Глава I

5. Овај тајанствени, неодређени, недоступан разуму, неспо-знајан [свет], као обузет сном, био је у тами*.

6. Тада се Божански и Самобитни, невидљив, [али] стварају-ћи [све] видљиво - велике елементе* и остало - изазивајући енер-гију, појави, растерујући таму.

8. Устремивши мисли у жељи да створи из свог тела раз-личита бића, он* прво створи воде и у њих испусти своје семе.

9. Он постаде златно јаје, по светлости равно сунцу; из њега се роди [као] Брахма*, праотац целог света.

12. Он, Божански, боравећи у јајету читаву годину*, снагом свога ума разби јаје надвоје;

13. и из те две половине изгради небо и земљу, између њих зрачни простор (vyoman), осам страна света* и вечно боравиште вода*.

51. Тако створивши све ово и мене, он, чија је моћ незамислива, повукао се у себе*, више пута потискујући време временом*.

55. Заронивши у таму, он* дуго чува способност да осећа, али не чини ништа; затим излази из тела.

56. Када обликом постане малена честица, он проникне у семе - биљно или животињско – и тада, сјединивши се [с њим], прима телесни облик.

57. Тако он, постојан, буђењем свега покретног и непокретног, увек оживљава и уништава.

72. Нека се зна, да је број од хиљаду божјих векова - један Брахмин дан, а толика је и - ноћ*.

73. Они [сaмo, који] знају, да се светли Брахмин дан завршава по [истеку] хиљаду векова [божјих] и да је ноћ исто толика, у [суштини су] људи, који знају, [шта су то] дан и ноћ.

74. По завршетку тог дана и ноћи он се, успаван, буди, и пробудивши се, ствара разум (manas) - реалан и нереалан.

75. Разум, побуђен жељом [Брахмином] да ствара, преображава се [и] тако изазива етар (ākāça); они су саопштили, да је његова особина - звук.

76. После његовог пребражавања, од етра постаје чист, јак ветар, који разноси мирис; сматра се да он поседује особину додира.

77. После се ветар преобрази и настаје блистава светлост, која озари и разнесе таму; сматра се да је његова особина изглед;

78. а од светлости после њеног преображаја – настају воде; сматра се да оне поседују особину укуса; од воде - земља, са особином умањених мириса. Тако је створен почетак*.

86. У веку Крта објавили су да је главни аскетизам, у Трети - знање, у Двапари – жртвени обреди, у веку Кали - само дарежљивост.

95. Који живи створ је бољи од оног, чијим устима уживају у жртвеној храни (havya) богови, а уз обредне дарове (kavya) - преци?*

96. Од живих створења сматра се да су најбољи одуховљени, међу одуховљеним - свесни, међу свеснима - људи, међу људима - брахмани;

97. међу брахманима - познаваоци [Веда], међу познаваоци-ма - признати, међу признатима – који обављају обреде, а међу њима који познају - Брахму.

Глава II

4. На овом свету никад не видиш нешто, створено без жеље [за наградом]; јер све што [човек] чини, чини из жеље.

19. Долина Куру*, [територија] Матса, Панчала и Сурасенака - то је земља Брахмариши*, [она] је непосредно иза Брахмаварте [по својој светости].

20. Код брахмана*, рођеног у тој земљи, треба сви људи на земљи да изучавају свој облик живота.

21. Она земља, која [лежи] између [планина] Химават* и Виндхе, источно од Винашане* и западно од Прајаге*, назива се Мадхјадеша*.

22. [Пространство] од Источног до Западного океана, између тих планина, мудраци су назвали Арјаварта*.

32. [име] брахмана нека буде [реч], која изражава срећу, кшатрије – заштиту, вајшије - напредак, шудре - услужност*.

33. Код жена се [пожељно име] лако изговара, није страшно, има јасни смисао, пријатно је, повољно, завршава се дугим самогласником, има благослов.

35. Према упутству светог откровења, обред пострижења (cū¿ākarman) мора се обавити ради дхарми за све дворођене по истеку прве или треће године.

48. Добивши жељени штап, поштујући сунце, обилазећи огањ, носећи га с десне стране, [ученик] нека скупља милостињу сагласно правилима*.

52. Једући, лицем окренутим ка истоку, [достиже се] дуго-вечност, лицем, окренутим ка југу, - слава, лицем, окренутим ка западу, - срећа, лицем окренутим ка северу - праведност.

54. Треба увек поштовати храну и јести је без потцењивања, a угледавши [је] - радовати се, осећати у себи задовољство и увек је прихватити са захвалношћу.

56. Нека се никоме не даје остатак и не једе у међувремену*, нека се не једе много и не креће никуд, не оправши се [после јела].

57. Претерана храна штетна је за здравље, спречава дуговечност и пут ка небу; она омета стицање духовних заслуга и непријатна је за људе; зато је треба избегавати.

83. Једносложна реч ["Ом"] - виши је Брахма, задржавање даха - виши је аскетски завет; а нема ништа више од "Савитри"; истинитост превазилази ћутање.

94. Жеља се понекад не угаси од уживања жељених ствари; као што огањ додавањем масла још више расте.

96. Ови органи, грешни [због оданости] чулним уживањима, могу се обуздати не толико уздржавањем, колико сталном жељом за знањем.

110. Ако није упитан, нека никоме [ништа] не објашњава, а исто ће погрешити и ако је упитан; искусан мудрац нека се у свету зна као нем.

112. Где нема дхарме и богатства или можда дужне послушности, тамо не треба сејати свето знање, исто као [ни] здраво семе у неплодну земљу (uGara).

120. Јер животне силе се скупе да напусте младог човека када се приближи старији; он их опет обнавља устајањем и поздрављањем.

127. Сусревши брахмана, нека пита за срећу (kuçala), кшатрију - за напредак (anamaya), вајшију - за благостање (kGema), а шудру - за здравље (ārogya).

135. Десетогодишњег брахмана и стогодишњег цара треба сматрати

145. Учитељ (асагуа) је десет пута поштованији од предавача (upādhyāya), отац - сто пута [поштованији] од учитеља; а мајка превазилази у поштовању оца и хиљаду пута*.

148. Али рођење, које њему помоћу "Савитри", сагласно правилима, даје учитељ који познаје целу Веду, - истинско је; оно је ослобођено старости и смрти.

Глава IV

12. Стремећи ка задовољству вишег степена, нека обузда себе онај који жели срећу; па суштина среће је задовољство, суштина несреће - супротно.

18. На овом свету треба живети, доводећи одело, говор и мишљење у склад са узрастом, врстом делатности (karman), богатством (artha), светим знањем и припадношћу (abhijana).

29. Не би требало ни један гост да борави у његовом дому, ако није испоштован, колико је могуће, у седењу, јелу, постељи, води или корењу и плодовима.

37. Никада не треба гледати у сунце - које излази, залази, за време помрачења, које се огледа у води, које иде средином неба.

62. Не треба јести оно, од чега је добијено масло, ни прејести се, јести сувише рано или сувише касно, [јести] увече, ако [је довољно] појео ујутру.

63. Нека не ради без циља, не пије воду из шаке, не једе храну, [поставивши је] на колена; никад не треба бити љубопитљив.

74. Нека се никада не коцка, не скида сам обућу, не једе лежећи на кревету, [не једе] ни оно што се налази у [левој] руци, ни оно што је на столици.

82. Не треба чешати своју главу обема рукама, додиривати је, не оправши уста од хране, прати је [а не умити] се.

137. Не треба себе презирати због ранијих неуспеха; треба до задњег тренутка стремити ка срећи и не сматрати је тешко доступном*.

138. Треба говорити истину, говорити пријатно, не говорити непријатну истину, не говорити пријатну лаж - таква је вечна дхарма.

141. Не би требало вређати оне, који немају [неки] део тела, ни оне који имају вишак [прстију], ни незналице, ни старе, ни ружне, ни сиромашне (draviÈahna), ни нискорођене*.

Глава V

56. Нема греха у коришћењу меса, алкохолних пића и телесних задовољстава - такав је начин живота живих бића; али уздржавање [од свега тога доноси] велику награду.

60. Сродство сапинде прекида се са седмим човеком, сродство саманодаке*, - када је порекло и [рођено] име [већ] непознато.

109. [Само] део тела прочишћава се водом, срце [се] прочишћава истином, душа - светим учењем (vidyā) и аскетским подвизима, ум се прочишћава спознајом.

132. Они отвори на телу, који су више пупка, - потпуно су чисти, а они који су ниже – нечисти су, као и садржаји који излазе из тела.

133. Пахуљицу, кап воде, хлад, краву, коња, сунчеве зраке, жар, земљу, ветар и огањ треба сматрати чистим при додиру [с нечистим предметима].

147. Жене - у дечјем узрасту, деца или тек рођене - ништа не треба да раде својом вољом, чак ни у [сопственом] дому.

148. У детињству она треба да буде под очевом влашћу, у младости – под мужевљевом, после смрти мужа - [под влашћу] синова: нека жена [никада] не користи самосталност (svatantratā).

154. Муж, [чак] да је далеко од врлина, распуштен или лишен добрих особина, од честите жене мора бити поштован као бог*.

162. Потомство, рођено са другим, - чак у другом браку, - на овом свету се не признаје; други муж нигде није прописан за поштене жене.

165. Она, која има обуздане мисли, речи и тело, не мења мужа, достиже [после смрти] место уз мужа и поштени је зову "поштена" (sadhvī).

160. Све што зависи од туђе воље, - зло је, све што зависи од своје воље, - добро је; неопходно је знати ту кратку дефиницију добра и зла.

161. Треба усрдно чинити оно дело, које ће дати унутрашње задовољство датој особи, а супротно - треба избегавати.

163. Треба избегавати безверје (nāstikya), хуљења Веда, омаловажавање богова, мржњу, уображеност, гордост, гнев и оштрину.

178. Треба ићи оним путем честитих, којим су ишли очеви, којим су ишли дедови; идући тим путем не пропада се.

238. Треба постепенно прикупљати дхарму, као што бели мрави [граде] свој мравињак, не мучећи ни једно живо биће ради добијања сапутника на другом свету,

239. јер на другом свету ни отац, ни мајка нису сапутници, ни син, ни жена, ни рођаци - само дхарма остаје с њим.

241. Положивши на земљу мртво тело, као цепаницу или грудву земље, рођаци одлазе, окренувши се; њега прати само дхарма.

244. Ко жели да уздигне своју породицу, треба увек да се дружи са бољим људима и да лоше избегава.

256. Све ствари се дефинишу речима, утемељују се речима; ко је нечастан у речима, тај је нечастан у свему*.

је учитељ који познаје целу Веду, - истинско је; оно је ослобођено старости и смрти.

150. Брахман - творац је рађања од Веда и наставник који [ученика испуњава] својом дхармом - чак и као дечак, по дхарми је отац старцу.

155. Старешинство код брахмана [зависи] од знања, код кшатрија - од јунаштва, код вајшија - од богатства у зрну, а само код шудри - од узраста.

160. Коме су реч и мисао чисти, и увек добро чувани, тај добија све плодове Веданте*.

161. Налазећи се чак и у тешком положају, нека не вређа, не оштети другога ни делом, ни мишљу; нека не плаши никога речју и не говори неразумљиво.

162. Нека се брахман увек боји поштовања, као отрова, и нека увек жели презрење, као амрту*.

163. Јер презрени спава спокојно, спокојно се буди, спокојно

192. Обуздавајући тело, говор, чулне органе и разум, треба стајати, с поштовањем склопити руке и гледати гуруа у лице.

196. Треба стајати, када [гуру] седи, приближити се када он стоји, ићи у сусрет када се приближава, трчкарати за њим када жури

213. Природа жене на овом свету је опасна (dūGaÈa) за мушкарца; из тог разлога мудри се чувају жена,

218. Као што човек, копајући ашовом, дође до воде, тако и послушни (çyçrūGu) дође до знања, које има гуру.

224. Благом се сматра дхарма заједно с богатством (artha), [испуњена] жеља (kāma) заједно с богатством, само дхарма, или се на овом свету као благо [поштује] само богатство; али истина [је] у склопу [сва] три.

233. Поштовањем мајке он достиже овај свет, поштовањем оца - средњи, покоравањем гуруу - свет Брахме*.

Глава VI

2. Када домаћин види на себи боре, седе косе и од деце децу - он треба да крене у шуму.

25. Уневши у себе свети огањ по правилу*, хранећи се корењем и плодовима, требало би живети као пустињак без ватре и крова.

31. Или, кренувши на северо-исток*, треба да иде право све док тело не падне, користећи за храну воду и ваздух.

33. Проводећи тако свој трећи део живота у шуми, треба тражити четврти део живота, одбацивши везе са светом.

44. Глинена чаша, корење дрвета, дроњци, самоћа и равнодушан однос према свему – то су знаци ослобођеног.

45. Не треба желети смрт, не треба желети живот: нека чека [своје] време, као слуга (bhrtaka) - плату.

46. Треба спуштати ногу, очишћену погледом*, пити воду, очишћену тканином*, изговорити реч, очишћену истином, учинити [дело], очишћено мишљу.

47. Треба мирно отрпети псовку, никога не презирати и ради овог тела ни са ким се не свађати.

48. На гневног се не љутити, оног што проклиње - благосиљати и лажну реч, у вези световних дела*, не рећи.

92. Постојаност, милосрдност, смиреност, поштење, чисто-та, обуздавање осећања, разборитост, знање Веда, праведност и благост - образују дхарму, која поседује десет ознака.

Глава VII

5. Пошто је цар саздан од честица најбољих богова, он светлошћу надмашује сва жива бића.

6. Као сунце, он пали очи и срца, и нико на земљи не може га гледати.

18. Казна управља свим људима, Казна чува, Казна бди, када сви спавају; мудри су прогласили Казну [за оваплоћење] дхарме.

47. Лов, коцка, спавање дању, оговарање, женскарење, пијанство, певање, музика, игра и бесциљно путовање - група је од десет [порока], насталих од жеље.

48. Потказивање, насиље, вероломство, завист, љутина, нарушавање [права] личности (arthadusana) и увреда речима и штапом - група је од осам [порока], насталих од гнева.

65. Армија (daÈ¿a) зависи од војсковође (amātya), контрола [над поданицима] - од армије, ризница и земља - од цара, мир и његова супротност - од посланика.

99. Нека пожели да добије недобијено, добијено – нека брижљиво чува, чувано – нека умножи, умножено – нека преда достојнима да добију дарове (pātra).

102. Треба увек бити спреман за рат*, увек показати снагу, скривати тајну, тражити непријатељу слабости.

103. Читав свет се увек плаши спремности за рат и зато сва жива бића треба потчинити управо силом.

106. као чапља треба смишљати акцију, као зец – треба бежати даље, као вук – треба хватати [плен] и као лав – треба показати снагу.

138. Цар може да нареди да иду на рад један [дан] у месецу занатлије свих врста (kārukāñchilpinaÐ) и шудре, који живе од свог рада.

139. Не треба подсећи корен себи и другима неизмерном похлепом, јер онај ко подсече корен уништиће и себе и друге.

179. Оног ко ће знати за добро и лоше [у својим подухва-тима] у будућности, ко предузима брзе одлуке у тренутку, ко зна резултате дела из прошлости – њега не побеђује непријатељ.

205. Остварење сваког дела зависи од судбине и човека; али судбина је недостижна, а стварање зависи од човека*.

213. У случају несреће, треба чувати богатство, а помоћу богатства - чувати жену; а себе треба чувати, [жртвујући] чак и жену и богатство.