Такође, и у Панонским
легендама, у биографији Светог Ћирила и Методија, у причи о
Св. Ћирилу се каже да, припремајући се за пут у Моравску: дође он на
Крим ђе му дадоше "чаславац и псалтир на сурском,
руском или расском (зависно од преписа)
језику, који је он разумио". А праћењем рунског писма, које се
србском логиком чита, пратимо пут једног дијела народа који са Лепенског
Вира и Винче, одлази на исток, преко Памира, спушта се у Индију и неким
дијелом, послије дугих времена, враћа се својој браћи Илирима, Илмерима
или Лирима који су "наша браћа и говоре нашим језиком" како
каже Велесова књига, и "који нас бране". Има логике тврдити
да су ови таласи повратника из Индије схваћени као она чувена сеоба
Словена иза Карпата, а уствари, они су се само враћали својој предачкој
земљи и својој браћи, која је никада нису ни напуштала, а именују се
Илири, Трибали, Далмати, Трачани, Дарданци, Пелазги, Тројанци..., о
чему нам свједоче оне многе народне пјесме које је сакупио Милош С.
Милојевић2, изузетни србски историк илити паметариста (како
он то лијепо каже), а доказују нам Олга Луковић Пјановић, Реља Новаковић
и Радмило К. Стојановић, Теодор Метохит, као и многи други.
У мојој емисији Велесова књига (којом и започиње серија
Траг у времену, која је трајала 10 година) професор
Пешић каже да, осим основних 36 дашчица, постоји још 9, које се називају
готске и које говоре о Србима, како он каже: "
Кад се говори о Србима, говори се да је то једно веома јако и веома
велико племе..." Питала сам га, и рекао ми је да ће те дашчице
бити у књизи, и наравно, нисам питала ђе се оне налазе. Такође, у емисији
је рекао да је извјесни Филатов у руским емигрантским новинама у Америци,
Русское новое слово, објавио да је Изенбек, будући
извјесно вријеме у Београду, одакле је отишао у Париз, па затим у Брисел,
некој од наших националних установа понудио на откуп ове дашчице, али
да до откупа није дошло, што су 1923. забиљежиле руске новине у Београду
Новое время, а што је, можда и срећа, ако је у питању
била Народна библиотека, коју су нам "културтрегери" здушно
спалили. Пре снимања емисије ишли смо заједно у Народну библиотеку,
али, нажалост, неких бројева није било; управо оних из периода који
смо тражили. Но, у сваком случају, остаје потврда господина Филатова
да су дашчице постојале и да су, заједно са Изенбеком, "прошле"
кроз Београд, и, наравно, то искључује сваку помисао да је Мирољубов
могао бити фалсификатор, како инсинуирају неки руски научници, иако
их је он први пут видио у Бриселу, а и иначе та прича о фалсификату
тешко да "пије воду" како би рекао народ, јер терба бити поприлично
генијалан па измислити све оне податке, три различита стила (јер је
по свој прилици било три хроничара) а нада све и ону технологију уписивања
слова, па још и сва оштећења самих дашчица, поготово кад нам Ребиндер
касније исприча и ону причу о напитку старе грофице Задонске, у чијем
дворцу је, вјероватно Изенбек и нашао дашчице. А све показује да је
то управо сурица, сурутка и одређене траве са медом,
ферментиране на сунцу три или више дана, што је био и жртвени напитак
Богова, а сама књига нам каже да је тајну ферментације Бог Велес повјерио
нашему претку Квасуру. Судећи по свему овоме, била би заиста велика
част и признање генијалности бити проглашен фалсификатором (аутором)
Велесове књиге.
С друге стране, једна анегдота нам показује колико је Изенбек био свјестан
вриједности дашчица. Ни под којим условима није дозвољавао да се дашчице
износе из атељеа у коме је живио, па је Мирољубов свакодневно долазио
код њега. Овај би га закључавао и одлазио на посао и Мирољубов је могао
да оде кући тек кад би се Изенбек вратио. Тако се једном догодило да
се Изенбек неђе задржао два дана, а заборављени Мирољубов га је за то
вријеме, закључан, чекао. Ево шта нам сам Мирољубов
поручује (4): ''Као и при преписивању текстекстова, и у овом случају
строго сам се придржавао копија, направљених тридесет седме године код
умјетника Изенбека, ни слова нисам додао, нити одузео, али видећи тешкоћу
читања, оставио сам непромијењен текст, како би неко други, успјешнији,
него Ваш слуга, могао разумјети и објаснити што је мени самом нејасно.
Мој утисак је овакав: у питању је један од ишчезлих старо-руских (словенских)
дијалеката другачији од познатог нам старословенског текста. У архаичност
дијалекта нема сумње, као и у изворност такође, јер начин изражавања
указује на извјесну закономјерност. Што се тиче изворне старости Дашчица,
за сада не могу ништа да кажем, јер нисам стручњак...''
Јуриј Мирољубов. 13. октобра педест треће године. Брисел, Белгија.''(4)
Емисија је премијерно приказана јануара 1992. Било је приговора да је
то ненаучно, али дотични научници нису хтјели у живу емисију са питањима
гледалаца, што сам ја одмах понудила. Касније су ишле и многе репризе
које су гледаоци увијек дочекивали с великим интересовањем.
Нажалост, о Новој години 1993. Професор Пешић нас је заувијек напустио.
На овај или онај начин, изгубили смо огромно културно-историјско благо,
како у спознањима која је имао, тако и у дијелу заоставштине који је
ишчезао. Његова ћерка, г-ђа Весна Пешић, објавила је све што је успјела
да сачува, и тако је, са првим издањем Велесове књиге 1997. заживјела
и издавачка кућа Пешић и синови, која је до сада издала и остала професорова
веома значајна дјела: Винчанско писмо, Оптужујем ћутање и Завера
ћутања, као и запажен број књига из области које нас интересују.
Нажалост, тзв. готских таблица, очевидно, нема, али, ваља се надати
да оне ипак неђе постоје.
Размишљала сам доста о текстовима, како у издању са коментарима професора
Пешића, тако и господина Асова, Русские веды3
госпође Н. В. Слатине, Влесова книга4, и мислим да на дашчици
Д – 10 (издање Пешић и синови, пошто су преписи самог Мирољубова) можда
ни он сам није добро раздвојио ријечи Древљани и Срвше па се друго и
( I ) залијепило за С и тако дало ријеч Крвше, што је он декодирао као
Кривићи, а чини ми се да логичније произилази Древљани и (од мајке која
се зове Скрева) Срвше што би могло да има значење Србље,
а ово нам потврђује и дашчица 15 А, превода из Жар
птице која каже: "... и кренуше на дворечје до земље Срштие"
(дворечје би могло бити Сава и Дунав а Срштиа - Србија.) ( мада се србско
име налази и под именом Срблои, Венди, Анти... Суре, Суренже што опет
долази од имена Бога Сурије или Суријана) као што ме и Древа и Древљани
асоцирају на србску династију Дрвановића или Дрванића, која је владала
Србством више вјекова прије Немањића, а о којој пише Милош С. Млојевић
у Одломцима историје Српских – Југословенских – земаља...5,
а и на моје племе Дробњаке, које ми старији људи називају Древњаци,
што ће рећи или Древни или Древљани, а то, наравно, само значи да јесмо
браћа и да смо свуда имали иста имена, као што то, уосталом и србско
име Раси, Рашани и руско Руси Расија, произилазе из имена нашег Бога
сунца Ра, онога који твори Рај а на Земљи нам и данас
тече Ра река, односно Волга. Ради се само о томе да
је име Словени много млађе од од имена као што су Срби, Венде, Венети...
Трибали, Илири, а Етрурци, такође, себе називају Рашанима или Расенима.
А може се рећи да је већ прихваћен и став Олега Трубачова, који се позива
како на прастару ономастику, тако и на Нестора Часног Кијевског, који
каже да је Средње Подунавље колијевка Словена и да су се одатле распрострли
на све стране, што све више добија потврду и у сазнању да су ти наши
преци собом носили и духовност и писмо, баштинивши их од Лепенског Вира
и Винче. Ти се трагови веома успјешно могу пратити, како писмом, тако
и значењем написаног. Па и сама Велесова књига (Асов текст II 156, стр.
173.) "Вначале мы были там, где заходит Солнце а оттуда пошли к
Солнцу до Непры / реки..." што значи из Средњег Подунавља.
Посебна вриједност Велесове књиге је и врло детаљан приказ наше предачке
религије и Богова које смо сматрали својим прецима. (Ко воли да потиче
од мајмуна, нека му га. Ми знамо чији смо.).
Борис Ребиндер, руски емигрант који је живио у Француској, осим што
нам у својој веома значајној књизи ЖИВОТ И РЕЛИГИЈА СЛОВЕНА ПРЕМА ВЛЕС
КЊИЗИ скреће пажњу на то да одбијајући лажне оптужбе о приношењу људских
жртава хроничар каже: " Ми својим Боговима приносимо плодове својих
поља и свога рада: просо мед и млеко, а само за Коледо и дан Црвене
планин (Карпати) приносимо јагње", што и данас радимо за Божић
и Крсну славу. Наравно, заједно с Боговима пије се и неизбјежна сурица
(амброзија или нектар код других).
Друго врло важно Ребиндерово запажање:" Дашчица број 30 објашњава
нам како Словени разумевају тајну Тројства и Једноте Свевишњег Бога
са осталим боговима, који су били само појаве Бога Сварога у разним
облицима." па наставља: "Чак су и духови, који су оживљавали
све елементе природе, подражавали појаву Врховног Божанства. Али најбоље
је да се прочита превод редова 31-35 са дашчице 30:
''Ако се нађе неки заблудели, који побројава богове, желећи да их одвоји
од Сварога, он мора бити протеран из племена, јер ми немамо богова изван
Сварога они су једно мноштво, као што је Бог један и мноштво, и не дели
се, а нико не може да потврди како ми имамо више богова, јер Вишњи је
у нама и ми ћемо се њиме поносити.» цитира он, скрећући нам пажњу на
онај део хришћанске доктрине око којега смо се "разишли" са
католицима, па наставља:" За оне који не разумеју реч filioque
(и син), ево једног кратког објашњења. У православном веровању Свети
Дух потиче од Оца (али не од Сина), док у католичком веровању он потиче
и од Оца и од Сина: (filioque)."а све ово потврђује и реченица
са дашчице 11 линија 18, која гласи: "Велика је тајна како то Сварог
бива у исто време и Перун и Свентовид, јер обојица су владари на небу
" на шта Ребиндер додаје:
" Тако бог Свентовид потиче од Сварога, али не и од Перуна."
Ја сам се још 1999. бавила именом Сварога па је најбоље да цитирам:
"Ако се позабавимо етимологијом речи Сварог или Сварга, што на
санскриту, који има неоспорну везу са српским језиком, значи - небо,
и рашчланимо је на слогове добићемо: Сва-рг-а. Будући
да слог рг настаје преглашавањем од слога, односно
речи -рч што, и на санскриту и на српском, значи реч,
онда би Сварга значило Сва реч , што
значи реч у којој се садржи све, дакле: Сведржитељ.
Као што знамо, и у Хришћанству главни атрибут Господа Бога је Сведржитељ,
па Јованово јеванђеље почиње мишљу: ”В начале бје слово. И слово бје
в Бога. И Бог бје слово”.
Такође се за Христа каже да је Логос тј.(на грчком) -Реч.
Дакле Сва реч, кад се прегласи даје – Сварга или СВАРОГ."
7
Нема сумње да смо имали прецизно дефинисану религију, која се не може
називати ни паганством ни многобоштвом. Зато би се могло рећи да је
Православље, као још суптилнија религија Божанске Љубави, на неки начин
наставило наша вјеровања, што треба посматрати и проучават као континуитет
веома дубоке духовности. А да смо имали веома развијену духовност и
културу потврђује нам дашчица Д 3 (Жар птица) где се каже : « СЛАВЦЕ
БЗЕ НАШIА СПЕВОI НАШIЕ I ПЛЕНСОI IГРАЩА А ПОЗОР I ШТIА» Славимо Богове
наше спевовима, нашим плесним играма и позориштем. Као што видите у
питању су развијене три жанровске категорије а као посебна спомиње се
позориште.
Живот је дивно чудо. На странама 84. и 85. Ребиндер носталгично размишља
о једној малој земљи ђе су вјековима живели људи "проливајући реке
крви да одбране своје земље, али никада нису покушавали да освоје земље
својих суседа. Схватили сте да је то Црна Гора.
Ако можете, препоручујем вам да одете и да је посетите.
Планине нису црне као што изгледа из даљине, али кад се нађете у тој
земљи запазићете да је сиромашна али предивна. Ако ступите у везу и
поразговарате са обичним сељаком запазићете неку наивну и ведру древну
мудрост која даје лепоту и текстовима Влес књиге. Они не говоре руски,
али ако им се обратите на руском разумеће вас. Питам се да ли би разумели
транскрипције Мирољубова."
Ето, управо двоје од ових Блота (Blotti, како их он назива "према
белешкама у Влес књизи") што ће рећи Црнгораца, и то правих Његошевих
Срба, преведоше његову књигу и, колико могаше, помогоше да транскрипције
Мирољубова буду и схваћене и прихваћене у васцијеломе Србству и Словенству.
Ко ће као БОГ.
___________
1. ВЕЛЕСОВА КЊИГА, превод и коментари Радивоје Пешић, Пешић и синови,
Београд,1997.
2. Песме и обичаји УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ, сакупио и издао, М.С. МИЛОЈЕВИЋ,
у Београду, у државној штампарији, 1869.
3. РУССКИЕ ВЕДЫ, А. И. Асов, Китежград, Москвa 1992.
4. ВЛЕСОВА КНИГА, Н.В. Слатина, Русская Правда, Москва.
5. Милош С. Милојевић, Одломци историје Српских – југословенских – земаља...,
Државна штампарија, Београд 1872. Репринт- фототип, Никола Пашић, Београд
1996.
