Проблем српског календара
Мерење времена представља један од највећих домета људског
ума. Познавање календара подразумева познавање астрономије, математике,
и било каквог система записивања и меморисања, те се слободно може назвати
првом правом науком. Да бисмо што прецизније решили проблем календара
морамо кренути од узрока и суштинске потребе за њим.
Календар је неопходан за народе који живе у крајевима
са умереном климом, коју одликује правилна смена четири годишња доба приближно
исте дужине: хладна зима, топло и суво лето и кишно пролеће и јесен. Познавање
промене годишњих доба, дужине њиховог трајања и других метеоролошких одлика,
неопходно је за људе који гаје житарице и друге пољопривредне културе
из следећих разлога. Гајење биљака је строго календарски детерминисано.
Семе мора да се посеје у тачно одређено време у години, како би могло
нићи, завршити свој репродуктивни циклус и донети принос. Ово је нарочито
важно за гајење пшенице, која предстаља једну од првих култивисаних биљака,
која се на Балкану узгаја још од шестог миленијума старе ере (Гарашанин
М. 1979). Као што је познато, пшеница се сеје у јесен, када сва природа
замире. Потребно је изузетно знање и вера у то знање, да ће из посејаног
семена нићи нове биљке које ће презимети зиму и тек на лето у време летњег
солстиција донети род, који је неколико пута већи од уложеног семена.
Да би се знало када треба да се посеје пшеница неопходно је прецизно познавање
календара, јер ако би се она сејала напамет у неко друго време, она сасвим
извесно не би донела плода, него би била обична трава. Слична је ситуација
и са гајењем других биљака. Замислимо само шта би било када би у време
када сејемо пшеницу сејали сочиво, грашак, сирак или неке друге биљке.
Календар је неопходан и сточарима на истим климатско-географским
просторима. Сточару је неопходно да зна репродуктивни циклус животиња
које гаји, како би могао да испланира број јединки са којим ће ући у зиму,
да младунци буду довољно одрасли и снажни за зимски период и да сточар
за тај период, када нема паше, припреми довољно хране.
Војнички и пљачкашки народи немају никакве суштинске
потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода
до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично.
Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је
трговина била главна привредна грана.
На основу тога можемо закључити да су примарну потребу
за календаром имали и имају земљорадничко-сточарски народи који живе у
умереном климатско-географском појасу.
Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати
питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година. Нулто
- почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је
хиџра - 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је
година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града
Рима - аb urbem condita, 753. године пре Христа.
За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа.
Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године
пре Христа.
Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор
на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима
(Томовић Г. 1973). У њима јасно пише:
Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан
погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву
Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину
6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде
и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би
била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба
календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско
- карпатско - подунавским просторима то је управо време почетка најстарије
земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену
економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979).
Довођење српске године стварања света са византијском
годином стварања света - 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби
годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне
и логичне потешкоће. Византија - Ромејско царство, је као државна творевина
настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима
грчко - римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су
почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму
пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су
оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским
просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји)
годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског
становништва.
Разматрајући проблем календара, његов значај и порекло,
морамо анализирати и саму реч календар. Појам календар је данас
присутан у свим европским језицима. По званичном мишљењу науке, порекло
ове речи се налази у латинској именици kalende, којом су стари Римљани
означавали први дан у години и први дан у месецу. Све би то било логично
да kalende није једина заједничка именица у латинском језику у којој се
пише слово К (Ђорђевић Ј. 1886). То је изузетно јак доказ да је
реч kalende страног, нелатинског порекла. Пошто су Римљани целу своју
културу копирали од Грка, било би логично претпоставити да је ова именица
грчког порекла. Међутим то не долази у обзир, јер су сами Римљани имали
изреку ''Ad kalendas grecas'' ("На грчке календе''),
што значи "Никад", "На куково лето", "Кад на
врби роди грожђе", што недвосмислено говори да Грци нису ни имали
појам kalende. Именицакалендар је потпуно исте основе као и реч
у српском језикуколеда и коледар, којима су означени божићни обичаји и
учесници божићних обредних поворки. Тада су се певале посебне, коледарске
песме, које имају припев "... коледо, коледо." Површно и формално
је порекло српских речи коледо и коледар доведено у везу
са наводно латинском речју kalende. Изнете чињенице говоре дијаметрално
супротно.
Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и
дар. Исти је случај и са именицсм коледо: коле и до,
дао. Други део сложенице је јасан. Он означавадар, поклон и
изведен је од глаголадати. Први део сложенице коле, означаваколо,
а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца,
он означаваСунчано коло, јарко коло, односно само Сунце. Није
потребно посебно наглашавати да је и српски и јулијански и грегоријански
календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у
српском језику означава круг. Велики број речи у српском језику,
које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице
коло:
Коло - круг
Коло - точак
Коло - ритуална игра у круг
Кола - превозно средство па точковима
Колица - мала кола
Воденично коло
Вилино коло
Сунчано коло
Грнчарско коло
Јарко коло - Сунце
Колач - обреднихлеб кружног облика
Колиба - Колеба - стамбени објекат, првобитно
кружног облика
Колут - круг, точак
Колутаст - кружан
Коласт - кружан
Колевка
Коленика - вретено са колутом
Колено - део ноге
Колено - генерација, поколење
Коловрат - место у реци где се вода окреће у круг
Колати - кружити
Колир - оковратник
Колебање - окретање
Колотечина - кружни ток
Коложег - народни назив за јануар
Коловоз - народни назив за август
Коледар - народни назив за децембар
Коледа - божићни обичаји
Коледар - учесник божићне обредне поворке
Колашин - место у Црној Гори
Околина
Српски народни календар је био својина свих и имао је
општенародни обједињујући карактер. Знало се када који посао треба започети,
када га треба завршити, када нешто не треба радити, знали су се дани када
треба споменути мртве и обићи гробове, када постити, када се окупити на
славу и заветину, када носити литију и тако даље. Календарско знање је
било толико раширено да се није сматрало неким посебним знањем. Српски
народни календар није био просто набрајање дана, недеља, месеци и година,
већ је свака целина представљала јединствену природну појаву, где је сваки
дан имао нарочите одлике, свака недеља посебна својства, сваки месец специфичне
карактеристике, а свака година јединствен и непоновљив систем.
Српска народна година делила се на два полугођа: ђурђевско
- од Ђурђевдана до Митровдана и митровско - од Митровдана до Ђурђевдана,
свако са својим привредним и духовним активностима. Осим тога година се
делила на четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зиму. Основна мерна
јединица је дан, где је седам дана чинило седмицу односно недељу. Недеља
као збир од седам дана је представљала специфичну и непоновљиву целину,
где је свака имала свој посебан назив. Распоред недеља у години је тачно
одређен, тако да је човек у сваком тренуткузнао колико је недеља
и дана протекло од претходног и колико имадо наредног празника (Недељковић
М. 1990; Босић М. 1996.).
Година се делила на дванаест месеци, чији српско - словенски
називи одсликавају поједине народне обичаје и веровања, космичке појаве
или сам живот биљног и животињског света, који је нераскидиво повезан
са годишњим временским појавама. Народни називи месеци указују на веома
старо познавање овакве поделе године.
Први месец је код Словена и Срба познат под називом
сечањ или коложег. Назив сечањ одсликава време које
је најбоље за сечу шуме, односно време када вегетација мирује. Име коложег
је сложеница од речи коло - Сунце и жег, жега, ватра, топлота. Његов назив
одсликава стање у васиони, када Сунце, после зимског солстиција почиње
јаче да греје - жеже. Садашња народна етимологија да је у то време зима
толико јака да се и кола морају жећи - палити је доста наивно. Забележени
народни обичаји у Срба, да се у време Божића подизани запаљени колски
точкови обмотани сламом, недвосмислено указују на култну радњу која је
била посвећена рађању новог Сунца, кога је и симболисала. Неопходно је
анализирати и јулијански назив за овај месец - јануар, који је добио назив
по староиталском богу Јаnusu, богу године и времена, који је замишљан
и приказиван са два лица (Цермановић - Кузмановић А.- Срејовић Д. 1992).
Али исто тако, у српској народној религији имамо Баба Јану - Баба Јању,
која је старосрпска богиња прародитељка. Изрека - пословица ''Није ти
мајка Јања'' говори се ономе ко себи даје исувише много права. Јања је
и легендарна вила, мајка Милоша Обилића. Она га је у планини зачела са
змајем (Српски митолошки речник, с.в. Милош Обилић). У народној епској
поезији Јана или Јања је личност која се јавља као вила, сестра, посестрима
или крчмарица, која редовно помаже главном јунаку да се спаси и преброди
тешкоће. У топографској грађи Балкана велики број места има назив изведен
из њеног имена: Јања, Јањево, Јањина итд. Јана је и данас често женско
име код Срба, често укомпоновано у двосложне именице: Мирјана, Милијана,
Јулијана, Тијана, Девојана, Стојана итд.
Други месец у старосрпском и старословенском календару
је вељача или љути. Ови називи одсликавају време када је зима велика и
љута. Јулијански назив фебруар потиче од имена римског празника чишћења
и помирења - februa (Djordjevic J.1886).
Трећи месец је ожујак, сухи, лашак, дерикожа. Сви народни
називи одсликавају стање у природи у ово доба године, када ојужује, када
је време суво и без падавина, када дувају благи и топли ветрови. Истовремено
је ово време највеће смртности људи и животиња, када се "кожа дере
на шиљак''. Јулијански назив за овај месец је март, који је назван по
Марсу, богу рата и праоцу Римљана, сину Јупитера и Јуноне и оцу Ромула
и Рема (Цермановић - Кузмановић А.- Срејовић 1992, с. в. Марс). У српском
народном календару постоји назив за овај месец - Баба Марта. По легенди
Баба Марта је пркосећи зими истерала своје козлиће (јариће) у планину
и заједно са њима се смрзла (Српски митолошки речник). То представља искристалисану
народну свест о веома превртљивом и променљивом времену у ово доба године.
Очигледно је да је Баба Марта дијаметрално супротно божанство римском
богу Марсу. Вук је забележио једну обредну песму која се певала у Србији
за Ивањдан, празник највеће сунчеве снаге - летњег солстиција:
"Ој, у гори огањ гори, / Око њега коло игра, /
Девет браће с Мартом сестром. / На Марти је једна парта, / Окићена ружицама,
/ Позлаћена звездицама. / Пуче парта, оде Марта." (Караџић В.I,)
Ова кратка песма је веома сложена по свом садржају.
Прва два стиха приказују саму обредну игру - коло око ватре. - Та обредна
игра је несумњиво посвећена Сунцу. У следећем стиху дати су играчи у колу:
девет браће с Мартом сестром, што представља десет месеци у години, од
којих је девет замишљано у мушком а један у женском облику. Следећа три
стиха описују Мартин појас - парту. Задњи стих симболише крај променљивог
времена које представља Марта и наговештавање топлијих сунчаних дана.
Четврти месец је травањ, брзосок. Његови народни називи
означавају стање вегетације у ово доба године. Јулијански назив април
има основу у латинској речи apricatio - сунчање (Ђорђевић Ј. 1886, s.v.
apricatio), чиме је означен почетак сунчаног периода у години. Назив април
- сунчан, потпуно одговара опису у претходно наведеној песми, где одласком
Марте наступа топло време када "у гори огањ гори''.
Пети месец је свибањ, цветањ, чији називи такође осликавају
стање вегетације. Јулијански назив мај, доведен је у везу са староиталском
богињом Мајом, кћерком Атланта и Плејоне и мајком Меркуровом (Цермановић
- Кузмановић А. - Срејовић Д.1992, с. в. Маја). У српском народу Маја
означава стару мајку, прародитељку, и до скора су сви укућани најстарију
жену у породици ословљавали са Маја.
Шести месец има словенске називе липањ и черешњар, који
такође одсликавају стање вегетације, односно време цветања липа и сазревања
трешања. Јулијански латински назив јуни је добио име по богињи Јунони,
Јупитеровој жени (Цермановић - Кузмановнћ А. - Срејовић Д. 1992. с. в.
Јунона). Ово име заслужује да га посебно анализирамо. У латинском језику
junior је компаратив од придева juvens - млад. У свим словенским језицима
јуност значи младост, јуноша - младић. Скоро су потпуно идентичне латинске
речи junix и junicis и српске јунац и јуница, којима је означено младо
и полно зрело говече. Ту је и српска реч јунак - млад, снажан, неустрашив
и непобедив човек. Јун је месец летње дугодневице, односно летњег солстиција.
Најважнији српски празник посвећен Сунцу у ово доба године је Ивањдан.
Тог дана Срби плету венце кружног, коластог облика, са приказаним зрацима
који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (Galium verum),
које је жуте боје, боје Сунца и њима се ките куће. По народном веровању
Сунце овај дан три пута заигра на небу. Уочи Ивањдана пале се ватре, кресови,
лиле, олалије, чија је улога у култу Сунца несумњива (Српски митолошки
речник, с. в. Ивањдан; Недељковић М. 1990, с. в. Ивањдан). Хришћанство
је народни празник Ивањдан посветило Светом Јовану Крститељу, који је
због компромиса са српском народном религијом добио епитет Биљобер. Очигледно
је да је сугласничка основа за обе речи иста: ЈВН = IVN. Пошто се и у
латинском и у словенским језицима слово I - И може читати и као И и као
Ј, а слово V - В као В и као У, сугласничку основу IVN је могуће читати
као Јован, Иван и Јун. На основу тога месец јун је месец јаког и непобедивог
Сунца, отелотвореног у лику Ивана или Јована. У српској народиој епици
Јован је често главна личност, која представља антропоморфизирано Сунце,
што ће касније анализе показати.
Седми месец у години је српањ, жетвар и његово име означава
време жетве и употребе српа. Жетва, поред сетве, представља најважнији
посао у години. Јулијански латински назив овог месеца је јули, што је
име једног римског племена и самог Јулија Цезара који је извршио реформу
календара. Јулије и Јулија су честа лична имена Римљана. Ово име срећемо
и код Срба где имамо женска имена Јулка, Јулијана, Јула и врло ретко као
мушко име Јуло. Важно је напомеиути да у руском језику реч јул значи чигра,
несташан, живахан. Јули је у народу познат и као илињски месец. По народном
веровању Илиндан је задњи дан лета. Иако су у то време највеће, илињске
врућине, наш народ каже: ''Од светог Илије Сунце све милије" и "
Свети Илија, ватра све милија". Свети Илија је огњевити светац. У
песми "Свеци благо дијеле" он добија "муње и громове".
Он је замишљан како се небом вози у огњевитим колима, која када иду преко
неба, онда грми. Са именом Илија могуће је довести у везу обичај паљења
лила, олалија. Лила је старосрпска реч која и данас означава љубичасту,
виолет боју, која у спектру боја представља највишу тачку усијања. Потпуно
исту основу има и име биљке љиљан (Lilium), чији је цвет један од симбола
Сунца. Лична имена Љиља и Лила су честа у српском именослову. Фонетска
сличност између имена Илија - (Л)илија - Лила - Љиља је евидентна. Овоме
треба додати и чест припев у краљичким песмама "..Љељо, Љељо'''.
Краљичке песме су певане у време пролећа и лета. У песми ''Код краљеве
куће" јасно се види њихов соларни карактер:
Краљу, светли краљу, љељо, / ... / Краљица му служи,
љељо, / Из златна кондира, љељо."
Још је занимљивија краљичка песма коју је забележио
М. Ђ. Милићевић:
"Љељо, љељо, мала момо, клела се девојка, / Љељо,
љељо, мала момо, сунцу на истоку, / Љељо, љељо, мала момо, дрену на корену."
Соларни карактер песме је сасвим очигледан у самом обраћању
Сунцу, као и месту обраћања - корену дрена. Дрен са својим жутим цветовима
и чињеницом да први цвета у пролеће, је праисконски симбол Сунца. Припев
краљичких песама " Љељо, љељо" може се довести у везу са именицом
љељо, љељак, лешник, леска. Да је и ово дрво у вези са култом Сунца говоре
следећи подаци. Лесково дрво служи за вађење живе ватре, чиме је оно у
директној вези са Сунцем као небеском живом ватром. У народном веровању
да ''Ако грми на светог Илију" лешници ће бити црвљиви, евидентна
је директна веза између овог дрвета и Илиндана. На основу свега могуће
је извући фонетски и суштински паралелизам: Јули - Ијули - Илија - (Л)илија
- Лила - Љиља - Љељо.
Осми месец у години је гумник, коловоз. Први назив означава
време када је жито на гумну. Садашња народна етимологија да је коловоз
назван по томе што се тада највише возе кола је доста наивна, мада је
у неким елементима блиска суштини. Именица коловоз је сложеница састављена
од две речи: коло и воз, али у значењу коло - сунчево коло - Сунце и воз
- возити - ићи, одлазити. Астрономски коловоз означава време када Сунце
после летњег солистиција одлази - одвози се. Због тога се овај месец у
народном календару и назива први јесењи месец. Јулијански латински назив
за овај месец је август, што значи свети, освећен, частан, узвишен, величанствен,
што представља глаголски придев од глагола augeo = увећати, повисити,
узвисити. Октавијан је први у Римском царству увео титулу августа, коју
срећемо код свих римских царева за време принципата.
Девети месец је рујан, гроздобер или михољски месец.
Назив гроздобер означава време бербе грожђа. Рујан је назван по рују,
што је старосрпски назив за црвен - рујно вино, рујна зора. Овоме треба
додати и бројну топографску грађу са основом на Руј, Рујно, Рујиште, Рујевац
итд. На острву Рујан (Rigen) налазило се старословенско светилиште
посвећено богу Рујевиту (Кулишић, Ш, 1979.). Бројни топоними на
руј, назив месеца рујан, име биљке руј и придев рујан - црвен, указују
да је ово божанство поштовано и од Срба на Балкану. То потврђују и велике
народне светковине - вашари, сабори, који се у ово доба године празнују
на брдима која носе назив Руј, и које су везане за читаве области.
Десети месец је листопад или митровски месец. Назив
листопад означава време опадања лишћа. Митровски месец је назван по великом
празнику Митровдану, који је посвећен Светом Димитрију Солунском, који
је убијен за време цара Максимијана крајем III века после Христа. Митровдан
је и велики старосрпски народни празник. Година се делила на два полугођа:
ђурђевско и митровско.
Једанаести месец у српској народној години је студен
или груден, чије име означава време студени и хладноће и време снега -
грудвања. Чест је и назив мратињи месец. Хришћанство је народни празник
Мратинце изједначило са Светим Мартином Милостивим, који је био епископ
у Туру. Да је Мратиндан -Мратинци важан народни и годишњи празник говори
и изрека:
"Свети Мрата, снег за врата'' којом је означен
почетак зимског, хладног и снежног периода у години. Неопходно је напоменути
да крај овог периода означава Баба Марта, где је очигледан паралелизам
Марта - Мрата. Мрату и Марту срећемо и у топономастици Балкана: Мартин
Брод, Мратиње итд.
Дванаести месец је просинац или коледар. Етимологија
да је назив просинац добио име по томе што је то месец просидбе девојака
или прошње девојака је контрадикторна са чињеницом да је ово време божићног
поста, када нема никаквих светковина и када се без преке потребе не излази
из куће. Основу овог имена морамо тражити у речи прасе, руски парасјонак
и глаголу прасити се, руски парасјац, јер је ово време природно време
прашења крмача, још увек сачувано код дивље свиње. Да је прасе и прашење
основа имена овог месеца говори и податак да се на крају овог месеца коље
- жртвује прасе као жртва Божићу, односно новом Сунцу. У прилог оваквом
тврђењу говори и податак да је овај месец на порталу Трогирске катедрале
илустрован управо оваквом сценом (Васић М. М. 1922, 252). Прасе - печеница
се пече на ватри и не припрема се ни на какав други начин (кување, пржење,
сушење), нити се за божићну печеницу може узети одрасла свиња. Сам ритуал
печења печенице представља ритуално акумулирање топлотне енергије ватре
са огњишта на ком гори бадњак, као земаљског Сунца, коју ће учесници обреда
појести и тако примити у себе. Назив коледар смо већ анализирали и утврдили
да он представља сложеницу од речи коло и дар и означава време када коло
- сунчано коло - Сунце, дарује нов животни циклус, односно нову годину.
Када упоредимо све српско - словенске и латинско - јулијанске
називе месеци можемо запазити да је Јулије Цезар "реформом"
календара месец Јанин (Јањин) полатинчио у јануар (Јанусов); Мартин
(Баба Марта) у март (Марсов); Мајин у мај; Јуношин - Јунаков у
јун (Јунонин); Лилијев или Јулов у јул. Месеце рујни - црвен - светао
је буквално превео иа латински avgustus - светли; ожујак - ојужак у aprilius
- сунчан. Не могавши да за четири месеца нађе одговарајуће замене он их
је "крстио" редним бројевима: септембар, октобар, новембар и
децембар. Да бисмо дошли до податка зашто су задња четири месеца контрадикторна
са њиховим стварним редним бројем, где имамо да се девети месец зове седми;
десети осми; једанаести девети и дванаести десети, морамо анализирати
систем и број месеци код Срба који су и створили календар. У народној
поезији која описује годину и месеце више пута се помиње број од десет
месеци. Тако у цитираној песми о Марти каже се да око огња игра коло које
чине ''девет браћа с Мартом сестром''. Трагове исте поделе имамо и у песми
"Браћа и сестра". Сестра са деветоро браће представља десет
месеци у години. Овоме треба придодати и старосрпски мит о девет Југовића,
чија је календарска суштина и функција стварањем косовског мита и легенде
заборављена. Да је то био стари српски соларни и календарски мит говори
и само име Југовићи, што значи са југа, јужни, осунчани, топли.
Деветоро браће са сестром представљају десет месеци,
где сестра означава месец март, а девет браће наредних девет месеци. Тако
се долази до зимског, божићног солистиција. У српском народном календарском
предању прва два месеца су отелотворена у лику мајке - мајке Јање, мајке
Југовића, Јованове мајке, Јеличине мајке и у лику оца - стари Југ-Богдан,
деда Сечко итд. Постојање ликова оца и мајке, поред ликова сестре и деветоро
браће се подразумева. На тај начин српску народну годину је чинило дванаест
месеци које су персонификовали: мајка, отац, девет синова и једна кћи.
За сваки месец Срби су имали по више назива који су одражавали стање у
васиони, односно положај Сунца, стање вегетације, време појединих сељачких
послова или су били посвећени одређеним божанствима везаним за Сунчев
циклус. Садашњи латински називи представљају искривљену интерпретацију
старог српског календара. Латински називи су дати без икаквог правила
и реда, срећемо разна божанства, полубожанства, атрибуције и редне бројеве,
који нису ни у каквој вези. На пример у именима месеци имамо бога рата
Марса, а немамо бога Сунца, нити врховног бога Јупитера. У исто време
имамо име његове жене Јуноне. Календар је увек представљао и представља
чврст и повезан систем, какав српски народни календар у суштини и јесте.
Kалендарски елементи у
српској народној епици
Народна поезија представља само један сегмент српске
духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске
културе, народна поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевне
историје. Још је Вук Караџић извршио поделу песама на мушке и женске,
односно на епске и лирске. Тематски је Вук епске песме поделио на: пјесме
митологичне, пјесме јуначке најстаријих времена, пјесме јуначке средњих
времена и пјесме јуначке новијих времена.
Петар Поповић је епске песме поделио на два велика циклуса:
I - историјски и II - неисторијски. Међу историјским песмама издвојио
је девет циклуса: немањићки, косовски, циклус о Краљевићу Марку, циклус
о Бранковићима, циклус о Црнојевићима, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу
Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије (Поповић П. 1919). Татомир П. Вукановић
такође дели епске песме на два велика циклуса: неисторијски и историјски.
Међу неисторијским песмама разликује: космографски циклус, песме о култним
бићима, песме о легендама, чудима и народном веровању и хришћанске песме.
Историјске песме дели на дванаест циклуса: немањићки, мрњавчевићки, косовски,
циклус о Марку Краљевићу, бранковићки, други косовски, јакшићки, црнојевићки,
хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу
Србије.
Историјска основа појединих епских песама је давно доведена
у питање. Натко Нодило у својој обимној студији каже: " Није нипошто
мучно, већ првим погледом, назријети, да о хисторијскоме какву догађају,
што би пјесма била прихватила и по народу разнијела, овде не може да буде
говора. По свему овоме, прилика је мислити, да је епска пјесма српска
и хрватска, донекуд, претварала богове људима, још прије свестранога освоја
Срба и Хрвата христјанском и муслиманском вјером. Процес прелијевања богова
у калуп људски ми ту затјечемо како при дјелу. Дајте надимак какавгод
Сунцу, а оно ће постати лице назови хисторијско. (Нодило Н. 1981.)
Љубинко Раденковић у анализи бројних епских песама о
Старини Новаку запажа да " у њима нема ни трунке о историјским
догађајима који се везују за личност и дело историјског јунака."
Аутор даље закључује да су оне "створене на темељу десакрализованих
календарско обредних песама о громовнику и Младом Богу (Божићу) које су
певане у циљу правилне смене временских циклуса."(Раденковић Љ. 1988,
228)
Светозар Кољевић је веома добро уочио да су главни јунаци
епских јуначких песама најчешће само номинално историјске личности. Имена
јунака су најчешће "само чивилуци о које се каче одређене
теме и мотиви. '' (Кољевић С. 1988, 125)
Н. Нодило је на основу читавог низа епских народних
песама и друге етнолошке грађе покушао извршити реконструкцију српског
народног пантеона. На основу обимне и детаљне анализе он је закључио да
велики број епских јуначких песама говори о Сунцу, Виду и Световиду, односно
соларним божанствима.
Н. Нодило је на неким примерима уочио да се поједини
делови песама односе на дане у години. У анализи песме "Смрт војводе
Кајице" он каже: ''Тридесет златних путаца Каичиних
могу бити дани децембарски завршног Сунца. Јанко води к
игри и полому три стотине Маџара и шесдесет дјеце Каравлаха што су дани
годишњи." У детаљу песме "Болани Дојчин" Н. Нодило запажа
следеће: -''Арапинујунак претурио на копљу шатор, кад под шатором триест
дјевојака, то јест тридесет навршених дана мјесеца јануара.
Заточник бијелог Солунапосјекао заточника црне Арабије... Свршио јануар.''
У детаљу песме "Јован и дивски старјешина" Н. Нодило уочава
нове календарске моменте: "...ход му је по свијету тридесет
конака далеко, колико има у мјесецу днева. Јованов Лабуд јест Сунчев коњ.
А таман је лабуд симбол за Сунце".(Нодило Н. 1981)
У великом броју епских народних песама, које припадају
различитим циклусима (изузев циклуса о ослобођењу Црне Горе и Србије),
сам ток радње је често неочекиван, нелогичан, неприродан и асоцијалан:
мајка издаје сина, сестра брата, жена мужа, брат убија сестру, сестриће,
муж неверној жени поклања живот, јунаци један пред другим плачу и тако
даље. Композицијска схема у таквим песмама је устаљена. Поједини мотиви,
као што је на пример мотив везивања главног јунака, јављају се на тачно
одређеним местима у песмама. Читав низ различитих мотива вешто је укомпонован
у једну целину.
Календар представља јединствен и чврсто повезан астрономско
- математички систем, илустрован метеоролошким приликама и стањем живог
света. Ово велико знање представља најсложеније и најважније знање једне
земљорадпичко - сточарске заједнице. Оно представља велику, свету тајну,
која да би се сачувала и да би била пренета наредним генерацијама морала
је бити и била је кодирана. Кључ шифре су знали само упућени, потпуно
исто као што је било после примања хришћанства, када је хришћанска црква
преузела бригу о календару.
Јединствено сведочанство о вишемиленијумском познавању
календара представља годишњи циклус обичаја српског народа. Он је једна
од највећих тема српске и балканске антропологије у целини. Етнолошка,
историјска, лингвистичка и археолошка грађа и литература о овом проблему
је веома обимна (Недељковић М. 1990.). Годишњи циклус обичаја је животно
важан због човекове потребе за оријентацијом у времену.
Српска народна поезија обилује примерима који говоре
о антропоморфизираним и теоморфизираним небеским телима и њиховом животу
(Јанковић Н. 1951.). Другу групу чине песме које су се певале за одређене
празнике у години. Тако су настале коледарске, божићне, лазаричке, краљичке
и друге песме. Оне у суштинн представљају молитву упућену одређеном божанству,
на првом месту Сунцу, у одређено време у години.
Своје дуговековно познавање календара Срби су искристалисали
и забележили у бројним епским песмама, где је описан цео или само део
годишњег циклуса. Све овакве песме требало би сврстати у посебан, календарски
циклус. У таквим песмама строго се водило рачуна о самој радњи, која шифровано
одсликава астрономско - метеоролошке прилике. Анализом таквих песама,
дефинисањем и декодирањем мотива, покушали смо доћи до њиховог првобитног
значења и функције.
Тематски се овакве песме могу поделити у девет група:
Прву групу чине песме које говоре како мајка издаје
сина љубавнику. Син успева да победи и убије мајчиног љубавника, а затим
се са мајком враћа кући оцу. Овом циклусу припадају песме: "Јован
и дивски старјешина", "Корун, Кондофила и син Констадин'', "Димитрије
и чичко Корун", "Мати невјерница" и "Опет то, али
друкчије".
Другу групу чине песме које описују како жена издаје
мужа љубавнику. Муж успева да победи противника. Овој групи припадају
песме: "Невјера љубе Грујичине", "Стојан Поповић и његова
љуба", "Јован Поповић и Коруна војвода" и "Женидба
краља Вукашина".
Трећу групу чине песме које описују како сестра издаје
брата мужу. Брат убија зета, затим и сестру. Овој групи припадају песме
"Опет Љутица Богдан и сестра" и "Опет Љутица Богдан и сестра
".
Четврту групу чине песме у којима је описано како кума
издаје кума, што је само по себи супротно српским обичајно - правним нормама.
У ову групу спада песма "Мајстор Манојло".
Пету групу чине песме које описују женидбу неког јунака,
коме невесту преотима други, а он је ипак на крају узима за себе. У ову
групу спадају песме : "Женидба Јова Будимлије", "Женидба
Грујице Новаковића'', "Женидба Ива Голотрба", "Женидба
Ивана Ришњанина".
Шесту групу чине песме које описују деветоро браће који
удају сестру. Браћа умиру или гину, а на крају умире и сестра. Овој групи
припада песма "Браћа и сестра" као и читав циклус о девет Југовића.
Седму групу чине песме у којима је описано надметање
и борба два јунака или две групе људи. Овде спадају песме "Виде Даничић'',
''Човјек паша и Михат Чобанин'', ''Дружина Михата хајдука'', "Oпет
то'', "Михат и паша од Требиња'', ''Четири ускока'', ''Грујица и
паша од Загорја", ''Грујица и Арапин" и многе друге.
Осму групу чине песме у којима је описана смрт главног
јунака. Овој групи припадају песме: "Смрт Марка Краљевића",
"Војин и сестра Иванова", "Смрт војводе Кајице", "Марко
Краљевић и соко", "Сестра Љутице Богдана" итд.
У девету групу спадају песме које описују различите
индивидуалне догађаје. Песме ове групе су: ''Ко крсно име служи оном и
помаже'', ''Орање Марка Краљевића'', ''Облак Радосав'', "Дилбер Илија"
и друге.
Знања и веровања Срба о
небеским телима
У науци је још дискутабилно питање о веровању Срба и
Словена уопште у небеска тела. Митолошка школа XIX века је дефинисала
словенску религију и митологију као један соларни систем у коме Сунце
стоји у његовом средишту, односно на врху његовог пантеона. Б. O. Унбегаун
то оспорава тврдећи да нема никаквог основа претпоставка о правом култу
небеских тела код Словена (Унбегаун Б. O. 425). Л. Нидерле се надовезује
на ову теорију, закључујући да су тезе о вишим облицима култа Сунца код
Словена изведене ех рost, на основу неких веровања и народних песама (Нидерле
Л. 79, 80). Тезу о соларном карактеру словенске религије побија и Е. Гаспарини
(Gasparini Е. 579, 580). В. Чајкановић, који је скоро целу српску религију
и митологију протумачио кроз култ предака, тврди да Срби "интересовали
су се Месецом и звездама само у питањима магије и пољопривредног календара.
Они су могли знати за известан број митова о небеским телима, али култа
није било (Чајкановић В. СЕЗ XXXI, 81.). III. Кулишић се потпуно
ослања на поставке Нидерлеа, Чајкановића и Гаспаринија, крајње маргинализујући
српска веровања о небеским телима, посвећујући им у својој студији свега
неколико страна (Кулишић Ш. 1979. 113 - 117), неаргументовано закључујући:
"Може се рећи да вјерска традиција Јужних Словена потврђује наведене
оцјене да се извјесни трагови вјеровања о сунцу могу пратити у неким обичајима,
посебно у вези са ватром, али о неком култу Сунца не може бити ни говора"
(Кулишић Ш. 117). Чини се да је овакав закључак могао да проистекне само
из Гаспарипијеве констатације "да у Античко доба ни Грци ни Римљани,
а у средњем вијеку ни Германи ни Угрофинци не знају за соларна божанства
(Гаспарини Е. 1979. 581; Кулишић Ш. 1979. 114).
Сматрамо да оваква и слична тврђења немају никакву научну
основу. Н. Ђ. Јанковић је аргументовано показао да Срби познају небеска
тела и неке законе њиховог кретања, и да имају веома развијена и разноврсна
веровања о њима (Јанковић Н. Ђ. 1989.). Т. Ђорђевић доноси читав корпус
података о небеским телима у веровањима и обичајима српског народа (Ђорђевић
Т. 1939.). Н. Нодило је показао да већина главних јунака српске народне
епике представљају антропоморфизирано Сунце (Нодило Н. 1981.).
У анализи овог проблема пошли бисмо од општих појмова
васељена и небеско тело. Васељена - све село и свемир - сав свет
су опште словенске речи у којима се јасно види да је она дефинисана као
насеље, као место где неко живи. Појам небеско тело је сам по себи веома
битан. Тело се у изворном српском језику директно односи на живи животињски
свет, рачунајући и човека. На основу тога није тешко закључити да у васељени
живе небеска тела, која се замишљају као жива бића, што даје солидну основу
за постојање развијеног религијског система о њима. Небеска тела се по
народном схватању веома често дефинишу као путници, скитнице, луталице
и слично.
О примарној улози Сунца у таквим веровањима говори читав
низ података. Већи део годишњег циклуса обичаја директно или индиректно
је везан за Сунце и његово привидно кретање: Бадњидан, Божић, Јовањдан,
Сретење, Обртеније, Видовдан, Ивањдан, Петровдан, Илиндан, Преображење,
Миољдан, Митровдан итд. На основу анализираних календарских песама закључили
смо да се антропоморфизирано Сунце крије иза лика јунака који се најчешће
зове Јован, Јово, Иван, Иво. У православном хришћанском календару Светом
Јовану је посвећено 12 празника: Ивањдан - рођење Св. Јована Крститеља
7. јула; Усековање главе Св. Јована Крститеља 11. септембра; Зачеће Св.
Јована Крститеља 6. октобра; Прво и друго обретење главе Св. Јована 9.
марта; Треће обретење главе Св. Јована 7. јуна; Сабор Св. Јована Крститеља
20. јануара; Св. Јован Богослов 9. октобра и 21 маја; Св. Јован Златоусти
9. фебруар; Св. Јован Касијан 28. фебруара; Св. Јован Милостиви 25 новембра;
Св. Јован Нови 16. августа.
Цео животни циклус обичаја је директно везан за дневно
привидио кретање Сунца од истока ка западу. Крштење и венчање обављају
се док Сунце - дан напредује. Славска свећа се такође пали пре подне.
Сахране и даће се обављају у другој половини дана, када се Сунце клони
западу. Сви послови се започињу да би напредовали, док дан напредује.
Тако се оснива и гради кућа, оре и сеје њива, жање жито итд. Заклињање
Сунцем је и данас честа пракса код Срба: "Тако ми јарког Сунца'',
"Сунца ми" итд. Храмови, куће и гробови се постављају и окрећу
према Сунцу. Сунце је главни оријентир у простору и времену.
Плетење ивањданског венца и кићење кућа, храмова и гробова
са њим је јасан и данас жив доказ о постојању развијеног култа Сунца.
Тај венац се прави од ивањског цвећа које је жуте боје, односно боје самог
Сунца. Он је кружног облика, са јасно назначеним зрацима, тако да јасно
својим обликом опонаша ово небеско тело.
Ритуална кружна игра коло опонаша и симболизује кретање
Сунца. Ш. Кулишић крајње формалистички и произвољно за коло тврди да приказује
Месечево кретање. Он превиђа чињеницу да се и данас Сунце као небеско
тело назива коло, небеско коло, јарко коло, сунчано коло, жарко коло итд.
За Месец таквих података апсолутпо нема. III. Кулишић тврди да "назив
"коло" значи ромб, који се као орнамент често јавља
на прегачама и несашивеним сукњама (футе коларке) код балканских
Словена'' а као веома старински мотив и на женској одјећи источних Словена,
може се закључити да је овај женски мотив првобитно означавао Мјесец."
Овакво тврђење је апсолутно неосновано. Тачно је да се мотив ромба у традиционалној
српској култури често назива колом. Међутим тај "ромб" представља
крајње редуковану и стилизовану свастику, куку окренуту, односно кукасти
крст. Мотив кукастог крста Срби такође зову колом. Он представља скицу
централног сазвежђа северне хемисфере, Мала и Велика кола, односно Малог
и Великог медведа (Ursa minores и Ursa majores), које се окреће
око звезде Северњаче и које је дато у четири чворне тачке дневног и годишњег
окретања земље око своје осе и око Сунца. У селу Белоњу (Сврљиг) обредни
хлеб са оваквим мотивом се зове "коло", а у Звижду, Хомољу и
Браничеву "сунце". На балканско-карпатско-подунавским просторима
мотив кукастог крста - свастике се јавља од винчанске цивилизације (4500.
г. пре наше ере), траје кроз цело метално доба, антички и средњовековни
период и сачуван је као народни орнаментални мотив у етнографској грађи
XIX и XX века. Позната, данас дечија, српска обредна игра у круг "
Коларићу, Панићу" текстуално описује окретање управо овог сазвежђа:
''Коларићу, Панићу, / плетемо се самићу, / сами себе
окрећемо, / сами себе заплићемо; / Коларићу, Панићу..."
Песма је потпуно јасна јер илуструје једну од најбитнијих
небеских појава на северном хоризонту. Име Коларић директно означава сазвежђе
Мала кола, односно Мало коло. Епитет Панић указује на Пана, Господина
и самог Господа Бога. Презимена Панић и Пановић су и данас веома честа
код Срба.
По српској митологији Сунце представља мушки принцип у
природи. У епским календарским песмама оно је увек персонификовано мушким
јунаком. Поједини мушки ликови се често изједначавају и пореде са самим
Сунцем:
"Светли царе, огрејано Сунце."
У великом броју календарских епских песама централни
мотив је женидба Сунца. У неким, чисто митолошким песмама та женидба је
директио описана: "Сунце и Месец просе девојку" и сличне.
На основу изнетих података можемо закључити да су Срби
у давнини, у претхришћанско доба располагали читавим низом знања о небеским
телима, која се језиком савремене астрономије могу дефинисати у следећим
тезама:
1. Центар васељене је Сунце, оно је једино, непроменљиво,
непобедиво и неуништиво. Оно је главна тачка целог система и главни јунак
свих календарских епских песама. То значи да Срби у давнини у суштини
знају за хелиоцентричан систем света.
2. Знају за Месечево кретање и Месечеве мене.
3. Познају и издвајају најважнија сазвежђа.
4. Знају за постојање циркумполарних и нециркумполарних
звезда и сазвежђа и механику њиховог кретања.
5. Знају за датуме Сунчевог солстиција и еквиноција,
односно за правилну смену годишњих доба.
6. Знају за помрачења Сунца и Месеца.
7. Знају да Сунчеви зраци у време летњег солстиција
у подне падају на земљу под правим углом.
8. Знају да је структура Сунца течна, растопљена и усијана
маса, налик растопљеном воску или маслу, што је само други, народни назив
за плазму.
9. Знају да су небеска тела округла, налик на јабуку:
"Мој Стојане, јабуко од злата."
10. Знају да се небеска тела крећу по тачно одређеним
путањама и законима кроз време, односно да то нису никакви предмети приковани
за небески свод како ће дуго времена сматрати средњоевропска средњевековна
астрономија.
11. Знају да Земља веома мало утиче на кретање небеских
тела, стога јој и не придају велики значај.
12. Знају да је васељена бескрајна, и стога и не покушавају
да је ограниче, већ само одређују оријентире у њој.
На основу таквих сазнања Срби су изградили развијен
митолошки систем, који представља "тајни језик" првобитне астрономске
науке. Тај митолошки систем је веома разноврсан, али свака варијанта полази
од основних сазнања науке о небеским телима. Тај митолошки систем није
измишљотина о стварима којих нема, није произвољна конструкција, већ је
на посматрањима и анализама кодирано приказана небеска механика више или
мање детаљно. Захваљујући таквом приступу и таквим сазнањима Срби су на
Балканско - Карпатско - панонским просторима открили календар као систем
и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар
"in vivo" сачуван до данас. Такав митолошки календарски систем,
и поред хиљадугодишњег утицаја хришћанске цркве, очувао је велики број
изворних народних назива за одређене дане и датуме у години: Арлијевдан,
Арнијевдан, Бабин дан, Бадњи дан, Бела недеља, Бела субота, Бела среда,
Бели четвртак, Бели петак, Биљани петак, Божић, Видовдан, Водица, Врбица,
Врбопуц, Гарава среда, Гладна недеља, Глува недеља, Глуви уторак, Детињци,
Загонетна недеља, Зелени четвртак, Зли петак,3мијин дан, Јарило, Кратка
недеља, Крива среда, Ледена субота, Луда недеља, Луда среда, Луди петак,
Материце, Међудневице, месојеђе, Мечкин дан, Миољдан, Млада недеља, Млада
петка, Млада среда, Младен, Младенци, Осовитанедеља, Оци, Оцило
и кремен, Пасја недеља, Пепељава среда, Пољобранија, Ранило, Расипна недеља,
Растурница, Руса среда, Русална недеља, Русална среда, Русални петак,
Русални понедељак, Светла недеља, Светли петак, Себични петак, Сирна недеља,
Спасовдан, Сретење, Тодорова недеља, Тројице, Туциндан, Хрома недеља,
Цвети, Цветна недеља, Црвена субота, Црни уторак, Шарена недеља итд.
Српска народна епика
као извор археолошке информације
Народна поезија представља један од сегмената
српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне
српске и старобалканске културе из различитих историјских периода, народна
српска поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевности,
језика, етике и етнологије.
Значај српске народне епике за археолошка проучавања
балканско-карпатско-панонског простора је вишеструк. На њега су указали
Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић у разматрању материјалне и духовне
културе Словена (Гарашанин М - Ковачевић Ј. 1950.). Драгослав Срејовић
је у анализи лика Марка Краљевића и његовог старобалканског порекла указао
на велики значај ове врсте грађе (Srejovic, D. 1958.). Поред свега
тога овај аспект српске народне епике је у великој мери запостављен. Није
потребно посебно објашњавати колики је њен значај за археолошку науку
овог простора. Он је потпуно једнак значају класичне грчке и римске поезије
за античку археологију у целини. Занемаримо ли Илијаду, Одисеју, Енеиду,
Метаморфозе, грчке митове и римске легенде, видећемо да ће наша укупна
знања о античкој Грчкој и Риму бити осакаћена и обезглављена.
Епске народне песме доносе читав опис погребних обичаја,
на које су својевремено указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић (Гарашанин
М. - Ковачевић Ј. 1950, 199-205.). Тако је у календарској епској песми
"Смрт војводе Кајице" (Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме
II, песма број 81) детаљно описано сахрањивање под хумком.
"Са сабљама сандук отесаше, / Саранише војводу
Кајицу, / Чело главе копље ударишe, / На копље му сокола метнуше, / За
копље му коња привезаше, / По гробу му оружје простреше, / Од маџара унку
начинише, / Оградише гроба Кајичина, / Да Маџари к њему не долазе,
/ Да му мртву не претресу тело."
Опис Кајичиног гроба потпуно одговара гробовима бронзаног
и гвозденог доба на балканско - карпатско - подунавском простору, и то
одређеном начину сахрањивања под хумкама - тумулима.
Сваки археолошки коментар стихова који описују сахрану
је сувишан. Они детаљно и прецизно описују гроб и прилоге у њему, дајући
чак и функцију подизања хумке-тумула. Песма доноси за археологију веома
важне податке где је сахрањен војвода Кајица. Краљ Ђурђе у песми јасно
каже, односно пита се:
"О Кајице, моје чедо драго, / "Како ћу те
оставити сама, / "Да ми чуваш на Бељацу стражу?"
У уводном делу песме видимо да се радња песме дешава
у јужном Банату:
"На Ковину Дунав пребродио, / Па се маши
Влашке земље равне, / Док с' доити Вршачке планине.''
Сахрањивање под тумулима у јужном Банату је археолошки
детерминисано од енеолита до касног бронзаног доба. Топоним Бељац потпуно
одговара археолошком локалитету Белуца у селу Павлишу код Вршца, на коме
је археолошки потврђен континуитет живљења од неолитске старчевачке културе,
до времена Сармата (Рашајски Р.. 1962, 26; Узелац Ј. 1996.). Код локалног
становништва Павлиша и околине још увек је сачувано сећање на место где
је сахрањен војвода Кајица.
Детаљан опис Кајице војводе омогућује нам да још прецизније
хронолошки одредимо време сахране:
''Каква ј' красна Каица војвод! / "У каквом ли
господском оделу! / "На плећи му зелена долама / "Од
кадиве, извезена златом, / На долами токе сува злата, / "А покрај
њих тридесет путаца, / Свако му је од по литре злата, / "И под грлом
литра и по злата, / "Које му се на бурму одвија, / "Те војвода
њиме пије вино; / "На војводи чизме и чакшире, / "Чизме су му
сребром потковане, / "А чакшире од главе кадиве, / ''По
долами коласта аздија / "Сва од сребра и чистога злата, /
"На војводи калпак свиле беле, / "За калпаком од сребра челенка,
/ "О њој златни триста трепетљика, / "Свака ваља два
дуката златна, / "У челенки два камена драга, / "Војводи се
види путовати, / "Кроз крајину водити војводе, / "У по
ноћи, кано и у подне; / "Око врата колајна од злата, / "За појасом
две убојне стреле; / '''Висок јунак, танак у појасу, / "Бела лица,
црни наусница, / "Црн му перчин појас премашио; / "Преко крила
гола сабља бритка, / "Преко голе сабље пије вино / ''Покрај чизме
буздован позлаћен.''
Није тешко у овом опису препознати металне предмете
касног бронзаног доба Панонско-подунавског простора. Метални украси за
груди су у касном бронзаном добу овог простора детерминисани као пекторале,
дугмад различитог облика, фалере и апликације, и потпуно су аналогни опису
у песми. Боривоје Човић је у реконструкцији ношње илирског ратника из
Илијака приказао такве металне украсе управо као токе (Бенац А. - Човић
Б. Гласинац 2, Сарајево 1957, Сл. 6). Златна колајна на врату војводе
Кајице није ништа друго него златни торквес. Оружје и опрема војводе Кајице
веома лако се може идентификовати са оружјем и опремом овог периода. Калпак
са сребрном челенком-почелицом и трепетљикама-привесцима је препознатљив
археолошки налаз овог периода (Рraistorija jugoslovenskih zemalja IV,
bronzano doba, Sarajevo 1983.).
Сличне, скоро идентичне описе појединих јунака имамо
у читавом низу српских епских песама. Оваква ношња је у појединим српским
крајевима сачувана у народној ношњи до данас. То се посебно јасно види
у народној ношњи Црне Горе, Херцеговине, Далмације, централне Босне, западне
Србије, Војводине и Македоније, где су металне токе, у идентичном облику,
величини, материјалу, броју и функцији сачуване до данас. Те области представљају
демографско језгро српског народа, из ког су вековима насељаване ратовима
и несрећама опустошени и запустели српски крајеви у широј зони Подунавља:
Шумадија, Мачва, Браничево, Семберија, Славонија, Бачка, Срем и Банат.
Та ношња је оригинално српска и њена веза са накитом и ношњом касног бронзаног
и старијег гвозденог доба истог простора тако очигледна.
Посебан значај српске народне епике налази се у обимној
топографској грађи коју овакве песме доносе. Радња епских календарских
песама дешава се на простору који је јасно географски детерминисан. На
југу граница иде линијом: Сењ, Скадар, Призрен, Охрид, Солун; на истоку
граница је Солун, Вилиндар (Хиландар), Цариград; на северу граница је
Сибињ, Јањок, Ердељ, Будим и на западу Будим, Кладуша, Сењ. Унутар овог
простора календарска епска поезија доноси читав низ топономастичке грађе:
градови: Београд, Смедерево, Сталаћ, Крушевац, Призрен, Прилеп, Удбиња,
Удбар, Ливно, Пирлитор, Бањска, Сарајево, Грачац, Грахово, Видин, Пладин,
Задар; реке: Дунав, Морава, Мориш, Дрина, Ситница; планине: Кунара,
Куновица, Романија, Везента, Мироч, Голеч; области: Годомин, Дренопоље,
Косово Поље, Загорје и многи други. Неке од топонима бележе и антички
извори у, сасвим разумљиво искривљеном облику, јер је српски језик био
и остао тежак и неразумљив за странце, па су они топониме бележили и бележе
још увек онако како знају и умеју. Тако имамо општеприхваћено да је Београд
- Belgrade, Пожаревац -Раssarovic, Смедерево - Semendria, Средац (Софија)
- Serdica итд.
Јасно детерминисан географски простор у коме се радња
српских народних песама дешава, и у коме су космолошки догађаји "спуштени"
са божанске-васељенске равни на земљу, на људску раван живота и постојања,
представља праисконски матични српски простор. На том простору је доказан
континуитет живљења током целе праисторије, антике и средњег века. На
њему је епска календарска поезија жигосала најважније тачке за поимање
целокупног календарског знања. Те тачке су као и звезде на небу, неке
су сјајније, неке блеђе, али све подједнако значајне. Песме доносе имена
великих градова, река, планина и области, али и имена малих села, извора,
речица или брда.
Ако пођемо од доказаних премиса да су календарске епске
песме српске, да су настале снагом српског ума и српског знања у време
развијеног бронзаног доба, да се радња свих тих песама дешава на географски
детерминисаном балканско-карпатско-панонском простору, где насеља, реке
и планине имају српска имена, по елементарним законима логике и научног
мишљеља на том простору у развијеном бронзаном добу живе давни преци данашњих
Срба. У противном, или епске календарске песме нису српске, или су настале
на неком другом простору па транспоноване на садашњи, што је немогуће
научно одбранити и аргументовати, јер је апсурдно.
Епска народна поезија може имати и велики значај у детерминисању
појединих археолошких објеката. У анализи ликова на медаљону из барске
оставе изнето је мишљење да четири мушка лика представљају четири вида
бога Сунца, односно четири годишња доба (Јацановић Д. 1996, 163.). У календарској
песми "Четири ускока" (Вук Ст. Караџић III, песма број
47.) опис четири јунака је потпуно аналоган ликовима на медаљону:
"Један јунак лица ђевојачка, / "Не имаше браде
ни бркова, / "Већ му перчин покрива рамена; / "Други јунак смеђе
науснице, / "Трећи јунак црне брке веже, / "А четврти седу браду
креше."
Број сличних примера је сасвим извесно далеко већи.
Изнети елементи указују на сву комплексност српске народне епике, као
јединственог чувара старобалканског знања о васељени и човековом месту
у њој, осветљавајући истовремено све аспекте људског постојања. |
