| |
| Александра Маринковић Обровски |
| ДРЕВНА ВЕРА |
| КАО ОСНОВА
НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ |
| Напомене
| Литература | |
|
Овај текст је написан да би као рад био представљен на Првој међународној научно-практичној конференцији ''Родна вера - духовна суштина Словена'', одржаној у Кијеву 15. и 16. јануара 2005/7513. године. Назив рада је измењен и прилагођен презентовању на интернету /у ову сврху је такође додата напомена бр. 12/, а у оригиналу гласи: ''Родна вера као основа националне идеје - с посебним освртом на заоставштину Срба''. |
Древна вера као основа националне идеје Није мали број оних који су се током школовања сусрели са лекцијом да се оно што данас подразумевамо под националном свешћу и националном идејом развија тек у 19. веку, када су Немци поставили и почели да намећу ову теорију. Међутим, онај који имало осећа важност овог питања услед чега приступа изучавању прошлости свог рода – највероватније се неће сложити са том тврдњом. Стога се чини упутним најпре одредити шта је то национална идеја и које све чиниоце она обухвата, те како се они огледају у заоставштини наших предака и у каквом су односу према родној вери. Опште је прихваћено да национална идеја представља свест о историјској нужности једног народа, са увидом у његову традицију, културу, веру, начин живота, вредности, али и интересима опстанка и развоја. Национална идеја подразумева конзервативизам у најчистијем облику, пренет у перспективе будућности нације. Тај први неопходни услов националне идеје – конзервативизам – иманенатан је нашој суштини, што се види из следећих цитата, били они благонаклони или оспоравајући: ''Ако додамо овоме опште познати, и историјом потврђени словенски конзервативизам, у који данас нико више не сумња, још нам је више јасно, да једном тако конзервативном народу није било тако лако натурити одједном једну посве нову веру, за коју он пре тога никада није чуо (С. Васиљев, стр. 14).'' Или: ''Без обзира на значајне доприносе суседних цивилизација, често далеко напреднијих од њихове, Словени су од почетка знали да сачувају своје властите црте (Ф. Конт, стр. 5).'' Уосталом, довољно је сетити се колико је дуго и трагично трајало покрштавање – и да се око три века, чак и дуже, на нашим просторима одржавало званично двоверје. Тешко је било натерати наше претке и на нов начин сахрањивања (види Л. Нидерле: Словенске старожитности). Тако је познати српски историчар и филолог Милош С. Милојевић нашао да су се древни словенски обичаји сахрањивања у незнатно измењеном облику задржали у неким деловима источне Србије и до 19. века нове ере. Тај конзервативизам у служби је потврђених вредности специфично словенског начина живота. Које су то вредности, лако је закључити, а да бисмо истакли неке од њих, позваћемо се на нашу заоставштину. У српској народној песми ''Бели Виде'' сазнајемо да рајске птице Белом Виду доносе три немила гласа: ''Сва Инђија по'арана,/ А Русија поробљена./ Пред Солунем ватра гори,/ А у ватре три делије:/ Један гори до колена,/ Други гори до рамена,/ А трећем се капа пали./ Тај што гори до колена,/ Тај је веру преверио,/ Тај што гори до рамена,/ Тај на мајку измашио,/ Тај којем се капа пали,/ Тај је кумство погазио...'' Дакле, међу највредније особине убрајају се верност религији својих предака, брижљив однос према родитељима и кумство – тј. поштовање онога који у наше име посредује према богу. Већ у називу једне друге српске народне песме ''Нема раја без роднога краја'' истиче се суштинска везаност представе вечног благостања (ириј – рај као део Сварге и обитавалишта Сварога) са тлом са кога се потиче и, даље, са свим оним што чини то тле: ''... Аој, моје њиве и ливаде,/ На огњишту срце ми остаде.'' Постаје јасно да је словенско, а тиме и српско биће неодвојиво везано за огњиште. Огњиште у стварном животу наших предака заузимало је централно место, на исти начин као сунце на небу. Поредак на небу пренесен је у обичан живот и метафора онога што је најважније на том небу има најважнију позицију и у свакодневици. Огњиште је у кући нашег претка и практични и магијски симбол словенског бога. Осим тога, оно је симбол и родне груде; однос према њему укључује истовремено и религијско и национално осећање. ''У она времена бејаше човек благ и одважан да га назваше оцем Руса... Дужни смо боговима нашим и стога им одајемо хвалу (д-16а/2).''; ''И беху они богу послушни а разумом бистри (д-9а)''; ''Ми смо дужни да се боримо за наше унуке, да задржимо степе наше и не дамо земљу никоме... (д-10)''; ''Савест нам заповеда да речи не прикривамо... (д-1а)''; ''Борите се за земљу нашу како и доликује нама (д-3б)''; ''Словенима назваше нас јер част и славу појемо боговима. Ништа не тражимо, само славу узносимо. (д-4а)''; ''Зато молимо богове за чистоту душе и тела по угледу на претке наше (д-1/2)...'' И овако насумице истргнути делићи из Велесове књиге довољно јасно указују да су од личних особина највредније храброст у сукобу, одважност у ставу, благост у понашању, мудрост у размишљању, одговорност према земљи и потомству, истинољубивост, родољубље, чистота душе и тела. Ове особине су, опет, и боговима најдраже и њихово неговање уједно поткрепљује националну идеју. Јер нема онога који их поседује а да није искрени родољуб веран прецима и боговима својим. И обрнуто - нема онога ко се може назвати истинским националним делатником, а да не поседује ове особине. И управо на тај начин одржавање традиционалних вредности профилише и изоштрава оне особине које подгревају осећање о нацији. То осећање не може бити ваљано ако није заогрнуто правим религијским осећањем, а оно је право једино ако потиче из истог корена из кога и сама нација, јер како нас поучавају наши преци ''туђинци домове не граде'' (Велес, д-2а, стр. 95).
2. Сходно поменутом конзервативизму и дубоко увреженом осећању за националне вредности, током историјских преламања којима су Словени били немилосрдно излагани, нису успели да сачувају све важне чиниоце везане за свој некадашњи начин живота и родну веру, али јесу доста. Свако словенско племе, сваки словенски народ, успео је да до данашњих дана сачува понешто и ми данас, захваљујући управо томе, можемо да са извесном сигурношћу реконструишемо целину. У мери својих знања и укратко, у овом делу позабавићемо се малим делом онога што су балкански Срби отргли од заборава (што не искључује да су слично учинила и нека друга словенска племена): календар, свирачки инструменти, усмена традиција, обреди родне вере и породични и народни обичаји, материјални докази прастаре писмености... Као што му и само име каже – мерење времена је оно што су Словени добили као дар Кола – Сунца. Истоветно, попут осталих Словена, ми памтимо да је ово 7512. година од настанка света1 и овакво датирање година данас спорадично користе они који себе сматрају српским националистима, али се учестало примењивало током целог средњег века и од стране православне цркве и хришћанских просветитеља. У 19. веку, када се у свој својој пуноћи буди идеја о Словенима као цивилизацијској целини и о вредностима српске традиције која је уз, мало је рећи – велике жртве, тек збацила турско-мухамеданске окове, користе га паралелно и неки српски научници који су проучавали ту тему. С друге стране, Срби, на жалост, нису задржали народне називе за месеце, већ су у службеној употреби латинска имена. Тек у књигама из етнологије можемо наћи имена попут сечња - коложега, љутог, сухог – ожујка - дерикоже, травења – брзосока, цветња - свибња, липња - трешњара, червена - жетвара, коловоза - гумника, рујна - гроздобера, листопада, грудена – студена и просинца - коледара. Оно што је народ коме припадам сачувао, уз велики инат и често пуну неблагонаклоност државе су 'крсна слава' и 'српска нова година'. Одржавање крсне славе је оно што Србе чини посебним у односу на остале словенске народе, а она представља слављење божанства – древног претка – чувара породице и огњишта, касније супституисаног у хришћанског свеца. Готово сви обреди везани за крсну славу (нпр. справљање колача – хлеба у облику кола, тј. сунца) потичу из наше старе вере, а њено постојање дугујемо нашим дедовима који су старој вери били до те мере одани, да је Византија морала да учини уступак у христијанизацији2. Као производ тога сачувала се слава као специфично српска карактеристика и ми, данас, имамо оно што зову 'српско национално хришћанство', дакле спој старе, родне и нове вере, а хришћанско православље је прихваћено као нови оквир у коме је смештена и одржана суштина вере наших предака. Слично томе, сачуван је и наш стари календар (данас га зову 'јулијански', а верујем да нема потребе на овом месту шире образлагати како је Цезар наложио Сосингену израду календара, који је овај преузео од Словена) који је у службеној употреби био и у првој половини 20. в.н.е. На основу њега слави се српска нова година и сви остали празници, што представља најобјективнији показатељ за реконструкцију древних празника посвећених родним боговима и темељ сваког оживљавања родне вере3. И као што је у селу Ромашка у Кијевској области нађена грнчарија из 4. в. н. е. (М. Недељковић, стр. 18) која чува календарско, а тиме и знање астрономије, тако су Срби ту врсту знања сачували у народној епици. У својој књизи ''Српско календарско знање у епској народној поезији'' данашњи директор Народног музеја у Пожаревцу Драган Јацановић наводи велики број епских народних песама у којима је описан читав сунчев циклус, а употреба било ког броја у песми повезана са описаним догађајем упућује на одређени сунчев солстициј. Тако збир бројева у песми ''Јован и дивски старешина'' даје цифру 365, колико има и стихова и – дана у години, а понаособ употребљени бројеви представљају број дана од једног до наредног празника. Наши преци су, дакле, усменом традицијом преносили календарско знање, користећи симболе (Више о томе: Д. Јацановић, Н. Нодило, Љ. Раденковић). И као што је усмена традиција имала код Срба улогу у чувању календара, исто је чинила и кад су обреди и слављење богова у питању.4 Захваљујући највећим делом Милошу С. Милојевићу (који је неправедно, а основано се може сумњати и намерно, скрајнут) сачуван је велики број народних обредних песама које су се певале о одређеном догађају и старом словенском богу. Интересантно је напоменути да се скупљањем народних усмених умотворина око 80 година пре Милојевића бавио и признати Вук Стефановић Караџић, али да се у песмама које је он записао не помињу стари богови, што се може приписати одређеним политичким настојањима. Тако су из песама које је сакупио В. С. Караџић избачени Сварог, Сварожић, Лада и др, што све постоји у тим песмама стварно и како их је записао Милојевић и како их данас неке старице памте, било да су поменути дословце или да су у неким варијантама замењене хришћанским еквивалентом. Ову тенденцију Вука Караџића, данас знаног као реформатора српског језика и писма, немогуће је не везати за његово често борављење у Бечу. Тако је Србима замагљено присуство њихових богова, као што је један други, ранији, боравак у истом граду (Петар Велики, 1699) Русе коштао укидања законоправила (које је до тада било идентично са српским) и патријаршије, те такође спровођења реформе језика што је за последицу имало увођење бројних германизама и удаљавање од заједничке језичке основе. Ово је прилика да се помене још један погубни, секундарни германски утицај (примарни би био германизација Пруса, уништавање Срба и словенских археолошких и архитектонских остатака, као и топонима на истоку Немачке). Реч је о Катарини другој и свирачким инструментима. Као жртва германског утицаја, потпуно несвесна свог српског порекла сачуваног и у једном од својих имена5, Катарина друга дошла је међу Русе. Да је знала ко је, схватала би да долази међу своје, овако је, истина - увела школе, али и под претњом смрћу забранила даљу израду древних свирачких инструмената. Данас се у Русији, према мом сазнању, најчешће употребљава балалајка. Ту су, на осталим деловима словенског простора, бучен, гајде, гусле, свирала. Поред ових, најважнијих инструмената, Срби знају и за више врста гусли, фрулу, двојнице, свирале, ћурлику, дудук, шурлу, дипле, тамбуру, рог, мешнице, дарбуку, шупељку, клепетаљке, звечке, бубањ и многе друге инструменте који, заправо, представљају нашу заједничку тековину и истовремено су инструмент одржавања традиције. Данас Срби најрадије сећање на претке и историјске догађаје исказују кроз свирање на гуслама које су, како се у народу веровало, и прави инструмент молитве и обраћања боговима. На овом месту, због важности за сва наша племена, још бих скренула пажњу на неке материјалне остатке који постоје у Србији, а као и свему – прети им уништење или фалсификација. У археолошком налазишту Лепенски вир, на обали Дунава, постоји експонат са чртама и резама и остаци кућа трапезоидног облика старости више од 8000 година6. Такође на обали Дунава, недалеко од Београда налази се насеље и археолошко налазиште Винча по коме је читав низ налазишта која припадају истом периоду (5500 - 4000 г. пре нове ере) и захватају огроман простор добило назив 'винчанска култура' а карактерише је високо развијена трговина, пољопривреда, пловидба, уметност, обреди и - писмо. Тако Светислав Билбија7 доказује везу између винчанског и етрурског писма, односно ћирилице какву данас познајемо, напомињући при том да Етрурци себе нису називали тако већ, како су и сами записали ''Раси, Рашани''.8 Управо због ове чињенице верујем да не треба даље објашњавати колико је потребно да сви заједно ово чувамо, а опасност која прети долази са Запада. Страни научници који знају за важност винчанске културе и писма у последње време увелико долазе како би је проучавали, организују семинаре и слично, истовремено вршећи притисак на стручну јавност да престане да користи постојећу (винчанско) и почне употребљавати нову терминологију, типа 'европско' или 'дунавско' писмо, чиме би се у потпуности ова тековина дислоцирала. На жалост, у томе учествују и многи Срби жељни научне славе и светског признања. Иако ова подужа дигресија одступа од основне теме, верујем да је за све нас веома важно да схватимо озбиљност намера са којима се континуирано наставља рушење наших, словенских светиња. Уз њих, осим громила (види Ђорђе Јанковић: Српске громиле. НИП Књижевна реч – Свесловенски савез, Београд, 1998), керамике и гривни, нема остатака као што су кипови богова. О томе где су се налазила доцнија светилишта, можемо да претпостављамо на основу топонима и манастира који су подизани на истим местима. Све ово је напоменуто из само једног разлога: да би национална идеја имала свагда из чега да црпи снагу - мора се очувати национална заоставштина.
3. Данас у Србији не постоје организације староверних, нити издвојен словенски обред родне вере од Српске православне цркве која је, опет, сва прожета њиме. Ипак, присутна је прилично жива научна и издавачка делатност када је реч о овој теми. Аутори се на бројне начине и у већини личним средствима довијају како би објавили своје или радове других признатих писаца о словенским боговима и историји Словена. У Србији се готово ништа од родне вере не одиграва свесно, али у животној пракси обичних људи, поготову оних који живе на селу, постоји све. Примерице култ Световида, одвајкада је битан за Србе.9 Иако је овом нашем богу промењено име у светог Вида, народне радње остале су идентичне. У Србији је Видовдан (15.6. или по грегоријанском календару 28.6) национални и државни празник. Исто је и са Сретењем (2.2/15.2), да не помињем обичаје везане за Варицу, Јарила, Купала, Перуна и божић (младог Сварога). Сваке године у то време (24.12/6.1) ако пролазите Новим Садом, видећете да ноћну помрчину града обасјавају многобројни Огњи. С друге стране, и старом храстовом дрвету, Срби и данас одају поштовање10, нарочито у ванградским срединама. Места на којима се налази какав стари храстов дуб сматрају се светим, народ се окупља око њих, а често и СПЦ11 ту доноси своје иконе. Такође на нивоу несвесног, Срби су сачували и свој стари грб који на штиту има оцила или огњила (кресива)12, а наша званична химна обраћа се богу Правде (Прав, Пров, Прове, Правда, Правед, Прива).
4. Дакле, најидеалније би било када би сви Словени (рачунајући ту и Прусе, мађаризоване Србе и Словаке, северне Италијане - Венете, те хеленизоване и потурчене Србе, потурчене Русе и друге) могли да живе под једним државним кровом, са једном државном – родном вером. Како овај идеалитет делује нестварније од било ког сна, једино што у Србији можемо да учинимо је да сваки традиционализам макар поучимо родноверју. Чувањем и најситнијег детаља родне вере, спашава се идентитет, што је први корак ка спознаји родне целине. Историјско искуство је показало да ако се човек, народ или раса одвоје од суштине свога идентитета, који између осталог чини и његова изворна религија, неминован је и духовни и сваки други пад (културни, државни, привредни). Одвајање од родне вере код Срба и осталих, изазвао је потом нова одвајања и од новоприхваћених религија, што је довело до слома и чак, братоубилаштва.13 Одвајање од националне и расне, родне суштине (вере) неминовно води отуђењу у егзистенцијалистичком смислу. Родна вера и наши древни обичаји не познају појам отуђења; можда једино изопштавања као последицу неиспуњења основних вредности давнашње словенске цивилизације. Расцепкани у нове религије, ми заборављамо величину наше, словенске целине. Једини начин да поново установимо 'златне лугове' о којима нам је најбоље сведочанство оставио Арапин Масуди, једини начин да нам крв поново освеже ветрови Хипербореје, једини начин да оживимо Европу, ону земљу која је изворно земља народа око и изнад реке Марице, је да опет разумемо и поново се сетимо да смо унуци – Дажбога! А један од најзначајнијих корака ка схватању суштине питања шта значи бити Дажбогов унук , чему се сви морамо поново учити, је у томе да се после готово два века мора стати на пут пре свега германском, а онда, и осталим фалсификовањима историје.
|
1. ''... бројање година и употреба календара
код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско – карпатско
– подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке,
такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију,
култове и уметност'' - Драган Јацановић: Српско календарско знање, стр.
14. 2. Србија је званично примила хришћанство
у 12. веку нове ере. Ради тога су у Поморављу и Понишављу спаљена читава
села која су се још увек опирала. То је учињено од стране династије Немањића,
али период њихове владавине сматра се златним добом у историји Србије.
Могуће је да је прихватање хришћанства, између осталог, био политички
чин који је Србију сачувао у историјским теснацима тог времена. 3. Овој теми биће посвећен мој будући
рад ''Стара божанства и нови свеци'', који ће појаснити како су света
лица хришћанства попримила карактеристике словенских богова, рачунајући
и датирање. Иако су у Русији већ објављена дела сличне садржине, овај
рад требало би да опише како се овај процес одвијао на српском простору,
имајући у виду да је наша древна вера имала код сваког народа одређене
специфичности. 4. У прилог древности српске епике говори
и чињеница да су познати проучаваоци књижевности Пери и Лојд управо анализирајући
српску поезију и њене тзв. формуле покушали да открију кључ за Илијаду
и Одисеју! 5. ''Пре свог венчања за царевог наследника,
млада кнегињица је носила име Анхалт-Церпст (Anhalt-Cerpst). Али реч Cerpst, односно Zerbst је исто тако германизован
облик имена Serb, једног од словенских племена које је суделовало у ''маршу
на запад''... (Ф. Конт, 1. том, стр. 36.) 6. Највећи број, чак око 70 одсто остатака,
потопљен је на дно Дунава приликом изградње хидроцентрале Ђердап 1966-1971.
г. н.е, како са српске, тако и са румунске стране. 7. Светислав Билбија: Староевропски
језик и писма Етрураца, књига првобитно објављена при Институту за етрурске
студије, Чикаго 8. Ево само неколико топонима на српком
простору: Рас (средњевековни град и некропола), Расина (река), Рашка (градић
и река; област и назив за средњевековну српску државу), Ресава (манастир,
река и област), Ресавица (насеље, рудник и речица)... Раци (Racz, Ratzen) – назив за Србе нарочито
у млетачким, немачким и мађарским изворима (Мађари су током другог светског
рата овај израз за Србе користили у погрдном значењу). Али и: Русалије, Русалке, Руси, Русија,
Руше (место у Словенији), Раша (река и насеље у Истри), Ресен (место у
садашњој. Македонији), Русе и Расово (места у Бугарској)... 9. Пре неколико година у Аустрији је
одржан скуп психолога и психијатара који су већи део својих научних радова
посветили понашању Срба. Тако је једна истакнута научница која носи руско
име, али је јеврејског порекла, изнела тезу да је најбоље клонити се Срба
за Видовдан, образлажући овај став косовским бојем 1389. г. н.е, атентатом
на аустро-угарског цара Фрању Фердинанда 1914, те заклињање више од милион
Срба 1989. године да ће бранити Косово и Метохију. Дан Световида
– уједно је и сећање на велике војне губитке у древној историји које је
пренето и на косовски бој. 10. Таква стабла зову се 'записи' и
има их у великом броју у близини данашњих манастира и сеоских цркава.
Око њих се одржавају литије (поворке), упућују им се молбе и жеље, а сеча
таквог стабла сматра се проклетством. 11. Српска православна црква 12. Огњило - Огањ - Огњи - Агни! 13. Мени најближи пример: најпре су се српски владари двоумили хоће ли прихватити католичко или ортодоксно хришћанство. Захваљујући либералнијем односу Византије, Срби су постали православни хришћани. Међутим, пад под турску окупацију с једне, и млетачки утицај са друге стране, довео је до покатоличења или потурчивања међу Србима (што је изазивало бројне братолубилачке ратове до данашњих дана). Такве појаве воде даљим издајама, на пример, пуном атеизму, сатанизму – јер је првобитно (родноверно) биће заборављено или деформисано.
|
1. Спасоје Васиљев: Митологија древних
Словена. Дечја књига - Библиотека Митови и легенде, Београд 1990. 2. Велесова књига. Пешић и синови, Београд
2000. 3. Сретен Петровић: Систем српске митологије.
Просвета, Ниш 2000. 4. Франсис Конт: Словени – настанак
и развој словенских цивилизација у Европи. Филип Вишњић, Београд 1989. 5. Милош С. Милојевић: Одломци историје
Срба. ИКП Никола Пашић, Београд 2000. 6. Миле Недељковић: Годишњи обичаји
у Срба. Вук Караџић, Београд, 1990. 7. Драган Јацановић: Српско календарско
знање у епској народној поезији. Центар за митолошке студије Србије, Рача,
2000. 8. Енциклопедија Вук Караџић – Larousse. Београд, 1978. |
