Нема сумње да је Драгослав Срејовић изузетна и велика појава у нашој aрхеолошкој науци која се доказала кроз велике светска археолошка открића какав је, пре свих, Лепенски Вир. Срејовић је са великим претензијама закључио да је културу Лепенског Вира потпуно дефинисао и да «већ се располаже свим подацима који су потребни да се она целовито проучи». Међутим, има разлога за извесне недоуммце и дилеме, чак, и сумњу и питања која покрећу и механизам аргументоване расправе у смислу: нису ли учињени извесни пропусти на почетку, па и касније, и тиме елиминисане јако корисне премисе? Има се неодољив утисак да постоје и многа питања која нису постављена у смислу духовног устројства живота, система мишљења и поимања космогоније света. Као да је Срејовић желео, на известан начин, да «научни проблем затвори» и тиме Лепенски Вир потпуно стави «ад акта» своје биографије.

Још за време Срејовићевог живота дошло је до помака у схватању друштвеног и привредног живота сакупљачко-ловачких заједница које он није довољно уважио. Барбара Бендер је традиционалну слику живота ових заједница, која је описивана као једноставна и која је постала сложена тек са увођењем земљорадње, описала на потпуно нов начин. И наша размишљања иду за њеним становиштем да су многе социјалне околности за које се сматрало да су проузроковане земљорадњом, као што су: стална станишта, обухватан систем размене, култ предака, статусна диференцијација, занатска специјализација, комплексност ритуала и вођство, постојале већ у Мезолиту. Одређене врсте животиња које су касније припитомљене, као крупна стока, имали су врло велики симболични значај. Такав је култ бика на Блиском Истоку много пре него што је говече припитомљено. У том правцу иду докази и Дубравке Николић у вези поленских анализа Лепенског Вира.

Потпуно сличан став о пореклу земљорадње изнео је и Ходер. Одбачен је закључак да је настанак земљорадње узрокован практичним и економскмм приликама, због великог раста становништва или климатских промена. И он сматра да су многе околности које се повезују са земљорадњом постојале и раније. Ходер тврди да су археолози занемаривали обиље података о симболици и ритуалима у археолошкој грађи пре увођења земљорадње у југоисточној Европи и Малој Азији где се јасно виде трагови ритуалне и смимболичке праксе. За Ходера је већ у касном Палеолиту кућа постала симбол "припитомљености" насупрот "дивљини". Кућа је постала метафора за стабилност и сређеност, а кости предака испод пода куће подвлаче ту стабилност и чврсту везу са прошлошћу. Пошто су се људи дуго успостављали у кући могли су да приђу припитомљавању животиња и биљака.

На самом почетку дефинисања Ђердапске клисуре као основног животног простора културе Лепенски Вир имамо географску оријентацију тока Дунава и највеће европске клисуре, која по Срејовићу има упореднички правац запад-исток, «али се у свом средишту ломи у смеру југоистока». То је тачно. Али шта је Срејовић испустио да запази, а и ако јесте, са тим не оперише, да одмах после скретања код Падине, Дунав тече меридијански, оријентисан правцем север-југ све до великог рта код Власца који раздваја Лепенски од Госпођинског вира, тако да се са потпуиим правом може рећи да је лева обала, источна, а десна западна! То значи да су сва три најважнија локалитета ове културе: Падина, Лепенски Вир и Власац на западној страни окренутм ка истоку. Следећи врло важан податак, иако га је у више наврата помињао «на истоку», "на левој обали високи стеновити врх Трескавац", (тачно) преко пута насеља Лепенски Бир, није тачан јер он није на истоку већ на североистоку, угао 30°. Стоји чињеница да је ову «планину» назвао «најсталнијом и
најмонументалнијом фигуром у пејсажу Лепенског Вира», али је њен изглед остао недовољно интересантан и укупно «непрепознатљив» за Срејовића. Трескавац, у кога за време сваке и мање непогоде туку громови, за Срејовића има упечатљив, готово геометријски правилан изглед трапеза. Његова узвишеност непосредно уз Дунав, маркантан и сликовит изглед, положај са директним погледом на Лепенски Вир и обратно, нема сумње, изузетан је географски и астрономски оријентир, прворазредни репер. Оставши не довољно примећен, занемарена је његова улога, остао је и археолошки и на сваки други начин неистражен и од стране румунских археолога на чијој је територији.

Човек је у то време много зависио од своје природне, животне средине, а понајвише од реке Дунав. С тога је врло важно слојевитије одредити карактер ове велике реке, а поготову у Ђердапу. За многе је Дунав уласком у клисуру планинска река, која добија велику брзину и ствара велике вртлоге. Али он није стално такав. Његове воде нагдо опадају од новембра до марта, а тако је и у појединмм периодима у мају, јуну и августу. Тада је он и овде велика, али мирна, тиха и оплићала равничарска река, каква заправо и јесте у нејвећем делу, која је, некада у то време, правила велике и дуге пешчане спрудове. Мирна површина велике воде Дунава која се моћно креће је морала бити подстицај Лепенцима за промишљање и сањарење. Вода ствара модел двоструког кумулирања мисли: подсвесне мисли, мисли која ствара митове, и рационалне мисли, које постају одређене и тачније. Блага и добротворна вода, која је рођена од Земље, изнад које је и Небо, је у склопу три почела, три света, три потоња добра божанства великих река Истока: Ан, бог Неба; Енлил, бог ваздуха и Енки, бог слатке воде, мудрости и скривеног знања. Слатка и добротворна вода земље се шири испод великог понора који се звао Апсу, где влада Енки, бог тајних знања, магије, мудри бог склон људима. Ова вода има у себи и непријатеља, бесну, силовиту и дивљу воду која све разара, потоњу персонификацију богиње зла, Тијамат4. Река богата малом, али и великом, чак големом рибом била је хранитељица, али и извор многих легенди. Вода Дунава је била живот за људе. Велика вода је као и другде у свету, али овде много пре, култивисала градске агломерације. Зато су људи били захвални боговима који дају воду живота пуни душевне радости. Постоје паралелне релације у психологији људи између кретања воде и кретања мисли, динамика мисли је делом и динамика течности. Динамика Дунава и динамика догађања у Ђердапу је била делотворна и инспиративна за потстицање размишљања све до мистичног доживљавања. "Величанствено је стајати на обали Дунава" (Плиније). Сви ови постулати важе и за људе Палеолита на овом простору.

На Истоку, много касније, неки Бог, у исто време и човек и риба, претке Сумерана (дакле, ипак, не много касније) је поучио каква се благодат крије у води. Била је то легенда о Оанесу који је поучавао људе писању, знању и умећима, правила о оснивању градова и градњи храмова говорило им о начелима права и геометрије, како ће сејати и жњети, «толико тога да од оног времена ништа посебно велико није ни откривено». Легенда о Оанесу говори и да је сва та знања то риболико биће изједном објавило у целости са његовим изненадним појављивањем, "са друге стране", међу далеке претке Сумерана, после изласка из Средоземног мора. Све што је легенда о Оанесу говорила као да је већ било пронађено у култури риболиких бића Лепенског Вира много пре. Срејовић се позивао, иако оправдано, на још много млађу високу математику Грка, а не на много старију легенду о Оанесу. Ово питање хронолошки је јасно, Лепенскм Вир је старији и претходи легенди о риболиком Оанесу.

Упитаност лебди и над одређивањем карактера насеобина Лепенског Вира. Јесу ли то куће, куће са светилиштима или светилишта. Нерашчишћено питање је и јесу ли то колибе од дрвене грађе (Срејовић у првим радовима), шатори у форми тростране пирамиде (Ристић), камене грађевине (Бабовић), колибе од грања и прућа или храмови-огњишта где је под са огњиштем једина архитектура.

Код ове задње поставке позивамо се на Веде које, у сличној прадавнини, не познају храмове, ни божанске слике, ни простор трајно посвећен обреду и култу. Када се донесе одлука о прослави и богослужењу тражи се место које је удаљено од места живљења. Жртвени простор се штапом омеђи цртом на земљи који се не сме прелазити, остављају се места за неколико «врата» куда учесници обреда улазе. На посвећеној површини се прави олтар који је обично удубљење (рупа) у земљи. Ако све то треба дуже да траје у близини се подижу дрвене колибе у којима живе свештеници и верници јер нико не сме напустити посвећени простор док трају церемоније. Најважнији елемент «светилишта» је огњиште где се пали ватра «Агни», која ће примити жртву и има улогу гласника који јамчи посредовање између људи м неба. На почетку обреда главни свештеник седа пред огњиште окренут истоку лицем јер је Сунце друго обличје Огња. Дим који се пење симболише пут којим ће кренути. Код куће су чували огањ који стално гори и пред којим су се редовно молили ујутру и увече.

Утврђена је изузетна осмишљеност простора и основа светилишта-кућа са успостављањем модула који се не може бројчано изразити. Извршена је врло прецизна архитектонска анализа основе и у оквиру ње локација огњишта, скулптура и жртвеника. Реконструисан је један макросвет, у форми зарубљеног кружног исечка од 60°, састављен од невидљивих равнокраких троуглова, модула. Иако подразумева, да је основа кружни исечак, Срејовић није кренуо у даље промишљање. Дакле, није опсервирану и утемељену аналитичну слику станишта, микросвета, који је отворен, поставио у круг. Тиме би добио потпуно затворену слику макро света. Констатација да основа куће Лепенског Вира има строго успостављену структуру простора није Срејовића водила ка дефиницији слике света што је пресудно за укупно дефинисање карактеристика културе Лепенца. Структура слике која се налази у основи куће говори да се она састоји из два, односно три дела. Први део са огњиштем и каменим средиштем, омфалосом је у оси света која се овде успоставља од земље ка небу где се налази центар света, центар кружног исечка. Кућа Лепенског Вира има основу сегмента издељену на митске просторе у формацијии кубичног космоса. Дакле, укупна слика света Лепенског Вира је сферна! Успостављањем повратне спреге долази се до тога да основа ове куће-светилишта има исходиште у колиби-шатору сферне форме чија основа јесте круг што је Срејовић и наговестио у вези са «јајоликом» или кружном основом станишта у Власцу и Прото-Лепенском Виру. Та слика је шестоугао у кругу, у чијој је средини, од зарубљеног исечака био још један шестоугао, четири пута мањи. Дошао би и до тога да тај равнокраки троугаласти модул захвата цео «космос» Лепенског човека, да је његова небеска екумена саћасте, шестоугле структуре на прилику оне у кошари-кошници, кружне основе, од плетеног прућа, којом је могао ловити рибу, сакупљати плодове, акултурирати пчеле. Наговештава се да је кућа Прото-Лепенског Вира била кубична кошара чији је надземни део изведен грубим плетењем од прућа. Потом се анализама овакве диспозиције може добити низ нових релевантних сазнања.

Прихватајући Срејовићеву антиципацију о једнакостраничном троуглу, који јесте укорењен у слици света, али у сферну слику света, што је речено, као и Ристићево решење «грађевине» у облику шатора форме тростране пирамиде, Кљакић је целокупну представу света човека Лепенског Вира видео у много каснијем питагорејском схватању Космоса у облику тростране пирамиде и једнакостраничног троугла занемарујући потпуно могућност да је заправо у питању сферни концепт света у коме троугао јесте «основни симбол Прве Цивилизације», али само то. Тиме отпада да је полулоптаста колиба Палеолита и раног Мезолита прерасла у тространу пирамиду «за живе... рођене на почетку холоцена». Позивајући се на Питагорин модел Космоса у чијем центру се налази ватра, светлост - свест у форми троугла, Кљакић пренебрегава да је и тај модел сферни. У Центру сфере се налази ватра, огњиште које симболише једнакостранични троугао. Тако је, заправо, и у грађевинама културе Лепенског Бира. У њиховом централном делу, сферном организованом, налази се ватриште - огњиште.

О примарном схватању сферно-сводног Космоса и реда постања још од самог стварања света говори и једна од најстаријих теогонија у Старом завету: "У почетку створи Бог небо и земљу... И рече Бог: нека буде свјетлост... Потом рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде... А свод назва Бог небо... И створм Бог два видједа велика: видједо веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу".

У вези са опажањем одличне очуваности скелетних остатака покојника, који су сахрањивани код огњишта у светилишту, Срејовић је сматрао да су «сигурно водилм рачуна да анатомски склоп скелета остане сачуван, односно да у тренутку сахрањивања кости још буду чврсто повезане сасушеним лигаментима». Покојници су излагани ван насеља, па су наводно сахрањивани са довољно очуваним, сасушеним лигаментима који су чврсто држали скелет да се не би распао при транслацији и сахрани! Чини се да овде недостаје разумнија претпоставка да су покојници на неки начин мумифицирани? Могло би то бити медом и воском у дрвеној лубини пре саме инхумације.

За живот људи културе Лепенског Бира била је изузетно важна река са обиљем рибе. Велика важност рибе се огледа у њеној деификацији која се манифестује у скулптури, као и ритуалу што је често потенцирао и Срејовић. Освртао се и на сеобе крупне рибе (моруна) при чему је имао у виду стварање одређених календарских знања. Увиђајући ту недореченост, а поготову недостатак идеје која би то риба могла бити праузор за стварање риболиких божанских скулптура, Ивана Радовановић је, идући преко упоређивања и сличности потпуно риболиких камених скулптура и физичког изгледа дунавских риба, утврдила да је у питању моруна. При томе је запоставила све друге релевантне особине моруне које су утицале на Лепенца и његову митолошку свест и процесе размишљања базиране на пресликавању које је довело до високе митологизације и деификације ове рибе. Заправо до уобличавања иконе «првог лица Бога». Особине, изглед и животни циклус ове дивовске рибе разјашњавају много тога.

Моруна припада фамилији јесетри које живе у сланим водама Црног и Каспијског мора. Оне напуштају ова мора ради мрешћења у слатководној средини реке. Посебно је карактеристично њихово издужено тело које се завршава шиљастом главом без зуби. На телу са горње и доње стране имају пет гребена које сачињавају низови коштаних штитова (плоча). Моруна је прави горостас који достиже дужину и преко 8 метара и тежину од 1.600 килограма. Иако доброћудна она је оваквим импозантним изгледом представљена неман која је изазивала мистично страхопоштовање код људи Лепенског Вира. Идући уз Дунав у рано пролеће (март) стара и велика моруна се задржавала у плићацима великих вирова, где се ослобађала икре у процесу мрешћења, све до јесени (октобар) када се враћа у море. Оне које зими остају у реци сакупљају се на најдубљим местима (вирови) да под ледом преспавају зиму. Раније се појављивала и у реци Сави и Драви. Моруна се мрести у марту-априлу, а она поменуте величине има јајник и до 450 килограма тежак, када одлаже више милиона јаја која су прилично приметне величине од 3 милиметра.8 Може се замислити како вода Дунава изгледа када се хиљаде моруна и других врста јесетри и шарана појаве у рано пролеће и када почну да избацују јаја у којима се ускоро појављују, голим оком видљива мала роболика бића слична животињском и људском ембрмону. Једући јаја и млађ рибе људи су сматрали да поспешују своју плодност и рађање.

Идеја о постанку људи и света од рибе се просто наметала, као и уобличавање рибе у толико опште распрострањен симбол плодности. Уз то је месо моруне добро и може се јести пресно и сасушено, као и сасушена икра за чије справљање важи правило да је боља уколико у себи има мање соли. Заправо није јој потребан никакав конзерванс. Лови се само у најјачим брзацима, преко лета је у дубинама и подводним кланцима, од августа излази из својих заклона када се хвата и мрежама. Ове њене особине и велике димензије дају и одговор зашто је проценат заступљености крупне рибе био мали у исхрани људи културе Лепенског Бира. У свему овоме не треба искључити и табуисану забрану коришћења њеног меса за исхрану после потпуног уобличавања митологије рибе-божанства Лепенског Вира.

Појединим рибама се и до данас у Ђердапу и Источној Србији приписују митска својства, али се ту пре свих уочава шаран. Сматра се да од шарана који доживи велику старост постаје змај који излази из Дунава и лети у планину. Пошто је змај митски предак то је шаран био тотемска животиња за кога је у раније време важила забрана коришћења његовог меса у исхрани. У овом крају се сматра да је свакој риби суђено када ће бити ухваћена у мрежу (као и човеку). Рибама судбину досуђује рибљи цар или царица, митско биће које се сматра врховним рибљим старешином. Ако се и ухвати оваква риба мора се одмах пустити на слободу.9 Није забележено која је то риба, али она свакако мора бити много велика што би одговарало царском изгледу и величини. Постоји могућност да је то моруна, али је табу са ње морао бити скинут много давно, пре свега због великог економског интереса. У напред изнетом њу је у касније време заменио шаран што може бити последица адоптације садр-аја пренетог мита са другог подручја.

Узајамност воде и неба има потоњу ратарско-земљорадничку подлогу. Вода потекла из земље је начело женственог, а вода са неба, олујног неба планинских врхова (Трескавац) је начело мушкости. Бог «назван Сунце неба... сваког јутра излази из воде да би оптрчао небо».

Осим циклуса реке пресудно важан за човека ловачко - сакупљачких заједница је и животни циклус целокупне природе: биљака, животиња, риба и птица. Уочавање тих циклуса у људској спознаји могу се открити многа њихова знања, пре свега календар, митови и ритуали. То је посебно важно и због спознаје о постанку света, митологији заснованој на сунцу, риби, јелену... Поготову и зато што су становници Лепенског Вира остварили припитомљавање животиња и култивисање житарица што је било резултат истрајног посматрања природе, систематизованих знања, брижљивог одабирања и неговања.

Када се погледа од Лепенског Бира на југ, низ Дунав, где он прави оштру окуку код великог рта Власца, видимо на хоризонту удаљену и релативно ниску косину брда Кукувије, на румунској страни. Ту на Кукувији, чини се потпуно на југ, тамо где Дунав као да нестаје, излази сунце за ведрих и хладних јутара око 21. децембра када је најкраћи дан, а најдужа ноћ, када је сунце у својој најјужнијој тачки (угао 32°). Срејовић каже да «дан долази наједанпут, у пуној светлости». То се може рећи да је тако само у време лета, али ни тада, када сунце почне да излази иза високог масива Трескавца и Црног врха. Сунце изједном, кад се појави, осветлм западну обалу, Коршо брдо и Лепенскм Вир, а претходи му врло дуг период сванућа и јутра када је већ врло видно.

Мора се рећи да ни оријентација кућа и насеља Лепенски Вир није до сада убедљиво постављена. Наиме, насеље је усмерено управо према реци, односно према Трескавцу, преко пута, као и највећи број кућа. Дакле оријентисани су ка североистоку (угао 20-30°), а ређе према истоку. Тако да никако не може бити да «у тренутку изласка сунца цео сакрални простор захваћен је снопом јутарње светлости, све до скулптуре које су поставлене у његовом дну». Ако се то и дешавало, то је могло бити само када је сунце излазило из правца улаза у грађевине са истока, а у највише њих са североистока. Дакле, могло је то бити само у време пролећне и јесење равнодневице, око 21. марта и 21. септембра/ или понајвише и само у време летње дугодневице, око 21. јуна сваке године. Додуше, Срејовић на једном месту врло неодређено и календарски неаргументовано, каже да се «сунце рађа из џиновске порфирне стене или према западу, ка 'страни мртвих'... и разрешава тајну рађања и смрти».

На основу тога што насеље има «трг», који као да га дели на два дела, јужни и северни, Срејовић је закључио да се ова «подела» одражава на родовску структуру која је, пре томе, дуална. Станиште је «увек оријентисано према реци у двокрилној формацији, од којих је једно крило усмерено уз воду, а друго низ воду». Служећи се тако успостављеном супозицијом Бабовићка сматра да северни део насеља и сва светилишта у том делу припадају сфери ноћи, а јужна сфери дана. Међутим, оријентацију светилишта успоставља, потом, према изласку Сунца. Идући без критичког основа за истом, од стране Срејовића успостављеном, супозицијом и Радовановићка се ње држи, алм не у смислу дана и ноћи, већ деификоване рибе (моруне) која је представљена у скулптурама, рађања-живота и смрти, на бази оријентације покојника у гробовима усмерених низводно (на овом месту ка југу и дневно-сунчаном, уместо ка северу и ноћи, по Бабовић).

Драгослав Срејовић је, понајвише на основама материјалних тековина културе Лепенског Вира, успостављао духовност Мезолита на један парадоксалан начин, употребљавајући за то термин: религија, иако је, највероватније, био свестан да је у питању нижи митолошки и духовни и етички систем. Али, истоветну терминолошку одредницу употребљавао је, како за млађе време, Неолит, тако, што је још парадоксалније, и за Палеолит.

У сваком случају, Срејовић је био свестан чињенице да се археологија у савременим условима мора кретати ка приближавању антропологији, а посебно је имао критичан став према позитивизму у археологији који се сукобљавао са његовим теоријскмм ставом о "интуитивном или метафизичком приступу". Он је сматрао да ће се науке развијати у том правцу да ће у будућности доћи до обједињавања физике и метафизмке, а тиме и до прерастања одређених друштвених наука у "поетску археологију", "поетску етнологију" и "поетску антрополошју". Као водећи српски археолог, Срејовић је битно утицао на одређивање однос српске археологије према новим тенденцијама. Срејовић је утврдио све велике тековине културе Лепенског Вира: прва монументална скулптура, изузетно математски осмишљена архитектура и њен простор, одређена писменост, мере и пропорције «које се не налазе нигде у природи, мистичне величине микро и макрокосмоса овог простора... Чак и под условом да су били тајно знање посвећених појединаца ништа не знамо о начину и систему мишљења којим су антиципирана. Нигде нису графички забележена, а анализе са данашњег аспекта нас доводе и до одређених модула што подразумева постојање виших знања математике. Могу ли та знања да буду преношена усмено». Пре свега, треба изразити дубоку сумњу у Срејовићев став да су сва та знања била плод «више научне имагинације» и виших знања математике којима нема узора у природи. Човек је пред собом, иако «несвесно», имао миленијумима визуелно - геометријске "формуле": сунце и месец (круг), трапезасти Трескавац, квадратне, ромбичне, округле и троугласте форме камена, правилна шестоугаона саћа пчела и оса... Можемо ли реконструисати начин мишљења и «научне методе» људи који су за то време створили таква знања? Та знања и логос су несумњиво били повезани са митом и феноменом мита. Било је то време митотворне свести и од тога се мора поћи.

Хелиополис и свештени некрополис

Најстарија фаза насеља Лепенски Бир, иако није град у правом смислу, садржи све његове основне елементе: природним бедемом ограничен простор у потковичастој ували, збијеност објеката, централни трг, цетрална грађевина, централно светилиште, нека врста градских комуникација и најзад велика река као пловни пут. У складу са тим, овде имамо прву појаву града, протограда у Европи и Свету, Околност да је у свим светилиштима вршено сахрањивање деификованих предака доводи нас и до претпоставке да овде није у питању једино град живих већ и свештени град мртвих, некрополис.

Најстарија фаза у развоју насеља се назива предурбаном. Такво насеље се ничим не одваја од осталих насеља нити то насеље поседује било какве атрибуте који карактеришу епоху. Протоурбаним насељем се сматра оно које је на путу од руралног до урбаног средишта. Такво насеље је стекло значај некакавог центра при чему се људско насеље устаљује у близини, или поред некрополе. У том смислу насеља културе Лепенског Вира представљају протоурбане целине у којима још увек град живих и град мртвих чине једно заједничко насеље. Ове протоурбане целине су потпуно унифициране по својој организацији и устројству и истоветном грађевинском концепту кућа-светилишта те су зато у свом времену потпуно анахроне у Свету. Посебно се међу локалитетима ове културе истиче Лепенски Вир који има све атрибуте њеног центра. Урбано насеље таквим постаје јасним издвајањем од осталих насеља одређеног простора. Један од основних услова је и преузимање улоге некаквог средишта. У таквом насељу су синтетисани интереси читаве заједнице, а пре свега култни. Унутар протоурбаних насеља се појављују посебне друштвене и економске активности, појављује се подела рада као предуслов бржег развитка и иницирања иновација. Али, у науци се сматра да су две силе деловале на стварање урбанизације: унутрашње и спољне.1 Спољни притисци приморавали су староседеоце да се групишу и потраже склоништа на сигурнијем месту.

Церемонијална брига за мртве пропраћена поштовањем и побожном стрепњом и страхом према претку је одиграла велику улогу у фиксирању одређеног простора за састајање и успостављање трајне насеобине. Мртви су били први који су имали трајно пребивалиште, а то су постале маркантне тачке којима су се живи враћали у одређеним и редовним размацима. Живи су ту долазили да разговарају са духовима или са намером да их смире. Али, у култури Лепенца се догодила изузетна промена. Људи живе заједно са претцима. Град мртвих и град живих се прожимају. Наизглед обичан човек и деифицирани предак живе заједно. Дакле, божански, подземни град мртвих и земаљски град живих се преклапају. Овде је успостављен јасан «концепт смрти» који подразумева однос између неба и земље, између јасно профилисаног света, овостраног и оностраног, богова и света људи.

Овде се појављује идеја да судбину заједнички деле и живи и мртви. Заправо, развија се пракса фетишизације светих и деификованих предака, благосиљањем огњишта и хране над његовим моштима сахрањених испод. Али, још увек није изграђен фетишмзам мошти светих предака којм имају подршку Бога који је спреман на све и може све.

Човек своје постојање никада није замишљао као искључиво припадање свету природе, он је увек у себи осећао «делиће светости». Још је човек палеолитске културе себе доживљавао као недељиву целину магичне моћи о чијем пореклу није бринуо. Тренутак смрти у религијској свести је означаван и доживљаван као крај једног и почетак другог начина постојања. Смрт је постао догађај прелаза или промене, а човек «неуништив». Смрт је доживљена као крај живота на земљи, али не и крај живота уопште. На тај начин је смрт «иницијација у нов начин бића». Веровања у вези са смрћу објашњавају запањујућу сличност мотива и циљева самртних ритуала и осећања наклоности и љубави према личности покојника и у исто време одбојност и страх од леша. Због тога је ритуал строго организовани облик колективног понашања. Анимизам за Тејлора и истомишљенике јесте универзално религијско осећање људи примитивних култура. Зато су сан, јава, болест или екстаза схватани као привременм одлазак душе из тела, а смрт као дефинитивно одвајање бића од тела човека. Смрћу се човек претвара у друго биће које припада метафизичком и којим влада «свемоћно друго биће», названо Бог Веровања у живот после смрти. Стога се самртни ритуал одликује великом сличношћу свуда у свету. Вера у живот после смрти се сматра «прототипом чина вере», а обичаји и обреди самртног ритуала помажу појединцу и групи да савлада разорне силе смрти.

Нема сумње, Лепенац има «знања» о космогонији и теогонији чиме је успоставио јасан однос између неба и земље, између света божанства и света људи. Небески свод је небески божански дом коме на земљи одговара земаљски дом човеков. Небески божански дом је по свему вечан. Човек је већ схватио да на небу влада вечни и непромењени ред. Од рађања сунца па до његовог зенита најпозитивнији је онај део неба где је светло и одакле човеку долази све добро. Добро почиње на страни изласка сунца, а завршава се на страни заласка где почиње тмина. На тај начин човек дубоко саживљен са природом интуитивно осећа божански ред и тако приступа организовању своје куће и вечног дома предака - храма. Правилност и строгост устројства небеског дома као обитавалишта божанстава одражава се на устројство људске заједнице, човекове куће и читавог урбаног простора. Насеље, а поготову урбано - град, је тако одраз небеског дома и града, његова пројекција на земљи. Посебно управљање се вршило према кретању Сунца, према странама његовог изласка и заласка.

Архетипове у вези са сахрањивањем у кући око огњишта, обедовањем и медитацијама изнад покојника можемо најраније пронаћи код индијских секти чије гуруе прати једино пас и које баштине неизмењено до данас прастару традицију. Такви су пре свега Агхори који и данас медитирају седењем на лешевима или гро-бовима покојника. Тиме они манифестују прастаро схватање да «мист-јогин» изгара на исти начин на који се спаљују лешеви на гробљу. Своје мртве сахрањују у седећем положају, прекрштених ногу. И Горакхнати, чија је секта постојала и "пре стварања света", сахрањују на исти начин своје чланове, а уз то упражњавају тантрички ритуал леве руке. Изнад њихових гробова се постављају симболи линге и јони. На тај начин се сматра да су они идентични са Шивом чији знак (линга) посвећује гроб и може да га претвори у светилиште. Гроб постаје свето место не зато што је у њему леш, већ зато што је у њему тело једног «избављеног« у стању непрекидне медитације. Сидхи се обожавају у облику камена. Њихово учење кореспондира са митским садржајима Лепенског Вира и по томе што говоре да је једнога дана Шиву прислушкивао Локесвара који је био сакривен у води у облику рибе док је својој жени Парвати предавао доктрину. Од тада се Локесвара зове Матсиендранат. По другој верзији, Шива је доктрину бацио у воду, а једна риба ју је прогутала. У сваком случају, сви медитативни ритуали имају за циљ достизање бесмртности, остваривање комуникације са «оним светом», одлазак на Небо или силазак у доњи свет, призивање душа умрлих, овладавање ватром, попримање облика животиње... Све ове особине су укорењене у шаманизму. Шаман је изабраник «одозго» и карактерише га обредна самоћа, симболичка смрт м комадање тела у екстатичком доживљају или у сну, душевно уздизање на небо или силазак у доњи свет где обавља разговор са боговима и духовима. За њих је карактеристично самотничко удубљивање у размишљање, екстатичо спавање до пророчког сна. Духови шаману одрезују главу, а митска птица му узима душу зато они себе виде у облику костура, Шамани сматрају да извори моћи леже у божанским бићима, душама предака, митским животињама и предметима у космичкмм пределима.

Обичај сахрањивања у кући, колиби или пећини, посведочено је још Палеолиту западне Европе, у Неолиту Шлезије и Готланда и у предмикенским кућама у Торикосу и Орхомену. Али, сахрањивање у кући познају и староиндоевропски народи. Класични писци Грчке и Рима сведоче да су у далекој грчкој и латинској праисторијској прошлости покојници "сахрањивани у кући којој припадају". Постоји претпоставка да је и у историјском времену код Грка сачуван овај обичај. Плутарх каже да су посмртни остаци спаљеног Фокиона сахрањени у кући поред огњишта. Код Римљана су мала деца сахрањивана у кући, испод пода. Код Малоруса, и у новијој историји, некрштена умрла деца су сахрањивана под прагом куће. Чајкановмћ је, надовезујући се на доказану традицију сахрањивања у кући народа који су живели на Балкану пре досељавања Словена, доказао постојање ове традиције у скоријој прошлости и код балканских Срба. Код свих Словена је утврђено постојање веровања о претцима који живе око кућног огњишта или пећи одакле излазе у току ноћи и једу јела која им се спреме. "Кућни деда" нарочито воли места где гори ватра.

Глава претка, као централно место "моћи" се поставља у центру света. И први човек Бибилије, Адам је био сахрањен у средишту света, на месту где је био и створен. То место се представља са сликом његове лобање, а тако се и зове; Лобања - Голгота. На том месту, "на гробу оца нашег Адама" Мелхиседек је саградио први град Јерусалим. "Место је називано: Karkaphtha, лубања; Gaghulta, 'јер бијаше округло'; Resiphta, 'погажена – јер је глава... Сотоне тамо разбијена'; Gefifta, 'јер ће се сви народи сакупити овде' ". Одевен у лављу кожу Мелхиседек је живео пустињачки, косу и нокте није резао. Изгледао је као Јован Крститељ који се приказује са крилима шамана. На том месту ће Аврам, као и толики пре њега, Богу понудити сина на жртву којом се силама таме и зла приноси дете с циљем да се одврати несрећа од града. То узвишење је светска планина у центру света, на месту где се сусрећу небо и земља. У свим митологијама света, на том месту је расло дрво које се дизало до неба.

Може се рећи да постоје два магијска концепта старог света: шаманистичи, старији и земљораднички, млађи. Имајући све ово у виду у Лепенском Виру, граду светих покојника, су присутни делови старије шаманистичке и новоуспостављене земљорадничке магије.

Град мртвих је, уствари, најстарији град. Некрополис је претходник и језгро сваког будућег живог града. А све потоње гробне грађевине имају прототип у планинској пећини. Гроб и пећина су нека врста мајчине утробе у коју се човек «враћа» добијајући трајну сигурност и заклон. Планина са пећином која остаје изнад нивоа воде и у време највећих поплава и водостаја реке је била израз стваралачке снаге и моћи богова и својеврсни универзални сммбол вечности. Гроб и гробница су персонификација и имитација пећине те према томе град мртвих - некрополис.

Узрок трајног настањивања људи не лежи у бризи за голи опстанак већ у посвећеним стварима у вези са тражењем смисла живота, са свешћу о прошлости и будућности, мистицизму смрти и тајнама сексуалности и рађања. Пре него што ће се људи трајно населити град мртвих и култно средиште је било састајалиште на које се повремено долази. Иако су људи у Палеолиту били присиљени да у потрази за храном мењају место боравка овде су стално долазили. Први услов за поуздано снабдевање храном остварен је у мезолитском добу, као у Украјини, око 12.000 година пре н.е, када археолози откривају прва стална насеља становника који се баве риболовом и сакупљањем шкољки. Ова мала села се лоцирају поред шумских чистина које служе и у «пољопривредне» сврхе. То су први елементи ратарства и сточарства. Лакше обезбеђивање хране и повећана сигурност су утицали на већу сексуалност и увећано потомство. Процес доместификације је ушао у своју другу фазу 10.000-8.000 година пре н. е. а са њим је отпочело систематско сакупљање и сађење семена неких трава, култивисање бундеве и пасуља, коришћење животињских стада. Да би се ово остварило била је потребна стална насељеност довољно дуга да се може пратити читав биолошки циклус. Пољопривредној револуцији је морала претходити промена у односима између полова који су у први ред поставили жену која је пасивнија, привржена деци, која чува своје младе али је у прилици да у невољи подоји и угрожене животињске младунце. Кућа и мајка излазе у први план што је довело до повећања броја чланова заједнице. Али, становништво је наставило да се бави рибарењем, сакупљањем хране и ловом.

Као земља и пећина и кућа и село, а у крајњој линији и сам град, заправо су у митској свести једна велика жена. Све је у функцији индивидуалног или колективног прехрањивања. Симболи за кућу и град у старом Египту истоветни су као и онај за мајку. У складу са тим примитивне куће, собе и гробнице су округле, као и прва посуда, која је по грчкој митологији направљена по угледу на Афродитине груди. И најпримитивнији стамбени простор била је кружна рупа ископана у земљи.

Почеци етике, управе, права и судства налазе се у већу стараца-шамана које је чувар традиције и пресудитељ. Они нису владари у правом смислу или доносиоци нових одлука већ су примењивали прадавно прихваћена правила и норме. Старци су персонификујући нагомилане мудрости постали «Веће богова». Свако домаћинство је имало сопствене богове, глава сваког домаћинства врши свештене и жртвене функције код молитве и жртве која се обавља код огњишта, а свако насеље има своје локално светилиште и култ. Успостављање «града» је нека врста везе између већ архаичне културе Палеолита и неолитске пољопривредне револуције.

Као прва «кућа» и први градови живих су имали кружни облик. Та прастара кружна кућа и прво огњиште су и касније у срцу града. И у античко време велика култна средишта попут Делфа, као циљ ходочашћа, потпуно су издвојена у оквиру храмова на три уске планинске терасе где је на крају кружни толос. По свему ова култна средишта су нека врста небеског града.

Као кућа и град је аналоган свету. Тако је антички град замишљен као трипартитни лавиринт који отежава приступ и имагинативно брани посвећени «центар». Лавиринтом су исказане "највеће мистерије живота и смрти". Лавиринт је обнављао снагу и јачао поверење у бесмртност предака. Град (или храм) са кружним лавиринтом у себи изражава "модел космоса". Обликован у кружној или лоптастој форми лавиринт представља тренутак стварања света, ограђивање од дивљине и некултивисаних предела хаоса. Лавиринт - град симболише ритуал стварања - трансформацмју хаоса у космос. Према симболизму старих религија не само храмови већ и градови представљају ритуалну конструкцију - центар света. Ходочаснички ход ка центру завршавао се "пробијањем нивоа" и доспећем у подножје планине. Пут кроз завоје лавиринта је имао сиболику пута у "чист регион". Лавиринт или његов нацрт (аниконичне форме, спирале и сл.) налазио се на уласку у пећине, светилишта и гробнице. Лавиринт се увек односи на смрт или мистерију иницијације и има за циљ да заштити људе од уништавајуће силе гроба. У тој функцији често стоји потпуно сам.

Ту функцију центра, а као што ћемо се посведочити и конкретно означеног лавиринта, у светилиштима Лепенског Вира има, изнад огњишта постављена, по једна аниконична скулптура. Она је по свему блиска форми омфалоса у храмовима потоњих праисторијских религија. Реч је о сасвим препознатљивим формама лавиринта на лепенским скулптурама: Црни обелиск I (IB. 50, кат. 13.), Црни обелиск II (IB. 51, кат. 14.), Велики белег (IB. 25, кат. 15), Скулптура (IB. 47, кат. 21.), Скулптура (IB. 55, кат. 22.), Црвена скулптура (IB. 27, кат. 27.), Скулптура (IB. 4, кат. 30.), Шумски лист (IB. 18, кат. 35.), Скулптура (IB. 64, кат. 37.), Медаљон (IB. 2, кат. 38.), Јелен у шуми (IB. 1, кат. 43.) и жртвеницима: IB. 45, кат. 55; IB. 13, кат. 56; IB. 22, кат. 57; IB. 3, кат. 58; IB. 16, кат. 60

.

Јунг види град као матерински симбол, као жену која носи у себи своју децу, или као ковчег-брод, аналогон мајке. Велика фригијска прастара «богиња мајка» Кибела, као и грчка Деметра, рађа и градове. Сваки град је творевина божански надахнута, исконска и надљудска, у средишту првобитних догађаја самог стварања света. Вавилонски бог Мардук ограђује примордијалну воду и једним потезом на отетом комаду земље поред реке гради себи храм и свој град. Човек је са осталим живим бићима створен тек после тога. Небески и божански град је тако вишим чином спуштен са небескмх висина у хаос, блато и лагуне, поред велике реке. Градитељ Троје, успостављене у кружној форми «космограма», био је бог воде и мора, Посејдон, који је као градитељ успоставио његову неповредивост. То значи да се на истоку развила, тек око 4000. година пре н. е. религиозно - филозофска матрица о урбаноцентичној организацији космоса. Овде, у Лепенском Виру то се десило много пре! Зато је сваки град био средиште једне верзије света. Кроз небески град протичу реке и у њему расте дрво живота, а његов аналогон је земаљски град који се налази поред реке и исподе свете планине оријентисан према сунцу.

Праисторијска апенинска култура, која претходи етрурској, познаје куће на вештачким трапезоидним терасама набијеним од глине. Тада су успостављене мистмчно-космолошке координате које ће од Етрураца преузети Римљани за успостављање својих градова: cardo и decumanus. Обред оснивања града је потпуно у домену религије, а обављају га свештеници који тумаче вољу богова на основу природних знамења (громова, лета птица...) Постављају се на месту где ће бити геометријско средмште града, његов «пупак», окрећу се према Истоку, молитвено уздигнутих и раширених руку које се поклапају и означавају небески кардо око кога се окреће Сунце.

Религија Етрураца познаје митско бмће које је изашло из заоране бразде и људима саопштило све цивилизацијске кодексе. Код њих се и градови рађају из бразде кроз неку врсту сакралне геометрије која подразумева «исцртавање на небу» помоћу специјалног штапа (litus) и пројектовања на земљи. Следећим поступком је вршена оријентација према космолошким и природним реперима. На тлу се исцртавао велики крст у чијем пресеку је било замишљено средиште града. Сагдо, осовина у правцу север-југ, у значењу »шарка (змија)» јер се подразумева да се око ње окреће небески свод. Траса фортификација се потом обележавала заоравањем «првобитне бразде» на строго одређен начин примитивним плугом. Из те бразде, из земље се рађају градски зидови, а потом и читав град. Ова идеја је по свему прастара, али плуг подразумева да није старија од земљорадничке културе неолита, јер су и Грци, према неком старијем дорском схватању, веровали да зидови града «дремају» под земљом.

Етрушћанско поимање насеља и града понавља још једну важну идеју својих претходника: некропола је у свим случајевима «с друге стране воде». Она се увек налазм симетрично постављена преко реке. На тај начин насеобине су увек конципиране удвојено: град живих и град мртвих.

Први план насеља Лепенски Вир по Срејовићу показује да је цео простор потковичасте увале схваћен и обликован као унутрашњост једне џиновске куће која има за прочеље обалу Дунава, а за зачеље стрме литице Коршо брда. «Као што подизаље кућа почиње од оцртавања основе тако се и при градњи насеља сви напори усредсређују на омеђавање простора.» Архитектура инсистира на границама а оне се овде осећају у затвореном и изолованом простору увале у који се може продрти само узаним прилазима са северне и јужне стране или са реке. Вештим размештањем кућа формиран је у центру «града» слободан простор и успостављене су бројне комуникације од којих је једна од главних «улица» била делимично поплочана каменим плочама. У центру је саграђена највећа кућа (54 а). Радијално на ову централну грађевину постављене су куће бр. 36 и 58 и њих три формирају трг у центру чиме је успостављено језгро града. Кретање комуникацијама је усмерено у два основна правца «на горе» и «на доле», односно према тргу и реци и према централној кући. Понављајући овај принцип у постављању грађевина и комуникација створена је «саћаста» и "лавиринтска" структура насеља као код пчелиње кошнице.

На овај начин се лавиринтска концепција успоставља у оквиру схватања "мистерије живота и смрти" и одбране гробова божанских предака од неиницираних. "Лавиринт је обнављао снагу и јачао поверење у бесмртност предака".16 Светилиште са некрополом је протоград. Не само светилишта већ и први градови представљају ритуални простор "центра света" у подножју планине (Трескавац). У истој функцији, са лавиринтном представом на себи, је и аниконична скулптура поред огњишта, у центру светилишта. Она је на митолошкој граници два света, дели и затвара простор између мртвих и живих, штити од уништавајућих сила гроба.

Постоји мишљење да је у оквиру града Лепенског Вира место сваког светилишта одређено на основу његове посвећеностм и различите намене18 што би подразумевало да постоји идејно устројство града у коме се унапред пројектује сммболика и садржина свих објеката. По схватањима Бабовићке у сваком објекту је ухваћен по један тренутак и сегмент кружне небеске сфере који се очитује положајима сунца на хоризонту што значи да унутрашња структура и ентеријер светилишта одражавају небеско биће, неко индивидуално небеско тело које је антропоморфно представљено. Антропоморфна структура светилишта симболизује неко небеско тело, а најчешће Сунце. Тако су успостављена светилишта посвећена дневној и ноћној епифанији Сунца. Централно светилиште бр. 54 је по њеном схватању оријентсано у правцу истока, односно тачки сунца на хоризонту пролећној и јесењој равнодневици. Наше опсервације говоре да је у питању оријентација ка североисточној тачки од 30°, која се налази у правцу трапезастог врха Трескавца на супротној обали, у време летње дугодневице и најјачег сјаја Сунца. У оквиру небеске сфере дана оријентација свих светилишта је у склопу положаја и функције привидног дневног и годишњег кретања Сунца при чему се посебно наглашава путања Сунца у тренутцима солстиција. На основу оријентације светилишта према изласцима Сунца Бабовићка је дошла до закључка да су грађена у време лета, од маја до августа, што није у складу са претходним ваљаним закључцима јер равнодневице и дугодневице нису у лето, од маја до августа, већ од марта до октобра. Осим тога светилишта бр. 7 и 90. имају усмерење ка југоистоку и зимском солстицију, краткодневици, која је у децембру месецу.

На другој страни, светилишта са аниконичним скулпгурама и жртвеницима су посвећена Месецу, а «стреласти« знаци на поду поред огњишта означавају својим бројем број звезда у одређеним сазвежђима или планетама-звездама које се виде само ноћу: Венера, Мали и Белики медвед и звезда Северњача. Тако за светилиште бр. 47 сматра да је посвећено циркумполарној звезди Северњачи јер мма 7 знакова (3-0-4) поред огњишта. Број 7 симболише седам најсветлијих звезди сазвежђа Велики или Мали Медвед.21 У задњих 5 до 7 хиљада година Северњача јесте у сазвежђу Мали Медвед (Мала кола), али у време о коме је реч, око 7.000 година пре н. е. Северњача је била у сазвежђу Змаја који је представљен са много више звезда. Пре ће бити, да је светилиште бр. 49, које је врло малих димензија и једино усмерено у правцу север-северозапад, посвећено звезди Северњачи. У том правцу и на истом месту, иза свештеног града и изнад високих обриса Коршо брда, за ведрих ноћи у било ком добу године, види се и данас звезда Северњача. Уколико се има у виду да је звезда Северњача пре 9.000 година била у Змају, онда је потпуно јасна и једино разумљива оваква оријентација светилишта бр. 49.

Битан моменат структуре градова и храмова је оријентација, поготову оних посвећених Сунцу, и то не само у просторном већ и у менолошком значењу. Њихова усмереност никада и нигде није била случајна већ је то било на основу јасне и осмишљаване одлуке. Годишње кретање сунца је природни механизам који показује време и према њему се одређује хоризонталан и вертикалан распоред простора. Међутим, димензије времена нису уграђиване у објекте само правилима хоризонталних углова, односима светилишта илм насеља према привидним источним и западним тачкама изласка и заласка сунца. Када је у питању светилиште Лепенског Вира, његов целовит облик није одређиван, и у вертикалном смислу, нагибом светлосних зрака у току године. Свако место изласка м заласка сунца на хоризонту у локалним условима добија календарско значење. Повезивањем календара и сунчеве путање митологија Лепенског Вира добија моћно средство над народом који почиње обраду земље.

Светилиште Лепенца је кућа саграђена за боравиште божанства Сунца и божанскмх предака и мора се уредити према свим његовим хипостазима. Дословни и пренешени смисао грађевине, садржај и аналогија, метафоре и симболи, нису успостављени било каквим случајним комбинацијама већ дубоким промишљањем кроз успостављен систем. Отвор на прочељу има сврху да сунчеви зраци осветле ентеријер у оној мери који успостављени систем светоназора предвиђа. Тај отвор на светилишту при изласку сунца 21. јуна уводе светлосне зраке у цео простор. Пут сунчевих зрака се у неким светилиштима, у зависности од њиховог посвећења одређеном тренутку у години, односно божанству, усмеравају ка оним тачкама изласка сунца на хоризонту у неке друге дане као што су: 21. март, 21. септембар, 21. децембар... Сву ту симболику простора и времена обликује светлост одређеног интезитета и вишег значења. Сходно томе, најзначајнија компонента света Лепенца јесте светлост која оличује читаву природу. Ликови у његовом свету су основ комуницирања и размишљања - логоса м митоса. Лепенац је размишљао визуелно, на основу слика - ликова.

Нема сумње, докази Љ. Бабовић, као и наша укупна антиципирања и закључци на основу посматрања на терену, доводе до тога да су Лепенци поседовали, поред већ постојећих сазнања о протоку дана и ноћи, и знања о годишњим добима и путањи сунца у оквиру полугодишњег и годишњег циклуса. Оријентација у простору према сунцу и небеским телима је посведочена и у оријентацији светилишта. На тај начин је светилиште Лепенског Бира успостављено као нека врста опсерваторије и календара, а читав град као микро космос, модел сферног макрокосмоса, унутар кога су антропоморфизирана божанства, епифаније небеских тела, на челу са Сунцем које управља читавим Космосом и мисаоним поретком људске заједнмце.

Да закључимо и прихватимо, тако је овај град, не само свештени некрополис, већ, и Хелиополис. Град живих и град мртвих у коме преци, некада живући, «живе» са будућим покојницима. Реч је о успаванима који су будни и о живима који су у сну. Овако успостављена есхатологија куће-гроба у елементарној форми кроз сахрањивање око огњишта и у кући има непрекинуту традицију све до новијих времена на простору Србије и Балкана.

Божанска ватра огњишта
/делови поглавља/

Огњишту и ватри је дато централно место ка истоку чиме се наглашава веза са рађањем топлине и светлости излазећег Сунца. Жртвеници око њих су у истом контексту присуства светлости, дана и Сунца у зениту. Доње површине скривене у земљи обележавају положај Сунца од сутона до свитања и ноћна светила. Велики облутак фиксиран уз огњиште и усађен дубоко у тле испод пода означава ''духовно средиште светилишта и обитавалиште ватре и воде света''. Из облутка, праисконског јајета, рађа се све што живи. Скулптуре уз огњиште заједно са каменим плочама, столовима за жртвовање и обедовање представљају светилиште. Камена конструкција огњишта се поставља у осовини основе. Стандардизовано камено огњиште правоугаоног реципијента, присутно већ у насељима Протолепенског Вира, представља најмаркантније, централно обележје архитектуре као и у потоњим фазама ове културе.

Увођење многих култних одредби везаних за ватру и њено одржавање је већ дуже време у култури Лепенског Вира евидентно. Најважнији елемент светилишта је огњиште са ватром која има улогу гласника, посредника између људи и неба. Код огња, који се одржава и стално гори, вршен је обред и молитва сваког јутра и вечери. И сама основа светилишта, у форми једнакостраничног троугла, симболише ватру и огњиште у центру. Заправо ватра и огњиште су у центру сферног поретка.
...

Једно од главних божанстава, по свему наслеђених из Палеолита, Лепенског Вира је Огањ. Огањ се овде мултипликује кроз три вида: Сунце на небу, Муња у ваздуху и Ватра на земљи. Сагоревање у ватри има дугу традицију као основно средство комуницирања са оностраним кроз ритуал жртвовања. Успоставља се Огањ на прилику индоведског Агнија и у смислу главног посредника између земље и неба, људи и божанства, подручја смртности и бесмртности. Тако је успостављена идеја Огња који прожима цео универзум: животна ватра тела, ватра из стабла и космичка ватра које свака на свој начин, осветљавају. Огњиште и елемент ватре се у Лепенском Виру поставља на најважнијем месту. Али, стари космогонијски елемент, вода јесте основно почело из кога потичу риболики божански преци. Небески огањ се овде успоставља као бит света. Тако у најстаријим митологијама, Сунце путује небеском реком на леђима рибе.

Бог Дагон
/делови поглавља/

...
Дагон, сиријски и ханански бог зрна и жетве се најпре јавља у документима акадске династије 22. века пре н. е. као ''божански краљ земље''. У феничанском граду Угариту су били храмови бога Дагона и Бала, бога буре и кише. Дагон је био старац седе браде. Вавилонски цар Хамураби за њега каже: ''Дагон, мој творац''. Он је бог жита, ''даг'' – зрно, он је створитељ и давалац хране. Најстарији израз за појам Бог код Аријеваца има заједнички основ у индоведама: ''бхага''. ''Баг'' има свој корадикал ''даг'' по свему у истом значењу. Древни корен ''баг'' значи давати, додељивати, а у исто време означава и сунце. Давач хране је од памтивека Дабог.

...
Женски пандан бога Дагона се може препознати у пелашкој Даматри са старијим обликом Дагматра. Реч је о потоњој грчкој богињи жита и плодности Деметри која се представља са рибом. Деметра има еуфемистички назив Баба, а такав је случај и са Дајбабом код Јужних Словена. То подразумева да је Дајбог – Дажбог код Словена на Сави и Дунаву врховни бог, бог сунца, кише и воде. Божански пар Дајбог - Дајбаба представљају архаичан реликт из најстарије индоевропске традиције и прошлости.

Они су потпуно оригинална творевина која значи да су протословенска племена боље и од индоевропских племена сачувала трагове прастарог Олимпа богова. О још једној директној вези архаичног грчког мушког божанства Доматроса са Дажбогом говори и следећа релација која се налази код Ђорђа Хамартола. Сунце на грчком је ''илиос'', а са Илиос Хамартол преводи име словенског бога сунца Дажбога. Келти у Ирској су обожавали Дагду као божанство живота и смрти, земље и плодности. По свему он је везан пре свега за жито. Био је отац свих и врховни бог те је по свему сличан словенском Дажбогу.

Индоведски врховни бог Вишну реинкарниран у облику рибе, спашава се из првобитног океана. Риба је симбол богова Варуне и Браме. ...
...

Бог Дагон у анимистичко-хтонској форми рибе живи у води, првобитном океану из којег је изронила земља. Вода је с тога извориште и гробница свега у свемиру. Река зато носи душе на онај свет, а душа предака се, у веровању старих народа, налази у камену белутку који река носи. Белутак је по свему гробни камен. Вода се у обредима либације прелива преко прага за ''душу белутка'', односно за покојнике јер се верује да на оном свету влада вечита жеђ. Вода се прелива и преко белутка.

...
Дагон је у каснијој фази водени бик који симболише мушке расплодне снаге, земље и влаге. Рика бика представља грмљавину, кишу и плодност. Гром је оружје богова, а грмљавина њихов глас. Грмљавина као рика богова доноси оплођујућу кишу, а киша која долази са грмљавином сматра се испуњена моћима богова те је зато хранљивија. Гром симболизује и свето сједињење бога неба и мајке земље.

За људе ратарских култура од изузетне важности су вода, сунце и плодност, а све у вези са најстаријом и најважнијом житарицом, односно пшеницом. Зато не чуди што је зрно – даг означено врховним богом, а у тој функцији је и риба – даг као најзначајнија храна људи преднеолитских култура које су се развијале поред великих река. Међутим, на простору предње Азије, где се први пут исторично бележи појава бога Оанеса и његовог сина Дагона у обличју рибе, везаних за плодност и жито развијених ратарских култура енеолитског и бронзаног доба, не постоје артефакти из преднеолитског времена који посведочују постојање овог рудиментарног божанства река и вода. Повезујући ову чињеницу и легенду о Оанесу, који је на овај простор дошао однекуд преко мора, успоставља се јасно да риболики бог није аутохтон на просторима Азије. Дакле, могао је бити донет само у најстаријим сеобама са Балкана, Старе Европе, око 6.000 година пре н.е.

...
О пелашким староседеоцима на Балкану, старој – првој Европи, не зна се много. Да бисмо антиципирали њихове везе са Дунавом и богом Дагоном требало би установити бар приближно њихову аутохтоност. Гавела сматра да су Пелазги и Минијци најстарији Индоевропљани на европском тлу, самим тим, њихово староседелаштво допире до 3. миленијума пре нове ере. Хомер и Страбон за Пелазге кажу да су ''прастари народ''. Херодот признаје да ''није у стању тачно да каже којим су језиком говорили''. Бележи да су били не само добри и вешти зидари и архитекти него још више изванредни земљорадници. Хомер их назива ''божански Пелазги'', а Азиос са Самоса каже да су они ''прарод човечији''. Жупанић је на основу антрополошких, лингвистичких и археолошких података доказивао да су носиоци винчанске културе млађег неолита преци Хетита, Пелазга, Дарданаца, Мезијаца и Илира. Пелазге сматра преаријевским становницима Балкана. ...

...
Уколико су досељеници са Балкана пренели на Исток прежитке митологије бога рибе, поставља се питање: када и где је она настала? У том смислу треба кренути ка највећој балканској реци Дунаву око које су се развијале најзначајније неолитске културе, млађа, Винчанска (4500-3200. г.п.н.е) и, старија, Старчевачка (5300-4500). Оне се у континуитету настављају на мезолитску културу Лепенског Вира (7000-5300). Дакле, око 4000 година континуитета митологије бога Дагона на Балкану и пре сеоба Пеласта на Исток.

Данас се, сасвим извесно, зна да су Пеластима припадале неолитске и енеолитске културе у Подунављу и на Балкану. Одјек и памћење на ту њихову старост и порекло из велике давнине, поред многих географа и хроничара старог света, најбоље је изразио Асиос са Самоса у 7. в.п.н.е. По њему су Пелазги прарод човеков и најстарији народ на свету. Њих су са ових простора покренули илиро-трачки дошљаци око 2600 г. п.н. е. Староседелачки баштиници култа Доматроса – Дагматре, божанског пара везаног за ратарски култ жита и плодности, директно се настављају на мезолитску културу Лепенског Вира.