/из књиге ''Конопљи хвала'', изводи из поглавља/

Ова биљка расте у областима са различитим климатским условима - од севера до суптропских предела - али треба напоменути да јужним типовима конопље треба много више топлоте него северним.

Конопљи треба и доста воде. За време вегетације потребно је 250-300 мм падавина.

Конопља изискује и много светла. Не подноси затамњена или јача, дуготрајна наоблачења.

Конопља се не може успешно гајити у областима са јаким ветровима. Од честих ветрова младе стабљике се искриве, што касније неповољно утиче на њихов квалитет.

Конопља најбоље успева на изразито плодном, дубоко узораном и хранљивим материјалима богатом земљишту, тако да квалитетне стабљике није могуће одгајати без издашнијег ђубрења.

 

 

Први предуслов за добар род је квалитетно семе.

Семенска конопља гаји се слично као и она за влакно. Убирање може почети када је семе на врху класа у млечној зрелости.

Семењаче се жању ручно. Износе се из кукуруза и односе у дворишта. Тамо се на сунцу довршава сушење конопље, послагане у купице или раширене по дворишту. Веома је важно чувати овакву конопљу од птица, јер је семе конопље њихова омиљена храна.

Семе конопље је округло, сјајно, глатко, сивозелене боје, са мроморастом мозаичном шаром. Садржи много уља, тако да не подноси дуго складиштење.

Конопља за влакно се у војвођанским приликама најчешће сеје у априлу, када просечна дневна температура достигне најмање 12 степени целзијуса. Сеје се одмах након кукуруза и такав редослед се већ усталио.

Ређе посејана конопља бујније расте, има дебљу стабљику, грубље и дебље влакно. Код густе сетве резултат је обрнут: влакно је фино, танко и квалитетно и што је такође важно, има га више.

Занимљиво је да конопља нема много штеточина и болести. Најчешће је напада хмељов жижак.

У јуну, док су стабљике конопље још младе, девојке су гатале: легале су по конопљи, а када су устајале, битно је било шта се са њом дешава. Девојка иза које су се стабљике брзо усправљале, по народном веровању, брзо ће се и удати, а ако су остајале дуже повијене, од удаје за сада нема ништа.

 

 

Конопља је зрела када цваст добије зеленожуту боју и када доњи пожутели листови почињу да отпадају. Конопља обично сазрева крајем јула или почетком августа.

За ручну жетву употребљавају се косице или српови. Жање се тако да се изокренутом левом руком обухвати одређена количина стављика, привуче телу и десном руком, у којој је косица, при самом корену одсече. Оваква количина стабала чини руковет.

Ручна жетва конопље је веома тежак и дуготрајан посао. Жетеоци штите руке специјално сашивеним рукавицама од кудељиног (тежињавог) платна.

Покошене руковети слагале су се у редове, а тек касније, када би се просушиле, везиване су у снопље и паковане у покрстице или крстине, како су их поморавски сељаци називали.

На њиви се са конопљом морало увек брзо радити. У овој фази она не подноси лоше време, поготову кишу. За сушење је потребно 4-5 лепих, сунчаних дана. Киша је велики непријатељ пожњевеној конопљи.

Осушена конопља, са које је одстрањено лишће, са њиве се превози у фабрику или на мочило.

 

 

Домаћа прерада конопље почиње на мочилима. Од стабљике се влакно кудеље ослобађа, намакањем, квашењем, односно потапањем конопље. Док је под водом конопљина стабљика се разлаже разним биолошким процесима.

Занимљиво је да биолошки начин мочења конопље или мацерација делује само на пектинске материје у дрвенастом делу стабљике, док целулозни део влакна остаје непромењен. Суштина тог процеса је у нарушавању веза лике са околним ткивом. Овако се, у ствари, омогућава њихово раздвајање.

Мочило се прави обично поред канала, реке или потока, одакле се доводи вода. Вода у њему није текућа. Има специфичан мирис, који се надалеко осећа. У току сезоне мочења конопље вода је посебно замућена и на први поглед прљава.

У овом послу се ангажује цела породица. Сви се облаче у најстарија одела, која се за ту прилику и чувају.

Приликом мочења свако има своје задужење. Једни стоје у води до чланака заглибљени у блату. За многе је мочење конопље била забава, чак и нека врста друштвене игре.

Конопља се у мочилу слагала у редове. Најпре је слаган један слој. То је била постеља. Онда је следила друга постеља, наслагана попреко. Овако наслаган ред покривао се блатом, да конопља буде сасвим потопљена у води и да се спречи приступ ваздуха.

Веома је важно знати када је процес мочења завршен. ... Ако се лика лако одваја од поздера, значи да је конопља довољно измочена и да је треба из воде извадити.

Извлачење конопље почиње одстрањивањем блата. Затим се један по један сноп испира, и то у средини мочила, где је вода најчистија. Испрана конопља се у великом кориту допрема до обале, товари на кола, са којих су скинуте шараге-канате и постављен сплав и развози по околним лединама. Тамо се простире ради сушења.

Измочена и осушена конопља одвозила се кући, слагала у велике купе (копе) или смештала у шупу. Важно је било сачувати је од влаге, која је конопљи највећи природни непријатељ.

У Србији се по начину топљења разликује бањска и лесковачка (моравска) конопља.

 

 

После мочења (рсања, ликања, топљења, кисељења), осушена конопља се ломи - млати - трли.

Да се конопља боље сатре-поломи, накнадно се загрејава у пушници, сушилу, пећници, греоници или гријачи.

Млаћење, набијање, грушење, трљење су радње помоћу којих се конопља на млатилу - трлу, ступама - трлицама ломи и ослобађа дрвенастих делова.

Овакво влакно одвојено од дрвенастог дела стабљике треба још изгладити. Направа коришћена у ове сврхе слична је ломилици, али има само три благо зашиљене даске. ... Кудеља се на њој глади, поравњава и дорађује.

Најстарија трлица код нас употребљавана је на Косову и Метохији и била је сачињена од камена.

Добијено влакно називано је повесмо.

 

 

У сврхе гњечења служила је округла грађевина пречника 10 до 15 м. У њој се налази округли дрвени пулт направљен од пањева, на који се разастре кудеља. На пулту се ваља тежак камени ваљак. Под његовом тежином влакна постају мекша, међусобно се одвајају и лакше је са њима после радити. То је и сврха ове радне операције.

Посао су обављале најчешће жене, које су се и размештале око пулта. Свака је имала своју деоницу и трудила се да после проласка ваљка поравна влакна, намести их и чека нови наилазак. Било је потребно много концентрације да не дође до повреде. Овде су се, наиме, знале догодити и тешке несреће, а долазило је и до фрактура. Није ни чудо када се зна да се овде радило даноноћно.

У местима са словачким живљем, девојке којима је најчешће повераван тај посао, брзо су увиделе да се он успешно може обављати и на улици. Организовале су гњетелачке вечеринке. Због девојака долазили су и момци, а дада су заједно све је много лакше. Поред посла било је и смеха, шала и песама у изобиљу.

 

 

То се обавља посебном направом, специфичном четком за те намене. То је у ствари обична даска дужине једног метра и ширине око 15 цм са отворима на крајевима, који служе за причвршћавање за подлогу, преношење, лакше и једноставније руковање. На средини даске, која и сама има функцију постоља, причвршћена је још једна округла даска, тзв. глава, у коју су гушће или ређе причвршћени ковачки ексери.

При првом чешљању, одстрањују се она влакна која сноп чине неравним и ружним, то јест кучина.

Ишчешљано кратко влакно, кучина, сакупља се на гомилу, а затим поново рашчешљава. То је нека врста ''дрндања'', што је народни назив за једну од фаза карактеристичних за процес прераде вуне. На четки остају она влакна која се не могу прести. Од њих се могу ткати покровци, односно прекривачи-губерице.

Још приликом првог чешљања, после одстрањивања кучине, издвајала су се лепа, дугачка влакна. После тога њих треба гребенати. Гребенањем се издваја најлепше влакно, подједнаке дебљине и дужине.

У Србији има много назива за влакна добијена гребенањем (гребени су ручне направе за обављање тог процеса), ''дугачки влас, својница, мали влас, закучине-мртваче, пачице, навитак, кудељка...'' За време ''гребенаље'' или ''догребенаље'', домаћица припрема лепу вечеру, ракију за све, погачу. Та част се зове ''догребаница'' или ''догребаоница'', а песма која се пре свршетка рада пева назива се ''побактуша''.

По Срему и Бачкој постојале су ''ваљаонице'' и ''ваљарице'' у којима се ваљала или млела ''ређена'' конопља. У овом подручју Словакиње највише производе и прерађују конопљу.

 

 

Прело се превасходно ручно. Прстима десне руке окретало се вретено, које је висино на упреденој нити и са три прста леве руке постепено се сукало влакно. Нит се стално продужавала, тако да се десна рука удаљавала од преслице и тела, онолико колико је њена дужина дозвољавала. Затим се на тренутак застајало са предењем да би се нит намотавала на вретено.

Прва направа која је личила на коловрат, односно кудељу или преслицу, како је у неким крајевима називају, сачињена је у Индији пре више од 1.000 година. На њој се прео памук.

Коловрати су најчешће израђивани од липовог дрвета. Требало је да буду лаки, да девојке могу да их понесу, а нису смели да се сасуше, искриве, деформишу.

Касније, с временом, изглед коловрата представљао је укус девојке, а на неки начин се тиме одређивало и имовно стање власнице. Зато су се девојке такмичиле у украшавању својих коловрата, лепиле на њих шарене сличице, налепнице и сл. Фарбале су их црвеном, плавом или белом бојом и трудиле се при томе да буду што оригиналније.

Предење није тако једноставно како се то на први поглед чини. Потребно је доста труда док се не синхронизују сви покрети и заузме правилан положај тела, да посао што мање умара.

Спретне женске руке сучу нит. Стално у њу упредају нова влакна, пазећи да буду подједнаке дебљине, што чвршћа и глатка. Почињало се с јесени, а прело се скоро целе зиме. ... Седељке уз коловрат називале су се прела.

Док још није било електричне струје, до касно у ноћ прело се уз петролејку. Скоро се ништа није видело, само се кудеља белела.

Прво се прело влакно слабијег квалитета, оно које је остајало после ишчешљавања кучине. Било је погодно за основу при ткању покроваца-прекривача, крпара и сл.

Пре ткања предиво је са вретена стављано на тзв. мотовило. То је сасвим једноставна дрвена направа. Састоји се од једне дугачке, глатко обрађене летве, дужине око један метар. На оба краја је причвршћена по једна дашчица. Мотовило се држи у једној руци, што значи да не сме да буде тешка, а другом руком се на њега намотава пређа. На тај начин се формирају штрингле или, како их у Поморављу називају, кануре пређе.

После скидања са мотовила пређа се мора прати, а делимично и белити. Она се најпре накваси и поспе пепелом у који је умешан креч или се за извесно време покрије топлим стајњаком. Понекад је било довољно покрити је пепелом у фуруни. Предиво тако постаје мекше и њиме се после лакше ради.

За бељење се употребљавао хлор. Пређа се у њега потапала да одстоји одређено време. Затим се квасила и испирала у неколико вода. ... Испрана пређа се затим искувавала у великим котловима. Пре тога у води је требало потопити домаћи сапун, који је имао функцију омекшивача.

После се пређа потапала у посебно припремљен раствор, који грубо влакно кудеље оплемењује и омекшава. Раствор се правио од скорба и воде уз додатак сапуна, парафина и туткала.

Када се све то скува, дода се и мало туткала, а у његовом недостатку неколико беланцета. У тај раствор потопи се пређа, мало одстоји, па се затим добро растреса, простире и суши.

 

 

Почињало је када су се сви остали послови завршавали и када је домаћин већ полако почињао да размишља о сетви нове конопље. Тако је конопља ангажовала људе током целе године.

За ткање је конструисан разбој или, како га у Тимочкој крајини зову, дрвље. Састоји се од два једнака основна дрвена дела спојена са неколико попречних гредица. Поред тога има низ делова који омогућавају да спретна ткаља на њему изради и најфиније тканине.

Ткање је увек имало посебне чари.

Ткање на неки начин заокружује процес производње и прераде конопље.

Резултати су ту, и то врло опипљиви. Сви ће понешто добити.

Газда добија покровце-прекриваче за своје коње. То је за њега врло значајно. Домаћица ће освежити кућу понеким новим столњаком, другачијим, лепшим од оних које је раније ткала. Оставиће и коју нову крпару.

У породици ће највише добити девојка, поготову ако је већ стасала за удају. Њени су столњаци, пешкири, креветски чаршави, платно за сламарицу. Вишак ће се продати, а за добијени новац девојци ће се купити оно што се не може произвести у кући: сукње, машне, чипке и остало.

У кући ће остати и џакови, бар један број њих, поњаве, мање и веће, које у кући увек добро дођу, и друго.

Неке врсте платна су се и након ткања избељивале. Женама је посебно стало до те белине. За бељење се користило белило, али и сунце. Платно би се распрострло по ледини и поливало водом. Уткани украси на чаршавима пре тога би се зашивали да не избледе.

Сви ти послови, тешки, напорни, пријатни и мање пријатни, били су на крају крунисани тако значајним, ритуалним послом: слагањем девојачког мираза у орман. То је посебан догађај.

Пешкири, чаршави, рубље и све остало што је представљало мираз и као такво се у ормане слагало, морало је тамо и остати.

Девојачка спрема се наслеђивала само по женској линији. Наследници су били само потомци по преслици, како се то сликовито говорило, то јест женска деца.