У почетку ове главе споменуто је како је много теже
одредити дужину године него дужииу месеца. Ово долази отуда што у случају
месеца постоји један јасно видљив знак на небу, прво појављивање узаног
Месечевог српа после младине, од којега се може рачунати његов почетак,
те се време од месец дана, колико траје обилажење нашег сателита око Земље,
сасвим лако мери од једног до другог појављиваља Месечевог српа. Многи
стари народи ишчекиваху и посматраху са великом пажњом ово појављивање
и оно је бивало праћено верским обредима и свечаностима. Друкчије стоји
са дужином године, тј. трајањем привидног обилажења Сунца по еклиптици,
јер је њега немогућно одредити без ма и примитивног ннструмента и дужег
посматрања, будући да нема неког уочљивог стања Сунца које би се толико
разликовало од свакидашњег да би могло лако послужити за почетак године.
Чак и кад је постало могућно, помоћу гномона, да се прилично тачно измери
дужина године, многи народи још за дуго задржаше лунарну односно луни-соларну
годину, на пример Јевреји, колико из навике и већ устаљеног обичаја, толико
и због лакшег рачунања.
Било би од великог значаја знати какву су годину некада имали Срби и остали
Словени: лунарну, соларну или лунисоларну. О томе нажалост недостају непосредни
подаци, те се поуздани одговор на ово питање не може дати али оно ипак
заслужује да буде размотрено.
Дужина синодичног месеца је 29,53059 дана, те дванаест ових месеци чине,
приближно, 354,367 дана. Вредност која је за нешто мање од 11 дана краћа
од Сунчане године. Ова разлика између сунчане и месечне године толико
је знатна, да за мање од три године нарасте до једног месеца, тако да
после три месечне године од по 12 месеци треба додати један тринаести
месец да би се довела у склад са сунчаном годином. Ова исправка била је
неизбежна, јер би иначе лунарни календар врло брзо показивао лето док
би уствари била зима и обратно. Познато је да су некада, ради исправљања
ове разлике, Халдејци краљевским указом додавали с времена на време својој
години тринаести месец. Код Римљана, који такође имађаху лунарну годину,
од 354 дана, уведену за владе Нуме Помпилија, сваке друге године додаваше
се по један месец од 22 дана да би се исправила ова разлика од 11 дана.
Па и стари Перуанци имали су лунарни календар, али како им беше познато
да сунчана година има 365 ¼ дана, они су после 12 лунарних месеци додавали
11 дана ради постизања сагласности са кретањем Сунца.
А шта се у овоме погледу може рећи за наш и словенски календар? Већ само
то што једна иста реч означује и пратиоца Земље и временски период који
му је потребан да је обиђе (Месец = Luna, месец = mensi), говори у прилог
гледишту да су месеци некада били самостапна јединица за мерење времена,
а не као сада само дванаести део године, без везе са кретањем нашег сателита.
У некадашњем словенском језику Земљин пратилац зваше се Луна. Ово име
код Срба се одржало све до прошлога века. У последње време готово једино
као књишки израз. Али и реч Месец биће да је исто толико стара, помиње
се већ од XI века, што значи да је тада била већ добро позната и уобичајена
у говору. Прво име, Луна, долазило би од корена чије је значење светлети,
а друго, Месец, старословенски Мѣсѧць, од корена mas, masa, од којега
долазе речи мера и мерити, па се по томе види да је Земљин пратилац служио
нашим прецима као мера за време. Изгледа да се сећање на ово налази у
песми у којој се каже да се Месец „шета по ведроме небу // И казује дане
и године“. Месеци су некада и код Словена, морали почињати са младином.
Тако је од свих старих народа, а то је и наприродније. Да је ово правило
вредело и за Србе сведоче многобројне празноверице и обичаји који се и
до данас одржаше, а у вези су са појавом младог Месеца.
Дошавши у додир са визатинском културом, Срби прихватише са хришћанством
већ готови и више столећа употребљавани јулијански календар са сунчаном
годином као основом тако да се данас у народним умотворинама и обичајима
не налазе готово никакви трагови о некој лунарној години, а још мање у
списима наших етнографа. Једино се, како је већ наглашено, по изобиљу
празноверица и обичаја о младом Месецу може наслутити да је ова појава
некада имала велики значај. Стога се може претпоставити да се и Срби некада
служаху лунарном годином или, што је вероватније, лунисоларном. Пре свега
потребна посматрања Месеца за ову сврху могу се обављати са довољном тачношћу
и без помоћи инструмената, сасвим су једноставна и приступачна свакоме
без разлике. Затим, прирдно је да се више месеци скупе у већу јединицу,
годину, јер они се некада одређиваху по збивањима у природи, како сведоче
њихова имена, а ова се периодичио обнављају, те је понављање једнога збивања
знак да се понавља и тај већи временскп период. Најзад, пошто се поменута
збивања у природи догађају у зависности од кретања Сунца, а не Месеца,
мора се наћи неки начин да се попуни она разлика од 11 дана која недостаје
месечној години да би се поклопила са сунчаном. Једна до данас сачувана
пословица. „Ако мјесец који дан изгуби, не изгуби га годиште" могла
би навести на закључак да је број дана у години био стала, а да сви месеци
нису имали подједнак број дана.
У напред наведеном прегледу народних назива за поједине месеце у години
може се видети да се у много случајева исти назив наводи под два узастопна
месеца. Ово представља изузетак код Срба, јер и Словаци, на пример, имају
велики и мали сечен, јануар и фебруар, па и мали и велики рујан, септембар
и октобар.
Поводом тога Грим примећује да се два узастопна месеца називају истим
именом не само код Словена, већ и кодд Немаца и неких других Германа.
Поставља се питање откуда, ово долази, јер се не види никакав оправдани
разлог да се два месеца називају истим именом. То би само стварало забуну,
а ничем не би служило те стога није вероватно да су некада постојала по
два месеца истога имена, а за колебање у погледу тога коме јулијаноком
месецу одговара који месец у старом календару треба потражити објашњење
на другој страни.
Узроци који доведоше до неслагања у погледу изједначења јулијанских месеци
са народним могли су бити различите природе. Као што се из самих имена
месеца на први поглед види, она већином означују неко стање или збивање
у природи: растење траве, цветање биљака, опадање лишћа и томе слично,
а ове појаве у зависности су од климатских прилика некога краја. У старој
постојбини Срба оне се догађаху нешто касније или нешто раније него у
новој, где због мање географске ширине и других услова пролеће и лето
настају нешто раније, а зима касније, па са њима и промене у биљном и
животињском свету. Изгледа да се у почетку о овоме није водило рачуна,
тако да је, на пример, српањ у неким старим рукописима август иако се
код нас жито жање већ у јулу, а липањ је јул, ма да код нас липа цвета
већ у јуну па је природније овај месец назвати по липи. Међутим, пошто
народ не гледа у писане календаре већ посматра непосредно природу, он
је правилно назвао српњем јул, а липњем јун, те су то касније прихватили
и издавачи новијих календара, док су код Пољака, настањених северније,
поменута два назива остала за август и јул.
Друго може се претпоставити са Маретићем, мада не са много вероватноће,
да периоди времена који носе народне називе нису били увек исте дужине,
нису били регулисани по Месечевом кретању, већ су трајали више или мање
од месец дана, према томе колико је трајала појава од које су добили име.
Можда се под сечњем подразумевало и знатно дуже време, јер се ово име
примењује чак и на три прва месеца у години (у варианти мали сечко за
март), а под липњем и српњем и мање од месец дана, те стога ове периоде
неједнаке дужине није било могућно поклопити са јулијанским месецима.
Много је вероватније да узрок неслагању у погледу одређивања који месец
народног календара одговара неком јулијанском месецу треба тражити у томе,
што је некада, постојао код нас лунарни, односно лунисоларни календар.
Месеци су почињали са првом појавом узаног Месечевог српа и трајали по
свој прилици, 29 или 30 дана, те се зато никако нису могли поклопити са
јулијанским месецима од по 30 или 31 дана који немају везе са кретањем
Земљиног пратиоца. Када, се поставило питање који месец старога календара
одговара некоме месецу у новом, настало је много спорних случајева: трешања
има у мају и јуну, па је черешњаром, месоцом трешања, називан и један
и други, лишће опада у октобру и новембру, цвеће се у великој мери јавља
у априлу и мају, те се листопад и цветањ могу односити и на први и на
други од наведених месеци.
Недостају нам подаци, али мора се веровати да су и наши
стари некако доводили свој календар у склад са кретањем Сунца, свакако
уметањем потребног броја дана, што је такође отежавало поклапање њихових
месеци са јулијанским. Познато је да је хришћанству било потребно доста
векова док није сасвим завладало душама наших предака, а да су извесни
остаци старе вере и данас живи. Тако ни календар који је увек био у вези
оа религијом, није био од народа одједном напуштен. Писмени људи, црква
и држава рачунаху време по званично усвојеном календару, а прости народ
и даље је столећима посматрао прво појављивање Месечевог српа, одржавао
том приликом равне обичаје, можда и обреде из старе религије, у вези са
култом бога Месеца, и рачунао време на начин који му је од старина остао.
Слично томе данас, када је званично уведен грегоријански календар, многи
још рачунају помоћу јулијанског календара, нарочито сељаци у вези са својим
пољским радовима, а на младину се и данас много пази јер се са њом доводе
у везу промене у атмосфери, па и многе друге промене у природи и свакидашњем
животу. Тако су веома дуго постојала напоредо два календара, народни и
црквени, чији се месеци нису поклапали, те они који их хтедоше ставити
напоредо једне уз друге не беху увек сложни у томе да ли ће поред неког
јулијанског месеца написати овај или онај народни назив; наравно да се
увек колебало између два суседна месеца, како показује и горњи преглед.
Оно што је досада речено: порекло речи Месец и иста
реч за означавање Земљиног пратиоца и времена за које он обиђе Земљу,
многобројна веровања и празноверице у вези са младином, као и неслагања
јулијанских месеци са народним, довољно је да би се увидело колико је
некада код нањ био велики значај Месеца за мерење времена, па и да се
изнесе претпо ставка да су стари Срби имали календар, који се регулисао
по кретању нашег сателита. Али с друге стране, не само неопходност да
се месечна година дотерује по Сунцу, што је нарочито важно за један земљораднички
народ, као што су били и наши давнашњи преци, већ и чињеница да се код
нас почетак године регулисао по Сунцу, показује да није био у важности
чистт лунарни већ лунисоларни календар.
Почетак године одређиваше се по Сунцу. Није било разлога да година почиње
са неком младином, које су све исте и без везе са догађајима у природи
док напротив Сунце својим кретањем ствара годишња доба, а о њима и сасвим
примитиван човек мора водити рачуна ради својих најосновнијих потреба,
па и самог одржавања живота. Према томе колико је новогодишњих обичаја
везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају,
види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време.
Званични почетак нове године од 1. септембра, иако доста векова употребљаван,
није утицао на народни живот и није оставио ваљда никаквог трага у обичајима,
мада Вук, како изгледа, сматра да народна година код нас почињаше ујесен,
када ое скули летина.
Осим почетка године од зимског солстиција, постоје неки трагови и о њеном
рачунању од месеца марта, дакле свакако од равнодневице. Летник, народно
име за март, може се тумачити да долази од речи лета те да означује месец
од којега почиње лето, година, а тако се у неким крајевима зове и само
први дан марта. У једној народној песми године, сматрана као личност,
говори својој мајци: «Моја мајко, ја сам ти најбоља, // Јер ударим рано
у пролеће, // Те почињу воци и тежаци». Ово «рано у пролеће» мора бити
марта месеца, ваљда око равнодневице, када дан постаје дужи од ноћи а
Сунце, пошто је довољно ојачало, почиње све већом силом загревати Земљу
и будити дотле успавани живот на њој. Стога има разлога да се и пролећна
равнодневица узме за почетак године. Тако је било и код веких других старих
народа, на пример Римљана, који су годину рачунали од 1. марта, па је
касније, за владе Нумине, почетак премештен на 1. јануар.
И Мушкатировић помиње да су стари рачунали годину од марта, али није јасно
мисли ли на старе Србе или старе народе уопште. Андоновићево мишљење да
су Срби некада са осталим Словенима празновали нову годину о пролећној
равнодневици и да је тек од Грка примљен за почетак године 1. септембар,
вероватно се на предњем оснива, док Хубад мисли да је почетак падао 25.
марта. Али уствари ни почетак године од марта месеца, од времена блиског
равнодневици, не мора бити оригиналан словенски. И он је могао бити примљен
од Грка, јер су они од 1. марта рачунали почетке кругова Сунца и Месеца,
почињала је пасхална година, те је и овај датум стога сматран као први
у години.
Док је сасвим вероватно да је обична година имала дванаест месеци, не
може се знати колико је дана било у месецу, па ни у години. У неким народним
умотворинама помиње се број 300, као у песми „Смрт војводе Каице"
или у загонетци: ,,Триста и шесет врапчића, дванаест голубана, пред њима
орао гуњаш, а то су дани, месеци и година, који би могао бити број дана
у години, како држи Нодило, а у приповетци „Међедовић" то ће бити
305 гнезда у брку једне митске личности, док се у загонетци помиње и број
од 360 дана. Па и често навођење броја триста, бесумње је у вези са овим,
а у једној загонетци овај број баш се односи на број дана у години: «Дванаест
гнезда, триста орлова, а једно јаје снеше". Из ових података, међутим,
не може се ништа закључити: песник ће лако повећати или смањити прави
број ако је то потребно ради стиха, а и у приповеткама, усмено преношеним,
могао је у току дугог времена бити исправљен број чије је прво значење
заборављено. Исто се може рећи и за миогобројне загонетке, као на пример:
«Један дуб, на њему 12 грана, на свакој грани 4 гнијезда, у сваком гнијезду
по 7 јаја». У мноштву сличних загонетака година није дуб већ «тисова здјелица»,
«тисова каблица», «кита рикита», «златна каблица», «штица», «грм», «дрво»
и томе слично, а оне све казују како се година дели на месеце, недеље
и дане. Велико је питање да ли је у њима сачувана давнашња подела или
су бројеви дотерани према новопримљеном календару.
* * *
Што се тиче поделе године на годишња доба може се рећи да се она доста
разликује од астрономске поделе. Пре свега, народ дели годину на летњу
и зимску половину, те отуда изрека «3има и лето јест годиште». Летња половина
је од Ђурђевдана (23. април/6. мај) до Митровдана (20. октобар/8 новембар),
а од овога до Ђурђевдана зимска половина. Негде се међутим рачуна да је
зимско полугође од Божића до Петровдана, а летње од овога дана до Божића.
Али постоји и друга подела: пролеће, од Младенаца (9/22. март) до Ђурђев-дана:
премалеће, од овог последњег до Спасовдана (28. мај / 10. јун) или цара
Константина (21. мај/3. јун); лето почиње од Духова (покретан празник)
и траје до светог Илије (20. јул/2. август), потом долазе «кресови или
Илијнске врућине», до Велике Госпође (15/28. август) и дане „између Госпођа"
(до 8/21. оептембра); од овога дана до Митровдана (26. октобар/8. новембар)
је јесен, а до светог Аранђела (8/21. новембар) је позна или 'мркла јесен;
најзад, зима почиње од светог Мрате (11/24. новембар) и траје до Младенаца.
Негде се још за време од Видовдана до Петровдана каже да су то петровске
жеге а од Крстовдана до светог Томе је подјесен. Постоје и друге поделе
године на извесне периоде са посебним називима, а рачунају се од једног
до другог празника, али остаје као основна деоба на четири годишња доба.
Ништа се поуздано не зна како је народ некада знао који
је дан у недељи или месецу, али неки примитивни календари морали су постојати.
У временима после примања хришћанства и када су у новој постојбини биле
организоване државне и црквене власти, најсигурнија обавештења о томе
сељак је могао добити од свога свештеника или у оближњем манастиру, јер
је црква строго водила рачуна о календару због службе и празника. Али
и у то време ово није био најпростији и најсигурнији начин, јер се није
могло запамтити на дуже време у који дан долазе извесни празници, а и
пре примања хришћанства морало се унапред некако знати кад ће бити младина
или пун Месец, када ваља почети неки посао или прославити неки празник.
Грђић-Бјелокосић описује један дрвени календар којим се у његово време
служаху највише пастири када на дуже време, лети, одлазе са стадом у планину.
Принцип му је прост: на четвртасто истесан лесков штап уреже се за недељу
крст, за обичан дан права црта, за мали светац коса црта, за велики празник
крст и тако даље редом за по више месеци унапред из дана у дан, а како
би која недеља прошла, власник овога календара одрезао би и бацио део
штапа на којему је она била урезана. Овакви дрвени календари могли су
постојати већ у преисториска времена, а у већим насељима могли су дани,
груписани по недељама и месецима са посебно означеним значајним датумима,
бити за целу годину унапред урезани на стубовима или зидовима храмова.
Но о томе, нажалост, немамо података. «Црте и резе» које помиње црноризац
Храбр као претхришћанско писмо Словена могле су служити и за ову сврху,
а може се претпоставити и то да се њихов остатак одржао до нашега времена
у виду тачака и црта па рабошима које описује Милићевић. |
