582.
АВАРИ ОСВАЈАЈУ СИРМИУМ
„Ти Хуни, штo станују покрај Дунава, најневернији су и најнезајажљивији међу свим народима који живе номадским животом. Они пошљу посланике самодршцу Маврикију, пошто су загосподарили једним врло великим градом. Име му беше Сирмијум, a био je славан град, на великом гласу код Ромеја што станују у Европи. Освојен je некако за врло кратко време пре но што ћe самодржац Маврикије навући на се пурпур... A како je освојен, јасно je изложио веома цењени (писац) Менандар...
Пошто je тај град доспео у руке Хуна, дође до споразума... Али су услови мира били срамни по Ромеје. После такве кулминације зла, они ти, мирно седећи као какве судије на утакмици, дадоше лепо варварима сјајне дарове, као неку награду за успех, и пристадоше да им годишње полажу осамдесет хиљада златника у сребреној роби и шареном оделу.“
(Hist. I 3, p. 44—45)

Авари плене балканске земље, К. Мандровић /1885/

584.
ПАД СИНГИДУНУМА, ВИМИНАЦИЈУМА И АВГУСТЕ
„И кад самодржац за то није хтео да чује, презре хаган мировни уговор и заклетве пусти ветровима да их носе, па пограбивши кавзи раду бојну трубу, стаде купити војску и изненада приступи освајању града Сингидунума (Σιγγηδόνα), који није био заштићен, нити je имао ратних машина, јер je због мира била завладала по читавој Тракији силна небрижљивост... Већину градског становништва затече (συμπαρομαρτεί) на њивама, јер je вршидба захтевала да се тако ради. Било je, наиме, летње доба, и људи су прикупљали залихе хране за живот. Али варварин не узе град без љута боја. На градским капијама дошло je до жестоког окршаја, и многи Авари изгибоше, тако да су, што се каже, однели Кадмову победу.
Хагану падоше као плен и многи други суседни градови, али ови врло лако и без муке. Јер зло je дошло изненада, и људи му се нису надали. Пошто заузе Августе  и Виминацијум — то су славни градови који припадају Илирику — одмах се затим упути c војском и опколи Анхијал и околна села опустоши...“
(Hist. I 3-4, p. 46-47)

555.
СЛОВЕНИ, НАГОВОРЕНИ ОД ХАГАНА, ПРОВАЉУЈУ У ТРАКИЈУ
„Али после кратког времена поквари се благостање мира, и племе Авара поново навали на Ромеје, само овог пута не отворено, већ некако подмуклије и лукавије. Наиме, хаган потпусти народ Словена, који опустоши највећи део ромејске земље; они ти, наваливши у густим јатима као какве звезде падалице, стигну све до такозваног Дугог зида и приреде силан покољ. Зато цар, побојавши се, постави заштиту за Дуги зид и са војском, колико је код себе имао, крене из престонице, организујући на брзу  руку што бољу одбрану око града.
A Коментиол, коме би поверен важан командни положај, крене у Тракију, стане гонити гомиле Словена, стигне до реке Ергиније, изненада се појави пред Словенима, жестоко нападне на њих и приреди варварима силан покољ. Зато буде од самодршца поново постављен за стратега и послан противу непријатеља, a би одликован и ромејским одликовањима и доби чин презента... Затим, још истог лета сакупивши ромејске снаге, крене он у Адријанопољ и успут наиђе на Ардагаста са гомилама Словена, врло угледним заробљеницима и богатим пленом.
Преноћивши, приђе Коментиол зором каштелу Ансинум и  ухвати сe c варварима храбро у коштац. Непријатељ окрете леђа, би нагнан у бекство и истеран из саме Астике. И ромејска храброст донесе заробљеницима радостан дан.“
(Hist. I 6-7, p. 52—53)

Крај 585—586.
ВЕЛИКА ПРОВАЛА АВАРО-СЛОВЕНА У ИЛИРИК
„То je цара c правом разљутило, јер je прозрео да га  Авари варају: док овај овде тражи годишњи износ и откупнину за мир, дотле онај тамо (хаган) не мирује, већ пљачка Европу и пустоши градове.“
(Hist. I 8, ρ. 54)

„Међутим хаганова војска опустоши суседне земље Скита и Миза и узе многе градове: Рацијарију, Бононију, Акис, Доростол, Залдапу, Панасу, Маркијанопољ и Тропајон. Али je њихово освајање задало хагану много муке... И цар постави Коментиола за стратега и повери му  целокупну команду над војском...“
(Hist. I 8, p. 54)

588.
СЛОВЕНИ ПЉАЧКАЈУ ТРАКИЈУ
„Гетско племе или, што je исто, гомиле Словена жестоко опљачкају Тракију...“
(Hist. III 4, p. 116)

592.
ЦАРЕВИ ВОЈНИЦИ ХВАТАЈУ ТРИ СЛОВЕНА У ПРОПОНТИДСКОМ ПРИМОРЈУ
„Сутрадан цареве штитоноше ухватише три човека, родом Словена (Σκλαυηνοί), који на себи нису имали ништа од (гвозденог) оружја нити ратних справа. ... су им биле тамбуре, и ништа друго сем тога нису са собом носили. Онда их цар стане испитивати из кога су народа, и где су им боравишта, и који je узрок њиховом бављењу око ромејских места. A они рекоше да су по народности Словени, и да су настањени на граници западног Океана; да je хаган чак тамо послао изасланике да скупљају војну силу и часте племенске поглаваре великим поклонима. A ови, примивши - дарове, одбише му савезништво; уверавајући га да им je убиствена даљина пута. Њих пак саме (три заробљеника) послали су да хагану донесу то извињење. Превалили су тај пут за петнаест месеци. А хаган, оглушивши се ο закон ο посланицима, одлучи да им забрани повратак. Они, чувши да je ромејски народ по богатству и човекољубљу такорећи најславнији, улуче прилику те побегну у Тракију. Тамбуре носе зато што нису извежбани имати на себи оружје. Њихова земља, наиме, не зна за (гвоздено) оружје, и стога им пружа живот миран и без буна, а они свирају на тамбуре (λύραις) пошто не знају да дувају у бојне трубе. Јер они, којима рат беше непознат, c правом су могли рећи да им je милије бављење музиком. A самодржац, дивећи се племену због тих речи, удостоји гостопримства исте те варваре на које je случајно био наишао, па их, задивљен величином њихових тела и развијеношћу удова, посла у Хераклеју.“
(Hist. VI 2, p. 223—224)

593.
АВАРИ ПОНОВО ОПСЕДАЈУ СИНГИДУНУМ И УПАДАЈУ У СРЕМ
„Хаган je од цара тражио повећање уговорене суме. A кад самодржац не хтеде ни да чује за варваринов захтев, овај одмах отпоче рат. Хаган нареди Словенима да начине мноштво пловила, како би савладао Дунав ради· прелаза. Становници Сингидунума честим препадима стану Словенима пленити њихов труд и муку, и спаљивати плодове њихове бродоградње. Зато варвари опседну Сингидунум. Доспевши у крајњи шкрипац, град je имао слабе наде на спасење. Али седмог дана хаган нареди варварима да дигну, опсаду и дођу к њему. Кад то варварска војска дочу, остави град, одневши собом две хиљаде златних дарика, један позлаћен сто и хаљину. Α хаган, преваливши пут од пет парасанги улогори се у Сирмијуму. Он допреми масе Словена да тешу дрво, како би  лађама прешао реку по имену Сава. Журио je да крене у поход, a они су му градили флоту како им je био наредио, из страха од постављених заповедника. A кад су чамци (έπακτρίδων) били готови и варварину стављени на расположење, варварска војска пређе оближњу реку (Саву). Сад хаган један део војске издвоји и пошље  напред да улива страх Ромејима пред његовим доласком. Петог дана стигне он пред Бононију.“
(Hist. VI 3-4, p. 225-26)

594.
ПРВИ ПРИСКОВ ПОХОД ПРОТИВ СЛОВЕНА НА ДОЊЕМ ДУНАВУ
„Почетком пролећа цар пошаље стратега (Приска) на Дунав да би словенска племена (τα των Σκλαυηνων γένη), пошто им се спречи да прелазе реку, и мимо своје воље пружила Тракији мир и сигурност. Јер самодржац je Приску говорио да се варвари неће смирити догод ромејска војска не буде најпажљивије чувала Дунав.“
(Hist. Vi 6, p. 230)

„Не дајући дрскости (посланика) заслужени одговор Приск рече да je пошао у рат против Словена. Јер склапањем уговора са Аварима рат c Гетима (= Словенима) није завршен.
Дванаестог дана Приск пређе реку пошто су му лађе биле готове. Чувши да je Ардагаст послао словенске гомиле у пљачку, усред ноћи крене у напад на њега. Ардагаст, пробуђен иза сна буком, узјаши неоседлана коња и да се у бекство. Набасавши на Ромеје, варварин сјаха и поче се борити, али не могући да одоли сили, умакне у непроходна места. Био je бржи да умакне јер je на то био навикнут по природи. Запавши у још гору невољу, варварин се спотакне o пањ неког великог дрвета. Ту би га гониоци врло лако ухватили да га не спасе река: препливавши je (διανήξας), он избеже опасност.
Α Ромеји, поклавши мачевима гомиле Словена, опустоше Ардагастову земљу, заробљеницима вежу кладе и пошаљу их у Визант.“
(Hist. VI 6-7, p. 232—33)

„Кренувши на пут за Визант, Татимер шестог дана наиђе на Словене и доспе у изненадну опасност. У подне, док су се војници безбрижно одмарали и коњи пасли, варварски одред изврши напад. Зачу се вика, Ромеји остану без коња, a Татимер са мало њих изиђе варварима у сусрет и западне у велику опасност. Не могући да издржи фронталну битку, окрете се у бекство и под изненадном кишом стрела једва избеже опасност. Онда наиђе ромејска пешадија и спасе Татимера, упустивши се у бој са Словенима. После жестоке битке Ромеји савладају Словене, многе побију и са педесет заробљеника врате се у логор, спасавши ромејски плен од Словена.“
(Hist. VI 8, p. 234—235)

„Војвода (πολέμαρχος) Приск нареди људима да крену у извидницу. Прође један дан, a они не наиђу на непријатеља. Зато он нареди Александру да, прешавши зором реку Хелибакију, пође дубље у позадину. Александар пређе суседну реку и наиђе на Словене. Угледавши непријатеља, варвари се склоне у оближње мочваре и шуму. Ромеји крену за њима да их ухвате. Али загазивши у глиб, нађу се у несавладивој невољи. И читава би чета пропала, да je Александар не изведе из мочваре. Онда заповедник одреда (ταξίαρχος) Александар опколи предео и покуша да варваре ватром натера на предају. Али влага угаси пламен, и Александров подухват пропаде. Међутим, беше са варварима један Гепид, од старина припадник хришћанске вероисповести. Овај пребегне Ромејима и покаже им прилаз. Ромеји овладају прилазима и похватају варваре. Саслушавајући заробљенике, Александар их je испитивао одакле су родом. A варвари, гледајући сигурну смрт пред очима, нису марили за муке, као да туђе тело трпи болове од батина. Онда онај Гепид све исприча и потанко изложи ствар: како су ти заробљеници поданици Мусокија, такозваног рекса варварским језиком, како тај Мусокије борави на тридесет парасанги одатле, a те заробљенике био je послао да уходе ромејску војску; чуо je и за несрећу која je недавно задесила Ардагаста. Гепид је Ромејима саветовао да предузму концентрични напад и ухвате варварина док не очекује напад. Александар пак одведе Приску (похватане) варваре и полемарх даде да се погубе. Дође стратегу и онај варварин Гепид, и изложи Приску намере варвара, наговарајући га да нападне варварина и дајући реч да ће успети да превари варварина. Онда Приск, радосно примивши те речи, сјајним даровима почасти пребеглицу, осигура га обећањима још сјајнијих дарова, па га пошље да превари оног варварина. Гепид оде Мусокију и затражи од њега мноштво чамаца (моноксила) да би превезао оне што су пострадали са Ардагастом. Мусокије даде Гепиду моноксиле да избави Ардагастове људе, сматрајући ту замку, припремљену управо њему, као срећну прилику. Примивши сто педесет чамаца (άκατος) и тридесет веслача, дође Гепид на другу обалу реке коју домороцн зову Паспириј.
Α Приск, према договору, у зору крене c војском напред. Онда Гепид, заваравши пажњу окупљеног људства, у поноћ дође ромејском војсковођи и затражи да му да сто хоплита да врхом мача побију оне варваре на обали. Стратег скупи двеста људи и да их команданту Александру. Кад се ромејска војска приближила реци Паспирију, Гепид постави Александра у заседу. Пошто je била ноћ варвари, савладани сном и вином, чврсто су спавали. A Гепид je вешто крио да жели да погуби варваре. O трећој стражи он се мало измакне, дође заседи и одазове Александра на страну од чете. Онда, упутивши Ромеје према реци Паспирију те давши и примивши уговорени знак, врати се варварима. Док су варвари још спавали, даде Гепид Александру знак помоћу аварских песама. Александар навали на варваре, и одузе им сан и живот. Освојивши чамце, пошаље он гласнике стратегу, тражећи да крене у напад. A Приск узе три хиљаде људи, распореди их у чамце и пређе реку Паспириј. И управо у поноћ крену у напад. Варварин (Мусокије) био je мртав пијан. Јер баш тога дана давао je даћу своме покојном брату, као што je тο њихов обичај. Наста силна паника. Варварина жива ухватише. Читаву ноћ проведу Ромеји у крвавим оргијама. Кад свану зора, нареди стратег да се покољ обустави. A y трећу зору пребаци стратег ратни пртљаг и војску прекореке.“
(Hist. VI 8-9, p. 235-238)

„Нека ми и он (Приск) буде добар пријатељ. Без почасног дара у плену нека не остане хаган. На моју je земљу заратио, o моје се поданике огрешио. Нека срећан добитак буде заједнички.“
(Hist. VI 11, p. 2)

595.
ПРВИ ПЕТРОВ ПОХОД ПРОТИВ СЛОВЕНА НА ДОЊЕМ ДУНАВУ
„... стигавши у Маркијанопољ нареди (Петар) да хиљаду војника пођу у претходницу. Они наиђу на шесто Словена натоварених ромејским пленом. Оробивши, наиме, Залдапу, Акис и Скопис, они су поново пљачкали несрећнике, и имали су веома много кола напуњених пленом. Кад варвари  угледају Ромеје како наилазе, и кад Ромеји њих угледаше, стану клати заробљенике. И побише све мушке заробљенике. Видећи да je сукоб неизбежан, начине они од нагомиланих кола кружни бедем, a жене и децу ставе у средину. Приближивши им се, Ромеји нису смели да се ухвате у коштац са Гетима (то je старо име тих варвара). Јер страховали су за своје коње од варварских стрела. Онда њихов командант, по имену Александар, нареди ромејској војсци матерњим римским језиком да сјашу и навале пешке на непријатеља. Ромеји сјашу, приђу бедему и упусте се у међусобно хитање стрела. Пошто je битка тако неодлучно трајала, неки Ромеј ускочи на једна кола од оних која су чинила бедем, и стане мачем тући по непријатељима који би му се приближили. Варвари доспеју у безизлазан положај, јер им Ромеји поруше бедем. Видећи да нема спаса, варвари побију преостале заробљенике. Ромеји жестоко навале и једва после дужег времена побију варваре у бедему.“
(Hist. V11 2, p. 247—48)

„Не подносећи цареве грдње из писма, Петар крене на марш, иако сасвим исцрпљен од болести, и после четвртог конака наиђе на боравишта Словена. A десетог дана самодржац Маврикије посла брату царску наредбу да се задржи у Тракији. Наиме, Маврикије je биo чуо да гомиле Словена (των Σπλαυηνών τα πλήθη) припремају напад на Визант.“
(Hist. VII 2, p. 248-249)

„Четвртог дана (Петар) се приближи суседној реци (Дунаву) и, сакупивши двадесет људи, посла их да пpeђy реку и извиде кретање непријатеља. Ови пређу реку и сви буду похватани, и то на овај начин. Извиђачи обично ноћу иду a дању спавају. Преваливши прве ноћи велики пут и силно се заморивши, они зором уђу у неко шипражје на починак. Око трећег часа, док су без стража сви спавали, крај шипражја створе се варвари. Сјашивши c коња Словени пођу у хлад да се освеже и коње одморе. Пролазећи открију Ромеје и, заробивши јаднике, испитиваху их o намерама Ромеја. Изгубивши наду у спас, они открију све. Пирагаст, поглавица те скупине варвара, са својим снагама улогори се на местима прелаза преко реке и сакри се у шуми, невидљив као гроздић под лишћем. Стратег Петар, самодршчев брат, не верујући да je тамо непријатељ, нареди војсци да пређе реку. Кад je њих хиљаду прешло реку, варвари их све побију. Дознавши то, стратег натера војску да не прелази реку разбијено [него заједнички] да не би, прелазећи у малим одредима, постали жртве непријатеља. Кад je ромејска војска заузела поредак, онда се и варвари расподеле на обали за борбу. Ромеји из чамаца обаспу варваре стрелама, a ови, не могући да одоле маси стрела, напусте обалу. Ту погибе њихов командант Пирагаст, рањен у слабине. Кад паде Пирагаст, окрене непријатељска војска у бег. Ромеји овладају обалом реке. Затим, ударивши на варварске масе, многе поубијају и нагнају их у бекство. Нису их могли далеко гонити, јер нису имали коња, па се врате у логор.
Сутрадан водичи ромејске војске залутају тако да војска оста без воде, и доспе у шкрипац. Тешки оружаници, не подносећи оскудицу воде, стану жеђ гасити мокраћом.То зло трајало je већ три дана. И цела би војска пропала, да им неки заробљени варварин не показа реку Хелибакију, четири парасанге далеко. Онда Ромеји још изјутра дођу на воду. Једни су, клекнувши, лакомо гутали воду устима, други су je грабили рукама, a трећи судовима. Пошто се на другој страни реке налазила густа шума и у њој се скрили варвари, Ромеји доспеју у велику опасност. Варвари, наиме, заспу копљима Ромеје док су пили и, зато што су сами остали невиђени, многе поубијају. Морало се од двога изабрати једно: или се одрећи воде и умрети од жеђи, или заједно са водом црпсти и смрт. Склопивши сплавове Ромеји пређу реку да похватају непријатеље. Али кад хоплити пређу на ону обалу, навале варвари у гомили и надвладају Ромеје. Побеђени Ромеји окрену се у бекство.
Пошто je Петар био побеђен од варвара, то Приск постане стратег, a Петар, смењен c дужности, дође у Визант.“
(Hist. VII 4-5, p. 252—254)

596.
ДРУГИ ПРИСКОВ ПОХОД — БОРБЕ ЗА СИНГИДУНУМ
„Десетог дана — враћамо се на догађаје око Приска — у стратегов шатор стигну гласници. Приск дознаде да je варварин (хаган) порушио бедеме Сингидунума и да становништво натерује да се, напустивши огњишта, пресели на непријателоско земљиште. Не оклевајући ни часа, Приск заплови реком и пристаде на оство Сингу. Оно лежи на Дунаву, a од града Сингидунума удаљено je тридесет миља. Пребацивши на то острво војску и довукавши тамо брзе лађе (δλκάδας), које народ обично назива дромонима (δρόμωνας), Приск пође у Константиолу. Намеривши се ту на хагана, стратег стаде да преговара c варварином o Сингидунуму.“
(Hist. V11 10, ρ. 262)

„Гудуин отплови у Сингидунум. Јер град Сингидунум окружују две реке, Сава и Драва*. Кад варвари око Сингидунума угледају ромејску флоту како плови, ограде град поставивши пред тврђаву кола. Али не издржавши напад Ромеја, a истовремено прибојавајући се и градскогстановништва, нагну у бекство. Тако Приск донесе спас несрећном становништу. Другога дана Ромеји почну подизати градски бедем.“
(Hist. VII 11, p. 264)

597.
ХАГАНОВ ПОХОД НА ДАЛМАЦИЈУ
„У том подручју налази се земља Далмација. Учинивши потребан број коначишта, варварин стиже у такозване Вонке и, освојивши град помоћу ратних справа, поруши четрдесет тврђава.“
(Hist. VII 12, p. 265)

599—600.
ХАГАН ОПСЕДА ТОМИ И УГРОЖАВА ЦАРИГРАД
„Би уговорено да граница између Ромеја и Авара буде Дунав, и да je дозвољено реку прелазити против Словена.“
(Hist. VII 15, p. 273)

600.
РОМЕЈСКО-АВАРСКЕ БОРБЕ У ЈУЖНОМ БАНАТУ И НА ТИСИ
„Двадесетог дана варварин (хаган) поново прикупи војску код ове реке, и Приск се због тога поново врати на реку Тису. На том месту дође до веома оштре и знамените битке. Жестоко потучени, што се каже, тога дана варвари се подавише у таласима реке, a c њима изгибе и веома велики број Словена (χαί Σκλαυηνών πλείστη άπόμοφα).
После пораза варвари су живи хватани, и би заробљено 3.000 Авара, a осталих варвара поред 4.000 још и 2.200 и 8.000 Словена.
Тако живи ухваћени допадоше у ланце, и стратег заробљене варваре отпреми у град Томи. Међутим хаган, још пре него je самодржац сазнао за догађај, посла Маврикију посланике, покушавајући да поврати заробљенике. Заплашен варвариновим (хагановим) претњама и речима преварен, Маврикије писмено нареди Приску да поврати хагану заробљене Аваре. И тако варвари буду хагану враћени из Тома.“
(Hist. VIII 3, p. 289)

602.
ДРУГИ ПЕТРОВ ПОХОД ПРОТИВ СЛОВЕНА НА ДОЊЕМ ДУНАВУ;  АВАРСКИ ПОХОД ПРОТИВ АНТА
„И стога (цар) нареди стратегу (Петру) да напусти Адрианопољ и пређе Дунав. Петар поче припремати поход против мноштва Склавиније (κατά της Σκλαυηνίας πληθ·ύος), те посла писмену наредбу Боносу, истакнутом човеку из цареве гарде, кога обично називају скрибон. Овај je, наиме, тада по дужности морао да помаже стратегу Петру. Писмо je садржавало наредбу да се ромејској војсци прибаве пловна средства (τάς πορθμίδας) да би се пребацила преко реке. На чело те војске Петар постави Гудуина као заменика (οποστράτηγον). И Гудуин, прешавши реку, шиљком мача (στόματι μαχαίρας) поби мноштво непријатеља, и похватавши силу заробљеника стече велику славу. Ромеји покушаваху да се поврате преко реке на своје земљиште, али Гудуин их спречи да то за извесно време не чине. Међутим хаган, дознавши за поход Ромеја, пошаље Апсиха са војском да уништи народ Анта, тадашњег ромејског савезника. Док се то догађало, одметну се неки одреди Авара и ужурбано почну прибегавати самодршцу. На вест ο томе хаган се узнемири и, уплашивши се силно, беше много молећив, и поче смишљати разне мере да би повратио одметнуту војску. Кад стиже доба јесени, самодржац Маврикије поче додијавати Петру да ромејска војска проведе зиму у земљи Словена (εν ταΓς των Σκλαυηνών χώραις).
И док су се Ромеји љутили на цареву одлуку како због самог плена и слабости (ταπείνωβιν) коњице тако и због тога што je земљиште c оне стране Дунава преолављено варварским мноштвом, дотле je стратег цареву наредбу упорно подржавао, и стога изби страшна побуна у војсци.“
(Hist. VIII 5-6, p. 292,27—294,2)