Повратак
на Повесницу

Политичка историја Велике Моравске
Хришћанство и култура Велике Моравске

Великоморавска кнежевина
Легенда: 1. основно језгро Велике Моравске;
2. највећи оквир великоморавске власти у време Светоплука;
3. искристалисани центри.

Политичка историја Велике Моравске

У суседству Прибинове кнежевине, у данашњој Моравској је, паралелно, створена Моравска кнежевина на челу са владарем Мојмиром. Око 823. године Мојмир је поразио Прибину и спојио обе кнежевине у једну целину, која је позната као Велика Моравска или Великоморавска кнежевина. Прибина је, са својом дружином, побегао на југ. Под патронатом Франачке државе добио је део Паноније и примио хришћанство. У спису О преобраћању Бавараца и Корутанаца, који потиче из 9. века, сачувано је о овом догађају сведочанство: „Извесни Прибина, кога је протерао Мојмир, кнез Морављана изнад Дунава, дошао је ка Ратбоду. Овај га је одмах поставио пред нашег краља Лудовика (Људовита) и по његовој заповести научен је вери и покрштен у цркви светог Мартина на месту званом Трејсма и то на имању, који је припадао салцбуршкој столици. На молбу верника поменутог краља, краљ је Прибини дао феуд, један део доње Паноније око реке зване Зала. Онда је он тамо почео да се насељава и гради тврђаву у неком гају и ритовима реке Зале и да „са свих страна, доводи људе и на тој територији да се шири.”

Велика Моравска била је, релативно, велика државна творевина. У њеној политичкој историји су доминантни стални сукоби са Франачком државом, која је ову територију сматрала својом интересном сфером. Великоморавски кнежеви су, наизменично, признавали врховну власт франачке (источнофраначке) државе, па су се онда те власти ослобађали и борили се за самосталност. Очувани извори не пружају могућност да се тачно одреди где је било седиште великоморавских владара. Међутим, врло је вероватно да се главни град налазио на територији данашње Моравске. То би, с обзиром на богатство археолошких налаза, могле да буду Микулчице, где су пронађени остаци велелепне кнежевске палате и дванаест цркава. Нитра, као седиште бискупа и престолонаследника, била је значајна као други центар кнежевине и није искључено да је сачувала одређени степен аутономије.

Најзначајнији владари Великоморавске кнежевине били су Растислав (846-870) и Светоплук I (871-896). Обојица су се трудила да изборе независност своје државе што им је, покаткад, али за кратко време и успевало.

Растислав је постао војвода Велике Моравске захваљујући Францима. Године 846. почели су немири, који су, по свему судећи, имали везе са незадовољством Мојмиревом владавином и са сукобима унутар династије. Источнофраначки краљ Лудовик Немац је, са својом војском, смирио немире, а синовца Мојмира сменио, а Растислава поставио за војводу. О сукобу, као и о оном шта се десило са Мојмиром, извори ћуте. Франци су Велику Моравску сматрали својим подручјем, а њеног владара својим вазалом. Растислав се, у првим годинама своје владавине, против оваквог положаја није бунио. Међутим, када се у годинама 853-854. маркгроф источне марке Ратбод побунио против Лудовика Немца, Растислав је стао на његову страну, чиме је дошао у конфликт са краљем. Лудовик Немац је планирао да Растислава казни, међутим његов војни поход је био неуспешан, што је ојачало Растиславове позиције. И Лудвигов син Карломан је, као управник Источне марке, покушао да војно покори Велику Моравску, али без изразитијег успеха. Сукоб је завршен 859. године миром, према којем је Растислав стекао независнији положај. Разуме се, то још није значило да се Источнофраначка држава одрекла својих хегемонијских претензија према Великој Морави. Она је, при томе, искоришћавала борбу за власт унутар мојмировске династије. Растиславов синовац Светоплук се на тај начин, помоћу Франака, докопао кнежевског престола, иако поново по цену вероломности према Карломану. Ове борбе за власт су, у раносредњовековној Европи биле карактерисричне.

Светоплук је, од 871. године, постао релативно независан владар Великоморавске кнежевине. Своју империју не само што је унутрашње ојачао, већ је и проширио све до Порисја, Малопољске, Чешке, Шлезије и Лужичке Србије. Захваљујући овом освајачком размаху своје државе, Светоплук I је постао најпопуларнији лик у великоморавској традицији. О старим Словенима и о Светоплуку занимљиво сведочанство оставио је арапски путописац Ибн Руста: „Свог владара називају субанџа и слушају га. Седиште владара се налази у средишту словенске територије. Најплеменитији је онај који има титулу кнез кнежева и зову га Свјатубулк. Има већу власт од субанџе, који је његов заменик. Овај владар има и коње. Његова храна се припрема од млека. Има јак, чврст и скупоцен оклоп. Седиште му је град Џирваб (Џарадуст).”

Према сачуваним изворима, борба за власт се, у Великој Морави, одвијала са много суровости, лукавства, борби и обмана што је било уобичајено у читавој Европи. О борби између Растислава и његовог синовца Светоплука I запис је оставио летописац Мегинхард: „Светоплук, синовац Растислава, водећи рачуна о сопственим интересима, предао се Карломану заједно са кнежевином којом је управљао. Због тога се Растислав веома разљутио и заповедио је да га, ништа не слутећи, убију. Али, милошћу божијом, овај је избегао смртну опасност. Јер, пре него што су ушли у палату они који су га требали убити, беше упозорен од неког ко је био упознат са овим лукавством те је устао од свечане трпезе и, наводно да иде у лов са соколовима, избегао је спремљене замке. Растислав је, пак, знајући да је његово лукавство откривено, пошао са својом дружином, у потеру за својим синовцем да би га заробио. Праведним управљањем Божијим, сам је, пак, упао у замку коју је припремио. Бејаше од стране овог свог синовца заробљен, спутан и предат Карломану, који га је под војном стражом послао у Баварску и дао да га затворе док не буде стигао краљ. Краљ Лудовик је наредио да му доведу Растислава, спутаног тешким оковима, и према одлуци Франака и Бавараца, као и Словена који су стигли из разних провинција, доносећи краљу дарове, дао је, иако је осуђен на смрт, да му се одузме само светлост очију.” Ослепљење Растислава је, дакле, био знак милости према овом владару Велике Моравске. Светоплук је, уз помоћ Франака и баварског клера, преузео власт, али ни он се обећане послушности Францима није придржавао.

Током његове владавине Велика Моравска постала је значајна држава. Године 872. Растислав је поразио војске Дуринчана и Саса, које је послао Лудовик Немац. Према хроничару, словенске жене су непријатељске војнике у бекству обарале са коња буздованима. Онда је Светоплук нанео пораз и баварској флоти на Дунаву. Године 874. је, напокон, са краљем Лудовиком склопио мир. Светоплук је краљу обећао верност и прихватио обавезу да му сваке године плаћа данак, али је издејствовао краљево обећање да ће га оставити на миру ,,да без бриге делује и живи у миру”. Мир са краљем Светоплук је искористио за освајања околних крајева, које је потчинио, а данак, који је од њих изнудио, му је увелико био довољан не само за плаћање трибута краљу, већ и за богаћење двора и властите државе. По целој држави су грађена нова градишта - привредно-управни центри или су се реконструисала и проширивала стара.

У раздобљу Велике Моравске, на територији данашње Словачке, почели су да се настањују Јевреји. Археолошки извори сведоче о присуству Јевреја у области северно од Дунава већ у првим вековима после Христа. Тада су деловали као посредници трговачких веза између Римљана и Германа. Међутим, нема доказа да су се овде населили трајно и, вероватно је, да није било континуитета јеврејског насељења, од ових времена до раздобља Велике Моравске. Њихово присуство на великоморавској територији, пак, доказују писани извори, нарочито белешке у путописима Ибрахима Ибн Јакова и Ибн Русте.

Пример глагољице из Великоморавског мисала
с краја 9. века

После Светоплукове смрти 894. године почело је постепено пропадање државе. Светоплук је, вероватно још пре смрти, разделио своју државу између својих синова - Мојмира II, Светоплука II и, наводно, Преслава, чије постојање није поуздано доказано. Главни владар требало је да постане Мојмир II. Између Светоплукових синова, пре свега између Мојмира II и Светоплука II, пак, почињу конфликти и неслагања, које је искоришћавао источнофраначки краљ Арнулф. Велику Моравску су, уједно, слабиле и најезде номадских племена - Угара - у Подунављу. Једно од тих племена били су и стари Мађари. Слабљење државе су искористили чешки кнежеви, који су се потчинили Арнулфу и тиме ослободили потчињености Великој Морави. Мојмир II се трудио да сачува интегритет државе и обратио се папи Јовану IX са молбом за обнављање моравске црквене провинције. Папа је његову молбу уважио и основао три бискупије. Мојмир II је, у намери да се одбрани од најезди старих Мађара, 901. год. са Источнофраначком државом склопио мир. Да одржи јединствену и независну државу, ипак, није успео. Око 907. године Велика Моравска се распала. Те године је забележена битка код Брезалауспурца у којој су стари Мађари, уз помоћ Словена, нанели пораз баварској војсци. Може се, с правом, претпоставити да у то време Велика Моравска већ није постојала. Овде се, под именом Брезалауспурц, први пут помиње данашња Братислава.

Назив државе „Велика Моравска” потиче од византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959), а његов грчки назив „мегале” може да се преведе као „велика”, али и као „удаљена”, за разлику од њему ближе Моравске, која се у то време, (половином 10. века), распростирала дуж српске реке Мораве. Не увек егзактна, локализација Велике Моравске у историјским изворима дала је повода за дискусије о стварном положају Велике Моравске, при чему се, у неким радовима, изражава сумња у то да се држава распростирала на територији Моравске и Словачке пре Светоплука. Међутим, у изворима је лоцирана и именована Њитра. У свом делу Хисториа мунди (око 870 - 880) помиње је и енглески владар Алфред Велики. Писани извори и археолошки налази упућују на континуитет политичке историје на овим просторима и на њихову истоветност са догађајима који су се одигравали у Великој Морави. Због тога се савремена историјска наука за обележавање политичке творевине под влашћу Мојмироваца користи традиционалним називом Велика Моравска и лоцира га у област јужне Моравске и југозападне Словачке. Старија историографија је Велику Моравску означавала као прву заједничку државу Чеха и Словака што је са историјског аспекта погрешно. Велика Моравска, пак, спада подједнако и у Чешку и у Словачку историју, јер се распростирала на територији Моравске (делимично и Чешке) и Словачке. Најкоришћенији назив за становнике Велике Моравске је Словјени што је, у ствари, синоним за још тада мало етнички и језички издиференциране старе Словене. У писаним документима се употребљава и име изведено од назива државе - Морављани.

Хришћанство и култура Велике Моравске

Кратка егзистенција Велике Моравске, која је трајала само три четвртине века, имала је велики значај за даљи историјски развој Словака. То је био период када се на читавој њеној територији ширило хришћанство. Ширење хришћанства, међутим, имало је и своју политичку позадину. Хришћанство, које је долазило са запада - из Источнофраначке државе - било је део експанзије власти ове државе у Подунавље и целу средњу Европу. Растислав, који је тежио за већом назависношћу од Источнофраначке државе, имао је намеру да то постигне и оснивањем властите бискупије и ширењем хришћанства без франачког посредништва. Зато се обратио византинском цару Михајлу III са молбом да у Велику Моравску пошаље мисионаре који знају словенски језик. Михајло III је његову молбу уважио и 863. године у Великоморавску кнежевину долазе Константин и Методије. Браћа пореклом из Солуна. У Животу Константина и Методија, је, о овом догађају, сачувано и следеће сведочанство: „Растислав, у ствари великоморавски кнез, подстакнут Богом, посаветовао се са својим кнежевима и послао цару посланицу у којој је стајало: Мада су се људи одрекли паганства и придржавају се хришћанског закона, учитеља немамо таквог који би нас, на нашем језику, правој хришћанској вери учио да би се и друге државе, када то буду виделе, угледале на нас. Пошаљи нам, дакле, владико, бискупа и учитеља таквог. Јер од вас на све стране увек добар закон излази. Сакупивши веће, цар позва Константина Филозофа и рече му овако: Знам, Филозофе (тако су Константина код куће звали) да си уморан али треба тамо да одеш, јер ову ствар не може нико други да учини, једино Ти. Дакле, дајем Ти дарове многе и иди, узми са собом брата својега Методија, јер сте обојица Солуњани, а Солуњани чисто словенски разговарају.”

Фреска из Цркве светог Климента у Риму,
која приказује Константина и Методија који у Рим
доносе мошти св. Климента

Деловање Константина и Методија било је свестрано. То је, пре свега, било деловање мисионарско - христинизацијско. Растислав је, међутим, тражио да се ширење хришћанства врши на словенском језику. Константин је, већ пре поласка у Велику Моравску, саставио словенску азбуку. Словенско писмо - глагољица - омогућило је превод Библије и других литургијских текстова на словенски језик. На тај начин су, у ствари, Константин и Методије кодифицирали књижевни старословенски језик, који није имао само литургијску функцију, већ је његова употреба била много шира. Словенско училиште, које су основала оба веровесника, било је центар културе, образовања и литерарног стваралаштва. Сем превода, овде су настајала и друга, оригинална дела на словенском језику. Међу најзачајније спада Константинов стиховани предговор словенском преводу јеванђеља Проглас (Предговор) и Житије Константина као и Житије Методија. Биографије веровесника вере написали су њихови ученици и следбеници. Настала су и хагиографска дела, дела о животима светаца, проповед Напомена владарима од надбискупа Методија, Великоморавски законик (Zakon sudnyj Ijudem) и Номоканон - великоморавска правна правила.

Константин, звани Филозоф, спадао је међу најобразованије личности тога времена. Имао је богата искуства из дипломатских и христијанизацијских мисија. Методије је имао правничко образовање и био је добар организатор црквеног и друштвеног живота. Оба брата бранила су своје преводе и своју словенску литургију код папе Хадријана II, који је 867. године литургијске књиге на словенском језику ставио на олтар Базилике св. Петра у Риму, чиме је старословенски језик постављен симболички, али и фактички, на ниво једнак са осталим тадашњим културним језицима: хебрејским, грчким и латинским. Константин је остао у Риму, замонашио се и узео име Ћирило. Методије је одлучио да се врати у Велику Моравску. У повратку је, по наређењу баварских свештеника, био ухапшен и неколико година држан у затвору. Тек после интервенције папе, после 873. год, вратио се у Велику Моравску да би наставио започето дело. Али то није било једноставно. Борба за словенску литургију постала је саставни део политичке борбе за власт над Великом Моравском и, напокон, и над читавим Подунављем.

Франачки свештеници, који су деловање Константина и Методија сматрали за недозвољиво мешање у њихову сферу, трудили су се да њихово деловање спрече и да, уједно, словенску литургију избаце из Великоморавске кнежевине.

Борба између присталица латинске и словенске литургије одигравала се са променљивим успесима, у зависности од политичких прилика, а интервенисале су и поједине папе. Папа Јован VIII је булом Industriae tuae из 880. год. поново дозволио употребу словенског језика у литургији, потврдио је Методијево надбискупско звање а, поврх тога, Светоплука I и његову кнежевину узео под своју заштиту, чиме је знатно ојачан положај кнежевине у тадашњој хришћанској Европи. Методије је, после разних перипетија а и на мети непријатељских франачких свештеника, као први великоморавски надбискуп, постао ватрени организатор црквеног живота у Великој Морави. Међутим, наследник папе Јована VIII, Стефан V је, под утицајем баварског клера, 885. издао наредбу да се словенска литургија забрани. У међувремену, 885. године, Методије је умро и Светоплук је, по наређењу папе, прогнао Методијеве ученике из кнежевине. Овај чин имао је далекосежне историјске последице. Значио је дефинитивно и дуговременско укључивање Словена у латинску културну сферу. Словенска писменост се постепено губила. Ипак се и даље развијала и то у Бугарској и Кијевској Русији. Глагољица, коју је саставио Константин-Ћирило постала је темељ за настанак словенског писма - ћирилице.

Постојање словенске писмености у Великој Морави је, временски, кратко трајало. Константину, Методију и њиховим ученицима је, ипак, успело да створе вредно дело које спада међу драгуље европске раносредњовековне писмености. Ово дело као дело својих предака и своје културно наслеђе сматрају, заједно са осталим словенским народима, својим и Словаци.

Поред богате духовне културе, у Великој Морави никла је и пажње вредна материјална култура, богато доказана археолошким налазима. О напредном уметничком занатству сведоче мачеви, мамузе, богато украшени метални навршци и украси коњске опреме. Међу врхунске изразе ковачког умећа могу се сврстати великоморавски украсни предмети- минђуше, прстење, дугмад произведена од гвожђа, сребра и бронзе.