Ми, као народ и култура, и данас врло често када желимо да изразимо национално опредељење и потврдимо решеност да истрајемо на родољубивом путу, или у приликама када осећамо да је наше народно биће угрожено, кажемо: „Неће ме нико са огњишта протерати!“, „Чуваћу своје огњиште!“, „Вратићу се ја на дедовско огњиште!“, „То је наше вековно огњиште!“ и сл.

Тако понављамо завет, какткад и несвесно, исте дубине и снаге какав су огњишту упућивала покољења пре нас.
Поменућу, као илустрацију, неколико народних изрека.
Једном од најтежих клетви и данас се сматра: „Огњиште ти пусто остало“ или у варијанти „Ватра ти на огњишту утрнула“, императивна је народна пословица: "Не напуштај кућни праг и огњиште"!, а израз згуснутог народног искуства изрека: „Благо сину на мајчином крилу, а народу на огњишту милу“.
Сетимо се и загонетке која у себи крије може се рећи главнину српског митолошког света: „Насред куће – змајево гнијездо“ чије је решење огњиште, али и разбрајалице за дечју игру: „Два се петла побише,/ На попово огњиште; / Један вели 'Иш', / Други 'Да жмуриш!'“1.

Велики је број и благослова и здравица изречених о одређеним, махом празничним, приликама овом централном месту у сваком дому којима су изражаване молбе, жеље и надања.

Разлози за оваква наша многа помињања огњишта леже у специфичној улози коју је оно имало у народној давнини. Осим што је народ у заклетвама помињао огњиште2, записана су и сведочанства да су се наши преци на самом огњишту заклињали што је сматрано једнаким као да су заклетву учинили самом богу, у храму. И више од тога, забележено је да су се наши људи пред огњиштем и исповедали, те да је таква исповест такође сматрана једнаком као да се догодила у светилишту пред свештеним лицем; обичај који сведочи да је реч о светом месту највишег ранга.
Огњиште је, најкраће речено, у нашој старој народној вери - кућни олтар, а то не значи друго до да на том месту обитава бог.

Забране
Управо зато, наш народ је увео велики број обичаја у вези са огњиштем, од којих један део представљају забране. Огњиште се није смело срушити или оштетити. У књизи проф. Душана Бандића наводи се један у том смислу изразит пример; огњиште проте Матеје Ненадовића остало је у њиви новог власника парцеле на коме је некада била кућа овог војводе из Првог српског устанка. И поред чињенице да је огњиште сметало при обрађивању њиве, човек који је купио земљиште никада га није оштетио, већ га је упорно при пољским радовима пажљиво заобилазио, поштовао га и чувао3.

Огњиште се не сме псовати, не сме се пљунути или обешчастити, не сме се на њега помокрити. Ако се присетимо шта нас највише заболи када видимо призоре са Косова и Метохије – то је када непријатељи скрнаве огњишта наших сународника, када мокре по њима, знајући шта ће нас највише погодити. Настали емотивни однос није последица искључиво солидарности са нашим народом, већ и подсвесна реакција на скрнављење онога што је у нашој народној вери најсветије.

Огњиште не сме да дође у додир са било каквом нечистоћом, ни да се дотакне ногом. Постојала је забрана трудним женама да га чисте. Не прилази му се неумивен. Морала му се указивати свака врста поштовања.

У њему се не ложи ватра од дрвета из воденице или разрушене богомоље, јер и ватра мора бити чиста. Неколико услова постоји да би се ватра сматрала чистом: добијена или преношењем из старије куће, са старијег огњишта или посебним ритуалом којим се пали света, тзв. дрвна ватра - трљањем штапа, или кресањем камена.

Обичаји
Гости су се примали и седели око огњишта и ту су послуживани; склапали су се породични договори, причале легенде, гуслало се, преносила традиција. Крај огњишта се давао и враћао зајам; дакле, у присуству 'вишег судије'. (Ко је то, видећемо касније).

Прво купање новорођенчета обављало се на огњишту и има свој ритуални смисао: да би син те куће остао везан за огњиште за цео живот. Млада, када би напуштала девојачки дом, опраштајући се љубила би огњиште; приликом ступања у нови, младожењин дом, опет би пољубила сад огњиште своје будуће куће, претходно га обилазећи три пута4.

Чак је постојао и обичај да ако се узме мачка, измери јој се концем реп и потом тај конац укопа под огњиште – не би ли се и она везала за кућу и ловила мишеве у околини.

Жртвеник
Огњишту су, као светињи, приношене и жртве. Нпр. приликом усељавања – кокошка или, чешће, петао – чија би глава потом била укопавана испод огњишта5 или о одређеним празницима (Мрата, св. Илија), као и о жетвеним свечаностима.

Верује се да петао као демонска животиња, житни демон, делује на плодност6. Сматра се да је посвећен Сварогу7, богу светлости и сунца. На крају, то је онај који најављује нови дан те према томе кореспондира са соларним принципом.

Са друге стране, следећи цитат недвосмислено упућује на везу петла са богом Перуном:
„У многим крајевима Србије био је обичај да се на Св. Илију обавезно коље петао. (...) Понегде га називају старац, а како Св. Илија пада на свршетку жетве, могуће је да је овај петао првобитно имао везе са жетвеним петлом, што је ритуално убијан на свршетку жетве или вршидбе. (...) На везу између петла представника духа жита и Св. Илије указивао би и руски обичај да се на свршетку жетве остави руковет везаног класја у част пророка Илије (...).“7

Сетимо се такође да се петао може претворити у змаја8,9, те да као такав припада реду тзв. аловитих животиња које имају способност да растерују градоносне облаке. И по овој својој особини петао је у релацији са богом Перуном за кога се верује да пребива у атмосферском делу неба.
И поред изразито соларних карактеристика, у неким теоријама се сматра да је петао такође и еквивалент претка.
Отуда у горњем цитату срећемо конструкцију 'петао старац', што указује и на везу са култом предака, који је у самој основи старе народне религије. Зато управо петао (кокошка) и јесте била она животиња која је жртвована на прагу или огњишту куће.

Видимо да петао остварује двоструку везу: са соларним (сунцем, жетвом, Сварогом, Перуном) и са хтонским (преци). Истоветну везу у симболичком смислу остварује и само огњиште.10

Дом предака
Сматрало се да се на огњишту окупљају домаћи духови, душе покојника и предака који утичу на плодност, здравље и укупан напредак заједнице.
Овакво уверење потиче од обичаја по коме су покојници у давна времена сахрањивани испод огњишта (или кућног прага). Касније када се престало са оваквим начином укопа, остао је обичај да се огњишту одаје поштовање као да предак јесте и физички на том месту, па су и ритуали пратили такво веровање, а један од њих је забележен у околини Крушевца по коме су покојника мерили црвеним концем, да би потом тај конац закопали крај огњишта у нади да ће их он штитити и доносити срећу дому. Црвени конац овде означава замену за самог покојника.

Пре пар дана је на телевизији11 приказан прилог о једном брачном пару који живи на Копаонику, а како је већина фабрика затворена, и они су остали без посла, па су им дани пролазили у пуком преживљавању. Једну ноћ домаћину се у сну јави покојни отац и каже му да узме будак и оде на посебни део имања; када буде ударио, наћи ће рудник камена (главни јунак приче назива га „мајдан“). Иако жена није веровала, после пар дана домаћину нешто није дало мира и он се одлучи и поступи по савету који је у сну добио; оде тамо, удари будаком и заиста нађе камен. Данас обоје тај камен копају, продају и живе без бриге за свој опстанак.
Управо зато што живи у кући својих предака, овом домаћину се предак-заштитник и могао јавити у сну и помоћи му. Нове куће немају претка који их штити. Добију га тек када умре први домаћин.

Код свих словенских народа постоји представа о митском претку, старцу, деди, домовоју који живи крај огњишта.12 Кућни деда се може претворити у кућну змију - чуваркућу. Кућни деда је веома често на огњишту и физички представљан идолом. У околини Тимока био је од печене глине, а у Македонији се старцем назива земљани стубић подупирач црепуља на огњишту. Када му се приноси јело и пиће каже се 'Ајде дедо да вечерамо', чиме се уистину на гозбу позива обожен митски предак.13

Сачувана је и наша народна бајка „Усуд“ која садржи један сегмент посвећен вези огњишта и култа предака. Главни јунак приче, притешњен недаћама, крене да тражи Усуд како би сазнао зашто у животу није срећан. Током пута наиђе на неколико људи који су га замолили да се код Усуда распита и за њихове случајеве. Један од тих буде у оваквом положају: сваки дан спрема у дому велику гозбу као да је какво невиђено славље, али госте не може „наситити“. Кости и мрве остану после части, па их каква девојка скупи и баци иза пећи (огњишта), одакле изађу две особе, попут авети, па их „почну сисати“. То су били отац и мајка домаћина који никако да умру, у чему се и састојао највећи проблем. Нашавши Усуда, главни јунак дознаде разлог:
»Тo је све затo штo не пoштује oца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да, oни не би ни пoлак oнoга јели, и душе би се oне oпрoстиле.«14

Тако и би, а то нама данас не само да говори да душе предака живе крај огњишта, већ и о етици нашег народа, нужном поштовању старијих и неопходном поштовању култа предака и месту и важности тог култа у традицији нашег народа.

Вериге
Над огњиштем, као његов саставни део, висе вериге. У симболичком смислу оне спајају центар дома са небом. У народном предању се помињу вериге које су обешене о небески свод и ако се неко лажно закуне, вериге се повуку према небу и открију неправедника. И данас знамо за празник Часне вериге. Вериге су, према томе, симбол истине и правде, те симбол вишег бића које истину и правду доноси међу људе.15
Делилац правде у словенској религији је бог Перун (чије је ингеренције преузео у хришћанству св. Илија) који својим муњама пресуђује. Отуда, присетимо се, онај зајам враћа се крај огњишта.
Вериге су се користиле и у магији, износиле су се из куће када је требало одобровољити бога да не пусти град на усеве, дакле управо оно што може једино Перун.

Уосталом, познато нам је да реч огњиште у основи има реч огањ, а огањ је у вези са ведским, аријским Агнијем, богом светлости, Сунца, ватре, сматраним и богом домаћег огњишта. Са две главе, ведски Агни је каприциозан, страшан, силан, дели правду, уме и да убије и да подари бесмртност.16
Јавља се у три вида: на небу као сунце, а то је код нас Сварог; у атмосфери као муња, а то је код нас Перун; и на земљи као ватра, а то је код нас - огњиште.

Напомене
1. Они који су се бавили овим делом народне заоставштине какав су дечје разбрајалице, знаће да се у овој, баш као и у другима, крије суштина народне мудрости и да се неки елементи не помињу случајно. Овде треба да обратимо пажњу на два елемента која су у разбрајалици повезана: огњиште и петао. У даљем тексту покушаћу да објасним ову везу.
2. Кад неко хоће да осигура себе као доброг сведока, као часног човека, онда каже: „Тако ми троскот на огњишту не изникао“ ... ако лажем.
3. Д. Бандић, 85.
4. Имајући у виду да народна вера представља спој између обожавања природних појава и култа предака, млада када љуби огњиште мужевљеве куће заправо прилази свим његовим прецима, љуби их, да би је и они пригрлили у нову заједницу и тако благословили брак свог потомка. Од тог тренутка, удајом, жена признаје мужевљеве претке за своје.
5. У старој српској кући огњ. су укопана. Део где гори ватра и поплочани простор око њега се заједничким именом зову огњиште.
6. У неким крајевима су приликом сејања натапали семе петловом крвљу, како би боље родило)
7. Српски митолошки речник, 349.
8. Додатно употпуњује значење претходно наведене загонетке: „На сред куће – змајево гнијездо“.
9. Српски митолошки речник, 350.
10. Постаје разумљивија давна народна разбрајалица за децу „Два се петла побише / на попово огњиште“...
11. Емисија „Експлозив“, ТВ „Прва“, 30. 07. 2012.
12. Сетимо се да и петла називају 'старац'.
13. Српски митолошки речник, 420.
14. http://www.svevlad.org.rs/predanje_files/bajke_srpske.html#usud
15. „Огњиште у стварном животу наших предака заузимало је централно место, на исти начин као сунце на небу. Поредак на небу пренесен је у обичан живот и метафора онога што је најважније на том небу има најважнију позицију и у свакодневици. Огњиште је у кући нашег претка и практични и магијски симбол словенског бога. Осим тога, оно је симбол и родне груде; однос према њему укључује истовремено и религијско и национално осећање.“ – А.М. Обровски «Древна вера као основа националне идеје» - http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/obrovska_osnovaideje.html
16. В. Вучковачки - Савић, 12.

Литература
Антологија народних умотворина, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд, 1957.
Вук Стефановић Караџић, Српске народне пословице, Просвета – Нолит, Београд, 1987.
Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 2004.
Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ – Интерпринт, Београд, 1998.
Вера Вучковачки – Савић, Енциклопедијски речник индијске митологије и религија, Слово, Врбас, 1995.