СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Раде С. Н. Рајић

 

У прехришћанској, вишебожачкој предачкој вери, посебно место има култ Бога Вида. Као један од врховних богова старе вере, Вид је био бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Његов јуначки култ је носио митско језгро бројних прехришћанских спевова по којима се веровало да се јуначком смрћу на бојном пољу прелази у виши свет Бога Вида, постаје полубогом и наставља живот вечни, уз могућност поновног рађања у овом свету.

Косовска битка, која се догодила управо на Видов-дан, дан Бога Вида из предачке вере, је појачала митску, заветну и моралну вредност јуначких дела косовских витезова на челу са Обилићем, при чему је овај Бог кроз косовски феномен постао херојски родоначелник Обилића и Југовића духа српског народа и свих наших јунака до данашњих дана.

Прехришћански спевови који су славили јунаке, њихова дела и догађаје, били су незаобилазна и поуздана основа за наставак и афирмацију епских јуначких песама косовског циклуса. У времену које је долазило, епска песма, да би проносила митску, етичку и заветну вредност, морала је дакле, уносити видовдански јуначки култ предачке вере, с једне, а потом кроз јунаке и њихова сликовита дела и моралне примере, давати јасне узоре за подражавање и путоказе за слеђење, с друге стране. Њен избор је био унапред одређен и по предању усмерен.

Наиме, састављањем епских песама по примереној језичко изражајној и стилској слоговној матрици, епски песник - гуслар је знатно утицао да се оне увек дообликују, дорађују, усавршавају и финализују тако да остану трајне као запис, а у неким деловима или стиховима, чак и завет. То се нарочито дешавало са песмама које су у народу чешће тражене и слушане, због тога што је гуслар, поготово ако је био слеп, јасно осећао оне стихове који су код присутних остављали нарочите утиске. Према вредностима утисака, он је поједине стихове накнадно дорађивао тако што је песму обогаћивао новим садржајима или изразима, проверавајући њихове ефекте и вредности у наредним певањима. Остварујући својеврсну сарадњу како са слушаоцима, тако и са другим гусларима и певачима, наш гуслар-песник је на језгровит начин, погађао ону исконску моралну и етичку кодну бит карактера српског народа, коју је опет народ осећао и препознавао као моћ своје борбе, опстајања и трајања. У ствари, народ је уз песника-гуслара кроз епску јуначку песму само откривао и афирмисао моралну, предачку и етичку вертикалу духа, славе и части Српства. Другим речима, народ је несвесно откривао оно више генетско у њему, него што је у свакодневном животу знао о себи.

Епске песме су се дакле, постепено стварале добијајући коначне форме и саржаје са тачно утврђеним бројем ликова и догађаја који си имали проверену васпитну, сликовно упечатљиву, примером карактеристичну и поучно ударну снагу. Одређена преувеличавања су била присутна и потребна, нарочито када су се у њима приказивале борбе са надмоћнијим противницима. Чак су и моралне вредности непријатеља величане, иако их реално нису имали, с намером да се повећа ниво духа и снаге којим се треба победити. Основни циљ је био да се истакне висина идеала који нису ни лаки ни мали, али су само јунацима достижни. Уједно, овај идеал није био такав да нема своје реалне основе и подстицаје у животу појединца, породице и народа. Поред тога, водило се рачуна да се стварност не испусти из вида, и да она буде израз још могућег и смисленог. На тај начин су се у реалном животу и свету проналазиле оне појаве које су биле носиоци или клице слободарских и јуначких идеала, да би у том духу и смеру подстицајно послужиле за велика и епохална, ослободилачка дела части и славе Српства. Како је за таква дела неопходно пожртвовање, односно свесно ангажовање, при чему се често долази у опасне ситуације провере снаге, упорности, храбрости и верности до губитка живота, то је и однос јунака према смрти и судбини специфичан.

У епским песмама, духовном јунаштву је дата већа вредност него физичком. То се види кроз изазове моралних сукоба, ставове према пожртвовањима, односа према искушењима за нечасна дела, и односа према породичним трагедијама или клеветањима. Често се у кључним догађајима епских песама важна улога препушта судбини. Њу јунаци прихватају, с једне стране, као право оцене од народа за њихове, али и све друге личности и догађаје који су песмом опевани; а с друге, судбину прихватају као вишу духовну, односно божију силу, верујући да су достојни божијег и народног благослова.

Код већине јунака наших епских песама најчешће се истиче једна од врлина која чини саставни део особина идеалног јунака и витеза. Тај идеални јунак, који је водећа звезда српског витешког сазвежђа је Милош Обилић. Његош управо њега у Горском вијенцу, у том смислу, уздиже на ниво божанства. Наиме, веома често се чини грешка када се за идеалног јунака наше историје или епске песме, узима Марко Краљевић, иако је он историјска личност са веома позитивним оценама. Ипак, у епској народној песми, он је представљен као јунак са неколико наших карактеристичних особина и витешких врлина, али не као идел јунака и витеза. Треба имати у виду, да Његош у Горском вијенцу, Краљевићу Марку посвећује само један стих, представљајући га као нагнуту (припиту) делију. Уосталом, никад није у српској војсци установљена медаља Краљевића Марка. Обилића јесте, и у народној свести она представља највећи вид признања за јуначка дела у рату, у односу на било које друго одликовање или признање, што наравно има итекако основа.

Наиме, из косовског циклуса епских песама неопходно је обратити пажњу на лик Милоша Обилића у светлу видовданског култа предачке вере, и поједине аспекте Косовске битке. У контексту Муратовог страдања, односно убиства, ваља имати у виду неке моменте који су везани за централни обред тога дана. Наиме, уместо јагњета, које је по старом култном обичају светковања на тај дан жртвовано Богу Виду, Муратова глава као насилиника и освајача, биће принета херојском родоначелнику српског народа од стране Милоша Обилића. Уз овај чин, треба подсетити да је Видовдански јуначки култ имао у тадашње време у Срба далеко израженију присутност како у свести вере и духа, тако и у смислу пожртвовања, обзиром да је значај пожртвовања и јунаштва у боју, био далеко израженији у предачкој вери Бога Вида, него што је то било у хришћанској. Отуда је Милош Обилић, више представник тог Видовданског јуначког култа старе, него што је представник Светог ратника православне вере. Ово тим пре што су свети ратници, ратници по духу вере, а не рата као војног сукоба, односно битке. Поред тога, убиство Мурата је у супротности за Божијом заповести: „Не убиј!“ Један од разлога због којих Милош Обилић није канонизован за свеца ваља наћи у претходним објашњењима, уз наравно констатацију, да за њега не постоје поуздани историјски докази да је као историјска личност постојао. Додуше, постоје радови који објашњавају ко је у ствари Милош Обилић, поготово због тога што су његов лик и дело дубоко урезани у свест Срба представљајући га као стварног, јединственог и непревазиђеног јунака. Међутим, било како било, пре би се могло претпоставити да је тај јунак централног догађаја Косовске битке идеализован, постајући митска личност епског јунака идеалног типа из комплексног косовског феномена.

Дакле, с аспекта части, Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Милош Обилић национални представник идеалне витешке славе и части. Име Милош је специфично по узвишеном и тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на - човек од миља, односно милоште, је ипак упрошћено. Наиме, његово значење се мора везивати за част као највећи постулат човековог земаљског живота, тако да Милош симболизује и значи: част душе србског народа. По том духу, ово име у Србству је, с једне стране, најлепше и најмоћније име, али и узорни предводник свих наших имена и презимена.

Милошево презиме се временом мењало, да би коначно у народу било опште прихваћено као Обилић. Турске верзије презимена као „Кобила”, „Кобиловић” или „Копиловић” имали су подругљив и потцењивачки смисао, ради обезвређивања нашег јунака као и свих осталих јунака и витезова са Косова. Уколико су Турци хтели да његово презиме вежу за „кобилу” дајући наведена подругљива презимена, Срби су само изостављањем првог слова „К” добили основу, фонетски сличну појму „обиља”, што је једно од три посвећености или моћи Бога Вида (Бог обиља, светлости и јунаштва, односно рата). На тај начин, народ је у Милошу Обилићу повезао култно и јуначко са Видом и Видовданом. Стиче се утисак да је народна свест направила идеалну целину кроз спој: култа славе старе српске вере, видовданског ратничког култа херојског родоначелника српског народа - Бога Вида, нашег светосавља, и јуначког духа части српског средњовековног витешког кодекса.

Иако не постоје историјски докази да је постојао један такав властелин, или позната личност из тог доба, ипак је временом кроз народне песме о Милошу Обилићу стваран и створен јединствен узор мушкарца, витеза и националног јунака. У њему се исказује отменост аристократског духа пуна достојанства, озбиљности и честитости карактера са високом чашћу, снажном вољом и јунаштвом. То је личност пуна родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Он је човек мушке снаге и мужевне лепоте. Његова храброст се испољава на прави начин са пуно моралног садржаја и циљева. Милошева храброст је веома ефикасна, мудра и разложна; то је храброст која краси његов витешки и ратнички дух.

Узор и идеал Милоша Обилића је негован, одржаван и поштован у народној свести како мудрошћу и митом, тако предањем и епском песмом. Он није космополита или интернационалиста, већ јасно и недвосмислено Србин. По том заветном народном основу, Милош је уобличен у трајан образац сваком Србину мушкарцу и војнику, какав би као човек требао да буде; свакој мајци и оцу каквог сина треба да одгоје и васпитају; али и свакој Српкињи, каквог мушкарца треба да поштује, воли и љуби.

Коначно, витештво Милоша Обилића је разлог што се Срби њиме поносе, диче и одушевљавају. Милош је тако представљен и прихваћен као витез и најузвишенијем смислу, витез који је сав усмерен правди. Његова душа је чиста, прека, истинита, праведна, бескромпомисна али и продуховљена, побожна; и као таква она представља идеалну целину. Управо због тога Милош ће увек бити слављен међу јунацима. Њему ће се сви дивити. То казује и Његошев стих:

„Обилићу змају огњевити,
Ко те гледа блијеште му очи,
Свагда ће те светковат јунаци. “