...
Занимљиво је да се у старословенском језику Месец звао ЛУНА, име које
потиче од речи чије је значење ''светлети''. И реч ''Месец'' неки сматрају
веома старом иако се на писаним документима јавља тек од 11. века.
Старословенски израз Мясаць потиче од речи ''МАС'', ''МАСА'' од којих
нам и долазе данашње речи ''мера'' или ''мерити'', што недвосмислено
доводи до закључка да је и код старих Словена Месец био мера за време.
...
И код старих Словена месеци су почињали појавом Новог Месеца о чему
сведоче и многе празноверице и обичаји у народу везани за појаву уског
Месечевог српа на небу. На пример, сматра се да у тренутку када се на
небу угледа Нови Месец треба пожелети и оно ће нам се испунити; други
пак верују ако у том тренутку у џепу имају новац да ће цео месец имати
довољно пара; у неким крајевима се сматра да за време Новог Месеца не
треба прати рубље јер ће се брзо подерати; други сматрају, да не треба
резати воћке и виноград итд.
Словенско порекло имена дана
Наши називи за дане, и уопште словенски називи за дане, имају логични
смисао и неку везу са религиозним обичајима, јер словенски називи потичу
из времена када су словенска племена примала хришћанство. Занимљиво
је да су се данашњи називи за дане прво јавили код Јужних Словена, у
тадашњој Византији, да би се временом, преко Бугарске, Словачке и Чешке,
проширили и међу осталим словенским народима.
Почетком наше ере, стварањем нове религије, хришћанства, Црква уводи
стари јеврејски празник суботу као седмични дан одмора. Међутим, у 2.
веку римски император Хадријан /Публије Елије Хадријан 76-136. год.
н.е. за Императора проглашен 117. године н.е. после смрти Цара Трајана/
као велики заштитник римских традиција био је велики противник хришћанства,
па законом забрањује суботу као хришћански дан одмора, а за дан одмора
уводи недељу - дан Сунца.
...
Примајући у исто време нову религију и нови календар, словенски народи
усвајају ''дан Сунца'', као хришћански седмични дан одмора, а на основу
горе наведене библијске заповести: не делај, не ради, назив за овај
дан временом се претворио у данашњи израз НЕДЕЉА. Неки сматрају да је
недеља код Словена много старијег датума и да потиче још од времена
Старих Словена пре велике сеобе. Доказ је наводно што је реч недеља
и данас у језицима свих Словена.
По Ј. Гриму, код Старих Словена седмица је почињала понедељком /понедеоник/.
Отуд потиче његов назив: дан по/сле/ недеље, по недељи - ПОНЕДЕЉАК.
Назив УТОРАК, долази од други, као други дан у седмици. СРЕДА је добила
назив као средњи дан у седмици, ЧЕТВРТАК као четврти, а ПЕТАК као пети
дан. На основу овога се сматра да је старословенска недеља /седмица/
имала пет радних дана. Шести дан је код Старих Словена био такође дан
одмора, дан када се ''не дела'' па по Ј.Гриму одатле потиче данашњи
назив НЕДЕЉА. Пет оваквих шетстодневних недеља образовало је МЕСЕЦ ДАНА,
па како је 5х6=30, ово се веома добро слагало са периодом промене све
четири месечеве мене /29,53 дана/ чак много боље него што је то у случају
4 недеље по 7 дана /4х7=28/. И неки други народи у прошлости су употребљавали
недељу која није била састављена од 7 дана. Египћани су имали недељу
од 10 а Маје од 5 дана.
Претпоставља се да је код Старих Словена, поред недеље, и четвртак
био важан празник, дан посвећен богу Перуну, једном од врховних богова
старословенске митологије /У данашње време познат у народу као Илија
Громовник/. Тако и данас Балтички и Полапски Словени четвртак називају
''ПЕРЕНДАН'' /Перуновдан/. Неки сматрају да су и други дани у недељи
код Старих Словена носили имена богова.
Седмодневну недељу словенски народи почињу употребљавати тек преласком
у хришћанство /9.век/ те се тада јавља и назив за шести седмични дан,
СУБОТА. Ова реч потиче од јеврејске речи ''САБАТА'' која означава недељу
у јеврејском календару.
Као илустрација за заједничко порекло и назива седмичних дана код Срба,
Руса, Словака и Пољака нека нам послужи таблица 2. Из таблице запажамо
да Руси за недељу кажу ''васкрсење'' што потиче из споменуте библијске
легенде о васкрсењу Христа на дан ''свете недеље''. Овај назив Руси
употребљавају од 16. века.
Таблица 2. Имена дана у седмици код Словенских народа
Српски |
Руски |
Словачки |
Пољски |
Недеља |
Воскресенье |
Nedel'a |
Niedziela |
Понедељак |
Понедельик |
Pondelok |
Poniedialek |
Уторак |
Воторник |
Utorok |
Wtorek |
Среда |
Среда |
Sreda |
Sroda |
Четвртак |
Четверг |
Štvrtok |
Czwartek |
Петак |
Пяатница |
Piatok |
Piatek |
Субота |
Суббота |
Sobota |
Sobota |
Називи за месеце Старословенског порекла
За словенске народе, који у то време почињу да прихватају хришћанску
религију, називи за месеце су другачији од римских. Сматра се да словенски
називи потичу још од календара Старих Словена а та имена су била у вези
са природним појавама. У нашој земљи овакви називи /мисли се на тадашњу
СФР Југославију - прим. А.М.О/ за месеце задржали су се код Хрвата.
На пример, јануар је сијечањ, јер је то време сече дрва у шуми, фебруар
- вељача, пошто је то месец снежних вејавица, и тако даље. У таблици
3. су дати називи за месеце код Хрвата, Украјинаца, Пољака и Белоруса.
Таблица 3.
Римски |
Хрватски |
Украјински |
Пољски |
Белоруски |
Јануар |
Siječanj |
Сiчень |
Styczen |
Студзень |
Фебруар |
Veljača |
Лютий |
Luty |
Люты |
Март |
Ožujak |
Березень |
Marzec |
Сакавiк |
Април |
Travanj |
Квiтень |
Kwiecien |
Красавiк |
Мај |
Svibanj |
Травень |
Maj |
Май |
Јун |
Lipanj |
Червень |
Czerwiec |
Чэ'рвеь |
Јул |
Srpanj |
Липень |
Lipiec |
Лiпень |
Август |
Kolovoz |
Серпень |
Sierpien |
Жнiвень |
Септембар |
Rujan |
Вересень |
Wrzesien |
Верасень |
Октобар |
Listopad |
Жовтень |
Paždzernik |
Кастрычник |
Новембар |
Studeni |
Листопад |
Listopad |
Листопад |
Децембар |
Prosinac |
Грудень |
Grudzien |
Снежань |
Из таблице се запажа велика сличност у називима иако ови народи живе
на међусобно великом растојању. Запажа се да називи за месеце зависе
и од климатских услова. На пример, пошто липа цвета месец дана раније
на југу него на северу Европе, Хрвати са липањ зову месец јун, а Пољаци
месец јул. Слично је и за месец /април/ травањ и месец листопад /октобар/,
јер на југу Европе раније долази пролеће и остала годишња доба него
на северу код Украјинаца, односно Пољака. Код Пољака се запажа још једна
занимљивост. Наиме, под великим утицајем Римске католичке цркве, они
су старословенске називе за март и мај заменили римским називима. Ово
су урадили и Белоруси, али само за мај.
Највећи број словенских народа /Срби, Македонци, Бугари, Словаци, Чеси/
усвајањем хришћанског календара усвајају и римске називе за месеце,
па старословенски називи нестају из употребе. Међутим, уз помоћ старих
писаних докумената, календара, црквених књига и слично можемо утврдити
и одредити старе називе за месеце, који се често називају народни називи
за месеце. За сваки месец народ је употребљавао више назива. У разним
деловима наше земље ова народна имена за месеце се разликују. По Ненаду
Јанковићу /Јанковић Ненад ''Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама
Срба'', САНУ, Београд 1951/ код наших народа су за месеце употребљавана
следећа народна имена:
ЈАНУАР: просинец, сечен /сечањ, сечењ, сјечањ, сјечен, сијечањ, сичан/,
коложег /коложек/, големи месец; богојављенски, светојовански, јовањштак,
''око Јована дне'', ''око Светог Саве''.
ФЕБРУАР: сечен /сечан, сечко, сечка/, велики сечко, љутиј, вељача /авељача,
овељача, велијача, веље/, унор; сретењски.
МАРТ: брезен /бресен, брезањ/, ожујак, сухи, сушац, мали сечко, летник,
лежак, дерикожа; благовештенски.
АПРИЛ: цветен /цветањ/, травањ, мали травањ, брзосок, дубен, биљар,
лажитрава, ђурђевски.
МАЈ: травањ /травен/, велики травањ, свибањ, цветањ /цвијетањ, кветан/,
црвеник, черчешњак /црешњар, црешар/; царски.
ЈУН: Черешњар /чрешњар, трешњар/, изок, червен, црвеник, житвар, липањ
/лепањ/, липштак; петровски.
ЈУЛ: Чрвен /чрвенц/, српањ /српан/, жар, жаркиј, лепец /липец/, биљар,
жетвар; илијнски, светоилински, илијанштак /илијштак, илијинштак/.
АВГУСТ: Руин, српен /српањ, серпен/, коловоз /коловоц/, гумник; макавен,
госпођински, великогоспођински, госодинштак, ''око Велике Госпе'', праображденски.
СЕПТЕМБАР: рујан /рујен/, вресен /бресењ/, гроздобер, груден; михољски,
михољштак, , малогоспођински, ''око мале Госпе'', бугуројчин.
ОКТОБАР: листопад, паздерник, рзијен; пејчин-месец, митров, митровски,
митровштак, ''око Митра дне'', лучински, лучинштак.
НОВЕМБАР: груден, студен /студени/, листопад, паздерник; мратињи, мратињски,
мратинштак, светоандрејски, аранђеоски, ''око Аранђелова дне''.
ДЕЦЕМБАР: студен /студени/, просинац /просинец/, гулемјут месец, коледар;
никољштак, ''око Светог Николе'', бужукјов, божићни, ''око Божића''.
У горњем прегледу иза правих народних имана /која вероватно потичу
из старословенског календара/ дата су и имена која потичу од појединих
хришћанских празника. У заградама су дате варијанте неког имена, према
времену када су забележена, наречју или ортографији.
Запажамо да се исти назив јавља и за два месеца. /На пример, студени
и за новембар и децембар./ Ово се не појављује само код наших народа,
већ код свих Словена, па и код Немаца. Објашњење је да један од назива
постоји из времена постојбине, а други млађи, настао је у новој средини.
На пример: Јужни Словени у својој постојбини на северу, новембар су
звали студени. Сеобом на југ где је клима блажа, зима је долазила месец
дана касније, па је децембар, месец што следи после новембра, назван
студени. Пошто су сви старословенски називи за месеце у вези са појавом
у природи, код скоро сваког месеца се јављају двојни називи за месеце.
По другом објашњењу месеци који су се накада употребљавали нису били
исте дужине, што је зависило од појаве у том временском периоду. Тако
се претпоставља да се под сечњом подразумевало много више од месец дана,
јер се ово име примењује чак за прва три месеца у години /за март у
варијанти, мали сечко/. Месеци рујан, травањ и студени вероватно су
били дужи од месец дана, јер се овај назив јавља за два месеца, а месеци
липањ и српањ су били краћи од месец дана. Касније, када су словенски
народи усвојили јулијански календар са месецима од 30 дана, ови стгари
месеци се нису могли уклопити у јулијански календар, па се догодила
да једном месецу у јулијанском календару одговарају два и три месеца
старог народног календара.
Занимљиво је да се код словенских народа неки месеци сматрају за личности.
На пример, добро је познат назив за март /Баба Марта/, за фебруар /Деда
Сечко/, а ређе назив за децембар /Марач дугом кудом /репом//.
Календари - годишњаци
...
Још до пре нешто више од 100 година пастири су, када би лети са стоком
одлазили на више месеци у планину, користили ДРВЕНИ КАЛЕНДАР. То је
био један четвртасто истесан лесков штап на коме се за недељу урезивао
крст, за обичан дан права црта, за мали црквени празник коса црта, а
за велики празник крст /као и за недељу/. На овом штапу су се урезивали
знаци за неколико месеци унапред, па како би која недеља прошла власник
календара би једноставно одрезао и бацио тај део. Опис оваквог календара
налазимо код неколико словенских народа, те се сматра да он потиче из
старословенских времена. Има претпоставки да је овај тип календара много
старији, и да потиче још из праисторијских времена, где је био урезан
на стубовима или зидовима паганских храмова.
Преласком у хришћанство, Словени почињу употребљавати тадашњи хришћански
/јулијански/ календар.
...
Нова година и настанак обичаја њеног
дочека
У далекој прошлости, када је наш предак употребљавао лунарни календар,
за Нову годину се није знало. Уместо ње славила се појава Новога Месеца,
па су људи тог доба имали славље сваких 30 дана. Тек много касније,
увођењем соларног календара јавља се прослава Нове године.
...
Код Старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога
Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра. Наиме,
услед привидног годишњег кретања Сунца на небу, у току године се мења
дужина дана /обданице/ тако да од 23. септембра до 22. децембра дужина
дана опада када је и најкраћа у току године. После овога датума /тзв.
зимског солстиција/ дужина дана се повећава те расте и подневна висина
Сунца, па долазе све топлији дани, а ускоро и пролеће. Стари Словени,
који су као и многи други народи од свих небеских тела највише поштовали
Сунце, сматрали су да се тада поново рађа бог Сунца, који полако сваким
даном расте и јача, па су зато дани који следе све лепши и топлији.
Како Стари Словени нису били у могућности да одреде тачан датум зимског
солстиција, он је приближно одређен, па је овај празник слављен 25.
децембра, уз велике верске обреде и приношење жртава. Исти празник се
славио и код многих других народа, на пример у Индији, дан рођења Сунца
се слави 9. јануара.
Стари Словени су овај празник славили свечано, због великог значаја
који је придаван Сунцу још од давних времена јер је оно било главно
божанство старословенске религије. Овај празник се задржао до данас
код свих словенских народа, само што је њиховим преласком у хришћанство
добио другу намену. Наиме, Хришћанска црква када је међу словенским
народима ширила своје учење, у случајевима у народу дубоко укорењених
паганских обичаја, није била у стању да их једноставно забрани, већ
је обично ове старе празнике проглашавала за неки свој, хришћански празник,
а паганског бога за неког хришћанског свеца. Тако је Божић постао хришћански
празник, дан рођења, не младог Бога Сунца, већ Исуса Христа.
Слично се десила и са старословенским богом Перуном, који је по хришћанству
постао Свети Илија. Да Божић нема порекло од хришћанства, доказ је то
што се и данас у народу Божић сматра за личност. Поред великог верског
обреда, Стари Словени су Божићу приносили и жртве. Користећи основно
правило да Богу треба жртвовати део онога што се од њега очекује у много
већој мери, Божићу се као жртва даривала пшеница и други плодови, јер
се од њега тражило да подари богату жетву, док је чаша вина намењена
Богу требало да обезбеди обилан род грожђа. Поред овога месио се и специјални
колач, величине човека. Свештеник који је обављао обред стао би изна
колача и питао присутне да ли га виде. Када, му они одговоре да га виде,
свештеник би зажелео да га идуће године не виде чиме је изражавао жељу
да идуће године жетва буде још роднија. Овај обичај се задржао до данас
у неким нашим крајевима с том разликом што се као колач меси чесница.
Један од чланова породице заклони се за чесницу и пита остале да ли
га виде. Када они одговоре да га виде, он им каже: ''сада мало, а догодине
ни мало''.
...
Поред почетка Нове године од 25. децембра, постоје неке претпоставке
да се Нова година рачунала од марта /пролећне равнодневнице/. На ово
наводи највише стари народни назив за месец Март - Летник, што, претпоставља
се, потиче од речи лето, па овај месец означава почетак новог лета,
односно нове године. У неким деловима наше земље за први дан марта одржао
се назив летник до данас.
...
