Причао ми је Живорад Лукић из села Арнајева /општина Барајево, београдски атар/ причу о храсту 'граници'.

Недалеко од села налазе се Ливаде, предео зелен и шумовит кроз који протиче река Бељаница. Ту мештани вековима напасају своју стоку. Млади чобани од раног јутра потерају тамо своје благо и док оно мирно пасе, играју се клиса и других игара. И баш на том потесу код Ливада био је један велелепан храст 'граница'. Јак и стасит да му се године нису могле одредити. Његове плодове млади чобани би пекли на ватри и у сласт јели /као што ми данас једемо кестен/, а код његовог корења извирао је извор - најводоноснији у том крају. Никада му ниједна суша није наудила - такав је то извор био - да су многи и људи и говеда ту могли утолити своју жеђ, па да он још јаче потече кроз жиле силнога храста.

Једнога дана М. Богич.... на чијем су се имању налазили и храст и извор, посече овог дива. И тада, као да се ражалостио, извор умањи своју снагу. Вода је још текла, али знатно слабије.

На сред њиве стајао је пањ - широк, са јаким корењем - подсећајући на слику некадашњег горостаса.

Међутим, и то засмета, те власник посече и извади и последњи корен. А тада - извор потпуно пресахну!

Сада више на том месту нема ни храста ни извора. Остала је само прича и брука у селу.