Све тебе чека, да им дајеш кићу
на вријеме.
Дајеш им, примају; отвориш руку
своју, сите се добра.
Одвратиш лице своје, жалосте се;
узмеш им дух, гину, и у прах
свој повраћају се.
Пошљеш дух свој, постају, и
понављаш лице земљи.
(Св. писмо)

Увод

Мало би рекли, кад би тврдили, да тек у своме физичкоме животу зависимо од неба. Напротив, његова улога тек тада добија свога правога значења, кад се она уочи и са гледишта наше душе. Његове силне и вечите красоте дана и ноћи, лета и зиме, тишине и буре биле су увек и биће неисцрпни извор за напајање наше душе с највеличанственијим представама, и уколико је наша душа способна да их назире, утолико се и сама удостојава његових еминентних одлика, тј. красоте, безмерности и вечности.

А средиште те васионске красоте јесте за нас „огрејано" и „јасно" Сунце, извор нашег васцелог бића, и зато наш „живодавац". Његовом топлотом и светлошћу постаје и живи свет, а без њега је мрак, хлад и смрт. Њиме нам свита богодани дан, гране нам цветно пролеће, озарава нас блештаво лето и дарива нас богата јесен. Његови топли и сјајни зраци трепере у свима нашим верским и моралним представама; све су оне Сунцем рођене и Сунцем напајане. Зато је Сунце тачка која никад не залази с нашег душевног видика, и у свима нашим делима Сунце је полазна и завршна тачка. Наше свете храмове окрећемо његовој појавној тачки, тј. истоку; тамо окренути молимо се свеблагому Творцу; наше благдане доносимо у везу с његовим небесним кретањем; према њему започињемо сваки наш рад; и према њему полажемо у вечити покој наше миле покојнике у нади да ће њихове душе на њему вечно живети у блаженству. Све што је њиме провејано, све је срећно и напредно, и зато је оно нама „јарко", „жарко", „огрејано", „злаћано", „божје", „светло", „сјајно" итд. и постаје символом нашим најузвишеније милоште, те њиме красимо све оно што нам је мило и драго. И у томе и нехотично испољавамо да жаркост и сјајност његова чине да и наша душа загрејана протрепери и да светлошћу сине.

Да је свака сила неба и Сунца одвајкада изазивала рефлективну моћ човечије душе, лако је појмити, само што се та рефлективна моћ разликује у времену. Данас умом појмимо улогу Сунчеву и преко њега продиремо у оне светске просторе и она минула времена, којима човечији ум још није нашао границе. У оваком посматрању машта нам клоне, јер у бесконачности света губи своје родно тле обичног живота, а ум наш задивљен застаје питајући се, хоће ли икада успети да васиону у целини премери и појми. Човечији дух таком сумњом опхрван враћа се у себе и пред страховитом бесконачношћу васионе, а у свести ништавности свега онога што је човечанско, постаје религиозним.

Код ранијег човечанства пак, а нарочито митског периода, машта је играла главну улогу, док ум тек споредну, и зато оно никако није знало за ове несхватљиве размере васионе. У његовом детињем мишљењу сав небесни свет био му је на домаку, управ у суседству, и у њега је уносио представе свога обичнога живота.1

1 За ово тушта података има у веровању нашег народа. Тако вели народ да „не ваља" пуцати према сунцу, јер ако га човек и нехотице рани, онда крваве капље падају из њега. Даље наш народ верује да се сунце бори с облацима и ветровима, и да се навече, од мучног пута по небу, „смирује" у своме дому. А позната је и она народна приповетка, по којој ђаво, пошто украде с неба сунце, натакне га на мот-ку, те је ходајући по земљи ову готово спржио, док га Аранђео Михаило не превари и сунце не врати на старо његово место. Односно месеца вели наш народ, да ако когод с прстом покаже на њега, да ће му месо отећи око нокта, а ако пљуне према њему да ће скоро обезубити, и то зато што му у првом случају наноси болове, а у другом, што га вређа. Ну, оваком веровању не треба да се чудимо, јер и сам прослављени историк Херодот (у V веку пре Хр.) веровао је да сунце с пролећа јужним ветровима долази на север, а с јесени северним ветровима на југ. Средњевњковњаци пак мисле да им сунце долази из Персије или из Индије. Представа о лоптастом облику наше земље моћно је потпомогла да се што верније уоче и њени козмички односи.

А пошто му је породица најближа, па зато и најпомљивија установа била, то је породични живот пренео на небо и тако је небесне појаве претворио у драму породичног живота вечитог трајања и неизмењивог поретка. Овако поимање небесних појава могла је утврдити у нашем народу и та прилика, што се увек, уколико нам зато историја јамчи, кретао у простору између 40° и 50° сев.шир., услед чега је имао пред собом готово једне и исте појаве неба са готово истом флором и фауном на земљи, те је тако неброј година имао да своје основне појмове о небу допуни и искити како му је то његов геније омогућавао. Зато ћемо и видети да се основни план наших митова о небу не мења осим споредности. И тако наш данашњи мит о небу можемо сматрати као доста веран одјек оне козмичке хармоније, коју су наши преци незапамћене давнине у својој детињој души стварали. А та хармонија небеснога света утицала је и на њихов обичан живот и стварала је најлепше одлике народне душе. Идеалисани погледи на небесну породицу давали су идеалног полета и породичном животу на земљи. Ово је први и најважнији облмк утицања небесног света на човека да се ослободи животињства, да се облагороди.

Религија и митологија

Ну, пре него што би приступили решавању истакнутог питања, потребно је да у неколико потеза оделимо појам митологије од појма религије, јер и ако су оне у битносги изливи веровања, ипак се разликују како по постанку своме, а тако и по опсегу и карактеру мисли и осећаја које обухватају, па онда и по циљу, па и начину којима га теже постићи.

Религија је непобитним искуством свакодневног живота заснована свест о зависности човековој према Богу и тежи да човека њему у сваком погледу подвргне. Зато она ствара читав систем моралних појмова, који потичу из посведневних човекових прилика, а свршавају се у самом богу. Као овака она одговара извесним приликама народног живота, и док они трају, траје и она, а променом њиховом, мења се и она. А пошто као чиста апстракција не би могла бити појмљива, зато се везује за историјске моменте, који се сматрају као откровења божија. Такови моменти су митски украс на унутарњем, моралном, језгру религије и уделују с овим заједно у авторитету светости. Жртве, молитве, обреди и друге манифестације верског осећања служе као строго одређене норме за непосредан додир с највишим бићем кроза чула дубе и крепе верске представе, поучавају и подижу умове и дају свом народном животу прегнантан карактер. По овој њиховој важности и ове манифестације верског духа уделују у атрибуту светости, па су зато за сваког благоверног обавезне. И најпосле, овако удешена религија влада и загробним животом човечијим.

Митологија пак, иако такођер потиче из веровања, ипак она носи посве други карактер. У њу улазе верски системи поглавито онда, пошто су кулминациону тачку своје улоге преживили. А уз њих улазе и сви они културно-политички моменти које је народ удостојио свога памћења. И тако ћемо у митологији наћи читаву поворку верских представа од идолопоклоништва па до најчишћег монотеизма, у економском погледу од људождерства па све до данашњег индустријског, научног и уметничког живота, а у политичком од друштвеног хаоса па до данашњег конституционализма. Она је, дакле, управ музеј свију оних представа, које је народ у дугом свом животу стекао. Морал јој је до крајности утанчан и представља савест народне душе, која уз разноликост момената и романтичног тока догађаја приања за душу, те тихо и неопажљиво, али притом силно, нормира душевне покрете појединих и целог народа. Још ако се њеним усавршењем баве песници, философи и вештаци, онда она важном полугом постаје васколике националне култугре, као што је то случај с јелинском митологијом, а у неколико и скандинавском. Док религија потиче из неоп-ходних потреба свакидањег живота, донде митологија из памтиље, рефлективне и песничке моћи народне душе. Прва је озбиљна и обавезна, а друга је забавна и зато је неодољива за старо и младо. Она обухвата овај и онај свет, а ова ствара себи чаробан свет, у коме се све противности стварног света помоћу најчудеснијих догађаја спајају у заношљивој хармонији.

Карактер наше митологије

Карактер митологије најјаче се испољава у њеном назору о свету и у њеном моралу. А назор о свету у митском периоду поглавито зависи од физичких погодаба, у којима један народ живи, и зато је потребно такове погодбе уочити. Ако су оне по човека угодне, или ако је у дужем свом развићу у сtању био да им се прилагоди, онда ће му назор о свету бити ведар и весео, а у противном спучају мрачан и тужан. Међу таковим физичким погодбама сматрамо као најмеродавније чиниоце копно и море. Према овоме, дакле, имамо два главна типа назора о свету, а то су копнении поморски.

1. Назор о свету у поморских народа.2 - Величанствено море и при површном посматрању силног утицаја има на човечију душу. Његова недогледност, нагла променљивост, тајанственост његових дубина, маховитост бура, неброј сваковрсних елементарних опасности, од којих често пута нема спаса, и најпосле до крајности ожесточена борба за живот на њему и у њему - као стални чиниоци особитим су правцем кретали рефлективну моћ поморских народа. Код такових погодаба човекове рефлексије добијају мрачан карактер, а разбуктала машта уз разгарене страсги лако претвара васиону у крваву касапницу, којом управља неко крваво и свирепо божанство. - Од историјских народа уочићемо Финичане, код којих је топао климат и поморски живот створио грубим сензуализмом проткану свирепу веру са систематизованим човечанским жртвама, и која се према високом ступњу образованости овога народа може сматрати као права религиозна наказа. - И код старих Јелина је море велику улогу играло. Тешко је наћи тачку у Јелади, са које море не би било видно и њен васколики живот је стогубним везама био везиван за њега. Према таком ути-цају мора није тешко опазити његове карактерне црте на духу старих Јелина, које и ако су благим климатом и високом културом ублажене, ипак су лако уочљиве. Олимпијска божанства крвавом сечом долазе на небесни престо, па и сам бог богова није слободан црне судбе - и он је смртан.

2 Овде разликујемо поморске народе, који углавном живе на мору и од мора од народа приморских, који живе при мору, али копненим животом.

Према томе је и схватање човечије судбе. Хомер, песник витешког периода, сматра човека за најнесрећнијег створа, а ову су мисао потоњи философи до мрчисветства развили, из којега је тек Платонов идеализам излаза дао. Тако је стари јелински геније поред све своје гипкости и красоте плачевним гласом морског галеба рефлектовао на све оно што се тицало човека. - Ну још маркантнијег нам примера пружа за наше питање скандинавска митологија. Скандинавија усамљена на хладном северу, врлетна и поготову са свију страна обухватана бурним морима, особито је послужила за стварање трагичног назора о свету. Ту се равнотежа природних сила не ствара тихим и једва приметним начином, већ напротив, наглим преломом и обесном борбом. Кад се врлети крвавом бојом зоре обагре, онда још дуге и тесне фјордове у поноћној тами запљускује хучно море, те су светлост и мрак, два вечита супарника, у непосредном додиру: кад помамни вали ударају о успрте стене, такмичећи се с њима у висини и одбијени распадају се у пену или их крше, те их гутају у своја ненаситна ждрела; кад несавладљива сила буре брише копно и ломи сваки отпор; кад самртнички покров снега и леда покрије земљу, а северна светлост поред арктичких ноћи ос-ветли сав тај призор, и најпосле кад још свему томе придође и страховита сила подземне ватре, као што је то на Исланду - онда се трошан човек урони у представу о своме ништавилу, а његове мисли добију онога маха, који им даје сама величанствена приро-да; оне постају видовите. У овоме варежу све је пролазно и смртно, па и сами богови. Прадива Имира убија Один - скандинавски Зевс - са своја два брата и у крви његовој сви дивови се подаве, сем последњег њиховог пара. Сад Один са својом браћом овако ствара овај свет: од Имировог меса земљу, од његових костију стене, од његове крви море, од лубање небо, од мозга облаке, а од његове косе шуме. - Каква грозна слика: сав свет гробница једног дива!? Ну и овај свет неће избећи своју судбу, јер и њега чека смак „рагнарек", кад ће се смесити у хаос, да из њега по-стане нов свет с новим боговима. Овакав суморан назор о свету израза налази и у првих енглеских књижевника. Бајрон карактерно упоређује море божјим огледалом, у коме се божји лик у помамним бурама огледа. А Дарвин својим крвавим начелом борбе за живот и сувише подсећа на скандинавску митологију, а да би је могли мимоићи. Све ово карактерише утицај мора на човечију душу.

2. Назор о свету у копнених народа, а нарочито у Словена. - Сасвим је други утицај копна на душу народну. А ту нарочито треба да уочимо словенску велику низију, која је од пресудног утицаја за стварање митског мишљења у нашем народу и зато нам је дужност да јој особине што боље уочимо. Ова визија словенских племена, простирући се упоредничким правцем од Карпата па до Каспијских Вратница, и преко ових до Памирске висије, разилазне тачке аријских племена, морала је својом предеоном и климатском уједначеношћу силног и трајног утицаја имати на своје становнике. Свуда је овде једна и иста уравњена низија са истим и једним појавима неба, истим крајностима копненог климата и поготову истом и једном флором и фауном на земљи. Стварање равнотеже међу противничким природним силама не врши се овде у страховитим катастрофама, већ у једва приметним прелазима. Бајно и топло пролеће уводи у топло и суво лето, а после овога следује дивна јесен са својом богатошћу у плодовима и чаробним бојама и готово неприметно прелази у строгу зиму. Једини страховитији појав јесте муња и гром, али и они доносе благодетну летњу кишу, која ублажава врућину и оживљава. Исто је тако и са деловима дана. И овде видимо дуго и чаробно шаренило зоре, која уводи у јасан дан, а дуго и чаробно вече опет увoди у ноћ. Свуда видимо силно, али не и ексцесивно пулзирање природе, што је словенском назору о свету особити карактер морало дати. И док је овакав карактер словенске низије упућивао њене становнике на поимање законитости и поретка у свету, донде је родност тла изазивала на пастирски и земљораднички живот, те је Словен услед свега тога добио ону питомост мисли и осећаја, која га одвајкада карактерише.

Овако скројена словенска душа на најбољем је путу била да дође до једнобоштва, и доиста видимо да се оно не само назире, већ да се у њему моћни почеци чине, који ће прелаз у хришћанство у ванредној мери олакшати. Али о томе ћемо проговорити на крају ове расправе.

Према свему овоме није тешко уочити утицај словенске низије на словенски назор о свету, а тај утицај се осећа у солидности митолошког система, у тврдом уздању да светом влада ред и законитост, у богатости и красоти рефлексије и у идеалном човекољубљу. А ако би овакав назор о свету хтели чим било реалним илустровати, онда би га упоредити могли с оним руским храмовима, код којих се посред многих шарених кубета подиже један главни и највиши и код којих уза солидност конструкције влада разноликост облика, богатост украса и боја, а тиме добро скројена масивност уз еминентну црту величанствености добија још и црту ведрине и благости.

Не мање карактеризује словенски назор о свету и његов морал. Односно овога тешко да би кака год замерка могла пасти. Онај строги и неумитан морални поредак, који је вековима владао у нашим задругама, његов је израз. Честито срце, ваљаност, поштовање старијих и безусловно покоравање њима, беспрекорна правичност према старом и младом, богатом и сиромаху, а уз то најњежнија љубав према ближњем, према завичају, па чак и према животињи, и најпосле детиња непосредност, која допире до дирљиве наивности, карактеришу ове умотворине. Додуше, има и изузетака, али су они условљени борбом природних сила, коју народни геније у тесном оквиру небесног породичног живота није могао да друкче представи, већ понеким греховима. Али и у таким случајевима правица увек побеђује, а противна страна неминовно пропада, ако јој се великодушно не прашта. Са овога свога усавршеног морала била је и биће наша митологија увек еминентна руководитељка нашег народног живота.

Сунчева генеалогија

Пошто човек спољашњи свет поима тек кроза призму својих свакодневних искустава, то је појмити да је митски човек све појаве неба тумачио према своме породичном животу, јер му је најпомљивији био. Разуме се да нас овакво тумачење небесних појава не може задовољити, али не заборављајмо да је то једини пут био за човека у митском периоду.3

3 Колико ово стоји, види се по томе што ми ни дан дањи не можемо да говоримо без митских примеса, па чак не можемо потпуно ни да појмимо ако предмет нашег сазнања не сведемо на наше обичне прилике. Ето неколико примера таког начина говора: дах југа или севера - ветар дува, Маџар (ветар), Пољак (ветар), време ће се поримљанити (биће буре - из Дубровника), - бура бесни. - дубина зева или зија - небо се смеје, мршти или подмлађује - киша иде или се скањива - сунце се роди или смирује - зубато сунце (зими) - звезде жмиркају - цик или прасак зоре -цича или љута зима - благо пролеће - глува јесен - глува ноћ - гладна година -кумова слама (Млечни Пут) - природа изумире - мора дави - сунчани систем је ужа породица, а у њему сунце јесте старешина - ваздух је обмотач - вода носи или гута - гладна вода - жива вода или ватра - вода нивелатор, а ватра прождирач, обоје пак добре слуге, а зли господари - земља је мајка, а ми њени синови, јер нас она храни, негује и прима у своја недра - о отаџбини то исто - владар је отац, а владарка мати, а ми њихови синови. А у овом кругу идеја крећу се и наше највише верске представе, као што су: Бог-отац, Бог-син, и Бого-мајка - све су то у основи староаријске митске представе.

И тако неће нам ни најмање бити зазорно што они сматрају небо за оца, земљу за матер, а Сунце за њихова сина. Ово је основни појам о постанку света готово код свију митских народа, па и наших предака. У митским приповеткама, које смо проучили, ова представа влада поглавито, али ипак, за сада још нисмо у стању да дамо тачно израђену генеалогију ових митских лица. Узрок је пак томе тај што немамо све митске приповетке на руци, па да би се коначан резултат из њих могао извести. Па онда и оне приповетке које употребисмо овде не садрже један строго одређени систем, којим би се тумачиле све појаве на небу у органској њиховој заједници. Овакав би систем узалудно ишчекивали, јер га нема, а можда га није ни било, пошто је он плод каснијег научног мишљења (за средње векове Птоломејев геоцентрички систем, а за нове векове Коперников хелиоцентрични систем). Већ ћемо наћи тек тумачења појединих момената небесних појава, дакле тек констелацију понеких уочљивијих небесних тела, а никако њихову механику. Према томе видећемо митски истумачене разне фазе Сунца, Месеца, звезде Данице, постанак дана и ноћи, годишњих времена, помрачења Сунца итд., итд., и то све без икаке јаче везе с осталим митима, већ једино на оној општој основи породичног поретка. На овој је народна машта у чаробним бојама извезла поједине мо-менте неба без какве год јаче систематичности, па и логичности. Па онда не треба да сметнемо с ума да се у митовима ове врсте означене године треба да узимљу као месеци и дани, пошто сваки мит обухвата циклус од једне године или једног месеца, излажући или годишње појаве или пак месечне. У овом погледу може да нам за пример послужи христологија, у којој се за годину дана сви моменти Христова живота светкују.

Дакле, узалудно би било упустити се у подробно излагање генеалошких веза ових митских лица, јер у томе поготову сваки мит има својих особености, те би морали сваки поједини мит с тог гледишта изложити, а да ипак не дођемо до жељеног резултата. У главноме, стоји ово да се код тумачења вечерњих појава вечером, а код годишњих времена јесењу започиње мит. У првом случају имаће неки цар или краљ три сина (јутарње, подневно и вечерње Сунце), од којих најмлађи после тешких авантура добија за жену Месец или звезду Даницу. У другом случају пак има три сина: (пролећње, летње и јесење Сунце), или три сина и три ћерке (три летња и три пролећна месеца), или најпоспе девет синова (пролећњи, летњи и јесењи месеци), док зимњи месеци као месеци зимњег мртвила из генеалогије изостају. Од ових синова увек најмлађи после претешких труда и напора (зима) добија своју љубу (светлосни зрак) и рађа њоме децу са звездом на челу (Божић), и док он седне на очев престо (нова година), донде његова деца примају се његове улоге од прошле године. - У даље детаље ове генеалогије није умесно улазити, јер би код вечите истоветности природних сила до одвратних бесмислица дошли, од којих је наше претке митског периода очувао њихов детињи ум, а нарочито веровање да се природа сваке године из основа мења. А и иначе чисто митске представе нису толико подесне за дубље поимање, колико за веровање. Па ипак, колико је и овакав план митских приповедака омиљен, видимо по томе што га налазимо у богумилско-аскетском, па и посве модерном руву.

Астрономија митског доба

Као и у пређашњем одељку, тако и овде нисмо у стању једну нит наћи, по којој би се могли изложити сви астроносмки погледи наших предака митског периода. Сваки мит има у томе свог особитог начина и зато би потребно било сваки поједини мит изложити, а за то нам недостаје простора. Према овим тешкоћама, дакле, ми ћемо по насловима и значењу навести употребљене митове, како би се наши читаоци у њиховом разумевању оријентовали.

1) Хаос и Козмос. Међедовић. - 2) Звезда Даница: И сиромашка Бог помаже. - 3) Зора: Ноћило, поноћило и зорило. - 4) Дан и ноћ. Три јегуље и Шта Бог да. - 5) Месец: Змија младожења - Опет змија младожења - Цар хтио кћео да узме - Царица са звездом на челу - Царева кћи овца - Где је среће ту је и несреће - Сунчарева мајка - Црно јагње - Пепељуга - Ништа није тајно што неће кад год јавно - Лепе хаљине много којешта учине - Невиност Бог чува - Гвозден човек - Златна јабука и девет пауница (у овој је приповетци смешан мит о Месецу са митом о годишњим временима). - 6) Сунце. Зла маћеха - Стојша и Младен -Маћеха и пасторка - Опет маћеха и пасторка - Како су радиле, онако су и прошле - Зла свекрва - Опет зла свекрва - Ђавоља маштанија и божја сила - Патка златних крила - Царева кћи и свињарче - Биберче - Чудотворни нож - Царев зет и крилата баба - Ко зна зашто је то добро? - Ћела - Коме Бог помаже, нико му не може наудити - Три прстена - Аждаја и царев син - У лажи је плитко дно - Чардак ни на небу ни на земљи - Непослушни синови, или Није коме је речено, већ коме је суђено - Тиндиљ град - Баш-Челик - Краљ и чобанин - Деветоглава аждаја - Злат-на рибица - Син царев и девет лабуда - Лијек од мађија (помра-чење Сунца), - 7) О годишњим временима (шаљиве): Јарац живодерац и Лаж за опкладу - 8) Срећа: Чудновата тица - 8) Усуд. -10) Козмос. Чудновата црква. - Значење митских облика у овим митовима види ниже.

Имена митских персонификација

У употребљеним митовима нађосмо само три имена, а то су: Ноћило, Поноћило и Зорило. Ова имена јасно сведоче да су она постала према оној улози, каква се приписује њиховим носиоцима. И код Руса налазимо такова, нпр. Гонило (Сунце које разгони таму) и Купало (божанство лета, кад се може купати). Других имена не налазимо, али смо тврдо уверени да их има међу нашим народним мушким и женским крштеним именима, од којих ће многа бити тек украсни придеви некадањих силних божанстава природе. Такова могу бити ова мушка: Богило, Богиша, Богдило, Бојило, Божило, Будило, Велоје, Велисав, Вишеслав, Владош, Владивој, Владило, Видосав, Вид, Виден, Видак, Видач, Војислав, Вје-кослав, Видоје, Вилош, Гвозден, Гојислав, Горисав, Грдан, Градислав, Градина, Гороје, Горан, Дан, Дабоје, Дабиша, Дароје, Добросав, Добрило, Добромисл, Драгојло, Жарко, Живан, Живојило, Зоран, Златан, Земљидраг, Зјелодраг, Звездан, Златоје, Звездодраг, Јароје, Јарослав, Јездимир, Јездислав, Кресоје, Красоје, Крешимир, Љутовид, Љутомир, Милисав, Миросав, Миливоје Нинослав, Његуш, Озрак, Озриња, Озроје, Озрило, Огњан, Пламе-нац, Првоје, Прибисав, Правота, Пријезда, Предраг, Прељуб, Растоје, Растимир, Расгислав, Радмило, Радгосг, Свевлад, Светислав, Светолик, Свеслав, Светозар, Славимир, Светомир, Славољуб, Спасоје, Срећко, Стојимир, Тјешимир, Тихомир, Трпимир, Тресимир, Тјешило, Угљеша, Утјеха, Утјешан, Утјеша, Хвалислав, Хрвоје, Хранимир, Ходислав, Хотило, Ходоје, Хитан, Цветан, Чедомил, Чујбуд; женска: Божица, Божана, Благиња, Вида, Виђена, Гвозда, Госпава, Даница, Дивна, Загорка, Злата, Звездана, Зора, Јасна, Крајимира, Красна, Љубисава, Људмила, Надежда, Перуника, Планинка, Рујна, Румена, Равноила, Славка, Славна, Тихослава, Тихана, Хитана, Цвета.

Настанак имена митских лица из наших митова могли би протумачити тиме што је за приповедача веома тешко било упамтити поједина имена, па је се прихватио најугоднијег начина, називајући митска лица по њиховом положају или стању нпр. царем, краљем итд.

Карактер важнијих митских персонификација4

4 Колика је тежња з аперсонификацијом у нашем народу још и дан-данас, види се по томе што спомиње персонификације Петка, Недеље, Божића, Ускрса, Марта итд. са извесним особинама и карактерним цртама.

1) Небо. - Његова је персонификација највиша, али је најмање одређена. По улози својој, персонификација ова слична је јелинском Зевсу, али далеко заостаје иза њега у пластичности и величанствености. У народним загонеткама даје му се власт да као небесни цар даје годишња времена, месеце, недеље и дане; он ведри и облачи, и можда отуда наш народ вели о лепом и топлом дану „царски" и „боговски". Мит га обично изводи под старост (на јесен) као стара, слаба, а у исти мах ћудљива човека, који се у понеким митовима чак толико заборавља, да хоће своју ћер да узме. Ваљда отуда потиче такова представа о небу, што се његова променљивост не може да појми, те се зато приписивала његовој самовољности. У овом мишљењу потврђује нас и она народна пословица, да небу и господару никад није веровати.

2) Земља. - Ова има два митска облика: летњи и зимњи. Летњи њен облик пун је милоште и красоте, али на јесен умире, те ју замењује убилачка маћеха, свекрва или пуница. Ови тако противни облици одговарају њеној летњој обилатости и гиздаво-сти и зимњој строгости и опустелости. У нашим митовима спомиње се „сунчева" или „сунчарева мајка", „месечева мајка" и „ветрова мајка"5, и ту се по свој прилици она обележава.

5 Једна наша празноверица вели: „Не биј земљу, да не буде ветра!"

Код прибалтичких Лета налазимо многа женска божанства као матере разних предмета и појава, тако нпр. спомиње се мати пчела, башта, мора, шума, рата, поља, стоке, цвећа, вода, ватре, ветра, душа и путова. По овом би могли рећи да је њена улога далеко јача и многоврснија била, но што нам то наш мит показује. А претежан култ мајци-Богородици у нашем народу, још и више нас утврђује у овој претпоставци.

3) Сунце. - Сунце је центар у највећем броју наших митова, и оно има најлепших и најсимпатичнијих персонификација. У њима не налазимо никаквих непријатних примеса, оне су сјајне, пуне су красоте и милоште, као и само Сунце што је. Ако има више синова у оца-неба, онда старији значе годишња времена, или раније месеце, а на најмлађем увек остаје да се злопати, али да и успе на крају крајева. На њему увек остаје небесни престо, а његова деца наслеђују улогу очеву од прошле године, а то је да светле свету и да га загревају. Сунце је зими бледо и хладно, што је човека митског периода навело на ту представу, као да то отуда долази, што се оно злопати у борби с неким непријатељским силама, које му заробише суђеницу (светлост) и тек кад ову врати после грозног труда и напора, тек тада седа на небесни престо. О овој његовој борби, као и о успеху проговорићемо у особитом одељку. Сад пак имамо да напоменемо да Сунце и у свом дневном оптицању има да савлада разне тегобе, нпр. облаке, ветрове, маглу и људска пањкања, што одвећ мало или одвећ много светли и греје. Са ових тешкоћа заморан долази кући (на вече), где га мајка негује и теши. Зато и вели наш народ о Сунцу кад је на заходу „да се смирује". Ово тако лепо и човечно веровање о Сунцу деле с нама наши закарпатски саплеменици Лужички Срби, па и Словаци Горње Угарске.

4) Сунчани зрак. - Данас нам је тешко веровати да се икада могао светао и топал сунчани зрак као одвојен замислити од сунчеве масе, и према томе да се икада могао сунчани зрак сматрати као неко посве одвојено биће, а међутим је такво веро-вање ипак постојало. И данас још има трагова томе, само што се они мало опажају. Тако наш народ назива онај зрак који продире у собу „сунчаницом", и у понеким крајевима румени зрак јутра кад падне у болесникову кућу, онда оно место на које је пао, огребу, и ту огреботину дају болеснику као лек, миспећи да ће га излечити. Али у народним песмама и у митовима веома често налазимо да се сунчани зрак од Сунца одваја као посве самостално биће.

Повод таквом веровању могао је бити тај што се сунчани зрак и у природи понекад као привидно одвојен појављује. Тако нпр. кад је Сунце скривено иза облака, дакле кад се не види, а међутим се његови зраци јасно опажају, како продиру кроз проломе на облацима, или кад је Сунце испод видика, а међутим су врхови високих брда и других високих предмета његовим зрацима осветљени. Али је највише могла допринети овом веровању зима, кад Сунце слабије светли и греје, приписујући таково његово стање одсуству сунчаних зракова.

И тако по нашим митовима сила сунчева јесте у зраку, и зато одвајање овога од њега сматра се за опадање, а спајање за његово јачање. Према таком веровању сунчаном је зраку велика пажња поклоњена. Он се представља у облику девојке, која је ванредно лепа и добра. Она незаслужено трпи од пакости своје маћехе, свекрве, старијих својих сестара, старијих својих снаха, или најпосле од својих девера. Али она са својим војином, Сунцем, срећно савлада све тегобе и с њиме седа на небески престо. 5) Месец. - Месец је оно небеско тело са чијим се кретањем првашњи митски човек најпре могао упознати. Његово често појављивање, његови разни облици, па и његово периодично нестајање беху у тој мери уочљиви, да су морали веома рано изазвати човекову пажњу и по својој строгој периодичности њега навести на поделу времена. А овим се опет створила вера да утиче на стање човеково. Трагови такве вере налазе се веома често и зато се побуђени осећамо тврдити да је првашњи митски човек сваком новом Месецу исту чаробну моћ приписивао на срећу човекову, као што ми то приписујемо новој години. У овом ранијем одељку митског веровања Месец је играо пресудну улогу, и тек јачим умним и моралним развићем човековим долази Сунце до своје претежне улоге. Услед тога му се и улога мења у миту. У главној улози га смењује Сунце, а он долази до споредне. Од оних митова, где игра главну улогу, веома је мало, а највећи је број оних где игра споредну, а Сунце главну. У споредним улогама представља се Месец као вереница сунчева и тада је његова персонификација слична персонификацији сунчаног зрака.

6) Даница. - Ова сјајна звезда, која се понекад и дању може видети и која наговешћује дан, веома је уочена у нашем народу и отуда јој разна имена, као: Преодница, Зорњача, Караванка, Волујарка и Вечерњача. Сви ови називи јасно обележавају њену улогу, и зато није их потребно протумачити. И мит и народна песма радо се занимају њоме, представљајући је као љубу сунчеву, чему је узрок тај што се обично појављује било пре, било пак после Сунца. Наш народ јој је посветио један веома леп мит, а то је: „И сиромашка Бог помаже", који је веома поучан по томе што нас уводи у митске представе о односу њеном према Сунцу, а које опет зато што нас упознаје с митским представама о кретању небесних тела уопште. Из ових разлога изложићемо овај мит у скраћеном облику.

Био један цар (Месец), па имао једну ћерку (Даницу), која је сваку ноћ по једне лепе хаљине поцепала (пун Месец се појављује на истоку, а Даница у улози Вечерњаче залази). Она му не хтеде рећи, како је то да у соби исцепа хаљине. Зато он разгласи да ће је ономе за жену дати ко се пријави да ју чува, те му уме казати како то она чини, а ако не успе да то дозна, да ће га погубити. Многи се зато јавише, али сви погубише своје главе (звезде на небу), јер нико не уме казати, куд се дева царева ћер. Сви они су тек толико долазили да се свако вече она лепо обуче у својој соби (сјај Даничин), а да се у поцепаној хаљини враћа у зору, поред свега тога што су врата затворена.

Један сиромашак (вечерње Сунце), коме од невоље догрди живот, реши се да ју причува. У путу своме нађе три ђавола, који су се као браћа око очевине посвађали, а наиме око једног ћилима, једне капе, и једне буџе. Насмеја се наш сиромашак што се око таких ситница кавџе, али они му рекну да би се и он покавџио око тих ствари да зна какву силу оне имају. И најстарији ће рећи да се на ћилиму свуда може доћи куда се хоће, да се капом може невидљивим учинити, а да је буџа тако тврда, да се њом може све разбити. Сад их он превари, нудећи им се да им он подели, те метне капу на главу, седне на ћилим, а буџу узме у руке, и тако ђаволи остану без очевине. Овако опремљен сиромашак се јави цару, те њега затворе у девојчину собу. Девојка се лепо накити и обуче и тако легне у кревет (Даница зађе на вечерњем небу). Он пак легне у један крај, од куда је могао гледати шта она чини. Сад девојка, мислећи да је заспао, дигне се и пође на врата. Чим он то спази, а он метне капу на главу, седне на ћилим и узме буџу у руке те за њом. Она дође на једну лепу ливаду (Даница пролази поља) и рече: уклони се траво да прођем! и она кроз размакнуту траву прође. А травица одговара: и до сада си, царева ћерко, пролазила, али ми ниси штете чинила! Девојка се на ро зачуђена обазре, али никога не спази, те пође даље. После тога девојка прође једну башту, у којој је било дивних воћака, које беху окићене златом и драгим камењем (Даница пролази росне баште и горе). Сиромашак све једнако је пратећи узабере лепог воћа, а воћке ће рећи: и до сада си пролазила, царева ћерко, али нам ниси штете чинила! Царева се кћи опет зачуђена обазре, али опет никога не спази и пође даље. Сад девојка стигне на море и рече: уклони се море да прођем! (Даница пролази воду). Море се размакне и она по суву прође, а сиромашак све једнако за њом. Ту сиромашак захвати лепог песка, а море ће: и до сада си царе-ва ћерко пролазила, али ниси штете чинила. Сад се девојка застрашена осврне, али никога не видећи пође даље. Она уђе у један велики двор, а сиромашак уђе за њом. Многи духови изађу пред њу и посаде је за богату софру и ту настане господско пировање. Сиромашак све то гледа, ну најпосле се и он прихвати, те се гости зачуђавају што нестаје лепог јестива, вина, па и лепих златних чаша, После тога настане игра у колу, и царева је кћи толико играла, да је подерала три пари жутих чизама, а своје хаљине поцепала. То је трајало до зоре, а у зору се крене она, а он за њом, понев са собом драгоцених ствари, па и најлепшу круну на свету; круну цара над духовима. Чим стигне царева кћи кући, одмах легне у кревет и заспи, а сиромашак оде на своје старо место. Ујутро цар позове сиромашка к себи, и овај уз велико чуђење свију присутних исприча све што се с њиме десило и покаже ствари које је донео, па и ону круну. Сиромашак добије цареву кћер (Даница се венча са Сунцем), а цар ову круну. Сиромашак се зато није понео, већ се сећао сиротиње и Богу је био благодаран што он ни сиромашка не заборавља.

А колико цени наш народ Даницу види се по томе што ју је у средњим вековима често пута метао у своје грбове, и што јој и дан дањи при појаву њеном ујутро довикује: „Сјајна Даница на исток, а јаки Бог на помоћ!"
Та прилика пак, што у нашим митовима видимо Сунце у брачној вези час са сунчаним зраком, час са Месецом, час са Даницом, наводи нас на претпоставку да су сви такови сунчеви односи у ранијим митовима тумачени многоженством, које је у митском периоду било узакоњено, ну које је касније хришћанство одстранило, те се према томе и митови подесише.

Значење митских облика

Унапред морамо рећи да је у нашим митовима толика раскошна богатост у облицима, да је за дивљење. Ова богатост чини њихову значајну црту и показује колико је дух нашег народа силан у творачком правцу и колика му је потреба за лепом и изразитом пласгиком. Питање је пак да ли су такови облици тек знакови појединих појава у природи, или су стварни, које народ као пипљиве види. Ми смо за ово последње и мислимо да се не варамо. А ко је год посматрао наш народ у овом погледу, тај ће уз нас радо пристати. Наиме, наш народ је живе маште и еминентно уображљив, те му је пластичносг представа урођена. Свакидањи нас живот учи томе колико пластичности уноси он у свој говор и колико је тражи. А ова црта његове душе још и јача је морала бити у митском периоду, кад му је машта доминантне улоге била. И кад и у садањости подлеже њој, каквог је тек маха морала имати онда, кад је управљала његовим васцелим бићем? Зато ми не сумњамода су његови облици у том периоду у његовим очима исту стварност имали, као и иконе у данашњим божјим храмовима. Важнији такови облици следују.

1. Небо: цар, краљ, човек, старац, сиромашак рибар (вечерње небо), златан мост (јутарње небо), виноград, царски двори, кула, бакрени подруми, штала пуна волова и људи (небо ноћу).

2. Земља: царица, краљица, свекрва (зими), маћеха (зими), лепа девојка (у пролеће), девојка чобаница (зима), свилена марама украшена златом - сунчева, месечева и ветрова мајка.

3. Сунце: царевић, краљевић, сиромашак, златан бор, јагње златним рошчићима и ногама, лав, тица што збори, свињарче (зими), биберче (зими), отеран син (зими), баштован, јунак, ћела, чобанин, простак, ковач, црквењак, овчар, младић.

4. Сунчани зрак: царева девојка, сирота девојка, златна преслица са златном кудељом и са златним вретеном, златан разбој са златном пређом и чекрком, стрела, пасторка, дукати, девојка, дугачке косе, лепе хаљине, патка златокрила - царевна са звездом на челу, Сунцем на прсима, а Месецом на колену - шарена свећа - девојка која са златним ђерђевом са златном жицом везе - девојка која бисер ниже - лабуд.

5. Месец: цар, сабља, змија, царевна, пепљуга, бритва, ханџар, овца, жаба, корњача, секира, ћуп меда, струк босиљка, девојка златне косе, црно јагње са златним рошчићима, папуча, златан бор, пауница, плетенице, златна јабука, чудотворан нож, рог, кмет, девојка без очију.

6. Даница: царевна, златна јабука, две беле пловке (преодница и заходница), љубазница царевићева, девојка која везе, девојка која плете, два бела голуба (преодница и заходница).

7. Марс: крвав, једноок и крилат човек.

8. Кумова слама: млеко и сир, ћуприја од бисера и драгог камења, кабао воде, пеплом посут пут, дрво од сувога злата и пера бисерна, кипарис.

9. Звездано небо: грозд, бисерна ливада, златна јабука.

10. Звезде: главе погубљених просилаца, птичићи, пилићи, јагањци, смокве, жито и ситна проја расута, рупњак проје, мекиње, гуске, сељани.

11. Време: слепа баба, баба, баба која преде, баба видарица, баба тровачица, чаробница, аждаја.

12. Ваздух: стаклено брдо, кошуља од росе.

13. Зора: златна ружа.

14. Вече: гора која ноћу гори, крвава река, златни двор.

15. Ноћ: баба травара са штапом у руци, ала, јаруга, баба с црном косом.

16. Муња: 6ич плаветан, пламен из чаробног прстена.

17. Ветар: змај, соко, орао.

18. Роса: сузе заробљене царевне, зрно по њивама.

19. Магла: капа која невидовним чини.

20. Облаци: гује које певају, змајеви, але, зверке, вилина гора, змија крилатица, овце, пчеле - планина што се сама отвара и затвара - планина, девојчина хаљина - бакрени, сребрни и златни подруми.

21. Киша: вода што подмлађује - просечна шума и сложена у хватовима.

22. Вода: ђаво, јегуља, ала, виле, гвозден човек, Баш-челик - окован псоглав - човечуљак од палца, а брада два пута толика - змај, зелена вода, жива вода, аждаја, зец (ток воде), вепар (језеро), врабац (кап воде), лисица (река), златна рибица.

23. Пролеће, лето, јесен и зима: дванаест подрумова, дванаест лавова, дванаест коња.

24. Пролеће, лето и јесен: три лепе девојке, три жене, левет јастука, девет белих кобила, златан ланац, девет одаја, девет синова.

25. Зима: суждребна кобила, ала с црвима у глави, крилата баба, нечиста баба, шугав коњ, циганин, пустиња, змија, три чаше воде (три зимња месеца), пакосна баба.

26. Пролеће: орач, губав коњ, црн коњ без белеге - забатаљен крилат и змајевит коњ - лепа девојка, жена, прозор, три јастука, марама, прстен, три беле кобиле, зелена соба, вран коњ са сребрним такумом, Тиндиљград, три царевне, три одаје, припитомљено курјаче, царевић, краљевић.

27. Лето: вршач, бела бедевија без белеге, жена, лавче, сребрна марама, жута соба, бео коњ с такумом од сувога злата, царевић, краљевић.

28. Јесен: сејач, - хат вран, пређе нејахан - жена, медвед, златна марама, црвена соба, кулатаст коњ с такумом од драгог камења.

29. Запад: мрачна јама.

30. Исток: прозор.

31. Прошла година: старац беле браде, седи старац, старац пустињик - старац седе косе до земље а браде до појаса - неки глас.

Свадбе на небу

Ми смо изнели митске представе о сунчевим односима према зраку, Месецу и звезди Даници. Од ових односа сунчевих најважнији јесте онај са зраком, и с њима се наш мит највећма и бави.

У једном од најлепших и најпотпунијих митова, у Баш-Челику, видимо да персонификација неба наређује да се његове три ћери (пролетњи месеци) удаду за прве просиоце који се јаве. Кад се пак просиоци јаве у севању и грмљавини, онда старија браћа (јун и јул мес.) не дају својих сестара, али најмлађи (август мес.) даје и тако се испуни последња воља очева. Сад браћа тражећи своје сестре чине авантуре, али је најмлађи у њима најизврснији и зато добије за жену некога цара кћер (сунчани зрак). Ну са своје непажње ослободи окованог Баш-Челика (вода), који однесе његову жену (пролећне буре), и тек ју са својим шурама врати (лето).

По овоме је лако видети да је митски човек сваки уочљивији моменат у природи радо тумачио било уговорним браком, било пак отмицомм, јер је тек тим начином схваћао изравнање природних сила. Ових интересантних момената прихватила се и наша народна песма и далеко их је лепше и пластичније изложила но што је то прозни мит могао учинити. Ну ове песме имају по нас и дубљег значаја, а тај јесте што је митски човек, пошто је прилике свога обичнога живота пренео на небо, те их је својим верским и песничким надахнућем облагородио, такове опет при-менио на своје свакодневне прилике и тиме им је дао ореолу светости и красоте, тако да се дакле збило да су му обичне прилике помогле да себи протумачи небесне тајне, а идеалисане таке прилике идеалисале су му и обични живот. Ово је диван и у последицама неоцењиви пример наизменичног утицаја између неба и земље! Ну ма колико важан био овај моменат у животу нашег народа, ми га за данас још нисмо у стању обухватити у тој мери као што заслужује. Ипак колико умемо и можемо, одазваћемо се и овој поттреби. -

Суморна је јесен наступила! Сунце све слабије сија и греје - дани све краћи, а ноћи све дуже - тешки облаци језде по оловноме небу - тице се селице одселише - лишће је попадало с дрвећа - а дуге и хладне кише и помамне буре као да хоће и успомену да збришу на лепо и топло лето. Митског периода човек као чедо природе болно је осећао оваку промену у природи, али је у исти мах назирао да ће се природа из свога зимњег мртвила опет у новој сили и красоти пробудити. Да је овака мисао у њему владала, види се по томе што је оваке кризе тумачио одвођењем девојака (светлосних појава) и њиховим победоносним повратком.

1. Змајеви одводе девојке. - Змајеви су веома омиљени митски облици и по значењу су веома блиски вилама, јер оба облика тумаче оне природне појаве, које вода и светлост заједнички граде, зато их митска песма често доводи у везу. У наведеном Баш-Челику појава трију одводника овако се описује: „- на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра сипа око двора". Први је одводник „цар змајски", други је „цар соколски", а трећи је „цар орлујски" и представљају ону групу метеоролошких појава, који обухватају ветар, облак, светлост с муњом и грмљавином или с другим речима они обухватају час светао, час пак буран облак, који по етиру слободно језди. Они не отимљу девојке, већ их по некој вишој вољи одводе и као шуре помажу да царевић дође до своје отете љубе (зрака).6 У Барањи при просидби певају се оваке песме: „Сила Бога не моли,/Сјевер гору обломи./А за рашта обломи?/3арад ваши дјевојак'. - Друга песма: „Надви се облак изнад дјевојак';/То не био облак изнад дјевојак',/Већ добар јунак тражи дјевојак'." - По овоме је видети трагове некадањег митског веровања. А у песми „Змај и аждзја" (из збирке Бог. Петрановића) видимо змаја у служби Месеца, где му од аждаје (магле) спасава младу (светлост). Ето у изводу те песме: „Сив зелен соко" (Месец) узимље „у виле ђевојку, на Звијезди високој планини". Девојчина мајка тражи од њега што више сватова и да обноћ путује, „а обдан да почива". Соко ју послуша и „како паде за горицу Сунце/Развише се крсташи барјаци,/Све од суха исплетена злата,/Пак дођоше свати путовати,/Кад бијаху кроз вишу планину,/ Разасја се гора и планина,/Од сватова и од соколова,/Од бисера и драгог камења,/Би ти рек'о и би се заклео,/Усред ноћи да огрије Сунце". - Девојку виле опреме и сватови с девојком ноћу путују „обноћ иду, обдан почивају". Код једног језера пресретне их „не-сита аждаја" - „из главе јој студен вјетар пуше" (јутарња магла). Аждаја отме девојку а сватови се расплаше. На запомагање девојчино појави се „змај огњен јуначе" - „Па разави огњевита крила,/ Из крила му сипа ватра жива" (јутарњи светао облик) и започе борба с аждајом: - „Из аждаје вихор вјетар пуше,/А од змаја мавен пламен суче". Борба траје 3-4 сахата и змај преовлада. Убијена аждаја баца се у језеро, а соко дође до своје невесте. Победоносни змај пак оде са „снахом својом вилом из планине" „брду уз планину".

6 У богумилско-аскетском духу редигованом миту „Очина заклетва" видимо где долази по девојку „један старац на двоколицама". Овако онакажени мит повезује силу и моћ митских представа у нашем народу.

За време нашег судара с Турцима овај митски тип добија велику популарност, јер се у њему испољава наша отпорна снага против турске аждаје.

2. Баш-Челик отимље сунчеву младу. - У Баш-Челику се овако описује отмичар сунчеве младе: - „У соби један чоек до кољена у гвожђе укопат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су своје крајеве саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако сањева се пред њим у једно корито златно. Чоек би хтио да воде пије ама не може да дохвати." На велико богорађење Баш-Челиково царевић му даде три чаше воде и зато добије три живота. Али добивеном водом Баш-Челик толику снагу добије да раскине окове и отевши избавиочеву младу (зрак) отиђе. Овај отмичар јесте персонификација воде, која је зими везана (лед) и тек се пролећем ослобађа. А што узимље сунчани зрак, то има да тумачи пролећње буре које уводе и топло и светло лето. Његово отмичарско дело јесте провиденцијелно, јер се њиме тумачи несталност пролећњег времена и бујност природе. Али и његова сила прође, јер га младо Сунце са својим шурама савлада и сунчани се зрак враћа Сунцу (наступи лето).7

7 Да наш народ и дан дањи буре митским начином тумачи познато је. Тако ће рећи: „Киша иде, сунце сија, ђаволи се легу", - а под ђаволом често пута треба да разумемо некадање божанство вода. А кад је 1904. г. другог дана Божића један циклон у Маковишту (близу ваљева) за тили часак диго у ваздух једну кућу са сви-ма укућанима, један сељак, комшија уништене куће, овако је испричао тај догађај: - „Неколико ђавола стасало на женидбу и свима била запала за око сестра Мирка марковића, газде порушене куће. Пођу дакле другог дана Божића сви да просе. Кад су били на Повлену, они се заваде и почну се тући. Чупали су из корена сто-годишње букве и ломили их као трску. У тој тучи дошли су кући Марковића; сру-шили кућу, а чељад развејали по снежним сметовима. Девојку су одвели чак у Бајину Башту, а оца су јој бацили у једну рупчагу и засули снегом. - По Афанасјеву Илија Муромец јесге бог громовник, који зими укочен од зиме седи на камену, и тек кад се пролећем три пута напије „живе воде", онда добије силу да муњевити мач употреби против мрачних демона зиме. - Још у 13. веку постојао је у новгородској области у Русији један особити начин девојачке отмице, који нам у нашем питању може да користи. Наиме, кад је момак девојку отео против њене воље, онда ју је водио на воду и такова се отмица звала „умичка у води". - Уосталом, наш народ колико цени воду у облику пролећње и летње кише, познато је по његовом цењењу ђурђевске и спасовске кише. - У руским божићњим песмама јављају се уместо три краља јасно сунце, јасан месец и росна кишица, хвалећи се са својим благодетима.

3. Свадба сунчева са сунчаним зраком. - Ово јесте најважнији моменат у природи, те је у нашим митским песмама и најлепше разрађен. У сватовским песмама из Рисна вели женикова мајка: ,,Заран' нама снаху доведите,/У косам' јој Сунце донесите,/У њедрима јаснога мјесеца,/Да огрије б'јеле дворе наше." Ову небесну деву тражи Јово, небесни ђувегџија: „Ливаде су урешене/ Бјелим цв'јетом и црвеним,/Млади Јово коња игра./У ливаду коња игра,/У ливаду копје мери,/А вила га с горе гледа,/Вила Јову говорила: -/Што ливаду копјем мериш?/Но с' обрни с десном страном,/С десном страном пут истока,/Ђе но дивно коло игра,/Ту је твоја вјереница,/Сваким добром испуњена,/И ружицом од пролећа/И гранчицом од бисера." - Јово послуша вилу и потражи девојку која се сватовима нада. - „По пољу је босиље сијала,/Подно поља рану маџурану,/Крајем поља румену ружицу,/Посред поља високу наранџу,/Поврх поља рана гарофана./Када свати за мару иђаху,/Не могаху пута разазнати,/Од мириса ситна босиока,/Од густине рапе маџуране,/Од љепоте румене ружице,/Од висине зелене наранџе,/Руменила рана гарофана."

Али пролеће дође и прође и наступи блештаво лето. Онде роса, трава и цвеће, а овде јелени - волови, калопер - јармови, босиљак - палица, жито као злато. Онде бурни сватовски појави, а овде тихи и срећни породични моменти. Онде плаховита љубав, овде блага сила која патронизира, покреће и управља. Онде младенци под заштитом кума, а овде супружници суверени са својим двором. Овај моменат из природиног живота живо представљају наше Краљичке игре и песме. Ми ћемо их по Вуку изложити. -Краљице су лепо одевене девојке од 10 до 15 на број и хватају се у коло у облику српа. На левом је крају девојка која има на глави цвећем украшен клобук, а у десној руци мач и зове се краљ (победничко Сунце). На десном крају је девојка слична оној горњој са барјаком од беле и црвене боје у руци и зове се барјактар. На сред кола седи на ниској столици девојка, чије лице покрива пешкир и зове се краљица (сунчева млада). Уз њу је једна девојка као дворкиња. Коло се окреће лево око краљице. Краљ и барјактар не хватају се у коло, већ играју за себе пред првом и последњом девојком у колу. Кад се игра сврши, онда се краљ и барјактар окрену на месту, па онда обиграју коло, те се врате опет на своје прво место. - У главноме, Вук овако описује Краљичку игру, а ми ћемо покушати да наше претпоставке, које смо у заградама већ и обележили, по могућству и образложимо.

Само име „Краљица" наводи нас на митско схватање ове игре. И према томе број играчица у колу, а то је дванаест, значио би дванаест годишњих месеци. Краљ предводи коло, али игра ван њега, и тако му је предводничка улога очито обележена. Мач у руци даје му карактер борца, а у овим приликама још и победника. И тако би посве верно представљао победничко летње Сунце. Барјактар је његов помоћник, и у њему можемо назирати Месец, као што и краљица (зрак) има своју дворкињу, која опет може да означава звезду Даницу. Свршетком кола пак краљ и барјактар окрену се на месту символишући свршетак годишњег тока, и обигравајући коло, враћају се на своје прво место, опет символишући почетак нове године у новој игри. И тако би ова игра била управ сценично представљање годишњег тока, као што су такову игру већ и стари Мисирци играли око својих храмова, подигнутих божанству Сунца. А краљичка песма пред краљевом кућом још и више нас утврђује у овој претпоставци. Ето и песме: „краљу, светли краљу,/Краљу, светли краљу, љељо!/Краљице, банице!/ Краљице, банице!/Краљице, бањице, љељо!/Устај, те пошетај,/ Устај, те пошетај,/Устај, те пошетај, љељо!/Од двора до двора,/Од двора до двора,/Од двора до двора, љељо!/До царева стола,/До царева стола,/До царева стола, љељо!/Где цар вино пије,/Где цар вино пије,/Где цар вино пије, љељо!/Царица му служи,/Царица му служи,/Царица му служи, љељо!/Из златна кондира."

У овој песми пре свега треба да уочимо то да се у њој изриком спомињу цар и краљ, а то су митски називи неба и Сунца. Стални рефрен „љељо" (светли) још нас потврђује у томе, јер је то епитетон митских светлоносних персонификација. Односно њихових жена то исто тврдимо. Краљица (сунчани зрак) се позива да „пошета од двора до двора", чиме се њен козмички карактер очито обележава, јер треба собом да озари свет. Нешто нам је теже појмити стих, где се краљица позива да оде „до царева кондира". Можда је овде миг за претпосгавку земљине (цареве жене) обилатости и дарежљивости с којим се смешао данас већ неза-памћени неки жртвенички обред. И најпосле напредно упрошћен за памћење веома погодан слог несумњивим чине да је ова песма жртвеничка и обредна.

Свакојако у Краљицама имамо један еминентан митски моменат забележен, у коме можемо назирати данашњи култ летњем сунчаном зраку, женском божанству лета. Вероватно је да се овај обред вршио око њеног златног кипа и лако може бити да нам је сем ове избледеле успомене остала тек наша омиљена игра - коло, у коме се данас тешко назире његов првашњи верско-астрономски карактер.8

Ми смо се овде тек дотакли ових важних питања, пошто нам није био смер да их опширније изложимо, већ само да помоћу њих уочимо поједине моменте митског веровања, који улазе у опсег ове наше расправе.9

8 Многобожачки Литванци имали су женско божанство љубави, које се звало Миљда и Алексота. Њему је посвећен био месец април. А Ладо је било женско божанство младости и лепоте и његове свечаности трајаху од 25. маја до 25. јуна.
9 Интересантно је уочити понеке наше свадбене обреде, који носе несумњиви мит-ски карактер. Тако у Банији веле: „кумство - божанство". Момак кад полази у црк-ву на венчање, рубине се на њему не сапињу, нити се на њему што веже, већ ру-кама притврђује на себи хаљину. Девојка се облачи у нову кошуљу; њу после об-лачи тек кад иде на исповест и на причест и у њу је мртву облаче. Облачи се с пећи или с наобручане каце. Ако иде на венчање преко воде, онда баца у њу иглу и закључан катанац. Ако иде кроз грм, онда ломи гране и лишће обема рукама. (У Плашкоме девојке идући путем ломе гранчицу и говоре: Ја не кршим гранчице, већ кршим момцима срдашце!") Девојка идући око стола просипа испод појаса јабуке, орахе, лешнике и просо. Сватови у цркву иду на велика врата, а излазе на јужна. У девојачкој кући на „пиру" кум седи источно (под сунчани исход), а стари сват према њему на запад. Кум примајући девојку окрене је „за сунцем трипут" и даје је деверу, свирачи свирају и благосиљају: „Бог поживио кумаи куму, који је њу примио, ижљубио и окренуо! Много љета!" Момак кад прими девојку после пи-ра, ухвати је за десну руку и три пута је окрене „иза сунца". Ово исто учини њоме кум у момковој кући пре вечере. Свадба се свршава колом, у коме играју кум, ку-ма, девер и младенци. Коло се игра све донде док се у жему младенци не састану.

Козмос

Чудновата црква.10 - Би један цар (божанство дневног неба), па је имао три сина (пролећње, летње и јесење Сунце), које је веома волео, али понајвише најмлађег. Једном усни да му се јавио један старац и да му је казао да сагради цркву 20 хвати дугачку, а 10 широку. Цар заборави на овај сан, те му се у сну после неког времена опет јави онај старац са истом наредбом, ну цар опет заборави на њу. А трећи пут кад му се јави исти старац, претећи му да ће зло проћи, ако не сагради цркву, онда цар одмах ујутру сазове многе мајсторе и започне градити цркву по наредби старчевој. Кад ју је саградио пак, опет се јави онај старац и каже му: „Кад си саградио цркву, мораш се постарати да добијеш и ону птицу (Сунце11), што је у цара персијскога, па да је наместиш у цркву (земља, природа), и црква ће онда сама служити, као да би сви попови и ђаци у њој служили. Ну ако ту птицу не добијеш, знај да ћеш зло проћи и црква ће се срушити (без светлости нема света)."

10 Овај лепи мит излажемо овде у скраћеном облику.
11 Овај мит има ту особеност што мимо најмлађег царевића (сунца) и сунчаног зра-ка узимље и трећи светлосни извор, а наиме ову птицу, којој се у светлењу и загревању земљином првенствена улога даје.

Цар се сад даде у бригу како да набави ту птицу и синови видећи га брижна, запитају га за узрок, ну он им не хтеде рећи, јер је мислио да му не могу помоћи. Најпосле најмилији му син својим наваљивањем дозна за његову бригу и замоли га да свакоме од његове деце даде седам товара блага, и обећа да ће свако од њих пре погинути, но да се без жељене птице врати. Тако они добију благо и пођу на пут. Ну пошто су се старија браћа почела коцкати и погубе по готову половину свога блага, најмлађи се одели од њих, те пође својим путем. На првом конаку седећи крај ватре заиште да вечера и погледа у оџак, и ту види обешена човека, како се на диму суши. На питање младог путника механџија рече да је так човек жестоки коцкар и да је на коцки све изгубио, па и живот, и да га је друштво зато обесило у оџак. Дознав пак да исти несретник дугује неком сељанину, дозове овога, и пошто намири његова претерана захтевања, даде онога из оџака скинути, те га лепо сахране. Сутрадан, путујући царски син по планинама и пустињама, дође до неке чесме и ту нађе неког старца, који му се зачуди што путује по оваком пустом пределу, где само дивљи зверови живе. У даљем разговору старац рече да је он тај човек којега је из оџака искупио и лепо сахра-нио, и да зато може искати од њега што год хоће. Царевић одговори да не потребује блага, а да му он не може дати оно што тражи. Најпосле на старчева наваљивања исприча рад чега путује, а старац му обећа да ће га одвести ка царскоме двору, где је та птица. Кад дођу пред двор персијскога цара, онда му рече старац да слободно уђе унутра, јер га неће видети. И кад прође двор, нека уђе у башту, и ту ће наћи жељену птицу у кавезу12, а око ње многе драгоцености, али да их не дира, јер ће га онда ухватити, те може зло проћи. Царевић тако уђе и узме тицу, али не могаде одолети жељи да не узме најлепшу сабљу (месечев срп) и пође натраг.

12 Средњевековњаци прво мишљаху да им сунце долази из Персије, а касније да им долази из Индије.

Ну код прве капије опазе га и ухвате, те га изведу пред цара. Цару је било непојамно да је невиђен могао проћи стражу, те му рекне, кад је тако вешт, нека му набави хата цара васанског, коме је грива од злата а тако исто и копите и коме на свету нема парњака, а да ће добити за њега тражену птицу. Царевић обећа да ће га набавити и пође. Старац га дочека и мада је знао шта се збило, ипак га упита, а царевић му исприча. Старац га благо прекори, што га није послушао и узев галију, пође с царевићем по мору путовати. Пошто пооштри своје савете царевићу, стигну пред град цара васанског и рече му да уђе у царев двор и да ће онде у коњушници жељена хата међу осталим хатовима, којих је тридесет, али да се главом не шали да се чега другог лати. Царевић, дакле, уђе у двор и узме траженог хата, али понесе и најлепше седло (прва месечева четврт). Али одједном узбуни се стража и њега ухвати. Цар се чуди што је невиђен могао проћи и обећа му дати жељена коња, ако му набави три ћерке цара грчкога. Царевић немаде куд, већ обећа да ће учинити како цар жели. Вратив се у галију старцу, старац се досетио јаду и обећа му да ће му помоћи, али му нагласи да га добро послуша, јер иначе ће погинути. Тако се опет отисну на море и дођу под сами град грчкога цара. Сад старац покаже високу кулу, где су цареве ћерке и рече му да отиђе по њих, али да ништа друго не узме, јер ће иначе пропасти. Царевић уђе у кулу неопажен и чим се појави пред девојкама, оне поустају с речима: „ето нашег суђеника, који ће нас ослободити!" Царевић се срећно врати с њима, те са старцем брзо уђе у галију, и кад буду подалеко, узбуни се царски град што несташе царске ћери. Сад путници дођу до цара васанска и од њега приме онога хата са седлом, па не дајући царске девојке, брзо отиђу. Зато се опет ужасна узбуна деси но путници срећно отплове. Сад дођу до града цара персијског и овде приме жељену птицу и сабљу и не дајући хата отплове. Овако дођу до оног места од куда су се кренули и потом сувим после три дана стигну до оне чесме, где се царевић са старцем први пут видео. Ту се један дан одморе и провеселе и старац најпосле рекне да је време да се растану, обећав му да ће га својим духовима увек потпомагати, и да се зато ничега не боји. Царевић га пољуби у руку, заблагодари му и опрости се с њиме узев собом девојке, хата са седлом, сабљу и тицу. Идући тако, дође до оне механе, где је своју браћу оставио и нађе их одрпане и оголеле. Они му се зачуде што носи собом, а он их братски прими и изљуби, те с њима заједно пође кући. Завидљива браћа сад се договоре да га убију, и да његове дарове сами предаду цару-оцу, како би их опет у милост своју примио. Небраћа изврше то и са стварима убијеног брата престану своме оцу. Цар се у први мах обрадује њима, али му жао беше најмлађега сина, о коме су небраћа говорила да се од њих одвојио и да не знају где је. Но за злочин њихов ипак се дознало, јер тица не хтеде у цркви појати, хат не хтеде у коњушници зоби и сена јести, већ све непрестано вришти, а девојке само седе и сузе роне. За све то је добро знао онај старац, јер је једном своме духу заповедио да царевића непрестано прати и да му јави ако му се буде штогод десило. Тако, чим дозна за убиство царевићево, од-мах заповеди духу ветрова да отиђе на ону планину што се сама отвара и затвара (облак), па да заити онде живе воде. Чим добије ову воду, старац заповеди другоме духу ветрова да однесе ту воду до убијеног царевића. Сад старац у оној механи поврати царевића живом водом и рече му да отиђе до очева двора и да се овде најми за слугу и све да трпи не казујући ко је. Познати га неће, јер се у лицу преобразио. И најпосле на освету да не помисли, јер ће тек тако срећан бити до гроба свога. После ових речи старца нестаде. Царевић се најми за црквењака у свога цара-оца, а гле чуда, чим уђе у цркву, тица започне дивно пева-ти, а црква служити. А кад уђе у коњушницу, хат поче вриштати, ногама копати и у њега гледати, чим пак изађе, хат се растужи. Тако исто је и код девојака, чим се појави, одмах радосно скоче на ноге, те повичу: „Ето нама нашег добротвора, који нас је избавио; ето нашег суђеника!" Цар за све ово дозна, те црквењака почне испитивати, претећи му жестоким мукама, ако истину не каже. Сад црквењак све потанко исприча и цар у гњеву своме хтеде своје старије синове предати џелату, пошто су и сами признали свој злочин. Ну пошто је црквењак већ унапред уговорио за себе два царева роба, а царева се не пориче, то он спасе своју браћу, изљуби се с њима и с царем-оцем их измири. После свега тога најстарију царевну даде најстаријем, средњу пак средњем брату, а најмлађу узме за себе. -

Иако је овај мит у својој митској основи добро сложен, ипак треба да уочимо у њему понеку црту, која изгледа као нелогична према целини. Да логичност није најјача страна митова, то смо већ нагласили, ну ипак мишљења смо да с епонеке противности овога мита даду протумачити. А наиме, изгледа нам да је овде представа о чудесној птици туђинска примеса, јер ју ни у ком другом миту не налазимо. Али иако је туђинска, ипак је посве подвргнута нашем митском систему, тако да га никако не ремети, већ само митској радњи даје веће живости, јер тек преко ње се долази до сабље (месечев срп), седла (прва месечева четврт), хата са златном гривом и са златним копитама (сунчев коњ) и до трију грчких царевна (прол. летњи и јесењи зрак). Односно оног старца пак, који наређује да се црква гради и онога који руководи царевићем, мислимо да су обојица према провиденцијалној улози својој једно и исто лице.13

13 Овоме миту је веома сличан руски мит: „О Иване царевиче и жар птице по сером волке", у коме улогу старца заштитника и помагача игра сури вук. Овај руски мит је слободнији од хришћанских примеса, те је ближи првашњем митском веровању. А и у једној Рикертовој песми налазимо основне црте овог лепог мита, и ми ју овде са њене интересантносги прилажемо у прози. - Душа васионе. - Природа је себи саградила божји храм, где се Бог на неброј начина назире и види. Годишња времена у томе храму пролазе као црквењаци разастирући и у њему шарене ћилимове. Са висина сјајем својим у огромном кору славе Бога сунце и звезде, а бездан и море прате их из својих дубина својом громогласном хуком. Божји огањ гори на вечитом жртвенику, и све живо прилази да буде жртвом. Дух човечији као жарац клечи код многих олтара, искићеним многим иконама, које тежи да схвати и протумачи. Обиље се обукло у многе облике, и сваки облик бреца својим обиљем. А где човечији дух проникне кроза спољашњи вео у битност појава, ту он види божји закон, па га види и под самим себичњаштвом. Божји дах у јутарњем поветарцу веје кроза храм да саслуша тајну сваке молитве. Осмејком својим сеје кадило на угарак очајничке побожности, а у тихом жамору свом спаја противне гласове. Са свачијег жртвеника узимље најодабраније зрно кадила, из свачијег жртвеничког пехара најчишћу кап, а из свачије молитве најдубљи смисао, који је сам он уснуо, и који опет сам он налази и појми. А да би га душе све достојније спавиле, да би ослобођене својих окова у слободи све више гредиле ка блаженству, - крепи их и снажи, јер је његова радост да види радосну своју творевину.

Клица једнобоштва у нашој митологији

У изложеној већ генеалогији сунчевој видесмо како се оно после једногодишње своје улоге узвишава на небесни престо цара и сад наступа питање: шта је с његовим оцем кад се наврши једна година царевања, кад дакле остари и умре, као што то вели наш мит? - На ово питање не можемо непосредног одговора дати, већ смо принуђени претходно нешто уочити, што ће нам омогућити да ово питање решимо.

Пре обожавања природе постојао је у наших најранијих митских предака култ душама умрлих, дајући им божанске почасти. Овај тако природан култ пак није остао без трагова, већ се они у великом броју налазе и у нашем данашњем веровању14 мада битно не утичу на наш систем веровања, али се ти трагови јасно опажају на обожавању природе, како у систему, а тако и у његовом крајњем циљу. А колико ово стоји, видети је по томе што, док је обожавалац духова веровао да дух човечији после смрти тела одлази у загробни свет, или боље рећи у свет духова, донде је и код обожаваоца природе постојало неко назирање да поједини облици небесног света, пошто сврше своје улоге, које су им намењене, одмичу у недогледну прошлост - у вечност. По овом истом систему веровања код првих се створила представа о неком генију заштитнику над породицом, братством или племеном, а код других представа о једном силном бићу, које светом управља.15

14 Колико наш народ верује у духове умрлих људи, о томе се свако могао уверити. Нас ће на овом месту интересовати само оно веровање ове врсте, које је у ближњој вези с нашом расправом. - Колико је наш култ мртвима у вези с нашим митским представама о сунцу, томе нас свакодневни живот учи. Стари Литванци на гробовима својих умрлих тешили су се тиме што су замишљали свога покојника у војничкој окрути на брзом коњу како језди преко птичијег друма (Кумовска слама) с трима звездама у руци ка вечитом рајском насељу, праћен својим друговима. Руски сељак XVI века веровао је да душе умрлих лете по дрвећу, блуде по пољима, шумама и барама, док најпосле не отиђу сунчевом истоку. Код Белоруса, Пољака и Литванаца и дан-дањи постоји обожавање предака (дедова). За овај обред опреми се кућа и припреми се софра. Пиће се пре служи, а од јела се остави у нарочити суд, који се меће на прозор. У песмам које се овом приликом певају преци се називљу „светима".
15 Овај мисаони ток, али у противном правцу, излаже једна песма македонских Срба, и ми ју дајемо овде у прози. - Вихор језди по гори зеленој, то није вихор, већ је вила, која сече гору да гради дворове. Темељ гради од старих седобрадих људи, зидове гради од ћерпича - од мале деце годишњака и полугодишњака, диреци су млади момци, прстеновани и невенчани - ћерамиде су младе девојке, прстеноване но невенчане – капије су све од младих невеста. Снаха дође, ћерка оде, али снаха девет година не роди и тек у десетој роди. Дед' свекрво, узми ситне кључе, те отварај златне сандуке, те узми златне пелене и златан појас,људи, да повијеш мушко дете (младог Бога).

А ова два, у својим закључцима толико слична верска система имају и своју додирну тачку у том лепом веровању да блажене душе умрлих одлазе на Сунце да на њему наставе свој загробни живот.

Спајање овака да мочна начела као што су начело бесмртности душе и начело вечности васионе неминовно је морало створити један виши појам, а то је појам о личном добром Богу, творцу и заштитинику стварног и моралног света, у почетку с јаким митским примесама, али од којих ће се временом све више ослобађати. У нашим митовима често видимо како се некакав седи старац, некакав човек који лечи и мудре савете даје, или некакав пустињак појављује као провиденцијална сила и увек представља обртну тачку у митској радњи. У горе изложеном миту о козму видимо таког старца представљена као господара ветрова, који су лако могли навести митског човека на назирање неке трансценденталне силе, пошто су видљиви тек у свом дејству, а не и у облику, те су могли појачати онај горе изложени мисаони правац. А у народној приповетки, у Усуду, спомиње се неки ''глас'' који сваког јутра наређује да се одреди судба сваком новорођенчету. Усуд, пак, повинујући се овој наредби, одређује сваком по неком утврђеном реду, и какву судбу одређује, такве је судбе и сам тога дана.16 И тако је и он сам слуга тога гвозденог поретка и онога гласа. Дакле, није спорити да се у нашим митовима налази представа о неком провиденцијалном бићу, коме је митски облик дат у некоме мудром и добром старцу или у гласу.

16 И многобожачки Литванци имађаху божанство Окапирмас или Оказ или најпосле Ораз, оно је било вечито и управљало је временом и атмосфером. Празновало се 25. децембра и тада су се стари Литванци чистили од својих грехова и гатали шта ће се збити.

Неминован постанак ове представе тежили смо да протумачимо спајањем старијег култа, а то је обожавање душа умрлих, са млађим култом, а наиме обожавањем природе. Ну даље развиће ове представе беше условљено све јачим развићем моралних и умних сила. Овим развићем народне душе представа о једном личном Богу добија све више језгровитости и живота, те нам она утире пута тихом и готово неприметном пријему универзалне вере хришћанства. –

Завршна реч

У горњим редовима тежили смо да без икаке застрањености расправимо истакнуто питање. Колико смо пак у томе успели, није наше да оценимо. Само бисмо напоменули да се у оваком раду засад потпуном успеху још није надати. Ну ипак, ако смо успели да њиме ма и најмање што допринесемо митолошком сређивању нашег митског градива, онда нам труд није узалудан.

Изворник:
Српска краљевска гимназија у Нишу. Извештај за школску 1905-1906. годину, Ниш 1906, стр. 3-35.