Како су Срби видели Триглава?

Из извештаја неколицине средњовековних хроничара и бројних касније написаних прегледа посвећених Триглаву најчешће сазнајемо да је ово тролико словенско божанство које се може повезати са аријским Тримуртијем, највише поштовано на северу, у Шћећину и Бранибору (нем. Бранденбург), где су постојали кипови у славу троједног; да је његова култна животиња био црни коњ из чијих су се реакција предвиђали будући догађаји, као и да се може уочити знатан број топонима који су још једно сведочанство о важности овог бога у начину на који су наши преци доживљавали свет – како његове саставне елементе, делове који га чине, тако и њихову повезаност и укупност.
Са друге стране, на дашчицама ''Велесове књиге'', као аутентичном словенском изворнику, остало је забележено ''Прослављање Триглава'':
''Молимо се и клањамо се првом Триглаву и њему велику славу појемо'' (Д-11/А). Потом, наводећи сва божанства поименце, најчешће у тројкама – тријадама (Хорос, Велес и Стрибог, а затим – Вишењ, Лељ и Летиц итд), до најмање битног, које разне систематизације тзв. словенског пантеона богова и не помињу, као што су Плодић, Пчелић, Снежић и слична, завршавају:
''То је суштина Триглава јер сви од њега потичу и њему се опет враћају'' (Д-11/Б).
Према томе, од Триглава све настаје и у њему све завршава, он је почетак и крај свега постојећег. По нечему и због нечега, због своје функције или атрибута, очигледно је испред самог Сварога за кога знамо да је ''свему роду божјем зачетник и творац је свега живог'' (Д-11/А). Дакле, према веровању старих Словена, Триглав је изнад онога који је отац богова и свеколиког живота.
Потом: ''А ми смо се молили Триглаву Великом и Малом. И Триглав нам се придружио и коњицом непријатеља поразио'' (Д-25А).
Осим тога што Словенима помаже у невољи, овде видимо да му се они моле и то – Великом и Малом. Великог Триглава чини тријада богова Сварог – Перун – Световид, а Малог Триглава тријада Хорс – Велес – Стрибог.1
Дакле, Сварог је тек један део Триглава... Који и какав – показаће нам управо српско предање.
Вратићемо се сад на ''Прослављање Триглава'' где пише: ''Јер тајна је велика, како то Сварог бива у исто време и Перун и Световид''2, а кључ и за ову тајну троичности дају српске обредне песме...

Седма тзв. иванданска обредна песма из прве Милојевићеве књиге певала се за време жетвених свечаности и у њој се наводе сви значајни богови који један до другог, у време најјачег сунца током године, преузимају цветни венац као симбол тог сунца, његовог рађања, јачања, највеће снаге, слабљења и умирања; годишњег циклуса уопште3. Осим тога што се набрајају богови, напомиње се неко њихово својство или чак и међусобно сродство: Иван (Купало) – мајка му је Сварога, отац стари Сварог, стриц Радгост, стрина Прпрша, брат Коледо... Дажбог је даждни, Велес товни, војин Перун, велики Јарило, силни Правид, Порева, светли Све(то)вид, млади Пољељ итд.
''Ивањско цвеће петрањско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Даје га силну Триглаву,
Триглаву светој тројици...''
У овој песми, Триглав је силан и састоји се од тројице. У њему једном садржана су три, која су божанске природе, и обрнуто: та три, ''света'' - како каже песма, чине њега једног – Триглава. Триглав у себи носи троструку божанственост и отуда, што ће се видети и касније у свим наведеним песмама, уз њега увек стоји атрибут -''силни''.4

Следећа песма (бр. 9) која се певала у време прослављања Купала, а интересантна је по томе што описује све радње везане за обраду и прераду лана, пружа јаснију слику о трострукој божанствености Триглава, као и известан одговор на запитаност о разлозима преимућства над Сварогом забележеног у ''Велесовој књизи'':
''Да нам стока буде здрава
Та говеда и те овце
Ти јарићи и јагањци.
Доратасти вељи коњи
Што но носе те јунаке
Миле борце Триглав бора5
Триглав бора те Троице
Вишњег бога Створитеља
Јаког Живе рушитеља
И Брањања Бранитеља.''
Сад је, према томе, јасније: Триглав је вишњи бог и не само да има својства стварања као Сварог, што је код њега тек једна од функција, већ и бранитеља и рушитеља.
Представа Триглава је сложенија од дуалитета, или антитезе, које се појављују нпр. у схватањима манихејаца или код Словена у антиподу Белобог – Црнобог. Осим једноставне противстављености, контрапункта, који су веза између два удаљена и/или међусобно супротстављена квалитета, базирајући се на броју три (чиме се практично из појма слике прелази у појам простора, односно тела, што упућује на питање димензије уопште), Триглав, за разлику од других, добијајући то своје треће лице, као божанство, у себи садржи процесе, тачније развој. Тај развој и представа о животним процесима не би били могући да у лик божанства није укључен ''трећи део, трећа тачка''.
Па ипак, конкретно у овој песми, казивач није био сасвим прецизан; када каже ''створитељ и рушитељ'' говори нам и о соларној и о хтонској природи Триглава, али његова особина ''бранитеља'' још увек није довољно јасна. Можда је то исто као кад у ''Велесовој књизи'' помаже Русичима да победе у борби? Јесте присутна и трећа особина неопходна за поимање вишег система, али и поред свог значаја (бранитеља, помоћника у невољи, ратника), још увек је недовољна да се сагледа постојање процеса као неопходног услова у доказивању да је реч о ''вишњем'' богу.
Обредна песма бр. 107 из прве књиге (певала се на Бадњи дан) представља решење.
''Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
да куда си путовала?
Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту Глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда."
Шта чињаше наш господар,
Наш господар Тригљав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?''
Силни Триглав, велики господар је, сад знамо – створитељ, држитељ и уморитељ. Процеси о којима је било речи могу се препознати: рађање, живљење, умирање, гледано из угла човека, онога који је у позицији пасивног, над којим се врше те 'радње'... Човек, као и све постојеће, се рађа, живи и умире. Али сам Триглав има другачију позицију, за разлику од човека он је активан, тај је који својим деловањем изазива ову последицу, а његово деловање је: стварање, одржавање и разградња. То што се ми рађамо, живимо и умиремо, последица је његове активности, а он је вечан...
Ово је његово чињење!
И песма бр. 137 (Млеткова и заспала девојка) из прве књиге обредних песама показује исто:
''...Триглав бору највећем
Највећем.
Вишњем бору створ'оцу
Створ'оцу.
Силну бору Држ'оцу.
Држ'оцу.
И велику Рушиоцу
Рушиоцу...''
Велики господар, по природи ствари, да би то био мора владати царством. Кад ствара – онда је владар небеса, кад држи – земље, кад мори – господари доњим светом.
Ово су његова поља деловања у простору!
Уосталом: ''По средњовековним западним европским ауторима (Ебон, Херборд и др) три главе Триглава симболизовале су његову власт над три царства – над небом, земљом и подземним светом.''6
Песма бр. 429 из треће књиге ''Песме и обичаји укупног народа српског'' још је један од доказа ове идеје:
'' Сива Жива голубичка!
Кьде си нам путувала?
''Ја сум тамо путувала,
Во Индија стар Индија,
Свако добро куповала,
А по млогу здравје сејир,
Господу је покланала,
Сильн бора Триглавому,
Што ми седит, ни зборува,
Длго много што минува,
Длго много што ћа бидне,
Длго много што живуе,
Де им имат до три сили,
Прва сила на небеса,
Друга сила на под земје,
А трећа ми на та земја...''
Сам извор из српске традиције уверава нас да Триглав има три силе, на небесима, на земљи и под земљом7. Осим тога, Сиви – Живи обелодањује оно што је било, оно што јесте, и оно што ће тек да буде. Његова величина је бескрајна, према томе он влада укупним димензијама и простора и времена.
Ово је његово дејствовање у времену!
'' Са његове три велике главе,
Са три главе великим Триглавом,
Што ми дрма светом тим пребелим,
На све стране и та сва времена...''8

Сходно томе, из претходно наведених српских народних песама се може закључити да Триглав управља:
процесима - рађање, живљење, умирање;
световима (простором) - небеса, земља, подземље и
временом - прошлост, садашњост и будућност.

Постаје јасно и зашто су бројеви који се везују за Триглава - три и (3х3) девет. Ево шта у енциклопедијском речнику ''Словенска митологија'' пише о овим бројевима:
''Број три је најзначајнији елемент бројног низа. Он симболизује довршеност и целину неког тока, који има почетак, средину и крај, и пре свега се јавља у упутствима да се три пута обави ова или она магијска радња (...).'' И: ''Временско значење има и број девет, који се схвата и као утростручавање броја три. Он се јавља у магијским текстовима и ритуалима (...).''9
Ево и потврде из средњовековних хроника: ''...у Шћећину је његов троглави идол стајао на главном од три посвећена брежуљка; приликом гатања, враног коња Триглава трипут би превели преко девет копаља положених на земљу.'' 10
Намеће се питање хоћемо ли ове Триглавове бројеве наћи и у српској народној песми и тиме доказати одређену јединственост представе овог бога код различитих словенских народа...
Да. У песми ''Сива Жива'' (бр. 177, стр. 133) из треће књиге обредних песама:
''Сива жива голубице,
Мила ћерко баба Јагде!
До куда си путовала?
''До нашега господара,
Господара Триглав бора,
И његова мила сина,
Мила сина Световида,
И његове силне браће,
Јаровита, Поревита,
Рановита, Радигоста,
Праве, Прове, Ђурашина,
Даворита, Самовила,
И остале божје силе,
У три-зраку у небесу,
У деветом кола свету,
Више њих је Тризрак Триглав,
Над деветим по три зраку,
Љубила му скуте руке,
И молила за све земно,
За све земно и под земљом.''

Примећујемо још један мотив у до сада наведеним песмама – када казивач каже ''Инђија наша земља''; сећање на Индију као прапостојбину Аријаца и Веда, где се одлази до Триглава, сачувано је у песмама које су усменим путем преношене с колена на колено и задржале се у народном памћењу све до 19. в. н. е, када су записане. Оваквих песама у српском предању има велики број, а овде ћемо навести део још само једне која се истовремено односи и на Триглава:
''... Овди нама кажу.
Рабренога војна,
Скоро ожењена,
Лепо обучена:
Своју љубу љубит!
Свима добро чинит';
Дугом пушком бити.
Бритком сабљом сећи,
Душманине своје
И племена свога.
Тог племена рода
Рода завичаја.
Рода завичаја
Србског господскога.
Србског господскога
Земље племењите.
Племените земље,
Те Инђије свете.
Те Инђије свете
Ђе но Триглав спава.
Ђе но Триглав спава
Русане уснива.''11
Песма је, по свему, нарочито важна како за Србе, тако и за Русе, на известан начин она овде та два етнонима употребљава као синонимна и у некој мери их изједначава. Тако добијамо да је Индија света земља из које је род српски господски (очигледно сећање на друштвено уређење) у којој пребива (спава) Триглав. Одакле су Срби и Руси, одатле је и Триглав. Стога је и Тримурти аријско божанство, рећи ћемо слободно, заправо божанство Срба и Руса у некадашњој древној Индији у ведском времену.12
Рећи ћемо још да се у српским народним песмама Триглав често налази у улози судије који својом појавом и пресудом изазива страхопоштовање: ''...Стаде тица Гангелица. / Уплаши се Триглав бора. / Слава, слава Триглав бору...'' (песма бр. 189, 1. књига). Или:
''...Ко превари свога друга?
Свога друга побратима
Сатрьо га силни Љељу:
Својим оцем страшним Богом.
Страшним Богом Триглав Богом,
А Триглавом светом Тројицом.
Дом му затри Прпрьруша
Страшна сеја Давор Бога,
Посланица Вишња Бога:
Створитеља Држатеља
И страшнога Рушитеља.''13
Песма под називом ''Похођанска, кад умре убрзо невеста''14 описује нам како вила плаче за својом кћерком која је преминула тек што се удала за Давор-бога. Цела родбина тугује за невестом: заовице и јетрвице – ''бијеле виле'', младожења ''млади војно Давор боре'', стара мајка – свекрва – ''стара вила'' и ''стари свјекре Триглав силни'' и питају се који је разлог њене смрти. Међутим, кад у једном тренутку она (мртва) одговори: ''Ја ње вољем војна мога, / ... / ''Војна ми је од зла рода, / Од зла рода тога грјешног, / Мајка му је смртна жјена, / Смртна жјена са земљице, / Са земљице уваћена.'', то према речима младине мајке изазва Триглавов страшни гнев:
''...Кад то зачух стари свјекре / Стари свјекре Троглав боре, / Снашици је говоријо: / ''Снахо моја бјела вило! / Данаске те ја проклињем!'' / Како рече тако створи, / Пропаде ми шћерка моја, / Пропаде ми и умрје ми. / Благослови стари свјекрје, / Благослови љубу своју, / Љубу своју црну земљу, / Да ми живи до вјекова / Зато плачем сејо моја...''
На први поглед Триглавова одлука да прокуне своју већ мртву, тек доведену снају делује страшно и прва помисао би могла бити да овај бог у својој намери да суди изражава само своје лице ''рушиоца, уморитеља''. Међутим, иза овог наизглед безобзирног суда стоји божанска свест о вишим законима. Снаја не само да се није из љубави удала за Давор-бога, што јој Триглав нигде и не замера, већ надајући се једино упливу небеског у свом будућем брачном животу, заправо презире онај део који Давор-бог наслеђује од мајке и који је земаљске природе. Тиме се она огрешује о јединство света, односно његову троичност чији је главни обезбедитељ и заштитник сам Триглав. Отуда нема сумње да је бог такав став морао да казни.
Са становишта људског, казивач нам поручује да и све што је на земљи, макар пролазно и неважно, има своју сврху и свој смисао; па био трун и у овом времену, његово постојање је важно и у дослуху са одлукама божанског.
Наведени цитат из песме показује још један ниво утемељености овакве Триглавове казне. Наиме, ко је уствари свекрва? Свекрва је, како се наводи, ''стара мајка'', ''стара вила'', ''са земљице уваћена'', љуба Триглавова – ''црна земља''. Очигледно је реч о култу земље, култу пра-мајке, остатку матријархата. Оженивши се њоме Триглав (а самим тим и народ који је опевао песму) објављује подједнаку важност мушког и женског принципа и старе богове из времена матријархата уводи у пантеон богова који су ступили на сцену са патријархатом15.
Према томе, Триглав, као тројство, је изван смене богова насталих са променама у развоју људске заједнице.
Триглав је израз самог устројства света.
Он је рођење, живот и смрт; он је прошлост, садашњост и будућност; он је небо, земља и подземље... он је пра-бог! А тако га слави и песма:
''... Ти јунаци млади храбра,
Вељи војни Триглавови,
Триглавови силна Бога,
Силна Бога највећега,
Бога стара Пра Пра Бога...''16

Како су се Срби молили Триглаву?

У првој књизи ''Песама и обичаја укупног народа српског'' појављује се још аутентичних записа у којима се помиње Триглав. Ипак, рекли бисмо да се они по много чему разликују од цитираних у првом делу овог текста; да није реч тек о народним песмама, већ о нарочитим обредним песмама, прецизније - о молитвама овом богу коју су га славиле током верских ритуала.
Пре него што их наведемо у целости, подсетићемо се да су обредне песме ''најстарији слој народних лирских песама... а обједињене су једним доминантним обележјем: извођењем у саставу древне обредне целине, што је и одредило њихову садржину и облик''.17 ''Њих прожима вера у самостално магијско дејство речи и њених носилаца у оквиру обреда...''18 ''У њима су очувани исконски симболи и култови...''19
Већ на основу употребљених израза 'древна обредна целина', 'магијско дејство речи', 'обред', 'симбол' и 'култ' – увиђамо да се налазимо на терену религије; при чему обредне песме представљају ''облик многобожачке религијске свести''.20 Данашњим речником речено – ради се о молитви, а њу нпр. једна друга религијска традиција, хришћанска, најчешће дефинише на следећи начин:
''Ми кад кажемо ријеч ''молитва'' обично мислимо на неку прошњу за нешто. И то је, ако је изречено како треба, молитва, али молитва није у првом реду тражење нечега. Она је прије свега тражење Некога, тј. Бога. Можда је најбољу и најједноставнију дала Терезија од Дјетета Исуса (...): 'За мене је молитва занос срца, једноставан поглед бачен према небу, усклик захвалности и љубави у кушњи као и у радости.'''21
''Она је срце свих врлина, најпре вере. Без молитве нема праве љубави према Богу, нема ни праве љубави према људима. Без молитве нема правог богопознања ни разумевања светих тајни вере православне, без ње не може бити ни правог познања света у коме живимо, ни људи са којима општимо.''22
''Св. Аугустин каже: 'Молитва је крик срца', а св. Иван из Дамаска: 'Молитва је уздигнуће душе к Богу.'' (...) ''О молитви говоримо као о сусрету. Она и јест сусрет у најпосебнијем смислу те ријечи. То је додир, успостављање контакта с Богом. ''23
С обзиром на број лица која се обраћају богу, молитве могу бити појединачне или заједничке (групне)24, а по самој форми разликују се три врсте – молитве прослављања (славоспеви), благодарења (захвалности) и мољења (везане за наше потребе).25
''У молитвама прослављања ми се предајемо осећањима која величају свемогућега Бога... У таквим молитвама ништа не тражимо од Господа (бога). Ми се само усхићујемо његовом величином у једној неописивој срећи што то доживљавамо.''26 У њима ''прослављамо Бога због Његове моћи, доброте и љубави''.27 ''Славоспев је израз поштовања које Му дугујемо за оно што је Он сам по себи.''28
Према томе, са сигурношћу можемо тврдити да се у првој књизи ''Песама и обичаја укупног народа српског'' налазе три заједничке молитве прослављања Триглава (мада песме бр. 197 и 198 имају и елементе мољења при самом крају).

Песма (молитва) под бројем 138.

Пјевај пјесне да пјевамо,
Пјевамо!
Наше боре да славимо
Да славимо:
Триглав бора вјеличамо
Вјеличамо.
У Триглава три снаге,
Три снаге;
Једна држи зјемљицу
Зјемљицу,
И то њебо високо
Високо.
Друга ствара свје наше
Свје наше
Трјећа руши свје наше
Свје наше.
Свје ми зјемно нејачко
Нејачко.
Слава слава Триглаву
Триглаву!
Он ми цуре милује
Милује,
За јунаке дарује
Дарује.
Свакој цури по Рајла
По Рајла
Њима свима по Трајла
По Трајла.
Љек им траје за дуго
За дуго
Живо здраво и срјетно
И срјетно.

Песма (молитва) под бројем 197.

Силни вељи Триглаву!
Триглаву!
Вишњи боже свесилни,
Свесилни!
Погледај нас нејачке
Нејачке,
Твоје створе слабачке
Слабачке,
Ми смо деца грешна ти
Грешна ти!
Слаби мали нејачки
Нејачки,
Удржи нас боже наш,
Боже наш!
Боже богов великих,
Великих!
Спаси наске и живи,
И живи!
Дуго млого година
Година.
Кад умремо узми нас
Узми нас
Твојим светлим палатам'
палатам'.

Песма (молитва) под бројем 198.

Силни велији највећиј
Највећиј!29
Силнији снажни најснажнији!
Јави свети најсветији!
Страшни страшнији најбољи!
Бого мила Тројицо!
Вишња силна држаљко!
Држи наске живи нас!
Стварај наске узми нас!
У те твоје палате
Јасне свете и вечне.
Цар царева највећи!
Створитељу свег и сва!
Бого богова највећих!
Најсилнијих и бољих!
И најгорих и најзлијих!
Горе доле и свуда!
Дај нам живот и снагу:
Свако добро и срећу,
Милост раброст и гозбу,
Добру љубав и слогу.

Ако се за тренутак присетимо наведених дефиниција молитве, рекло би се да ове обредне песме по свему одговарају критеријумима. Као молба за нешто: ''Дај нам живот и снагу: / Свако добро и срећу''; као тражење бога: ''погледај нас нејачке...''; као поглед усмерен према небу: ''вишња силна држаљко'', ''вишњи боже свесилни''; као усклик захвалности и љубави: ''Пјевај пјесне да пјевамо, / Наше боре да славимо...''; као усклик у кушњи: ''Свје ми зјемно нејачко / Слава слава Триглаву...'', или: ''Кад умремо узми нас / Твојим светлим палатам''; без кога нема правог познања света: ''Створитељу свег и сва! / Бого богова највећих!'' или '' У Триглава три снаге, / Једна држи зјемљицу / И то њебо високо / Друга ствара свје наше / Трјећа руши свје наше...'' и сл.

Пре него што наведемо и остале молитве, приметићемо да им се стихови састоје или од седам (седмерац), или од осам слогова (осмерац). За осмерац је карактеристично да његова појава указује на већу старост народних песама од оних које су писане нпр. у толико познатом десетерцу (такође, најстарији француски стих, а у Пољској поезији најзаступљенији). Седмерац, пак, у западноевропско песништво долази из литургијске латинске поезије30, па бисмо рекли да је његова појава и у случају цитираних српских народних песмама (молитвама) додатни доказ њиховог обредног, литургијског, односно религијског карактера.

Следеће три молитве31 певане су као завршни део обреда, при крају прослављања и по томе добијају карактер, прецизније позицију молитви захвалности32. Тачније, по свом месту у обреду ближе су молитвама захвалности, али по садржају још увек - славоспевима.
Овакве појаве постоје и у каснијој, као и у савременој религијској пракси, да се елементи ове две врсте прожимају, јер: ''Захвалити значи, дакле, прославити Бога'' (...), ''захваљивање Богу и славоспев уско су повезани. Практично, немогуће их је раставити.''33

Песма (молитва) под бројем 141.

Ми идемо кућицама
Нашим домима
Нашим домима.
Прослави смо велича смо
Бора Триглава
Бора Триглава!
И његове веље слуге
Љеља и Љељу,
Љеља и Љељу!
И Пољеља и Пољељу
Милу дечицу
Милу дечицу.
Кола смо на кола смо
Кола велика
Кола велика,
И велика и малога
Кола маленог
Кола маленог.
Прослави смо оживи смо
Нашег Смрхарта
Нашег Смрхарта.
Написмо се живе воде
Да не умремо
Да не умремо.
Што ј' умрло да не живи
Као ванпире
Као ванпире.
Што је живо нек се плоди
Плодом обилним
Плодом обилним.
Што с' оплоди нек остане
Нек се одржи
Нек се одржи.
Слава, слава Вишњем бору!
Бору Триглаву,
Бору Триглаву!
И Његовој светој снаги
Снаги највећој,
Снаги највећој.

Песма (молитва) под бројем 200.

Ми слави смо прослависмо,
Прослависмо.34
Прослави смо величасмо.
Величасмо силна Бога!
Силна Бога великога'.
Држитеља створитеља!
Створитеља рушитеља!
Бога нашег највећега.
Највећега Пра Пра Бога!
Који нас је сатворио.
Сатворио и одржо.
Коме ће мо и отићи.

Песма (молитва) под бројем 201.

Ој Љејљу Љејљу
Љејљу!35
Велејасни Љејљу!
Наш премили Љејљу!
Прослави смо хвалисмо,
Велича смо Вишњега!
Превишњега и јасњега!
Триглав Бога највећег.
Свету Тројцу најјасну.
Створитељицу најјачу.
Одржатељицу најкрепку.
Рушитељицу најстрашну.

Осим што се из граматичког лица може закључити да је реч о заједничким (групним) молитвама, додатну потврду за ово пружа нам и појава припева (рефрена) као вербалног дела обреда. Припев има функцију да истакне одређене делове молитве, али и да у верски обред укључи већи број људи и да, кроз дијалог, интензивира емоционалност читавог догађаја. Заправо, припев у молитви је бесмислен ако није присутна група људи која ће га изговарати или певати. Учествујући на тај начин у ритуалу, активно, заједница потврђује своју повезаност, како једних са другима, тако и у свом заједничком односу према богу. Постоји утврђен однос тј. склад између онога који води обред и осталих у групи који му присуствују, као и целе групе, свих учесника обреда заједно - према богу.

Припеви у молитви 138: пјевајмо, да славимо, вјеличајмо, три снаге, зјемљицу, високо, свје наше, нејачко, Триглаву, милује, дарује, по Рајла, по Трајла, за дуго, и срјетно.
Припеви у молитви 197: Триглаву, свесилни, нејачке, слабачке, грешна ти, нејачки, Боже наш, великих, и живи, година, узми нас, палатам'.
Припеви у молитви 198: највећиј', најснажнији, најсветији, најбољи, Тројицо, држаљко, живи нас, узми нас, палате, вечне, највећи, свег и сва, највећих, и бољих, најзлијих, и свуда, и снагу, и срећу, и гозбу, и слогу.
Припеви у молитви 141: нашим домима, бора Триглава, Љеља и Љељу, милу дечицу, кола велика, кола маленог, нашег Смрхарта, да не умремо, као ванпире, плодом обилним, нек се одржи, бору Триглаву, снаги највећој.
Припеви у молитви 200: прослависмо, величасмо, силна Бога, великога, створитеља, рушитеља, највећега, пра пра Бога, сатворио, одржо, и отићи.
Припеви у молитви 201: Љејљу, хвалисмо, Вишњега, јасњега, највећег, најјасну, најјачу, најкрепку, најстрашну.

Читава појава је разумљивија ако је упоредимо са тзв. 'одговарањем на литургијама' у хришћанској православној цркви:
''Свешт: Рцем вси от всеја души, и от всего помишљенија нашего рцем.
Појци: Господи помилуј.
Свешт: Господи сведржитељу, Боже, отец наших, молимтисја, услиши и помилуј.
Појци: Господи помилуј.
Свешт: Помилуј нас, Боже, по велицјеј милости твојеј молимтисја услиши и помилуј.
Појци: Господи помилуј (3 пута).''36

На примеру молитве под бројем 198, следи:
Лице које води обред: Силни велији највећиј!
Остали учесници у обреду: Највећиј!
Лице које води обред: Силнији снажни најснажнији!
Остали учесници у обреду: Најснажнији!
Лице које води обред: Јави свети најсветији!
Остали учесници у обреду: Најсветији!
Лице које води обред: Страшни страшнији најбољи!
Остали учесници у обреду: Најбољи!
Лице које води обред: Бого мила Тројицо!
Остали учесници у обреду: Тројицо!
Лице које води обред: Вишња силна држаљко!
Остали учесници у обреду: Држаљко!
Лице које води обред: Држи наске живи нас!
Остали учесници у обреду: Живи нас!
Лице које води обред: Стварај наске узми нас!
Остали учесници у обреду: Узми нас! итд.

Припеви у старим српским молитвама Триглаву по правилу, дакле, понављају последњу реч претходног стиха. Та кроз припев истакнута реч појачава разумевање суштине бога, у овом случају Триглава, његових главних особина, али говори и о улози, очекивањима, односно судбини човека. Када се појављују припеви ''највећи'', ''најснажнији'', најсветији'', ''најбољи'' и сл., на делу је величање бога, али у исто време и инвокација, призивање бога преко његових атрибута; док припеви ''Тројицо'' или ''Триглаву'' представљају директно клицање, зазивање Бога.
Ево још једног поређења са украјинском народном традицијом у молитви ''Слава велика''37:
Лице које води обред: Слава Сварогу – нашому богу!
Остали учесници у обреду: Слава!
Лице које води обред: Слава Дажбогу! Слава Перуну!
Остали учесници у обреду: Слава!
Лице које води обред: Славу спiваймо Матерi-Славi!
Остали учесници у обреду: Слава!
Лице које води обред: Слава Мокошi! Лелi i Ладi!
Остали учесници у обреду: Слава! итд.

Према томе како Григориј Андрејевич Глинка у свом делу ''Древна религија Словена'' описује обред у славу Световида, закључујемо да је припев једно од обележја звучног дела обреда; друго обележје у погледу звука представља употреба инструмената:
''Тада је велики првосвештеник, дошавши к престолу, клекнуо на колена и, подигавши златну чашу, почео да чита молитве; после приношења чаше рогу који је стајао у руци (кипа) Световида (...) и све се потресло од гласова труба и рогова, од звука бубњева, звона, струна, гусли (...) и гласова појаца који су клицали ''слава!''.''38
Паралела постоји и у српској традицији. Милош С. Милојевић је описао употребу инструмената као звучног дела обреда у српским молитвама Триглаву - код песама бр. 197. и 198: ''Сад узму они дудуке. Највећи дудук метну на рамена њих неколициле, па се грабе да сви у њега дувају. Оне мање дудуке носе око највећих, но тако, да већи долази до највећег, па по степену, док се сва та гомила неогради најмањим у које дувају момчићи. На један мах задувају сви у своје дудуке. У велики удевају и повише пискова, па дувају њих и повише негде. (...) Кад сви задувају у дудуке подигне се такви урлик, писак, врисак, мумљање и бог те зна каквих ту гласова нема...''
Закључујемо да ако у оба случаја инструменти имају исту функцију, онда се мора радити и о томе да и вербални део обреда који они прате такође има исту функцију; па ако је ''првосвештеник почео да чита молитве'' да је онда и у случају овакво устројеног српског обреда реч такође о молитвама.
И као последње, али не и најмање важне доказе да наведене песме заправо представљају изворне старе српске молитве Триглаву, навешћемо још две радње које су пратиле 'извођење' оваквих песама:
''Овако дувајућиј обиђу девет пута око села (...) и ако могу трипут мало даље од села... Овај атар или мало већи простор од села обилазе не девет, него трипут и опет се враћају одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад и први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.''39
Примећујемо да је читав обред прожет магијском функцијом специфично Триглавових бројева – три и девет. Но присутна је још једна појава данас позната у пракси хришћанске цркве; реч је о опходу у круг. Мештани обилазе село или простор око села три пута! А Дмитриј Зелењин описује једнако овакав ритуал код Руса и Белоруса, наводећи уз читав низ сличних примера, да је управо тај обичај, као прототип, у хришћанску цркву дошао из народне религије.40 Сетимо се да обред венчања данас налаже да младенци три пута обиђу по цркви, или да се о већим празницима обилази око цркве, а да савремене литије (групна молитва!) по свему нису ништа друго него овај исти опход око села сачуван из ранијег времена и из народног веровања.
Потом: ''гатају по коњским корацима и то, ако коњ десном ногом корачи, биће добро, нашта су наменили, ако левом хрђаво. Воде коње да прескачу преко врљика и то увек лијо, па ако прескоче најпре, три, па 7 па 9 без да се копитама додарну до врљика и без да се узтежу тада ће такође бити врло добро, иначе зло и хрђаво.''41
Треба ли подсећати да су у Триглавовом светилишту у Шћећину гатали на исти начин? Да је понашање коња у оба случаја представљало израз воље самог Триглава? Да се ова воља тумачила по истом моделу?
И можемо ли ићи и корак даље: ако је обред био до те мере сличан како на Балтику, тако и на Балкану (на овом примеру), или широм руског пространства, јесмо ли ближе сумњи да је оно што данас зовемо словенска митологија заправо одраз јединственог религиозног, ритуалног система?

Напомене
1. Види: ''Свято-Русские Веды. Книга Велеса'' - перевод, пояснения А. И. Асова, стр. 315. Такође, у свом тумачењу ''Велесове књиге'', Галина Лозко понудила је реконструкцију дашчица 11-А и 11-Б, према којој у Сварзи највише место заузима Велики Триглав кога чине Сварог (у улози оца), Перун (сина) и Световид (духа). Види: ''Велесова книга – Волховник'' – лiтературний переклад, укладення те коментарi Г. С. Лозко, стр. 327. Са друге стране, Гиљфердинг у својој књизи ''Историја балтичких Словена'' доказује како су Световид и Триглав по много чему једно божанство, полазећи од обреда гатања који је сличан, преко поликефалности, до коња (истина различитих боја) преко чијих поступака се предвиђа будућност. Види: ''Исторiя балтiйскихъ Славяанъ'' - А. Гильфердинг, стр. 165.
2. Види: ''Велесова књига'', 1. део, стр. 151.
3. Иста песма: ''Плаветно цвеће кољедско, / Кољедско цвеће купалско! / Купал га бере те бере / Свом брату млађем говори: / ''Мој брате млади Коледо! / Ево ти цветак обиља! / Плети га брале плети га, / Чувај га брале чувај га. / До мога смртна умрења, / До твога чудна рођења / И до твог страшног умрења. / Сачувај брате млађани! / Нашему брату најмлађем / Божићу сину Сварога.'' (...)
4. У другом делу текста видећемо како се у многим песмама ово 'силни' појачава: ''силни, вељи, највећиј'', ''свесилни'', ''вишњи, свети, најсветији''...
5. Уобичајено, попут других народа, Срби су користили еуфемизам 'бор', како би избегли директно помињање речи 'бог'.
6. ''Словенска митологија – енциклопедијски речник'', стр. 538.
7. Тј. прав, јав и нав.
8. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', књига 3; песма бр. 193 (Радгост и гости), стр. 144-145.
9. ''Словенска митологија – енциклопедијски речник'', стр. 54.
10. ''Словенска митологија – енциклопедијски речник'', стр. 539.
11. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', књига 1; песма бр. 247 (Војну).
12. Проф. Сретен Петровић у књизи ''Систем српске митологије'' (стр. 191) закључује да су ове песме новијег датума или знатно прерађене. Рекли бисмо, да када се народ нађе у одређеној ситуацији у новијем добу, присећа се и опева сличну ситуацију из своје историје и у њој налази надахнуће и могуће разрешење за искушења којима је изложен у том тренутку када настаје песма. Таквих појава има и у народној (и епској и лирској) поезији, у песништву, али и у уметности уопште. Сетимо се нпр. филма Здравка Шотре ''Бој на Косову'' у коме се у радњи која се тиче саме Косовске битке (1389) преплићу дијалози у вези са ситуацијом у којој се Србија поводом косовског питања нашла крајем 20. века, као и мотива за настанак тог филма. Или, пример слике Паје Јовановића ''Сеоба Срба'' (1896) , настале као наруџбина од стране патријарха Георгија Бранковића којом је хтео да подсети како Срби са Косова нису народ тек побегао од Турака, већ ратници, под оружјем, пристигли на територију данашње Војводине са већ унапред договореним условима и статусом, што је требало да изазове реакцију аустро-угарских власти крајем 19. века. Вергилијева ''Енеида'' је сличан пример. Тако је народ у страху од непријатеља (највероватније Турака) сместио у песми Триглава на аријски простор; чињеница да је народ у неко касније време у својој потреби да се заштити и ојача морал, присетио се аријског ареала и једнокрвности са Русима, доказ је да је сачувао вишевековно сећање на своје аријско порекло, а да је у времену невоље имао потребу да се позове на њега... То што је песма новијег датума не умањује њену аргументацију, напротив, говори колико је и после толиких векова остало живо сећање на братство, порекло, па и архетип.
13. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', књига 1; песма бр. 191.
14. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', књига 2; песма бр. 348, стр. 208-211.
15. Ова одбрана матријархата и старих богиња није случајна. Тако, Григориј Андрејевич Глинка у својој књизи ''Древна религија Словена'' наводи женско божанство Триглаву и за њу каже да је то богиња земље којој нису градили храмове у насељеним местима, већ су се њој молили по кијевским пољанама и ливадама. Представљана је као жена са три главе које су свака за себе означавале три начела, тачније елемента на земљи: земљу, воду и ваздух (док још богови нису људима подарили огањ) или долине, горе и шуме. И Триглаву је карактерисало разумевање прошлог, садашњег и будућег.
16. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', књига 1; песма бр. 216.
17. ''Речник књижевних термина'', стр. 498.
18. ''Речник књижевних термина'', стр. 499.
19. ''Речник књижевних термина'', стр. 500.
20. ''Као и други облици многобожачке религијске свести, тако су и обредне песме биле вековима на удару црквених забрана и прогона, о чему постоје многа документа. Упркос томе, виталне лирске обредне форме, чуване у породици и у широј људској заједници као светиња и аманет предака, пратиле су и даље, тајно или јавно, свакидашњи људски живот. Добар део наше лирске народне традиције у целини прожело је 'паганско осећање живота' (В. Недић).'' Види: ''Речник књижевних термина'', стр. 499.
21. Види: http://www.katolici.org/kolumne.php?action=c_vidi&id=10230
22. Види: http://pic4.piczo.com/Bogoslovlje-KJV1611/?g=39814760
23. Види: http://www.skac.hr/biblija/1_moliti_s_biblijom.htm
24. ''Још нас поучава да се молимо појединачно, насамо у својој соби (Матеј 6,6), али да је такође потребно молити се заједнички, особито у храму, са другом браћом у вери, на заједничком богослужењу...'' Види: http://veronauka.tripod.com/latinica/knjige_lat/molitvenik_lat/molitvenik_lat.htm.
25. ''Веронаука у кући'', стр. 106-112.
26. ''Веронаука у кући'', стр. 107-108.
27. Види: http://veronauka.tripod.com/latinica/knjige_lat/molitvenik_lat/molitvenik_lat.htm
28. Види: http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm
29. Примедба М. С. Милојевића: ''Тако се повторавају, после сваке врсте последњи слогови и речи од ових.''
30. Види: ''Речник књижевних термина'', стр. 515-516, 701-702.
31. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', 1. књига.
32. ''У молитвама благодарења ми се захваљујемо Богу... на добрима која су нам дарована. (...) Молитве благодарења су, дакле, израз захвалности наше душе за сва добра којима смо од Бога даровани (''Веронаука у кући'', стр. 108).'' ''Захваљивање је израз наше захвалности према Богу за оно што је учинио за нас (...); захваљивање нас доводи у склад с плановима које Бог има за нас и оно постаје саставни део нас самих (http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm).''
33. Види: http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm.
34. Примедба М. С. Милојевића: ''Тако се последње речи препевају после сваке врстице.''
35. Примедба М. С. Милојевића: ''Тако се последње речи препевају после сваке врстице.''
36. Види: ''Одговарање на недељном и празничном вечерњу, јутрењу и литургијама'', стр. 5.
37. Види: ''Волховник – Правослов'', стр. 38.
38. ''Древняя религия Славян'' – Глинка, Григорий Андреевич, огл. ''Храм Световида''.
39. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', 1. књига.
40. ''Обыденныа полотенца и обыденные храмы'' - Дм. Зеленинъ, стр. 3-8.
41. ''Песме и обичаји укупног народа српског'', 1. књига.

Литература
1. ''Песме и обичаји укупног народа српског'' – сакупио Милош С. Милојевић. Књига прва – обредне песме. У Државној штампарији у Београду, 1869.
2. ''Песме и обичаји укупног народа српског'' – сакупио Милош С. Милојевић. Књига друга – свадбене песме. У Државној штампарији у Београду, 1870.
3. ''Песме и обичаји укупног народа српског'' – сакупио Милош С. Милојевић. Књига трећа. У Државној штампарији у Београду, 1875.
4. ''Одломци историје Срба'' – Милош С. Милојевић. Репринт издање: ИКП ''Никола Пашић'', Београд 2000.
5. ''Систем српске митологије'', 1. књига – Сретен Петровић. ''Просвета'', Ниш 2000.
6. ''Велесова књига'', 1. део. ''Пешић и синови'', Београд 2000.
7. ''Словенска митологија – енциклопедијски речник''. ''Цептер'', Београд 2001.
8. ''Древняя религия Славян'' – Глинка, Григорий Андреевич. Митава, 1804.
9. ''Свято-Русские Веды. Книга Велеса'' - перевод, пояснения А. И. Асова. ''Фаир пресс'', Москва 2001.
10. ''Велесова книга – Волховник'' – лiтературний переклад, укладення те коментарi Г. С. Лозко. Континент-Прим, Вiнниця 2004.
11. ''Веронаука у кући'' – православна верска читанка. Фонд Архиепископије београдско-карловачке Српске православне цркве, Београд 2001.
12. ''Речник књижевних термина''. Институт за књижевност и уметност у Београду / ''Нолит'', Београд 1985.
13. ''Одговарање на недељном и празничном вечерњу, јутрењу и литургијама'' - Издање Светог архијерејског синода Српске православне цркве.
14. ''Волховник – Правослов'' - Г. С. Лозко. Сварог, Київ 2001.
15. ''Исторiя балтiйскихъ Славяанъ'', т. IV - А. Гильфердинг. Изданiе Д. Е. Кожанчикова, С.-Петербургъ 1874.
16. ''Обыденныа полотенца и обыденные храмы'' - Дм. Зеленинъ. Типографiя императорской академiи наукъ, С.-Петербургъ 1911.
17. Интернет стране: http://pic4.piczo.com/Bogoslovlje-KJV1611/?g=39814760, http://veronauka.tripod.com/latinica/knjige_lat/molitvenik_lat/molitvenik_lat.htm, http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm, http://www.katolici.org/kolumne.php?action=c_vidi&id=10230, http://www.skac.hr/biblija/1_moliti_s_biblijom.htm.