СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Индекс | Садржај| Повесница| Бајословље | Народно предање | Народни живот | Мапе и топоними | Именослов | Слике | Словени данас

ПОВЕСНИЦА

Старине                     Историјски извори                    Војевање                   Словенско право                   Србистика                    Словенска археологија
 
 

ИЗВОРИ

Владимир Ћоровић
ИСТОРИЈА СРБА

1. Продирање Словена на Балкан


2. Словени са Обрима
3. Словени насељавају Балкан
4. Балканска култура у доба сеобе Словена
5. Словенска племена и њихова култура
6. Организација словенских племена на Балкану

Најчешћа представа старословенских ратника у литератури, али и у јавности, приказује их као варваре одевене у дроњава крзна, наоружане распалим копљима и штитовима. Друга, нешто романтичнија, осликава их као веома мишићаве плавокосе или риђокосе ратнике... Цео текст >>>

Немања Слепчевић
Упутства за израду
оружја и опреме древног словенског ратника

2. Врхови словенских стрела;
3. врх словенског копља.

Горан Полетан, Урсула Котновска
ПОЉСКИ МАСАКР - POLSKA MASAKRA - THE POLISH MASSACRE
ново
Подела словенске расе кроз немилосрдно уништавање језика.


Преузмите књигу у пдф формату, на српском, пољском и енглеском језику.

У САРАДЊИ СА ДРУШТВОМ РУСКО-ЛУЖИЧКОСРПСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА

В. Мешканк: Стрелиција, цвет кнежевске династије Ободрита из Макленбурга /рус/
Вернер Мешканк: Фалсификовање фигура словенских богова у Немачкој /рус/
Бронислав Лисин: Лужичани се морају повезати са осталим Словенима /рус/
Сергеј Прамчук: Лужичани траже подршку /рус/
Сергеј Базлов, Сергеј Прамчук: Били, јесмо, бићемо
Лужички Срби током 20. века + литература /рус/
Лужички Срби у периоду између 10. и 20. века /рус/
Лужички Срби од најранијих времена до 10. века нове ере /рус/
Милчани, Срби Полабља /рус/
Шта знамо о народу Ајни, јединственом у Русији? /рус/  

 


Док извори пружају обавештења о најамницима различитог порекла током четвородеценијске Милутинове владавине, као и о сукобима у којима су они учествовали, о другим питањима везаним за њихово присуство подаци су много оскуднији. Најамници су вероватно углавном служили као коњаници, али треба приметити да су чак и у одреду Меликових Туркопула једну трећину људства чинили пешаци. Што се тиче података о бројности најамничких одреда у Милутиновој служби, од помоћи су једино византијски извори који говоре о две хиљаде Кумана и 1.500 Туркопула. Ти одреди представљали су бројчано највеће забележене најамничке контингенте не само у Милутиново време, већ у Немањићкој Србији уопште...      Цео текст >>>

До скора су у науци постојала два преовађујућа погледа, односно, две хипотезе које су различито гледале на порекло богомилства. Прва је претпостављала да је балкански дуализам аутохтона појава међу Јужним Словенима, чије корене треба тражити у старословенској вери. Одређени број историчара је прихватио ову тезу. Међутим, данас је провлађујуће мишљење да његово порекло треба тражити у старијим дуалистичким јересима... 
Немања Цвитковац: Јерес у средњовековној Босни и Црква босанска  

Растко Костић: Покрштавање паганских Венда у делима западних хроничара
Седам година након изласка првог издања књиге „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма”, на светлост дана излази и друго, у коме доносимо потпунији преглед историје Венда. Осим хроника Адама Бременског, Сакса Граматика и Хелмолда, објављујемо преводе још шест хроника. Поред Фредегарове хронике и исландске Саге Кнутових потомака, ту су и записи Видукинда Корвејског из X века, исповест Јеврејина Ибрахима ибн Јакуба из истог времена, дела Титмара, као и Еба и Херборда. Тиме читалац добија потпуну слику повести Венда, непрестаних крвавих ратова које су водили са својим суседима, као и детаљан приказ постепеног уништења њихове религије....      Цео текст >>>

Самова држава је трајала од 623-658. године, а њен значај се огледао у две ствари. Прво, то је представљао почетак народотворног процеса средњоевропских словенских народа. Друго, удруживање словенских племена (...) изазвало је велику пажњу на западној страни, где је схватано као претња франачким и баварским интересима. У будућности ће се ова слика често понављати и утицати на стварање извесног степена неповерења између новонастајућих народа који су били различитих корена - германског и словенског.  Део из књиге >>>

Током дугог временског периода и развоја историјске науке, са новим сазнањима, мењале су се и претпоставке о етничкој колевци Словена. Одређени број историчара је тражио у Азији, други на Медитерану, трећи у срцу Европе.
Један од разлога за овако разнолика тумачења био је и релативно касно помињање Словена у делима грчких и римских писаца.    Цео текст >>>

Крајем VI века почиње први велики аваро-словенски поход на Византију. То су били прави ратни походи, праћени тешким пустошењем села и градова. Мере које је Византија предузимала да би спречила ова продирања, нису биле довољне. Забележено је да су осамдесетих година VI века Словени опљачкали целу Хеладу, околину Солуна и Тракију и да су ту, као да је то њихова земља, боравили без страха читаве три године, да би се тек 583-584. године повукли преко Дунава. Године 586. Словени нападају Солун, а 588. заузимају Тесалију, Хеладу, Стари Епир, Атику и Еубеју, а затим прелазе на Пелопонез .... Цео текст >>>

.Овде су преведени писани извори грчког, арапског, латинског и словенског језика, који описују погребне обреде Словена, а међу њима и Срба. Археолошки су потврђени неки делови обреда: подизање обредног станишта за умрлог, самоубиство жена, „анђео смрти", погребна гозба, „жртвеници" (громиле).
Кључне речи: Средњи век, писани извори, Словени, Срби, погреб..   Цео текст >>>

После смрти императора Трајана, од земаља данашње Србије, само област на крајњем северу, између Дунава и Тисе, није била у границама Римског царства. Јазиги, који су живели у тим равницама, упадали су у Мезију и пограничне провинције. За време владавине цара Марка Аурелија, у једној већој бици, поражена је римска војска а њен командант Клаудије Фронт, управник Дакије и Горње Мезије, погинуо је у борби.
  Део из књиге: Поглавља "Велика сеоба Срба" и "Властимирова земља" >>>

Текстови Милана Будимира

Није могуће да се верује извештајима почетног руског летописа и Косме Прашког као да нису Словени уопште знали за брак и живели су у пуном комунизму. Ипак постоји питање, који су облик брака имали стари Словени, да ли моноганију, или пак полигамију. Извори о томе не изјављују потпуно једнодушно. О Саму, који је, истина, био странац, али је живео на словенски начин, Фредегар је у својој Хроници (IV, 48) сачувао за нас извештај, да је он имао дванаест словенских жена, од којих су му се родили 22 сина и 15 кћери. О пољском кнезу Мешку је Гал (Gаllus) у својој хроници (I, 5)1) забележио, да је он пре свога крштења имао седам жена   Део из књиге >>>

Прва врста гробова у којима се појављује словенска култура у другој половини I миленијума и за које више нема сумње да су словенски — јесу могиле са спаљеним погребом, тј. с пепелом спаљеног тела стављеним у гроб, било на гомилицу без посуде или у малој посуди.
Данас је неоспорно да су Словени, пре него што су примили хришћанство а са њим дефинитивно и нов обред сахрањивања, тела својих умрлих спаљивали и у гробове стављали само преостали пепео. Историских и археолошких доказа за то имамо данас довољно.   Део из књиге >>>

По Херодоту, Скити прекривају огроман простор на северу почев од Црног мора, Дунава па све до Дона у дубину од двадесет дана хода. Овај народ није имао села или градове већ је живео углавном номадским начином живота: “Не граде ни градове ни тврђаве, и на пут носе са собом и своје куће” (Херодот). Ипак, разликује неколико њихових групација. По њему једни се бави земљорадњом, други сточарством, итд., а најважнија је група коју он назива “Краљевским” Скитима, који остале Ските сматрају својим робовима (...) Данас је општераширено мишљење да су прави Скити заправо само ови краљевски Скити док су Скити земљорадници и Скити сточари урођеници. Остаје сасвим отворено питање који су народ били ти урођеници - можда Словени?  Део из књиге >>>

Аркона, на острву Ругену, где се некада уздизао храм посвећен врховном словенском богу Световиду, данас је простор мистично-идиличне лепоте, за који се не може ни по чему претпоставити да је пре много векова био поприште драматичних историјских догађаја. (...) То је уједно и најсевернија тачка Немачке. Још увек се виде трагови темеља бедема града у коме се све до Видовдана 1168. или 1169. године налазио храм посвећен Световиду, који су срушили Данци, под водством бискупа Абсалона и краља Валдемара, и њихови савезници Саксонци, под водством краља Хенрика.   Део из књиге >>>

Делови из књига Станоја Станојевића

Време и начин у којем се одвојио словенски народ од народа Јафета, као грана од стабла у Азији или у Европи, остаће увек загонетка. У историјски потврђеној епохи појављују се Словени већ проширени и одвојени од својих осталих братских народа Индијаца, Медијаца. Персијанаца, Грка, Латина, Келта и Германа, сасвим издвојени и у збијеним масама на великим просторима средње Европе, а делимично и Азије. Пошто нас сигурни трагови наводе на то, да су они у епохи феничанске светске трговине већ имали своја европска станишта, можемо да се одрекнемо оног недостижног које се налази са оне стране и да посматрамо њихову праисторију као историју која припада европском тлу и само тражимо расветљење у том просторном и временском обручу.   Део из књиге >>>

Пре него што се дубље упустимо у разматрање ратне тактике Старих Словена, требало би напоменути да писаних историjских извора коjи доносе информациjе о тоj проблематици нема довољно да би се реконструисала детаљниjа слика. Археологиjа, коjа често притиче у помоћ по питању историjе Старих Словена, овде може помоћи утолико што даjе материjалне остатке оружjа и фортификационих обjеката, што jе изузетно важно за наjраниjи период историjе Словена...   Цео текст >>>

Моноксил. На таквим пловилима су Стари Словени заузимали острва по Јонском и Егејском мору.

На простору јужно од Саве, некада, пре Римског Царства, живели су Илири, а западно од Паноније Келти. Са стварањем римске државе на овим просторима, процесом романизације полако се губе етнички субјективитети, док историјска и археолошка наука популације на овим просторима истражује као Римљане, понекад се осврћући на постојање "домородачких" елемената. Та околност умногоме отежава препознавање народа који су временом постајали Римљани. Простор Паноније западно од Дунава, такође је ушао у римску државу, где су Римљани затекли и покорили Панонце. Ко су Панонци у етничком смислу, ни до данас није јасно. На панонском простору источно од Дунава остало је да живи неко становништво које наука није довољно дефинисала.  Цео текст >>>

У раном средњем веку нема писаних извора о погребу Словена, па ни Срба. Спаљивање Словена није се сматрало необичним, па није ни описивано. Располаже се узгред забележеним податком са краја VI столећа да је Мусокије, владар једног словенског племена на доњем Дунаву, био пијан после даће коју је приредио брату.317 Савременици бележе њима стран обичај код Словена, да удовица почини самоубиство. Псеудо-Маврикије пише почетком VII столећа: "... да већина њих смрт својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се задављују..."   Део из књиге >>>

Делови из књига Живојина Андрејића

Иако је досадашња литература и филозофија словенских народа довољно сугерисала осталим народима и језицима наше планете да Словен по природним нагнућима своје психе има нарочитог органа за хумана и алтруистичка осећања, ипак је словенски индивидуализам, дакле неки извесни недостатак социјалности, остао и данас провербијалан. Нарочито за ону вишу форму социјалног агрегирања коју називамо државност или државотворност одриче се Словенима свака јача диспозиција.
Већ од Прокопија, Маурикија (или по неким нсторичарима псеудо-Маурикија) и Јорданеса па све до најновијих социолога и државних теоретичара гомилају се на леђа свих Словена тешки приговори и оптужбе: да немају организаторног и државотворног духа, да су рођени индивидуалисти, анархисти и нихилисти.   Део из књиге>>>

Мир, закључен после рата у Херсонесу, није дуго потрајао; Теодосије је имао потешкоћа да испуни уговор: Империја је водила рат у Азији и Африци, па се државна каса истрошила. Узалуд обнављајући своје захтеве, Атила је кренуо ка Дунаву. Нема сумње да се његов поход завршио са истим, одавно неизмењеним захтевима, као и походима на Грчку, по Несторовом опису, великих кнежева Олега, Игора, Свјатослава, Владимира Великог и Јарослава, када се и Велика Скитија подигла са њима на Грчку.
"Олег сакупи мноштво Варјага (Франака), Словена (Новгородских), Чуда, Кривича (Литве), Мера, Древљана, Радимича, Вјатича, Пољана, Севера (Срба), Хрвата (карпатских), Дуљеба (Далмата), Тивераца (Тиброваца); и сви они су за Грке били Велика Скитија. Са њима пође Олег на коњима и на лађама, а лађа би 2000, и дође до Цариграда".  Део из књиге >>>

Делови из књига Илије М. Живанчевића

Ако читатељ погледа на карту данашњега њемачког царства, опазит ће, да Нијемци осим на границама царевине живе готово свуда чисти и непомијешани с инороднијем племенима. Али није свагда било тако. Прије каквијех 500 или 600 година живјели су Нијемци по читавој сјеверној половини данашњега им царства помијешани са Славенима, а прије 1000 или 900 година није у онијем земљама било никаквијех Нијемаца, негу су свуда живјели Славени као у својој правој домовини. Да је у тијех Славена било среће, колико је било храбрости, па да су се могли до данас одржати, како су се одржали остали славенски народи, не би данас било њемачке царевине, већ би се онуда протезала велика славенска држава.    Део из књиге >>>

Прошло је тачно сто година, како је један немачки научник (професор Санкт Петербуршке Академије наука - Теофил Сигфрид Бајер) поставио питање о Варјазима - "ко су били Варјази?".
Погледајмо прво особености питања. Пошто се реч Варјази, као назив народа, среће на северу у само једном руском летопису, онда његово значење и треба објаснити по споменутом руском летопису, зато што је Нестор познати народ називао само на руском, а инострани писци тај исти народ звали су по своме тј. друкчије. Зато се поставља питање: ко су били Варјази, онако уопштено, не једнострано: уствари, треба само питати: кога је Нестор од њему савремених народа, називао Варјазима? и одредити како се руска реч Варјази преводи на немачки или налатински код западних писаца.  Део из књиге >>>

Дакле, с тим Лужичким Сорабима цар Карло Велики бијаше готово непрестанце у рату, те и он особно крену много пута у борбене походе на њих. Наиме, први пут, не би ли их покорио, посла он (како пишe [Karlo] Wagrienski у 2. књизи) снажну војску под заповједништвом понајбољих својих војсковођа, но не успје у свом науму јер Сораби изађоше из земље и кренуше у сусрет непријатељској војсци, храбро несрнувши на њих, те се заметну жестока и окрутна битка у којој паде много племенитих и славних франачких мужева. Погину тамо и кнез Славена Сораба Лубидраг, односно Љубидраг, с мноштвом својих људи.   Део из књиге >>>

У историји српског народа имаде много мјеста, која су врло тамна. То долази отуда, што коначно није ријешено питање о прадомовини Срба. Кад науци пође за руком, да ово питање ријеши како ваља, онда ће из наше историје нестати многе таме и бићемо одомаћенији у рођеној својој кући.   Део из књиге >>>

Кад Хуни потиснуше Србе у последњем устанку, почеше се ови повлачити из сибирске Сирбије правце на запад, Уз пут им се придружи већи дио и оних Орба из Сербаније, те сви скупа пређу у Европу. Једни се уставе око ријеке Волге, Дона и Дњепра у данашњој европској Русији и простру се чак изнад Иљменског Језера и града Новгорода, близу садањег Петрограда и Кронштата руског. Други се стане око ријеке Буга (горњег и доњег) и око ријеке Висле...   Део из књиге >>>

По нарави је човика свакога свој народ фалити, уздизати и узвеличавати, и зато виде се многе књиге на свитлост изнесене, у којим се штију краљи, дуке, маркежи, кнезови, господа, витезови, јунаци и њиова јунаштва. Ма народ словински вазда је био, како се види, у томе мало помљив, јер се мало ствари штије и находи од стари краља, бана, господе и догађаја, како су се догађали у нашим старинам. И да се посве не изгубе од стари витезова успомене...   Део из књиге >>>

Пишући o неком старијем времену Словена, преточеном у историју o Словенима, код многих аутора присутан je и термин Протословени.
Према позитивним научним сазнањима та заједничка именица: Протословен, историјски je неодржива. Појам сам по себи не доприноси могућности било каквог разумевања, односно оправдања. Јер, у историјском смислу, као што ће бити наглашено, именица Словен - Словени, у пракси, у науци, историографији, није била у употреби пре II века после Христа.   Део из књиге >>>

На една от първите страници на Дуклянския летопис има текст, който разказва как по времето на някакъв владетел Бладин обитатели на земите около река Волга начело със своя каган се преселили на Балканите, в земите на “Силодуксия” и Македония. В науката се приема, че това е разказ за преселване на българи от района на Волга в Мизия и в Македония. Внастоящата статия са направени уточнения на текста в съответствие с издадения факсимилно от С. Миюшкович латински ръкопис, който се пази във Ватиканската библиотека...   Цео текст >>>

Хеленска племена почела су да насељавају југ Балкана најраније XX века ст. е., а ту колонизацију завршила до осмог и седмог века ст. е. Приликом колонизовања, на том тлу затекли су староседеоце Пеласте, који су тај простор настањивали - одувек. Утолико међу њих спадају и све оне заједнице народа који се називају ''илирским'' или ''трачким''. Сеоба Пеласта (једног дела) са централног Балкана у шире подручје Медитерана забележено је око XX века ст. е., а сеоба у Анадол и оснивање Фригије око XII века ст. е., као и у област доње Јерменије око I века ст. е.   Део из књиге >>>

Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако рећи дејствително владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба знају зањ паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа 491 а умро 496) и Императора Анаста (владао од 491-518 год.). Како је, од кад је баш управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано не зна, само се зна: да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: Бориса или Бруса најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38, од када се зна, а колико је пре овога владао не зна се.    Део из књиге >>>

Кад се узму у обзир конвенционални извори, у њима нећемо наћи ниједан запис о протопољској цивилизацији, о социјалним и политичким установама Пољске у вековима пре озбразовања средњовековне пољске државе у X веку. Пољска се у историјским списима први пут помиње средином X века кроз неколико веома кратких помена краља Мјешка (963-992). У једном, "краља Мисака, под чијом су владавином живели Словени", и другом, Мјешка "краља Севера"...    Део из књиге >>>

Делови из књига Драгољуба П. Антића

Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости Веде или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта - ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања...   Цео текст >>>

На својим брзим коњима они су вршили изненадне препаде у мањим одредима на мирна насеља, палећи и пљачкајући, заробљавајући и убијајући оне који су им давали отпор, да би се после извршења препада исто тако брзо изгубили како су се и појавили. Прво су напали, опљачкали и годјармили словенска племена која су већ имала своје домове и била стално настањена у панонској равници...  Цео текст >>>

Текстови Радета С. Рајића


Милица Грковић:
Српски народни језик
пре Вука Караџића

Петар Милосављевић
ПОКРЕТ ЗА ОБНОВУ СРБИСТИКЕ

Зборници радова I, II и III



П. Милосављевић, Д. Бојовић, Т. Ракић, Н. Жутић, Љ. Митровић, Д. Бањац, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Н. Рамић, Б. Самарџић, В. Матовић, Д. Бојовић, Н. Кузмановић, М. Тир, В. Маричић, М. Суботић, Ђ. Стојичић и др.


Душан Ковач: Велика Моравска
ново

У суседству Прибинове кнежевине, у данашњој Моравској је, паралелно, створена Моравска кнежевина на челу са владарем Мојмиром. Око 823. године Мојмир је поразио Прибину и спојио обе кнежевине у једну целину, која је позната као Велика Моравска или Великоморавска кнежевина...
                         Део из књиге >>>

Предраг Пеђа Ристић
АРХИТЕКТУРА
ЛЕПЕНСКОГ ВИРА