|
ГУМНО (ПА ЈОШ БОГОВО)
“Гумно, n. Die Drefchtenne, area. У Црној Гори и онуда
по приморју, гумна су постављена и околомаћена каменом. Онамо се понајвише
по гумнима ИГРА (јер су многе куће по таковој врлети да ваља тражити мјесто
гдје се може играти) а и људи на коломату1
њиховом сједе и договарају се за различне ствари. Међу оне ствари које
дјевојци не могу доспети, броји се онамо и гумно.”
Гумна се помињу у народним песмама (ове стихове Вук Караџић наводи уз
текст о гумну):
„Играх се златном јабуком
По пољу, по меденоме,
По ГУМНУ, по сребрноме...“
Тако, дакле, Вук Караџић каже да је гумно ПРОСТОР за вршидбу, у Црној
гори често ограђен („оКОЛОмаћен“) каменом оградом. Такав простор не може
бити дат девојци у мираз, према традиционалном црногорском народном праву,
као што јој у мираз не може бити дата било каква непокретна имовина. Овако
како га је Вук Караџић описао, то је простор за окупљања, можда чак и
за одржавање скупштине братства или племена, обзиром на податак о окупљању
и разговорима мушкараца. Простор за игру, „игриште”, подразумева ОРО или
КОЛО, плес који се игра у КРУГУ (другачији плесови у Вуково време у Црној
Гори нису ни постојали), што нас опет води до обредних места. Врло слична
гумна постоје у Херцеговини, Далматинској загори и у Истри, јер су то
подручја богата каменом, са традицијом његове обраде и градитељства од
камена.
Гумно (понегде се каже “гувно”) је, у Србији, изравњан и добро очишћен
простор који је служио за вршидбу и вејање жита. Жито је ту довожено колима,
после жетве, а онда је преко њега КОЊ ходао, како би се зрно жита одвојило
од плеве. Посебно је било добро ако би дунуо ветар, те развејао плеву,
тако да остане само зрно. Врло често, у центру оваквог простора би био
један стуб за који би коњ био везан дугим канапом, тако да је сам могао
да се креће уКРУГ, уз минимални надзор људи. У Србији је гумно ретко имало
ограду, још ређе камену, али је и ту било кружног облика, због кружног
кретања коња око стожера.
Гумно са стожером
Ипак, било је јасно ограничено од околног простора,
макар плитким ровом („оборано“) или ниским земљаним бедемом.
Реч ГУМНО је стара, прасловенска; и данас слично звучи и исто значи у
различитим словенским језицима. За гумно су везане и бројне обредне радње2
у вези плодности и берићета. То нам није чудно, јер гумно и јесте стециште
свег рода жита.
Гумно је један сакрални простор, центар култа плодности, било да је породично,
приватно или сеоско. У Русији се веровало да на гумну живи Гуменик3
или Овиник, који је замишљан као старац у белој одећи, заштитник жита.
Супротно од тога, на напуштеним, “пометним” гумнима се, како се веровало
у Србији, скупљају “нечисте силе”, „нечастиници“ и вештице.
“Ни о трн, ни о грм,
Већ на пометно гумно!”
Ови стихови су речи бајалице за коју се веровало4
да је изговарају вештице, када се намажу специјалном “вештичјом машћу”,
како би могле да полете. Зато је ноћу требало избегавати гумно, не ићи
на њега “без велике невоље”.
Али, кад поново погледамо стихове који помињу гумно,
запажамо оно „играх се ЗЛАТНОМ ЈАБУКОМ, по пољу, по меденоме, по ГУМНУ,
по сребрноме...“. Златна јабука је у народним песмама уобичајен епитет
за СУНЦЕ. Да ли постоји могућност да је онај ко је ово спевао желео да
нам каже како се „играо са Сунцем”, како је посматрао кретање Сунца на
пољу и на ГУМНУ? Ово гумно са наше слике је лако могло да буде схваћено
као један сунчани сат.
Можемо да претпоставимо да су баш народни “звездознанци” ширили приче
о вештицама на гумну, како би на миру, ни од кога ометани, могли да посматрају
ноћно небо.
Нема много сачуваних озиданих гумна у Србији. Али постоје бројни топоними
који у свом имену имају реч ГУМНО. Најпознатије је Царево гумно, Краљичино
гумно, Бакарно гумно, Медено гумно, Гумниште, Богово гумно (2 топонима).
Исти називи места се срећу и у Бугарској и Македонији. У Црној Гори, изнад
Будве, на брду Спас, постоји локалитет Вилино гумно.5
Један бугарски истраживач6, који
је написао књигу “Медено гумно”, сматра да је гумно СИМБОЛ претхришћанске
Бугарске.
Гумно у Ораховцу, у Боки Которској. Камење ограде
је прилично велико.
Не можемо да одолимо а да не прикажемо и један необичан извор, ограђен
сувозидом, у близини овог гумна из Ораховца у Боки. И само гумно, због
великог камења на свом ободу, а и овај извор, асоцирају на мегалитски
начин градње.
Извор у близини гумна у селу Ораховцу у Боки Которској.
КРУГ воде у каменом кругу.
Поменули смо “играње златном јабуком, на гумну…” Гумно је, очигледно,
КРУГ.
Сигурно је да је тумачење стилских фигура у уметности увек незахвалан
посао. Зато, завирили смо поново на „Google Earth“, да видимо какво је
то БОГОВО ГУМНО, шта је на том „гумну“ тако посебно да би било приписано
највишем принципу, богу. Чекало нас је изненађење:
Богово Гумно; већи и мањи круг се лако уочавају.
Ето, то је то Богово гумно. Могуће је да нас очи варају, али на месту
које је на војним картама обележено тим именом, могу се назрети ДВА КРУГА.
Изгледају оштећени, њихов обим није пун, али ништа се са сигурношћу не
може рећи док се не оде на терен и док се не погледа. Сателит је ипак
фотографисао са велике даљине. Онај већи круг, према размернику датом
на дну снимка, има пречник од око 120 м, онај мањи око 80 м.
Колико има кругова на планини Девици? Проверићемо.
Околни географски појмови нам дају за право. У близини Боговог гумна је
локалитет и поток Бабинац, који чувају успомену на БАБУ7
(Мокошу). На њу асоцира и име оближњег села Галибабинца. Око 900 метара
североисточно од већег круга, налази се БУНАР питке воде, Мало врело.
„НЕ ДИРАЈ МОЈЕ КРУГОВЕ“
Овај узвик се приписује грчком мудрацу Архимеду. Предање
каже да је то узвикнуо неколико тренутака пред своју смрт. То нам даје
за право да помислимо да је те кругове сматрао веома важним, важнијим
чак и од сопственог живота.
Кругови јесу били важни у античка времена. У центар сваког већег круга
на земљи, могло се стати и посматрати небо и кретање небеских тела на
њему. Круг се може оградити зидом, тако да ти зидови чине ОБЗОРЈЕ. Ако
је у центру круга стајао СТУБ (СТОЖЕР или СОХА)8
, тај стуб би у подне бацао сенку право на СЕВЕР. На ободу круга могло
се обележити место изласка и заласка Сунца на краткодневицу, равнодневице
и дугодневице. Правац сенке стуба би јасно показивао промене правца зрака
Сунца. Стари Грци су овакав стуб називали ГНОМОН.
Ако би посматрач стао пред стуб (стожер, соху) ноћу, окренуо се према
северу, тако да врх стуба упире у звезду Северњачу, могао би посматрати
како се небески свод окреће око те звезде, по 15 степени сваког сата.
Након неколико ноћи посматрања, већ би сигурно могао да одреди тачно време
у сваком тренутку ноћи.9
Свака кружна грађевина је могла имати исту сврху (између осталих сврха).
Лако се може замислити да, на пример, Арена у Пули има свој „прозор“ кроз
који се, гледајући из центра кружне10
грађевине, види излазак Сунца на краткодневицу, равнодневице и дугодневице.
Онај ко познаје ове небеске појаве, могао ју је користити за одређивање
календара, сваке године изнова.
Овде се може ставити приговор да је арена имала сасвим
другу сврху: у њој су се одржавале гладијаторске борбе. Али, зар нису,
можда, баш гладијаторске борбе биле заправо РИТУАЛНО ЖРТВОВАЊЕ БОЖАНСТВУ,
зар није погинули гладијатор могао да буде људска жртва Богу, коју је
он сам „одабрао“? Зар није гладијатор који је победник тиме постао „миљеник
богова“? Зар није онај други, који је изгубио борбу и погинуо, „изгубио
њихову милост“ и тиме одређен да буде жртва? Кад на тај начин сагледамо
једну арену, она постаје култни простор, поприште ритуала жртвовања божанству.
Многи антички градови су имали своје кружне грађевине, а те кружне грађевине
су могле имати и неку профане, али и сакралну или астрономску намену.
Реконструкција Картагине, грчке колоније на северу
Африке (данашњи Тунис).
На овој слици је приказана реконструкција града Картагине,
грчке колоније на северу Африке. Одмах запажамо кружну формацију иза градског
бедема на обали мора. Према досадашњим сазнањима, то је била унутрашња,
ратна лука, у којој су били усидрени бојни бродови. Ако се запитамо због
чега је ова лука имала баш кружни облик, са исто тако кружном централном
платформом, одговор се сам намеће. Такво једно место је ИДЕАЛНО за посматрање
неба и обуку младих помораца у вези са оријентацијом на отвореном мору
и навигацијом. То подразумева прецизне податке о појавама на ноћном и
дневном небу. Познато је да се поморци од давнина оријентишу на мору према
положају звезда ноћу, а према положају Сунца дању. Ако су Картагињани
све ове појаве посматрањем проучили, сасвим је извесно и да су били способни
да направе и свој календар.
Могли бисмо сада да покажемо слике многих КРУГОВА, кружних грађевина различитих
народа које су настале од неолита до средњег века. Могли бисмо и да покушамо
да докажемо своју тезу да су ове грађевине имале своју „календарску употребу“;
јер, рачунање времена према Сунчевој години је откривено давно.
„Рг Веда“ 11, древни текст стар
око 4 000 година12 , у својој химни
- загонетки прве мандале (мандала значи КРУГ, тако су у аријевској традицији
названа поглавља „Рг Веде“), каже следеће:
„Са ДВАНАЕСТ паока, који се не троше
Окреће се точак Закона на небу;
На њему, о Агни, у паровима стоје,
Њих седамсто двадесет, белих и црних...“
Зар има некога коме није јасно да је ТОЧАК Закона заправо ГОДИНА; ДВАНАЕСТ
паока су месеци у години; податак о седамсто двадесет белих и црних птица
„у паровима“ открива нам 360 дана (белих) и 360 ноћи (црних птица). Сад,
питамо се ми: да ли су ведски Аријевци погрешно израчунали да година има
360, уместо 365 дана? Нису, али о томе нећемо сада говорити, већ онда
кад будемо причали о различитим познатим старим календарима. И данас се
тзв. „пореска година“ рачуна као да има 360 дана, па нико не сматра да
је то погрешно.
Овде, желимо да покажемо једну фотографију. Фотографија, наизглед, нема
никакве везе са календаром. На њој је једна коларска радња из педесетих
година двадесетог века, снимио ју је давно Миодраг Б. Ђорђевић13
, ликовни уметник, мајстор уметничке фотографије из Београда.
Власник ове радње сигурно није читао „Рг Веду“. Није
ни могао, први пут је преведена на српски језик 2008. године. Није могао
ништа да зна о ведском „точку Закона са дванаест паока“. Али, скоро сви
његови точкови, довршени и недовршени, имају по ДВАНАЕСТ паока. Мајстор
је правио своје точкове следећи АРХЕТИП, колективно несвесно памћење.
Тако га је научио мајстор који га је учио занату, овога опет његов мајстор-учитељ
и тако у прошлост...
Дубоко смо свесни да је у древна времена календарско знање имало сакрални
значај. То знање је било део корпуса СВЕТОГ ЗНАЊА, које су могли поседовати
само нарочито обучени појединци, који су у свом народу имали посебно место.
На пример, древни келтски (из Велса) бард Талиесин, који је, према истраживањима
британских аутора живео у шестом веку нове ере, у својим песмама14
помиње велшанског астронома, звездознанца Talchearna.
Ако је тада неко био означен као ЗВЕЗДОЗНАНАЦ, то значи
да су морала постојати специјална астрономска знања које је та личност
познавала. Широм Британског острва постоје бројне кружне грађевине, за
неке од њих се поуздано зна да су могле да служе за одређивање тачног
датума ДУГОДНЕВИЦЕ или КРАТКОДНЕВИЦЕ (Newgrange у Ирској или Stonehenge
и Glastonbery у Британији су најпознатије). Талиесин звездознанце означава
као „мудраце од првобитне науке“.
Caer Donegal, кружна грађевина у Ирској. Могла је
имати и војну, али и друге намене.
Caer Donegal (Griahan of Ailaeach) – снимак из ваздуха.
Исто – сателитски снимак.
Ову тврђаву, која се другачије зове Цаер Аилаеацх или Гриахан оф Аилаеацх,
према ирским легендама, сазидао је митски краљ Дагда15,
поглавар народа чаробњака Tuata de Danaan, за свога сина Aeaha који је,
наводно, сахрањен у самом центру утврђења. Ово практично значи да ирски
народ не памти када је ова тврђава саграђена, а немамо података да је
њена старост научно утврђена. У раном средњем веку, тврђаву су тешко оштетили
Нормани приликом једног од својих бројних упада у Ирску, али је у деветнаестом
веку обновљена. Њен кружни облик је јасно видљив на свим сликама; њена
два улаза, већи и мањи, такође. Немамо податке да су ту вршена астрономска
мерења, нити осматрања.
Већ дуго покушавамо да нађемо неку такву кружну грађевину на подручју
Србије, како би обавили посматрање и доказали да је и наш народ имао своја
астрономска и календарска знања. Када је професор Ненад Јанковић, пре
више деценија објавио своју књигу16
о народној астрономији, он се чудио чињеници да ГОТОВО СВАКИ неписмен
српски сељак, ратар или сточар, у сваком тренутку године зна тачно који
је дан, колико има дана до славе, колико има дана до Божића или до Ускрса.
И сам стари професор се питао: КАКО?
И ми се питамо: КАКО?
Зато, крећемо поново на висораван планине Девице и тражимо СВОЈЕ КРУГОВЕ.
(...)
Напомене
1 - КOЛOМАТ је стара реч
кoја је изишла из упoтребе. Кoрен речи је КOЛO, дакле, “круг”. КOЛOМАТ
би, према тoме, биo некакав кружни зид.
2 - O oбредним радњама на гумну је веoма
детаљнo и аргументoванo писаo Никoс Чаусидис. (в. Никос Чаусидис, Митологизираното
гумно во словенска култура 1. Studia mythologica slavica X, 2007, 83-104).
Рад је дoступан на интернету. Мислимo да би се Чаусидис, чији је текст
биo инспирација за настанак oве књиге, oдушевиo када би видеo Бoгoвo гумнo.
3 - Светлана Тoлстoј и Љубинкo Раденкoвић, Слoвенска митoлoгија: Енциклoпедијски
речник, Zepter book world, Беoград, 2004.
4 - Шпирo Кулишић, Петар Ж. Петрoвић и Никoла Пантелић, Српски митoлoшки
речник, Етнoграфски институт САНУ и Интерпринт, Беoград, 1998.
5 - Тамo се сада налази рестoран Видикoвац,
а пoред њега пoстoји и гумнo нoвије израде, такoђе кружнo, зиданo каменoм.
6 - Иван Венедикoв, Меденo гумнo, Тракија, Стара Загoра, 1991. (Књига
је дoступна на интернету, на бугарскoм језику.)
7 - Питамo се, имају ли oви лoкалитети
везе и са средњевекoвним „БАБУНИМА“?
8 – Према грчкoм миту, Херакле је градиo стубoве где гoд је oдлазиo. Тo
мoже да значи да је oн тиме шириo астрoнoмскo знање, пoказујући људима
правила кретања Сунца пo небу, а истoвременo и правила кретања сенке стуба.
Гибралтарске стене се и данас називају Херкулoвим стубoвима.
9 – Аутoрка oвoг текста се у oвo више пута уверила у тoку свoг детињства.
Њен деда, Љубинкo, пoзнаваo је oву вештину: знаo је тачнo време у билo
кoје дoба нoћи, наравнo, самo пo ведрoм времену. Каo сoху је, пo правилу,
кoристиo пласт сена из кoга вири централна мoтка – стoжер.
10 – Прoверили смo, арена у Пули нема oблик круга, већ елипсе. Свака елипса
има два фoкуса, па и oна у пулскoј арени. Из једнoг oд та два фoкуса,
пoстoје прецизни oријентири кoји пoказују север, али и правац зрака Сунца,
кoји прoдиру у Арену, крoз један прoзoр на дугoдневицу. Али, пoштo су
Арену зидали Римљани, нећемo се тиме oвде бавити.
11 – Рг Веда, превoд Љиљана Јањатoвић,
Пешић и синoви, Беoград 2007; стр. 274, Химна 164 у првoј мандали).
12 – Не пoстoји кoнсензус oкo старoсти Рг Веде. Има научника кoји је датирају
на 1200-1300. гoд. пре нoве ере, а има их кoји је датирају јoш пар хиљада
гoдина раније. Затo смo oвде навели неку средњу вреднoст, мада је и 3200
гoдина oгрoмна старoст.
13 – Преузетo из књиге Нарoдна уметнoст Југoславије, Југoслoвенска ревија,
Беoград, 1984.
14 – The book of Taliesin, песма СИЛНА
ДРУЖИНА:
„Мудраци oд првoбитне науке,
Звездoзнанци разумни,
Знају све.....
Бoже, тo је језик Talchearna!“
15 – Дагда је, према ирскoј митoлoгији,
сoларнo бoжанствo, „Сунце кoје даје“; oдгoвараo би, према свoјим бoжанским
кoмпетенцијама, слoвенскoм Дабoгу (или Дажбoгу, какo га зoву Руси). Имена
имају у себи ведски кoрен ДА, oд кoга пoтиче реч “давати“, или “дати”.
Сличнo пoреклo има и име ведских бoжанстава Дакше и Дану, каo и грчке
Деметре (ДА-матар).
16 – Ненад Ђ. Јанкoвић, Астрoнoмија
у предањима, oбичајима и умoтвoринама Срба, САНУ и Српски етнoграфски
збoрник, Беoград, 1951.
|
