SVEVLAD - Aleksandra Bajic: Ljuti Ljutica Bogdan i zvezdano nebo

Љутица Богдан је позната личност из народног литерарног стваралаштва балканских Словена. Раширено је мишљење да је то историји позната личност, али није тако. Његово име није нађено ни у једном једином историјском документу. То име (Љутица) сугерише нешто љуто и опасно, у народу постоји клетва “Љутица га пољубила гуја!”…

Одмах по рођењу, гуја је отишла у рупу у зиду и ту проводила време. Али, једног дана, гуја почиње да цвили у зиду. Мајка, као и свака мајка, брине шта се догађа са њеним дететом, па каже Љутици:

„Господару, Љутица Богдане,
Ти отиђи Раваници цркви,
Доведи ми игумана старог,
И доведи дванаест попова,
И доведи дванаест калуђера
И тридесет ђеце ђакончади
И доведи ђака самоука ,
Нек понесу часно ванђелије;
Кад зацвили гуја у дувару,
Нек отворе часно ванђелије,
Нече'л који знати у ванђељу,
Што нам хоће у дувару гуја,
Те нам пишти с вечер' до сабаха .“

Краљ поступи по савету своје краљице, доведе свештенике, и наравно, само „ђаче самоуче“ бива способно да протумачи шта се догађа. Принц-змија жели да се жени. Он шаље свога оца, краља, да му проси девојку од другога цара, господара града Леђана. Краљ се нећка, сумња, не верује да ће ико дати девојку за змију, али, на наговор краљице ипак полази. Када стиже у Леђан, бива од тамошњег цара лепо дочекан и угошћен. Након неколико чаша вина, скупља храброст и проси девојку за свог сина – змију.

Говори му од Леђана краљу:
„Ти се мисли, пак се и размисли,
Ко ће дати за гују ђевојку?
Кад начиниш од срме калдрму,
И сухијем позлатиш је златом,
Од Карловца до Леђана града
И преко мог поља леђанскога,
И кад моју позлатиш авлију,
Онда ћу ти шћерку поклонити.“

Богдан се враћа у своје царство и све му исприча. Принц-змија схвата који су услови за његову женидбу

А кад чула гуја Богданова,
Шта јој каже Љутица Богдане,
Извуче се из дувара гуја,
Па ето је у зелену траву,
Одвуче се пољем зеленијем.
Куд год прође Богданова гуја,
За њоме се калдрми калдрма,
Калдрми се од срме жежене,
Сухијем се позлаћује златом,
Од Карловца до Леђана града.
Кад се свуче у поље леђанско,
Све леђанско поље засија се,
Од те срме и од суха злата,
До авлије краља леђанскога.
Сву авлију гуја преплазала,
Па се гуја у дувар увуче,
А кроз дувар у кафез одају,
Ђе но лежи дилбер Анђелија,
Па се њојзи у криоце сави,
А наслони међу дојке главу;
Препаде се лијепа ђевојка,
Она врисну из грла бијела.
Проговори шаровита гуја:
„А не бој се, лијепа ђевојко,
Мени те је бабо поклонио,
Са мном хоћеш вијек вјековати.“
Проговори лијепа ђевојка:
„Авај мени, до Бога милога,
Ко ће с гујом вијек вјековати?“
Проговори шаровита гуја:
„А не бој се, лијепа ђевојко!
Ти јеси ли тврде вјере своје,
Да ме ником потказати нећеш,
Па ни мојој у оџаку мајци,
Сад би знала с ким би вјековала.“
Цура тврду вјеру заложила,
Да га млада проказати неће;
Скиде гуја гујину кошуљу,
Сва одаја разасја се листом,
Указа се јунак за ђевојку,
Да га љепшег у свијету нејма.
Ту с ђевојком леже у ложницу.
А кад пјевци крил'ма ударише
Онда гуја цуру сјетовала:
„Кад осване у јутро јутарце,
Ураниће твој милостан бабо,
На виђење теби у одају.
На ногам' ћеш њега дочекати,
Он ће тебе Бога називати
И добријем јутром даривати,
Још ћеш љепше њему прихватити.
Рећи ће ти краље од Леђана:
„Шћери моја, дилбер Анђелијо!
У з'о час ти кафез начинио,
А у кафез тебе затворио!
С ким си ноћас ноћцу преноћила,
Па је твоје потавњено лице?
Што су теби очи помућене?
Што ли су ти косе помршене,
К'о да јеси с јунаком ноћила?“
Овако ћеш њему говорити:
„А мој бабо, од Леђана краље,
Ако ми је потавњело лице,
Љуто сам се прапанула, бабо,
Ако су ми очи помућене,
Тешко сам ти оплакала, бабо,
Ако су ми косе помршене,
Преко њих је гуја преплазила.“
Онда ће ти говорити краље:
„Каква гуја, моја шћери драга?“
„Којој си ме поклонио, бабо,
Љутој гуји Љутице Богдана!
Ако ли ми томе не вјерујеш,
Ти погледај у мермер авлију,
У авлију и поље леђанско,
Па ћеш виђет јеси л' поклонио.“

Девојка је све урадила онако како ју је принц-змија научио. Показала је свом оцу позлаћену калдрму у двориште, како би он схватио да је сада мора удати за змију.

Цар нема куд, шаље Богдану писмо да припрема свадбу, што овај одмах и чини. Свати одлазе по девојку И доводе је у Богданов двор, да би је венчали за змију. Настаје весеље, па се и завршава.

Отале се свати разлазише,
А остаде лијепа ђевојка,
Са шареном гујом боравећи.
Ни ту дуго не било времена,
Она роди два близанца сина,
Однијеше их у бијелу цркву,
Покрстише чеда пренејака,
Под именом Јово и Никола.
Тако стаде три пуне године.
Цркви иде Богданова љуба,
У неђељу, на васкрсеније,
На јутрењу и на летурђију,
А са својом младом невестицом.
Онде стаде Богданова љуба
Погледати по женском народу
И невестам' скоро доведеним,
Кад све, пусте, тавне и блиједе,
А њезина главна и свијетла.
Изиђоше из бијеле цркве,
Па ето их до бијеле куле;
Наскочила Богданова љуба,
Па црвена донијела вина,
На невјесту вино наћерала,
По добро је ћеиф ударио.
Онда рече Богданова љуба:
„Невјестице, живота ми мога,
Ја се чудим, чуда ми не стаје,
Када јутрос у бијелој цркви,
Ја погледах по женском народу
И невјестам' скоро доведеним,
Све бијаху тавне и блиједе,
А ти бјеше главна и свијетла
И још која с гујом боравиш ми,
Оне младе с добрим јунацима!“
Ту превари своју невјестицу,
Бесједи јој невјестица млада:
„Што ми хвалиш њихове јунаке?
Да ти видиш у мене јунака,
Када скине од гује кошуљу,
Сва с' одаја разасја од њега,
У по ноћи као у сред подне!“
А кад чула Богданова љуба,
Невјести је тихо говорила:
„Невјестице, живота ти твога,
Кад ти гуја у ложницу дође,
И кад скине гујину кошуљу,
Укради му њезину кошуљу,
Да ја спржим кошуљу на ватри,
Нек изађе јунак у јунаке!“
Кад то чула невестица млада,
То се јадно она преварила.
Кад јој гуја у ложницу дође
И кад свуче са себе кошуљу,
С љубом леже у меку ложницу,
Леже гуја санак боравити.
Привуче се Богданова љуба
И гујину украде кошуљу,
На живу је ватру наложила:
„Шта ће њему гујина кошуља?
Није дувар за добра јунака.“
Стаде цврка на ватри кошуље,
Стаде цика у ложници гује:
„Љубо моја, једна невјернице!
Јеси ли ми вјеру заложила,
У Леђану, у кафез одаји,
Да ме ником проказати нећеш,
А ни мојој у оџаку мајци?
Јадна мајко! Што изгуби душу?
Да сам теби шаровита гуја,
Макар би ме икада виђела,
Барем мати у зеленој трави,
А сад ћеш ме виђет у одаји,
Сада, мати, па више никада.“
То изусти, па душу испусти.

Ова песма је толико митска, да то не треба ничим доказивати, јер очигледно не говори ни о каквом могућем догађају. Љутица Богдан је, као соларно божанство, добро дефинисан својим саветодавцима; дванаест попова, дванаест калуђера и тридесет ђакона. Дати бројеви су очигледно календарски, везани за број дана у години и број дана у месецу. „Ђаче самоуче“ је јасно издвојено од ове групе свештених лица: оно има другачије „ванђелије“ и зна много више. Као да је то неки свештеник који има другачије знање, кога би, можда требало посебно проучити, јер се појављује у више народних песама.
Очигледно, Богдан има чудесног сина, који позлаћује калдрме и путеве и светли чудесним сјајем. Ми већ знамо да је змија симбол ватре, па одмах схватамо ватрену природу змије. Како би другачије, него одсјајем ватре, змија позлатила калдрме и путеве. И змија, када скине своју змијску кошуљу (свлак), постаје блистави јунак, од кога сија цела одаја. Каква је то чудна змија?
Песма је, очигледно, била веома важна, јер је у варијететима записана и у Србији и у Црној Гори. Вук Караџић ју је забележио у још два варијетета.

Змија младожења
Стан'те, браћо, да ви чудо кажем:
Ожени се краље од Будима
Ето данас девет годин' дана,
Ништа краље од порода нема.
Подиже се краље Милутине,
Прав' отиде у лов у планину,
Да он лови лова по планини.
Тако њему Бог и срећа даде,
Нит' улови срне ни кошуте;
Врло краљу жеђца одолела,
Па се диже на воду студену,
Те се напи воде студенице,
Заклони се за јелу зелену;
Мало време за тим постајало,
Ето отуд до три горске виле,
Напише се воде студенице,
Па код воде сташе беседити;
Но беседи вила најстарија:
"Чујете л' ме, до две миле ћерке!
"Знате л', ћерке, јесте л' запазиле,
"Кад с' ожени краље од Будима?
"Ето данас девет годин' дана,
"Како је се јадан оженио,
"И не има од срца порода."
Још овако вила беседила:
"Зна ли која какога лијека,
"Не би л' љуба трудна заходила?"
Обе млађе ништа не говоре,
Салт говори вила најстарија:
"Да зна краље, како ја што знадем,
"Да сакупи Будимске девојке,
"Да донесе млого сухо злато,
"Да саплете ону ситну мрежу,
"Ситну мрежу од сухога злата,
"Да је баци у тихо Дунаво,
"Да увати рибу златнокрилу,
"Да јој узме оно десно крило,
"Опет рибу у воду да пусти,
"Крило да да госпођи краљици,
"Нек изеде оно десно крило,
"Једнак ће му трудна заходити."

Краљ, наравно, поступа по савету вила, сакупља злато и девојке, баца златну мрежу, лови рибу и крило даје својој краљици.

Как' изеде оно десно крило,
Једнак му је трудна заходила.
Носи бреме за годину дана,
Дође време, бреме да се има,
Немаде се једно мушко чедо,
Но с' имаде једна змија љута;

Даље се све одвија као у претходној песми. Змија проводи седам година у зиду. Кад је прошло седам година, змија изражава жељу да се жени, шаље краља у просидбу девојке и то не било какве, већ царске кћери из града Призрена. Краљ креће у просидбу. Девојка му је обећана, али су услови које змија треба да испуни нешто другачији:

Но овако царе беседио:
"Чујеш мене, краље од Будима!
"Ти ми иди у Будима града,
"Те ти питај змију у дувару.
"Може ли се змија подватити,
"Да доведе кићене сватове
"Од Будима до Призрена бела,
"Да их нигде Сунце не огреје
"Још никаква роса не окваси;
"Ако с' може змија поуздати,
"Ја ћу дати за змију девојку."

Цар се одмах враћа у Призрен и своме сину-змији саопштава услове леђанског краља. Змија је сигурна да те услове може да испуни:
Тад' се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде Сунце не огреја
Нит' их каква роса заросила.

Пошто су услови испуњени, сватови крећу са девојком, кући.
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт' змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,

Крај је потпуно исти као и у претходној песми: мајка сазнаје да змија увече скида своју кошуљицу и постаје леп јунак, краде је и спаљује, након чега јунак умире.
Садржај песме је готово исти као код претходне, осим што се почетак разликује. У српској варијанти, почетак је потпуно митски: рођење змије није резултат молитве, већ је резултат вилинског рецепта, чаролије. Једење крилате рибе нам говори да је ту пре реч о “крађи душе” јер је код Словена постојало веровање да душе умрлих путују до света мртвих у облику рибе. ТРИ ВИЛЕ дају упутство како да се таква једна душа зароби златном мрежом, исплетеном на специјалан начин, и донесе рођење детета, у овом случају змије. Изгледа да смо у ликовима те три виле опет срели Велику тројну Богињу, из многих митова европских народа, на Дунаву, највећој води Европе.

Интересантно је да је змијина невеста из Призрена, баш из престоног града Цара Стјепана (Душана). Име града је изведено из речи “зрети”, која значи “видети”, те би цело име града означавало некакав привид, привиђење, дакле, стоји у јасној вези са видом, можда Видом, односно Световидом.

Вук Караџић, уз ову песму, наводи да у српском народу постоји и бајка, са истим називом, (“Змија младожења”), која представља наставак ове песме. Ми смо ту бајку прочитали, али ћемо овде дати текст којим ју је препричао Вук Караџић, јер је концизан и долази из поузданог извора.

“У народу нашему има и приповијетка, како је жена родила змију, па кад су је овако оженили и млада видјела, да у вече из змијине кошуље излази прекрасан момак те с њоме спава, а у јутру се опет завлачи у змијину кошуљу, она се договори са свекрвом, па му кошуљу спале на ватри. Кад се момак пробуди, он отиде од жене у свијет, казавши јој, да се с дјететом, с којијем била трудна, неће растати, докле га не нађе и он руку на њу не метне, а прије да га неће наћи, док не подере гвоздене опанке и не сатре гвозден штап тражећи. По том она, тражећи га свуда, дође к Сунцу, но оно јој каже, да га дању нигдје видјело није, и пошаље је к Мјесецу, да пита њега, није ли га он гдје ноћу видјео. На походу оданде поклони јој Сунчева мајка златну преслицу са златном кудјељом и с вретеном. Кад дође к Мјесецу, и он јој одговори, да га нигдје видјео није "Него", вели, "иди к вјетру, те њега запитај, није ли га гдје видјео, јер се он завлачи свуда." Кад оданде пође, поклони јој Мјесечева мати златну квочку с пилићима. Кад дође к вјетру и запита га, он јој каже, да га је у тој и у тој земљи видјео, гдје се оженио. Вјетрова мајка јој поклони златан разбој са златним ткањем. Жена настави пут са својим даровима. На крају, налази свога мужа. Кад га онамо нађе и опанци јој се подеру и штап пребије, она с онијем даровима од Сунчеве, Мјесечеве и Вјетрове мајке поткупи његову жену, те јој допусти, три ноћи с њиме да преноћи. Прву и другу ноћ краљица свога мужа нечим опоји, те је и не види и не чује њезине ријечи: "Краљу, метни руку на мене, да бих се растала с твојијем дјететом;" а трећу дознавши он то од слуге свога, метне у вече под браду сунђер, те у њега саспе оно пиће, које му краљица донесе, и тако остане при себи и метнувши на њу руку, она се растане с дјететом и роди му сина златне косе и златнијех руку; по том он остави ону земљу и краљицу, а с првом се женом и с дјететом врати у своје пређашње краљевство.”

Била би то сасвим мала интервенција саставити ове две песме и бајку у јединствену целини, чиме се добија цео мит о моћном Сунцу, Дабогу и његовом сину. Име Богдан је готово анаграм од имена Дабог, а у Ипатијевском летопису прецизно пише: “Сунце је цар, син Сварогов, по имену Дабог.” Давно смо, читајући грчке митове схватили да су у миту син и отац ИСТО, прецизније, син је један аспект свог оца. Ако је наш Љутица Богдан божанство моћног, летњег Сунца, његов син, змија, је она његова ватрена природа. Зато он позлаћује калдрме, зато не сме на путу Сунце да га огреје и не сме вода да га покваси. На светлости Сунца, ватра постаје готово невидљива, вода је гаси. Он мора да начини ЧУДО да би добио девојку и он га чини.

Исто тако, читајући митове других народа, схватили смо да Богови, по дефиницији, нису смртни. Они умиру повремено и привремено , што значи да одлазе у свет мртвих, да би се оданде поново вратили. То нам управо каже бајка, ако је схватимо као наставак песама о змији младожењи.

На моменат смо помислили да би смо могли и да дамо име овој змији. Пристајало би му име ОГЊЕН или ОГЊАН, а то име смо већ срели, када смо истраживали мит о Краљевићу Марку , као његовог нећака (сина његове сестре).

Песма нам је рекла да је јунак-змија умро, дакле, отишао у свет мртвих. Бајка нам је рекла да је отишао “у друго царство”, што би значило то исто. Његова невеста одлази тамо да га тражи. У тој потрази, она има чудесне помоћнице, Сунчеву, Месечеву и Ветрову мајку. Да ли нам се и ту појављује Велика Богиња Словена, у свом тројству, Велика-Мајка-Богова, позната као МОКОША, лично? Зашто смо то помислили? Па, управо због њених дарова: Мокоша у својој божанској компетенцији има предење и ткање, а реч КОКОШ је веома слична њеном имену. У прилог овој претпоставци говори обичај у Србији, да на дан осмог јануара (други дан Божића), жене које су се у току претходне године породиле одлазе у посету својој БАБИЦИ и носе јој на поклон повесмо неопредене вуне и печену кокошку. Зато се тај дан зове Бабин дан. Другог јануара по грегоријанском календару а 20. децембра по јулијанском, домаћица би у дворишту обележила круг канапом и у том кругу хранила кокошке, те се овај дан другачије називао Кокошји Божић. Мокоша је у српском народу упамћена као БАБА и по правилу се под том ознаком појављује у бајкама. Дарови трију мајки (златна преслица са вретеном, златни разбој и кокошка такође говоре у прилог претпоставке да смо мајку Сунца, мајку Месеца и мајку Ветрова добро идентификовали.

Још нешто нам је привукло пажњу: Ђоре Ценев, македонски астроном, је, истражујући астрономска знања у македонском народу идентификовао сазвежђе Квочку с пилићима , које одговара астрономском сазвежђу Плеиадес. Ненад Ђ. Јанковић је сматрао да су Срби познавали сазвежђе “квачку” или “квочку”, при чему га је иднетификовао као астрономско сазвежђе Хyадес другачије познато и као Бугарске кокошке. Бугари под “Квачком”, као и Македонци, подразумевају астрономско сазвежђе Плеиадес. У сваком случају, Хyадес су одмах поред Плеиадес Због тога смо помислили да би овај мит могао да има и свој етно-астрономски потенцијал.

Ненад Ђ. Јанковић је пронашао и да су Срби познавали сазвежђе које су називали Бабина штапка . Није био сасвим сигуран, али је претпоставио да би то народно сазвежђе могло да одговара групи од три сјајне звезде, које су савременим астрономима познате као Орионов појас. Вероватно је био у праву, јер Нордијици исте три звезде зову “Преслица Богиње Фриг” , дакле, преслица врховне нордијске Богиње. На истоку Србије, преслица се и данас зове “штапка”.

Остало нам је само да идентификујемо “златни разбој ”. То не може бити ништа друго, до правоугаона форма сазвежђа Близанци (астрономско сазвежђе Гемини) а то нам је индиректно рекла босанска варијанта песме о змији младожењи, где су близанци јасно поменути. Да бисмо илустровали ово што смо управо испричали, погледаћемо карту зимског неба:

Слика бр. 1: сазвежђе Орион са околним сазвежђима

Ко је видео разбој на коме пиротске ткаље ткају своје ћилиме, знаће да тај разбој, по свом облику, стварно подсећа на облик у коме је на овој слици приказано сазвежђе Гемини (Близанци).

Слика бр.2: Цртеж пиротског разбоја

Слика бр.3: Преслица (штапка)

Морамо овде да кажемо да смо и ту „Квочку са пилићима“ већ видели. Видели смо је у заоставштини Лангобардске краљице Теуделинде, која ју је донела као свој мираз. Научници већ дуго размишљају о симболици сребрне, позлаћене кокошке, са пилићима који кљуцају бисере, на једном округлом послужавнику, која се данас чува у музеју у Монци.

Слика бр. 4: Кокошка која је припадала краљици Теуделинди, начињена од позлаћеног сребра са бисерима, које кљуцају пилићи. Лангобарди су, пре него што су дошли у северну Италију, били први суседи Венда (Словена)

И наравно, знамо којим путем је ишла змијина жена да тражи свог мужа: ишла је Млечним путем, а то је назив којим Јужни Словени називају нашу Галаксију. Ако имамо и мало маште, Млечни пут изгледа управо тако као да на њему назире змија.

Слика бр. 5: Млечни пут (Галаксија), снимљен уз помоћ телескопа

Сва сазвежђа, која смо идентификовали у овој бајци, налазе се на зимском небу, одмах поред Млечног пута; западно од њега је Бабина штапка или преслица (Орионов појас), а још мало даље према северу је Кокошка с пилићима (Плеиадес). Источно од Млечног пута је Бабин разбој (Гемини), у колико је наше размишљање исправно.

Ово нас води закључку да се мит о змијиној женидби причао ЗИМИ. Причали су га народни звездознанци својој деци, како би их научили да распознају групе звезда на небу. Уопште не значи да се ова прича причала свуда на исти начин у словенском свету. Стари Словени су били многобошци. Свако племе је поштовало СВОГ Бога-заштитника. Верујемо да су Љутићи (Љутице) из Помераније поштовали баш Дабога , на то нас је упутило њихово име и име Љутице Богдана, мада за то немамо никаквих доказа осим ових, које смо управо саопштили.
Већ знамо да су они, који су поштовали Перуна, као свог заштитника, причали зими неке друге приче о звездама. Ваљда зато су се, међу Словенима, сачувала различита имена за поједина сазвежђа. Може бити да ћемо, са напретком овог истраживања, бити у прилици да ову претпоставку сагледамо из још неког угла.

Изненада, пронашли смо још једну варијацију бајке “Змија младожења”, која је, под називом “Лијепи младић” објављена у Летопису Матице Српске за годину 1886, забележена у Босанској Крајини. Пошто смо је прочитали, овде ћемо је и препричати, настојећи да будемо концизни.

Бајка почиње готово исто као и претходна. Краљевски пар добија сина-змију. Син змија жели да се ожени, родитељи му налазе невесту, та потрага за невестом је дата без много детаља. Невеста убрзо увиђа да је њен муж-змија, када скине своју змијску кошуљу, диван младић. Када и њена свекрва сазна тајну, невеста је већ носећа. Спаљују змијску кошуљу. Јунак, када види да му је кошуља спаљена нестаје (не умире) али каже својој жени да се неће растати са својим дететом док он не стави своју руку на њу. Три године га жена чека, три године носи своју трудноћу. Тек тада схвата да мора да крене да тражи свог мужа. Потрага је тешка, најпре одлази к Сунцу. Сунце не зна где јој је муж, али јој даје МЕДУЉУ. (уређивач летописа даје објашњење да је медуља ПРСТЕН). Потом, млада жена одлази к Месецу. Ни Месец не зна где јој је муж, али јој и он даје велику МЕДУЉУ. Потом одлази к Влашићима. Ни они не знају где се сакрио змија-младожења, али дају његовој жени више МЕДУЉА. Упућују је да оде тамо „где се састаје ЈУГ са Белитарцима (уређивач летописа даје објашњење да су Белитарци „неке звезде“). Невеста одлази Белитарцима, који знају где јој је муж и односе је тамо. Затиче мужа са мноштвом вила. Виле ће одобровољити тако што ће им дати МЕДУЉЕ, муж ће ставити своју руку на њу и она ће родити златокосог сина. Њена трудноћа је трајала једанаест година. Породила се у дванаестој. Потом ће се, заједно са мужем и сином, вратити у своје царство.

Ова верзија бајке је препуна астрономских појмова. Сви помагачи змијине невесте су НЕБЕСКА ТЕЛА, Сунце, Месец, звезде (Влашићи и Белитарци). При том, добијамо и прецизнију одредницу: змија младожења је тамо где се састају Белитарци и југ. Ово би значило да Белитарце треба да тражимо на јужном делу неба, и то у тачно одређено време, када се то сазвежђе налази на небеском меридијану који показује југ. На жалост, ми не знамо које је то сазвежђе. Белитарци до сада нису идентификовани. Хрватски етно-астроном Јадран Кале наводи да је чуо за њега, да су то сазвежђе познавали неки становници хрватских села, али није успео да га идентификује. О том сазвежђу није писао ни Ненад Ђ.Јанковић, а није писао ни Ђоре Ценев, нити Дарина Младенова, истраживач из Бугарске. Када би смо знали тачно које сазвежђе су људи из Босанске крајине називали Белитарцима , знали би тачно у које доба године је змијина невеста пронашла свога мужа.

Али, ако би се сада вратили на верзију бајке, коју је записао Вук Караџић, схватили би да је прича о Дабоговом сину, змији, повезана са Орионом. Тако би смо могли да помислимо да су баш Белитарци још једно име за звезде Орионовог појаса. Ове звезде би се могле наћи у на јужном меридијану у поноћ, тачно одређеног датума у години. Тада би биле на календарској средини између свог хелијакалног изласка и свог акронихалног заласка и биле би у опозицији у односу на Сунце.

Тако смо решили да укључимо поново Ред Схифт 7, астрономски софтвер, наместимо временску контролу на осми или девети век, када су наши балкански преци још увек били многобошци, па да онда добро подесимо локално време (на пример на Боговом Гумну) у односу на ГМТ (средње време по Гриничу) и онда нађемо када и где су се Белитарци (ако смо их добро идентификовали) „срели са југом”?
Ред Схифт нам је показао да се хелијакални излазак Орионовог појаса дешавао средином јула (17. јул), око 800. године нове ере, у колико је био посматран са Боговог Гумна . Акронихални залазак звезда Орионовог појаса се дешавао средином априла (17.април) по пролептичком грегоријанском календару. (У осмом веку је у употреби био јулијански календар. Тачно је да је тај календар и тада каснио 5-6 дана у односу на природни, соларни календар, али ми овде и немамо намеру да направимо баш сасвим тачан прорачун, већ само приближну оријентацију .) Ако је средином јула Орион на истоку при изласку Сунца, а у средини априла на западу при заласку Сунца, онда ће бити на југу у поноћ, негде на календарској средини између та два датума, а то је око 20 дана пре КРАТКОДНЕВИЦЕ. Ред Схифт 7 и ово потврђује. Тада ће змијина жена наћи Белитарце. Биће, дакле, потребно двадесетак дана да је они одведу до њеног мужа-змије и тада ће се, око краткодневице, родити оно златоруко и златокосо дете из бајке.

Хелијакални излазак звезда Орионовог појаса се догађа средином јула, у време интензивне косидбе траве. Вероватно зато се ове звезде у неким крајевима називају и КОСЦИ. Назив је потврђен и код Бугара и код Пољака, као и код Хрвата. Са друге стране, предење и ткање су зимски послови, па нас не чуди што су поштоваоци Богиње-Мајке (Бабе) ово сазвежђе зими називали БАБИНА ШТАПКА, т. ј. “преслица”. Акронихални залазак звезда Орионовог појаса се дешава у пролеће, средином априла, у време пролећних пољопривредних радова, па нам није чудно што је ове звезде македонски народ запамтио као РАЛО И ВОЛОВЕ, како нас је то известио Ђоре Ценев.
Сад нам је нешто мало јасније, макар на неком, више интуитивном нивоу: Сунце рађа змију (ватру) да би ватра опет родила ново, младо Сунце. Да ли је то била скривена функција обредне ватре Бадњака или Осватине?

Лако је нама: ми имамо Ред Схифт 7 и компјутер. Да ли можете да замислите колико дуго је један древни звездознанац морао да посматра небо да би схватио све ово? Да ли је један живот уопште био довољан? Сигурно није. У та знања су уграђени животи генерација… Да ли је мит служио као мнемоничко средство за памћење и концизно преношење астрономских података кроз генерације? Вероватно јесте.
Ми, наравно, нисмо заборавили да нам је народна песма јасно рекла да је змија-младожења син Љутице Богдана. “Љута змија” је сасвим адекватан син за једног Љутицу.

Литература:
Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба, САНУ и Српски етнографски зборник, Београд, 1951,
Д. Младенова, Звезданото небе над нас (Етнолингвистично иследоване на балканските народни астрономи) Софија, Академично издателство „Проф. Мариа Дринов“, 2006.
Ђоре Ценев, Македонска народна сазвежђа, Публицатион оф тхе Астрономицал обсерваторy Белграде, вол. 85 (стр. 97-108) (доступно и на интернету, на Енглеском језику).
Јадран Кале, Извори за етноастрономију, Кучерин зборник, Шибеник, 1995. (стр. 103-120)
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине, сакупио Богољуб Петрановић, Свјетлост, Сарајево, 1989.
Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме, Нолит, Београд, 1969.
Вук Ст. Караџић, Српске народне приповјетке, Нолит, Београд, 1969.
Летопис Матице српске, (уређује А.Хаџић), Књига 145, Свеска прва, издато у Новом Саду, 1886. (стр. 118,119 и 120)
Ш. Кулишић, П.Ж.Петровић и Н.Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ и Интерпринт, Београд, 1998.
Атлас карата ФНРЈ, по Паризу, у сразмери 1:100 000,Војно-географски институт, Београд, 1953.

Женидба змије Љутице Богдана
Колико је низ море градова?
Седамдесет и седам градова!
Од Карловца тврђег града нема,
Ни у граду бољег господара,
Него што је Љутица Богдане;
А главније госпођице нема,
Него љуба Љутице Богдана.
Ал' залуд је главна и пристала,
Кад не има од срца порода.
Моли Бога Богданова љуба:
„Дај ми Боже од срца порода,
Да ће бити гују шаровиту“.
Молила се и умолила се:
Бог јој даде, те родила гују.
Бир испаде гуја из матере,
Побјегнула у траву зелену
И у трави љето љетовала,
У дувару зиму зимовала.
Тако стало девет годин' дана,
Мајка гују по травици тражи,
Она тражи а наћ' је не море.
Кад изађе девет годин' дана,
Стаде писка у дувару гује,
Како с вечер' тако до сабаха.
Додија се Љутици Богдану
И вјерници љуби Богдановој.
Богдану се љуба замолила:
„Господару, Љутица Богдане,
Ти отиђи Раваници цркви,
Доведи ми игумана старог,
И доведи дванаест попова,
И доведи дванаест калуђера
И тридесет ђеце ђакончади
И доведи ђака самоука ,
Нек понесу часно ванђелије;
Кад зацвили гуја у дувару,
Нек отворе часно ванђелије,
Нече'л који знати у ванђељу,
Што нам хоће у дувару гуја,
Те нам пишти с вечер' до сабаха.“
Кад то зачу Љутица Богдане,
Он опреми себе и дорина,
И подиже игумана старог
И са њиме дванаест попова
И дванаест младих калуђера
И тридесет ђеце ђакончади
И поведе ђака самоука.
Па ето га у Карловца града,
Доведе их кули пребијелој,
Посједе их за пуну трпезу.
Кад на земљу кара акшам паде,
Док запишта у дувару гуја,
Онда рече Љутица Богдане:
„Господине, старац игумане!
Сваки своје отвор'те ванђеље,
Прегледајте у свом ванђелију,
Што ми пишти гуја у дувару
И шта хоће гуја у дувару.
Прихварише часно ванђелије,
Сваки своје отвара ванђеље,
Шта се њима у ванђељу пише.
Прегледаше, знати не могоше;
Не отвара ђаче самоуче!
Вели њему Љутица Богдане:
„Побратиме, ђаче самоуче,
Ти отвори часно ванђелије,
Да ти видиш шта ванђеље пише!“
И отвори ђаче самоуче,
Кад погледа што ванђеље пише,
Грохотом се ђаче насмијало.
Њега пита Љутица Богдане:
„Побратиме ђаче самоуче,
Шта ти гледаш у ванђељу своје,
И чему се гро'том насмијаваш?“
А вели му ђаче самоуче:
„Побратиме, Љутица Богдане,
Како ти се насмејати нећу?
Хоће твоја да се жени гуја,
Да јој просиш лијепу дјевојку,
У Леђану, граду бијеломе,
У ђидије, леђанскога краља!“
Вели њему Љутица Богдане:
„Побратиме, ђаче самоуче,
Ја се тамо ни макнути нећу,
Ни просити лијепе ђевојке.
Ко ће дати за гују ђевојку?“
А моли се Богданова љуба:
„Господару, Љутица Богдане,
Ти отиђи ка Леђану граду,
Ти запроси од краља ђевојку.“
То Богдану мило не бијаше,
Али друго бити не могаше,
Већ опреми себе и дорина,
И он оде ка Леђану граду,
А до куле од Леђана краља.
И добро га краљу дочекује,
Добра коња у топле подруме,
А јунака на бијелу кулу.
Ту Богдане ноћцу преноћио. 100
Кад ујутро рано подранише,
Кавеџије каву испекоше,
Тутунџије чибук донијеше,
Треће слуге вино и ракију.
Кад се Богдан понапио вина,
Онда краљу тихо бесједио:
„А ђидијо, од Леђана краљу,
Нит ме питаш, ни ја теби кажем,
Зашто сам се довде замучио
А до тебе и до твоје куле;
Ја сам чуо, мени људи кажу,
Да ј' у тебе шћерка за удају,
А ја имам гују за женидбу.
Поклони ми за гују ђевојку.“
Говори му од Леђана краљу:
„Ти се мисли, пак се и размисли,
Ко ће дати за гују ђевојку?
Кад начиниш од срме калдрму,
И сухијем позлатиш је златом,
Од Карловца до Леђана града
И преко мог поља леђанскога,
И кад моју позлатиш авлију,
Онда ћу ти шћерку поклонити.“
Кад то зачу Љутица Богдане,
Што му рече од Леђана краљу,
Онда Богдан на ноге скочио,
А млађи му дору подмакоше,
Онда Богдан посједе дорина,
Па он оде бијелу Карловцу,
До танане и бијеле куле.
Далеко га сусретала љуба,
Њојзи Богдан божју помоћ назва,
Љуба њему љепше прихваташе.
Љуба пита Љутице Богдана:
„Господару, Љутица Богдане,
Јеси ли нам цуру испросио
Од ђидије, леђанскога краља?“
Бесједи јој Љутица Богдане:
„А не лудуј, моја вјерна љубо!
Ко ће дати за гују ђевојку?
Кад је ни ја не бих поклонио.“
Кад дођоше пребијелој кули,
Сва господа на кули бијаше,
Сва бијаше и вино пијаше,
А кад паде Љутица Богдане,
Како паде, божју помоћ даде,
Сва господа Бога прихватила;
Тад сједоше хладно пити пиво.
Кад на земљу кара акшам паде,
Док запишта у дувару гуја,
А бесједи Љутица Богдане:
„Господине, игумане стари;
Ви отворте часно ванђелије,
Па видите што ми гуја пишти
И шта хоће шаровита гуја?“
Проговара игумане стари:
„А дијете, ђаче самоуче,
Ти отвори часно ванђелије,
Боље твоје ванђелије каже.“
Онда ђаче отвори ванђеље,
Па он гледа што ванђеље пише.
Осмехну се ђаче самоуче,
А пита га Љутица Богдане:
„Ја шта хоће у дувару гуја?“
„Побратиме, Љута Богдане,
Тебе пита из дувара гуја,
Јеси ли јој цуру испросио.“
Скочи Богдан на ноге лагане,
Па ето га камену дувару,
И све гуји по истину каже.
Па се Богдан назад повратио.
А кад чула гуја Богданова,
Шта јој каже Љутица Богдане,
Извуче се из дувара гуја,
Па ето је у зелену траву,
Одвуче се пољем зеленијем.
Куд год прође Богданова гуја,
За њоме се калдрми калдрма,
Калдрми се од срме жежене,
Сухијем се позлаћује златом,
Од Карловца до Леђана града.
Кад се свуче у поље леђанско,
Све леђанско поље засија се,
Од те срме и од суха злата,
До авлије краља леђанскога.
Сву авлију гуја преплазала,
Па се гуја у дувар увуче,
А кроз дувар у кафез одају,
Ђе но лежи дилбер Анђелија,
Па се њојзи у криоце сави,
А наслони међу дојке главу;
Препаде се лијепа ђевојка,
Она врисну из грла бијела.
Проговори шаровита гуја:
„А не бој се, лијепа ђевојко,
Мени те је бабо поклонио,
Са мном хоћеш вијек вјековати.“
Проговори лијепа ђевојка:
„Авај мени, до Бога милога,
Ко ће с гујом вијек вјековати?“
Проговори шаровита гуја:
„А не бој се, лијепа ђевојко!
Ти јеси ли тврде вјере своје,
Да ме ником потказати нећеш,
Па ни мојој у оџаку мајци,
Сад би знала с ким би вјековала.“
Цура тврду вјеру заложила,
Да га млада проказати неће;
Скиде гуја гујину кошуљу,
Сва одаја разасја се листом,
Указа се јунак за ђевојку,
Да га љепшег у свијету нејма.
Ту с ђевојком леже у ложницу.
А кад пјевци крил'ма ударише
Онда гуја цуру сјетовала:
„Кад осване у јутро јутарце,
Ураниће твој милостан бабо,
На виђење теби у одају.
На ногам' ћеш њега дочекати,
Он ће тебе Бога називати
И добријем јутром даривати,
Још ћеш љепше њему прихватити.
Рећи ће ти краље од Леђана:
„Шћери моја, дилбер Анђелијо!
У з'о час ти кафез начинио,
А у кафез тебе затворио!
С ким си ноћас ноћцу преноћила,
Па је твоје потавњено лице?
Што су теби очи помућене?
Што ли су ти косе помршене,
К'о да јеси с јунаком ноћила?“
Овако ћеш њему говорити:
„А мој бабо, од Леђана краље,
Ако ми је потавњело лице,
Љуто сам се прапанула, бабо,
Ако су ми очи помућене,
Тешко сам ти оплакала, бабо,
Ако су ми косе помршене,
Преко њих је гуја преплазила.“
Онда ће ти говорити краље:
„Каква гуја, моја шћери драга?“
„Којој си ме поклонио, бабо,
Љутој гуји Љутице Богдана!
Ако ли ми томе не вјерујеш,
Ти погледај у мермер авлију,
У авлију и поље леђанско,
Па ћеш виђет јеси л' поклонио.“
Док с' извуче гуја из одаје,
Из одаје у мермер авлију,
Из авлије срмали калдрмом,
Она оде бијелу Карловцу.
Кад свануло и грануло Сунце,
Подранио краље на виђење,
Шћери својој, дилбер Анђелији,
Кад отвори кафезли одају,
На ногам' га Анђа дочекала,
Пред њиме се смерно поклонила.
Божију јој помоћ називаше,
И добријем јутром дароваше,
Анђелија љепше прихватише,
И до црне земље поклањаше,
Бабу љуби у скут и у руку.
А вели јој краље од Леђана:
„Шћери моја, дилбер Анђелијо!
У з'о час ти кафез начинио,
А у кафез тебе затворио,
Да не видиш Сунца ни Мјесеца!
С ким си ноћас ноћцу преноћила,
Па је твоје потавњено лице?
Што су теби очи помућене?
Што ли су ти косе помршене,
К'о да јеси с јунаком ноћила?“
Анђелија њему одговара:
„А мој бабо, од Леђана краље,
Ако ми је потавњело лице,
Ако су ми очи помутиле,
А и моје косе помрсиле,
Љуто сам се препанула, бабо;
Што су ми се очи помутиле,
Тешко сам се исплакала, бабо,
Ако су ми косе помршене,
Гуја ми је косе преплазила,
Преплазила па их замрсила;
Није лако с гујом боравити,
Некмо л' с њоме вијек вјековати,
Јер си мене гуји поклонио,
Љутој гуји Љутице Богдана.
Коме си ме, бабо, поклонио?
Ако ли ми томе не вјерујеш,
Ти наслони на пенџере главу,
Ти погледај у мермер авлију,
У авлију и поље широко,
Па ћеш виђет јеси л' поклонио.“
Кад то зачу од Леђана краље,
На пенџер је наслонио главу,
Па погледа у мермер авлију,
Из авлије у поље широко.
Што год море очима виђети,
Све се сјаји од злата калдрма
И краљева мермерли авлија.
А кад виђе од Леђана краље,
Анђелији, шћери проговара:
„Анђелија, шћери моја драга!
Је л' т' у вољу шаровита гуја?“
Анђелија мудра и разумна,
Говорила милом бабу своме:
„А мој бабо, од Леђана краље,
У вољу је, за невољу љуту,
Јер се краљска не препоријече,
А господска преварити није;
Мени ваља ићи вјековати,
Са шареном Љутичином гујом.“
Ту је краље ријеч разумео,
Поврати се, оде у одају,
Па он сједе на мека душека,
Стаде писат књигу шаровиту.
Кад је ситну књигу накитио:
„Пријатељу, Љутица Богдане!
Купи свате, 'оди по ђевојку,
На поклон ти мила шћерка моја,
А за твоју гују шаровиту.“
Књигу даде хитру књигоноши,
Однесе је до Карловца града,
Танкој кули Љутице Богдана.
Кад је Богдан књигу проучио,
Богдан купи киту и сватове:
Старог свата – Краљевића Марка,
А војводу Милош Обилића,
За ђевера лијепој ђевојци;
А првљенца - Топлицу Милана,
А за кума – Косанчић Ивана.
По тефтеру свате покупио,
Сакупио хиљаду сватова,
Међу њима ђаче самоуче.
Кад пођоше кита и сватови,
Поведоше коња ђевојачког,
Извуче се гуја из дувара,
Па се вуче коњу ђевојачком,
На коња се гуја исплазала,
У седло се коњу савијала,
На ункашу главу наслонила,
Да се чуде кита и сватови,
Шта ће цури ђувегија бити.
Ђе год свати на конак пануше,
Разапињу бијеле чадоре,
А гуја се у траву савија.
Ђе год свати у хану падају,
Сву сватови иду у одаје,
А гуја се у дувар завлачи.
Ето свата до Леђана града
А до куле Леђанскога краља,
Сва излазе леђанска господа,
Сеир чине киту и сватове
И шарену Богданову гују,
С ким ће Анђа вијек вјековати.
Сви сватови коње одјахују,
Коње воде у топле подруме,
А јунаке на бијелу кулу,
А гуја се у дувар увуче.
Кад се саћин учинили били,
И прођоше двије одаџије,
Кроз дувар се гуја увлачила
У одаје дилбер Анђелији.
Увуче се њојзи у ложницу.
Када пјевци крил'ма ударише,
Из ложнице гуја с' извлачише.
Завлачи се у камен дувара.
Кад бијела зора заб'јелила,
Тад запишта гуја у дувару.
Онда вели Љутица Богдане:
„Побратиме, ђаче самоуче,
Отвори нам часно ванђелије,
Па ти види шта нам хоће гуја.“
Отворио ђаче самоуче,
Отворио часно ванђелије,
И он гледа шта ванђеље пише,
Па говори Љутици Богдану:
„Побратиме, Љутица Богдане,
Оно виче из дувара гуја:
Да се спрема кита и сватови,
Хоће гуја да ми путујемо,
Да идемо своме завичају.“
Док повика чауш до чауша:
„Азурала, кито и сватови,
Ко је пјешак, притежи опанке,
Ко је коњик, притежи колане,
Кратки данци а дуги конаци,
Земља туђа, калауза нема!“
Опрема се кита и сватови,
Док изађе ручка господскога,
И ручаше хиљаду сватова;
Па по ручку, господски дарови,
Дароваше што је за ког свата,
Ђеверове лијепом ђевојком.
Отален се свати подигоше,
Узјахују коње на авлији;
Кад узјаха лијепа ђевојка,
Извуче се гуја из дувара,
Доплаза се коњу и ђевојци,
Уз образ се коњу исплазала,
Када коњу на сапе изиђе,
Савија се у крило ђевојци,
У њедра јој главу наслоњаше.
Па отален свати полазише.
Пратила их леђанска господа,
Преко поља, до четири сата,
И сеире киту и сватове;
Одмакоше кита и сватови,
Вратише се леђанска господа.
Кад дођоше до Карловца града,
Са ђевојком кићени сватови,
Они чине свадбу и весеље,
За петнаест дана бијелијех.
Отале се свати разлазише,
А остаде лијепа ђевојка,
Са шареном гујом боравећи.
Ни ту дуго не било времена,
Она роди два близанца сина,
Однијеше их у бијелу цркву,
Покрстише чеда пренејака,
Под именом Јово и Никола.
Тако стаде три пуне године.
Цркви иде Богданова љуба,
У неђељу, на васкрсеније,
На јутрењу и на летурђију,
А са својом младом невестицом.
Онде стаде Богданова љуба
Погледати по женском народу
И невестам' скоро доведеним,
Кад све, пусте, тавне и блиједе,
А њезина главна и свијетла.
Изиђоше из бијеле цркве,
Па ето их до бијеле куле;
Наскочила Богданова љуба,
Па црвена донијела вина,
На невјесту вино наћерала,
По добро је ћеиф ударио.
Онда рече Богданова љуба:
„Невјестице, живота ми мога,
Ја се чудим, чуда ми не стаје,
Када јутрос у бијелој цркви,
Ја погледах по женском народу
И невјестам' скоро доведеним,
Све бијаху тавне и блиједе,
А ти бјеше главна и свијетла
И још која с гујом боравиш ми,
Оне младе с добрим јунацима!“
Ту превари своју невјестицу,
Бесједи јој невјестица млада:
„Што ми хвалиш њихове јунаке?
Да ти видиш у мене јунака,
Када скине од гује кошуљу,
Сва с' одаја разасја од њега,
У по ноћи као у сред подне!“
А кад чула Богданова љуба,
Невјести је тихо говорила:
„Невјестице, живота ти твога,
Кад ти гуја у ложницу дође,
И кад скине гујину кошуљу,
Укради му њезину кошуљу,
Да ја спржим кошуљу на ватри,
Нек изађе јунак у јунаке!“
Кад то чула невестица млада,
То се јадно она преварила.
Кад јој гуја у ложницу дође
И кад свуче са себе кошуљу,
С љубом леже у меку ложницу,
Леже гуја санак боравити.
Привуче се Богданова љуба
И гујину украде кошуљу,
На живу је ватру наложила:
„Шта ће њему гујина кошуља?
Није дувар за добра јунака.“
Стаде цврка на ватри кошуље,
Стаде цика у ложници гује:
„Љубо моја, једна невјернице!
Јеси ли ми вјеру заложила,
У Леђану, у кафез одаји,
Да ме ником проказати нећеш,
А ни мојој у оџаку мајци?
Јадна мајко! Што изгуби душу?
Да сам теби шаровита гуја,
Макар би ме икада виђела,
Барем мати у зеленој трави,
А сад ћеш ме виђет у одаји,
Сада, мати, па више никада.“
То изусти, па душу испусти.