Средином месеца брезена Протословени су славили нову годину. Тада су отпочињали пољопривредни радови, мешењем новогодишњег колача и печеницом. Крај летњег и почетак зимског периода био је средином месеца листопада. У то време сви плодови су довожени у домове, а са пашњака су се враћали пастири са својом стоком. Лето почиње у знаку Јарила. Своју кулминацију достиже у време Купала, а свој крај Михољским летом. Oпштесловенски светачки и срећни дани су понедељак посвећен Радгосту, среда Водену, четвртак Перуну и недеља Дажбогу. Несрећни дани су уторак, везан за виле и петак за Морану. За суботу (затурни дан) нису знали, па је недеља имала шест дана, а месец пет недеља.

Словени су за календар знали још у античко доба. Израђен је према њиховим животним потребама, а усклађен са законима космичког ритма. Значајнија годишња догађања урезивали су на дрвету, грнчарији и металним гривнама. На дрвеним таблицама обичан словенски човек је означавао дане и недеље према месечевим менама. Култ Сварога (Сварожића) због утицаја на развој плодова, свечано је обележаван кроз обреде рађања Младог Сунца, Коледа, Јарила и Купала. Тада су паљене ватре, у склопу ритуала, који је у основи имао економски карактер, јер су се у то време стада јагњила, жита сејала и жњела. Под утицајем хришћанства новогодишње обичаје Словени су померили из месеца брезена у просинец. У то време, у тежњи за бољим животом, приређивани су обреди и култне радње које потичу из доба мотичке културе и неолита. Зато се поворке калинарки, уместо у рано лето, понегде, појављују у време коледарских дана.

Словени су поштовали појаву Младог Месеца као Младу Недељу. Веровали су да Млад Месец утиче на развој биљака и напредак људске делатности. У току Младе Недеље најчешће су се склапала побратимства, важне установе духовног сродства међу Словенима. Ти дани су сматрани погодним за исцељење и брање лековитог биља. Побожно, обилазећи изворе, девојке су гатајући, управљале нож према Младом Месецу говорећи: "На нож ишо, на нож стао, на нож сјео, нигде се не смирио, докле мени младој на сан не дошао." Затим се нож стављале под јастук да би уснуле свог суђеника. Словенске жене су сматрале да до појаве Младог Месеца треба завршити послове око бојења пређе, бељења и прања платна. Да се не би ломила грнчарија у кући се није смео помињати Месец. Све дневне забране Словени су поштовали до мрака, сматрајући да заласком сунца будуће време припада наредном дану. Они су недељу користили за одмор, чишћење куће, покућства и милосрдне мобе. Живећи на огромном простору Словени су, с обзиром на различите климатске услове, свој живот усклађивали према обичајном календару у различите дане.

Јужно поднебље условљавало је раније кретање вегетационог процеса, па су послови и обредни ритуали започињали нешто раније од Словена који су живели знатно северније. Поред овог и поједини обичаји су везани за различита божанства која су на датом простору била актуелна. Календарски гледано Протословенска нова година отпочињала је у време када је "Младо Сунце" ојачало у мери да изазове бујање (јарење) природе. То је време и највећих хришћанских ускршњих празника. Од тада започиње лето. Од Митровдана Словени очекују долазак зиме, да би се око календарске нове године поново родило "Младо Сунце'' - Божић. Зато је за 'Горњи сунчани свет" почетак лета везиван за обнављање живота и окренут је ка јутру и истоку. Право лето је усмерено ка југу и дугим данима. "Посустало лето" представља запад и вече. Изумирање природе и живота окренуто је ка северу, ноћи и зими, а тиме и доњем свету.

Словени су годину делили на лето и зиму. Летњи месеци су оличени у седам лабудова које предводи сокоглави Виден - змај, а зимских је било пет. Месецима су давали врло складна имена везана за промене у природи и редослед тежачких радова. Ево једног Србима најближег годишњака календара:

Март           Брезен, сухи, дерикожа           Морана           Почетак лета
Април         Цветен, лажитрава                  Весна
Мај              Травањ                                     Геровит
Јуни            Черешњар, изок                       Световид
Јули            Червен, жетвар                        Лада
Август         Гумннк, зарев, рујни              Перун
Септембар  Рујан, гроздобер                     Сива
Октобар      Листопад, шумопад                Велес               Почетак зиме
Новембар    Груден                                     Радгост
Децембар    Студен, коледар                      Воден
Јануар          Просинец, коложег                Сварог
Фебруар       Сечен, љути ссчко                 Стрибог

Дванаест српских змај јунака представљају месеце у години сасређених у Марку Краљевићу који, по својој нарави, одсликава све одлике менталитета српског народа.

(...)

Змија је представник доњег света и оваплоћење предака. Зато је свака кућа требало да има змију (смук), као чуваркућу, која живи испод кућњег прага или огњишта, пребивалишта човекове душе. Пошто змија припада доњем, мрачном свету, као и месец, она дарује плодност. Њој су приношене жртве у виду шаре на божићњем колачу, која између укрштених снопова држи у устима клас. Змија брани њиве и винограде од градоносних облака. Верујући у демонску снагу змије, Срби су у време Панађура (гроздобера) одсецали главу љутој змији, да би је осушили и употребили у току разних обреда. После четрдесет година змија добија крила и постаје змај. У стотој години престаје да "крије ноге" претварајући се у алу (аждају). Њихова имена не смеју се помињати у време Младенаца, Благовести и Тодорове суботе. Змај је састављен од змије и птице. По настанку је његов култ млађи од змијског и као крилат везан је за небо. Поштовање змаја поклапа се са настанком словенских држава. Он штити усеве од аловитих градоносних облака. Огњени змај је атрибут Бога сунца Сварога. Свети Георгије (Геровит), убија аждају означавајући тиме крај подземног периода године (зиме) и почетак владавине Сунца и лета.

Предак и сродник Срба је бели вук који је оваплоћен у Дајбогу (Дажбогу). Сличан однос постоји између пастира и пса који га прати. Светог Саву је у току просветитељског пута пратио сиви хрт. Белог Вука источни Словени сматрају праоцем Св. Георгија (Геровита) који чува стоку. Заштитник вукова је и арханђел Михајло који крилима штити месец да га не поједу аждаје. Када је у сукобу са ђаволом склања се на месец, где га он сустиже и гребеном му откида део стопала. Хроми вук (кривељан) представља месец у опадању. Вуку се, ради заштите стоке, приноси жртва у виду колача у време рађања "Младог Сунца" (Божића), позивајући га на вечеру. У време вучјих празника (Мратинаца), жене не додирују вуну и вунене предмете, да би заштитиле овце. Завијање вука, личи на плач, који проузрокује смрт. Сакати вук, растурњак или куц, кенц и куцулан, празнован је у време вучјих празника. Хтонска димензија вука огледа се у зимским коледарским свечаностима. У то време су снаге доњег света и мрака у природној премоћи. Зато су покрштени Словени видели у појединим свецима господаре и заштитнике вукова који посредују у односима човек и вук. Покровитељи вукова су Св. Мрата, Св. Никола, Св. Сава и Св. Ђорђе.

Арх. Михајло крилима штити Месец приликом помрачења (лунарна димензија), јавља се и као предводник душа покојника (хтона димензија). Тиме је његова лунарно-хтонска димензија у складу са веровањима Словена да душе покојника одлазе у доњи свет или на Месец, да би затим доживеле инкарнацију у неком новом облику. Ову улогу, у прехришћанском периоду, су имале Богиње живота и рађања Сива и смрти и зиме Морана. Позивајући вукове на вечеру или свадбу, Словени су у њима видели своје тотемске претке. Честа имена, презимена и називи код Срба доводи овај народ у везу са вуковима, као њиховог сродника и митског претка. Племенски тотем Љутића био је вук. Словени верују да се на месечини људи претварају у вукове или вукодлаке.

Коњ је изразито хтонско биће које носи покојника па је, из тих разлога, често жртвован за време погребних радњи. Тада је ритуално спаљиван или укопаван заједно са покојником. Обредни коњ је код Световида белац, Триглава вранац и Радгоста зеленко. Црни коњ је дух подземног света који неће нагазити гроб у коме битише вампир. Њега јаше Трачки коњаник, који ловећи, доноси животињама смрт. Трачки коњаник је код крштених Срба везан за "Тодорову суботу". Тада се меси коњски колач - копитњак, који се заједно са сољу ставља у зобницу. Овај обред и јахање коња, јурећи преко поља, као и рзање жена у току њиховог храњења повезано је за плодност. Белог коња јашу небеска божанства Перун и Световид, а дванаест крилатих чилаша вуку Сварогову ватрену кочију. Српски змајевити јунаци јахали су беле коње. Протословени су замишљали да зли духови, после поноћи јашу хроме коње. Хроми коњ и вук криваљ имају заједничке корене, њих су се Словени ноћу плашили.

Оно што је за Србе вук, то је за источне Словене мсдвед. Њега као митског претка доводе у кућу, где га часте, очекујући да се од њега поплаше и побегну ђаволи. Частећи медведа у углу испод икона Белоруси су у њему препознавали Св. Андрију који га је укротио, зајахао и зауздао змијом, карактеристичним хтонским бићем. Код жена је поштована медведица којој су припремале храну да би магијским путем постале гравидне. Мечку су звали тета или баба, код Срба Божана, што стоји у директној вези са митском прамајком Мокош. У хришћанском периоду ове радње су обављане на Благовести посвећене Мајци Божијој.

Код Словена значајно место заузимају култ тура и јелена, као родовско и племенско тотемско биће. Њиховом кожом и роговима на капама огртали су се жреци и коледари. Јелен - лос и коњи - лошад, код Руса, показују пут из горњег у доњи свет.

Петао је дух жита оличен у птици. На бадњак се пече врабац или голуб, да би се омрсило. Они су, као и петао, добра бића за разлику од врана и гаврана, која су зла, јер нападају живину. Петао је често положеник. На Мратиндан се на кућњем прагу коље црни петао, а на Илиндан жртвује најстарији петао у част Перуна да не пушта громове и муње. Петлове ноге и глава се вежу за вериге па се, после четрдесет дана, користе у обредне сврхе. Ради плодности се користи јаје. Оно се употребљава и у току муже, оставља преко ноћи у башти, закопава у мравињак и оставља поред река и извора. Јаје се са још неким предметима ставља поред новорођенчета, јер има заштитну моћ.

Божанска обележја којима се приписује чаробна снага су: вериге, секира, обућа, огртач, штап, балван, белутак, капа, суд за воду и хамајлије. О вериге се качи петлово и мишије крило, кљун и ноге живине, папак, вуница, перле, бешика и жуч стоке. Капа покрива главу многих божанстава, као и у обредима приликом венчања, уласка у кућу, сахране и стриже оваца. Огртач и кошуљу цепају, код рођења детета или у току сахране покојника. Штап или штака представљају змију. Словени су веровали да се пламени језичак може преобразити у змију, а она у штап. Тиме је успостављена космичка веза Сунце- Земља, оличена у змији која се налази на врху ритуалног штапа. Овакав штап употребљава свештеник који, сем њега, нико не сме додиривати. Штап се користи и приликом чудоређа. Скривање иза хлеба садржи аниминистичко мађијски обичај, који проистиче из доба материјархалног земљорадничког култа архаичне прасловенске религије.

Словени су сматрали да су први људи постали од стабала храста и липе. У дрвећу и биљкама препознавали су седишта својих богова и предака. Зато се њима често, са дубоким поштовањем обраћају тражећи помоћ и заштиту. Сеновита (оброчита) стабла нико није смео сећи. Ако се случајно догоди да то неко учини, морао је на пању посеченог дрвета, као жртву, отсећи главу петлу истом секиром којом је оборио стабло. Поштовање дрвета у светим гајевима Словени су одржали и после изградње храмова, посебно на местима где ова култна места још нису била изграђена. Словени су обожавали: дуб, брезу, леску, трешњу, јасен, јавор, зову, бршљан, цвеће и разно воће. Бршљан се користи као средство за падање у занос, тада се по њиховом мишљењу, душа сједињује са Богом, а "падалица" постаје духовно биће. Бадњак, заједно са ватром (аријско божанство Агни - огањ), представља душу предака и везу са рођењем "Младог Сунца" (Божић), "Младог Бога" и Бога Сунца - Сварога. Зато се пре изласка или после заласка Сунца као веза са покојницима, који су у мраку, бадњак спаљивао на огњишту. Он уједно представља долазак и поновно новогодишње рађање Сунца и лета. Бадњак представља божанство које се спаљује да би опет оживело (феникс). Остатак старог бадњака спаљиван је са уношењем новог бадњака.

Анимистичка суштина всровања и поштовања биљака огледа се у томе што су Словени сматрали да стабло и крошња дрвета представљају седиште духова. На гробљу су западни Словени садили липу, источни брезу, а јужни оскорушу или бор. Душа предака је могла прећи и у камен. Дрво запис чува од олује, грома и града и сматра се родоначелником села и рода. Изнад корена стабла приношене су жртве, заветовало се играло и певало. У обредима су се истицале девојке русалке које су мађијским радњама призивале кишу и плодност. Русалке су се китиле или носиле липове, брезове или врбове гранчице. Леска, као свето дрво, штити од грома. Зова чува од зла и открива тајне. Под тисом, момак и девојка ложе ватру (дворење тисовине) ради заштите људи, стоке и ратила. Храст је идентификован са самим божанством Перуном. Плодове имеле јеле су жене нероткиње. У дане Јарила или Купала девојке су, ради плодности, носиле лутке направљене од цвећа, брезових или врбових гранчица. Да би заштитили усеве од грома Словени су около зиратне земље садили леску, глог или дрен. Први сноп жиратица одношен је кући. Од њега су прављени венци и "Божија брада" која штити од грома и града. Венце су стављали око кућног божанства или изнад врата. Приликом сетве зрна из венаца су коришћена за мешање са осталим семењем ради боље плодности.

Развитком словенске теологије, вера у духове све је више уступала место обожавању виших бића које су називали боговима. Њихови идоли деловали су инспиративно на околне мање народе, прихватајући их често у нешто измењеном облику. Из тих разлога, праисторијска аријска култура, преточена је преко функције главних словенских божанстава у основу словенског пантеона. На укупном словЕнском простору прихваћени су: Перун, Световид, Сварог и Велес, као представници космоса, неба и земље. Поред њих прихваћена су старија митска бића у облику шумске, горске и планинске мајке и пољских (пољевик) и шумских (лесовик) духова. Прокопије помиње у шестом веку Словене који поштују врховног Бога (попут Порфирогенита, Нестора, Хелмолда и других), господара грома, коме жртвују говеда. Бог је исконска словенска реч која одговара староиндијском појму Бхага, што значи богатство, обиље, успех и срећа. Све је ово везано са битисањем Словена у индоевропској заједници народа. Првобитна божанства којима су се клањали и обичаји у вези са њима, произилазе из неолитске аграрно-материјархарне основе изражених у облику женских фигура. Идоли ових протословенских богиња плодности (Лада и Сива) садржали су у скулптури кипа зрневље жита. Као породична божанства чувана су поред култних места у словенским домовима. Њима су у одређеном годишњем добу одавали почаст. Садашњи празници представљају својеврсну мешавину многобожачких и хришћанских обичаја. Велики хришћански празници славе се у исто доба кад и свечаности посвећене словенским боговима. Стари обичаји су претворени у Крсне славе, Божић, Бадњак, Ивањске кресове, даће, кољиво, славски колач, паљење и прескакање ватре.

(...)

Поштовање натприродних бића, преточена у усмена предања у којима су величани Сунце, Месец, камен, змија и преци, пренешена су на иконе, свеце и њихове мошти, свете предмете и списе. Кроз обожавање, Словени су се уздизали и поистовећивали са боговима, да би кроз сликовито усмено предање силазили доле отеловљени у људском облику. Тако би они постали покорни, а самим тим и верници. Био је развијенији култ Месеца, од кога је зависио сваки напредак, а претходио је обожавању Сунца, које је, у каснијем периоду, све више симболизовало владавину врховне власти племенских држава. Зимско, хтонско време, сматрали су да: припада луни, а летње, соларно, змају и небу. Свемир је код Словена симболизован у јајету. Беланце је сматрано небом, а жуманце је оличавало сунце као извор плодности и живота. Зато је ритуална улога јајета у многим обичајима значила магично подстицање природе на раст и рађање. Словени су сматрали да у последњој четврти месеца, када се "једе и копни", не треба отпочињати значајније радове.

(...)