Апстракт: Распрострањено је уверење да је народни
језик у српској писмености почео да се употребљава тек са победом
идеја Вука Стефановћа Караџића, а да је пре тога био у употреби само
језик који није био разумљив народу.
Међутим, истина је да се од првих дана српске писмености, дакле од
дванаестог века употребљава народни језик паралелно са српскословенским,
књижевним језиком српског народа. О томе најбоље сведочи језик јеванђеља
која су писана срскословенским, средњовековним књижевним језиком и
повеље, тестаменти, писма и друге исправе, писане народним језиком.
Српскословенски као књижевни језик користио се од дванаестог до осаманестог
века, а упоредо са њим у српској писмености живео је и народни језик.
У осамнаестом веку српска црква прихвата рускословенски за богослужбени
и књижевни језик Срба, али било је доста српских интелектуалаца који
су сматрали да је народни језик једино право решње. Уношење црта из
народног језика у рускословенски створило је нов тип језика - славеносрпски,
али ни то није могао бити језик културе и литературе. Све се више
увиђало да је увођење народног језика у српску културу једина могућност
за њено напредовање.
Почетак деветнаестог века донео је Србима сопствену државу и Вука
Караџића који је језик народних умотворина подигао на ниво језика
српске писмености и културе.
Кључне речи: старословенски језик, српскословенски
језик, славеносрпски језик, српски језик, народни језик, писменост,
диглосија.
Цео
текст у пдф-у >>>
