495. год.
Пролаз Херула кроз словенске земље
После пораза од Лангобарда Херули напуштају своју земљу и један део
креће на југ, у Панонију, a други на север, у своју прапостојбину
„велико острво Тулу“.
Путујући тако „под вођством многих чланова краљеве лозе они (Херули)
прођоше редом кроз сва племена Словена (ημειψαν μεν ταΣχλαβηνωνενη
εφεξής απαντά) и, прошавши одатле пространом пустињом, стигоше међу
такозване Варне“.
(ВQ II 15, р. 215,2-6)
Између 530-545.
Прича о правом и лажном Хилвуду.
О заједничким обичајима Анта и Словена
„На двору цара Јустинијана беше неки Хилвуд (Χιλβούδιος) веома одважан
ратник, толико несреброљубив (χρημάτωνκρεόσσων) да je највећим благом
свог живота сматрао то што није ништа стекао. Tora Хилвуда, по ступању
у четврту годину своје владавине, постави (Јустинијан) за стратега
Тракије и пошаље на дунавску границу c наредбом да пази да тамошњи
варвари више уопште не прелазе реку,
Пошто су je већ често прелазили Хуни и Анти и Словени (Οδννοι τε καί
Ανται και Σκλαβηνοί) и Ромејима страховита зла наносили. Хилвуд je
за варваре био толико страшан да за три године, колико je на том положају
тамо проборавио, не само није нико могао да пређе Дунав против Ромеја,
него су чак Ромеји, прелазећи често на супротну обалу са Хилвудом,
убијали и заробљавали тамошње варваре. После три године пређе Хилвуд
реку са малим одредом, како je био и навикао, a Словени сложно дочекаше
(Σκλαβηνοί δε πανδημείδπηντίαΐον).
Кад се заметну страшна битка погибе много Ромеја па и стратег Хилвуд.
И од тада варвари прелазе реку увек по вољи и ромејска држава им je
лако доступна, и читаво ромејско царство не би још никад кадро да
у томе послу (тј. у одбрани дунавске границе) одмени храброст једног
човека.
После извесног времена Анти и Словени због насталих несугласица међусобно
заратише и деси се да Анти буду побеђени од својих противника. У тој
борби неки Словен (Σκλαβηνός άνήρ) зароби неког противника (Анта),
још младо момче, по имену Хилвуда и узевши га под своје поврати се
кући. Временом овај Хилвуд постаде одан газди колико год je то могућно
и у борби са непријатељима храбар. Изложивши се више пута животној
опасности у одбрани свог господара, необично се прочу и велика слава
поче да кружи око њега. У то време Анти, проваливши у трачке крајеве,
опљачкаше и заробише много тамошњих Ромеја и c њима се вратише у свој
завичај. Једног од ових заробљеника срећа намери на човекољубива и
блага господара. Овај човек (заробљени Ромеј) беше велики лупеж и
способан да превари свакога. И пошто никаквом вештином, иако je покушавао,
није успео да се поврати у ромејску земљу, измисли ово.“
(BQ III 14, р. 353,17-355,14)
„јер ови варвари (Анти и Словени) већ су били ступили у мировне преговоре
и једни c другима општили су узајамно без страха.“
(BQ III 14, р. 356,3)
„Пошто се глас o томе проширио и допро до свију, скупе се због тога
скоро сви Анти и оцене да je ствар од општег значаја, верујући да
ће им бити од велике користи то што сада постадоше господари ромејског
стратега Хилвуда. Јер овим племенима, Словенима и Антима, не влада
један човек, него од давнина живе у демократији и стога се код њих
на заједничком скупу свршавају како повољни тако и неповољни јавни
послови. Па и друге ствари, такорећи све, једнаке су и код једних
и код других, и тим варварима већ одавно су прешле у обичај. Верују
наиме (и Анти и Словени) да je један од богова, творац муње, једини
господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње.“
„Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки
одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест
свлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну,
истог тренутка принети богу жртву за свој живог, и, ако су добро прошли,
приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој
спас. Сем тога, обожавају и реке и нимфе (виле) и друга нека нижа
божанства (δαιμόνια) и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају.
Станују у бедним колибама, јако раштркани једни од других, и сваки
од њих и по више пута промени место насеља. При ступању у борбу као
пешадија наваљују на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове
и копља, а оклоп никад не облаче. A неки немају ни кошуље (χιτονα)
ни огртача (τριβώνων) него, навукавши само бечве до испод препона,
тако ступају у борбу са непријатељима. Једни и други имају исти језик,
сасвим варварски. Α ни по спољашности се не разликују једни према
другима. Јер сви су високи и необично јаки, a y погледу боје тела
и косе нису ни одвише бели, односно плави, нити сасвим прелазе у црно,
него су сви риђи. Живе у беди и крајњој запуштености као Масагети,
па и прљавштине су увек пуни као они (Масагети), a сасвим ретко се
дешава да су рђави или злотвори, него и у једноставности (простодушности)
чувају хунску нарав. Па чак и име je Словенима и Антима (Σκλαβηνοϊς
τε και Ανταις) било у давнини заједничко. Јер некад су се и једни
и други називали Спорима и то, мислим, стога што спорадично (σποράδην)
размештени настањавају земљиште. Ради тога и обитавају на пространом
земљишту. Јер највећи део друге (тј. леве) обале Дунава држе управо
они (αυτοί).
Тако отприлике стоји ствар са овим народом. И Анти окупљени тада на
скупу, као што je речено, присиљаваху оног човека да им призна да
je он главом Хилвуд ромејски стратег. Пошто je он порицао претили
су му казном. Док се ово ту одигравало, цар Јустинијан, пославши овим
варварима неко посланство, предложи да се сви они населе као становници
у староме граду званом Турис (Τούρριν).
Овај (град) лежи на реци Дунаву. У пређашњим временима основао га
je римски цар Трајан, али већ одавно лежи напуштен, јер су га тамошњи
варвари опустошили. Цар Јустинијан je обећавао да ће им дати тај град
и земљиште око њега будући да оно од давнина припада Ром јима, да
ће им при насељавању помагати свом снагом и да ће им послати много
злата под условом да они, као будући савезници, увек стану на пут
Хунима (Бугарима) кадгод ови пођу на ромејску државу. Саслушавши то
варвари одобрише и обећаше да he све испунити ако им се Хилвуд, пошто
се врати у чин ромејског стратега, остави као сунасељеник (ξυνοοαστήν),
тврдећи упорно да je онај (тј.који je код њих, одн. лажни) управо
тај Хилвуд кога они желе. A онај човек, понесен таквом надом, сад
je то и пожелео пa je и сам почео говорити како je он ромејски стратег
Хилвуд. И кад су га управо тога ради (тј. ради поновног добијања чина)
послали у Цариград, пресретне га на том путу Нарзес. И ступивши c
њим у разговор и препознавши да се човек претвара - иако je он говорио
латински и вешто глумио, пошто je већ био упознат са многим особинама
Хилвуда - стрпа га у затвор и принуди да читаву ствар тачно изложи
и одведе га тако са собом у Цариград.“
(BG III 14, р. 357,5-360,4)
Византијско-готске борбе у Далмацији
„У Салону (εζ δε Σάλωνας) не уђе нико. Ромеји се, наиме, повратише
кући пошто су изгубили све старешине, a и Готи, будући да им не преоста
ниједан значајнији руководилац, западоше у страх и повукоше се у тамошње
тврђаве. A нису се поуздавали ни у салонски бедем (Σαλώνων τφ περιβόλφ),
тим пре што им ни Ромеји, који тамо станују, нису били одвише наклоњени.“
(ВQ I 7, р. 34,2-9)
„У међувремену Готи, стигавши у Далмацију c другом војском коју je
водио Грипа, заузеше Салону. Константијан, припремивши се темељито,
диже се из Драча и пристаде са читавом флотом у Епидауру који je на
десној страни кад се улази у Јадранско море.“
(BQ I 7, р. 37,4-10)
„Нарочито се узнемиравао због бедема салонског (τον Σαλώνωνπερίβολος)
пошто je био добрим делом већ оштећен, a сасвим сумњиво му je било
и расположење тамошњег становништва према Готима. И због тога он брже
боље подиже сву војску и улогори се на пољу које се налази негде између
Салоне и града Скрадина. Кренувши са читавом флотом из Епидаура Константијан
пристане у Љешу (Αίσσβ) који лежи у заливу (тј. на Јадранском мору).“
(BQ I 7, р. 37,19-25)
„И тако Константијан задоби читаву Далмацију и Либурнију, покоривши
(προσαγόμενος) све Готе који тамо живе. Тако су ствари стајале у Далмацији.
И зима престајаше и сврши се прва година рата који описа Прокопије.“
(BQ I 7, р. 38,19-24)
Око 537.
Геополитичка подела Балканског полуострва
„С друге стране залива први су Хелени, звани Епирци, све до приморског
града Драча (Έπιδάμνου). Од овог (града) почише покрајина Прекалис,
a после долази Далмација (Δαλματία) и тиме се завршава западна граница
царства.
Потом долазе Либурнија и Истра (Ίστρία) па Венетија, која се простире
све до града Равене. Они који обитавају у овим крајевима живе као
приморци.
Иза ових унутрашњост земље држе Сишчани и Сваби, не они који су потчињени
Францима но други. Иза ових станују Карни (Καρνίοι) и Норичани (Νωρικοί),
десно од ових живе Дачани (Δακαι) и Панонци (Παννόνες) који, поред
осталих места, држе Сингидунум и Сирмијум (Σιγγιδόνον και Σίρμιον),
допирући све до реке Дунава (Ιστρον).
Овим су народима почетком овога рата владали Готи c ону страну Јадрана
(тј. Источни Готи).“
(ВQ 1 15, р. 82,10-25)
Април 537.
Словени и Анти као византијски плаћеници
„Двадесетог дана по паду луке, која je и град и лука, стигоше Мартин
и Валеријан са 1600 коњаника. Највећим делом то су били Хуни и Словени
и Анти, који обитавају c ону страну Дунава, недалеко од тамошње обале.
Велизар се обрадова њиховом доласку и поче да размишља ο борбама које
они убудуће треба да воде c непријатељима.“
(BG I 27, р. 130,9-17)
Велизар ратује с Готима: графика из 19. века.
540.
Борбена тактика подунавских Словена
„Јер у његовој јединици налази се неколико Словена (τινάς... εκ του
Σκλαβηνών γένους) који су навикли да се сакривају за какав мали камен
или ма какво дрво и одатле да насрћу (άναρπάί,ειν) на непријатеља.
То они стално упражњавају (ενδείκνυνται) у Подунављу, где им je седиште,
против Ромеја и других варвара.“
(BG II 26, р. 268,14-19)
„Још пре сванућа Словен (Σκλαβηνός) се сасвим приближи бедему, завуче
се у неки грм и, скупивши тело, покрије се уоколо травом. У саму зору
дође тамо неки готски војник и поче ужурбано чупати траву и, не слутећи
никакву опасност из грма, често je бацао поглед на непријатељски логор
да га не би неко отуда напао. И искочивши изненада иза леђа Словен
(ό Σκλαβηνός) га шчепа и, стегнувши га снажно обема рукама око паса,
однесе човека у логор и преда Валеријану.“
(BQ II 26, р.269, 4-15)
Јесен 545.
Један одред херулских плаћеника разбија групу Словена у Тракији
„...и њима (Херулима) на томе путу паде у део срећа да неочекивано
учине Ромејима велико добро. Десило се, наиме, да je једна велика
група Словена (Σκλαβηνων πολϋς δμιλος) недавно прешла реку Дунав,
пљачкала тамошње крајеве и заробила врло много Ромеја. Ступивши изненада
c њима у сукоб и мимо очекивања победивши, иако знатно многобројније,
Херули их побише, a заробљенике све отпустише да иду кућама. Тада
je Нарзес, намеривши се и на извесног човека који je себи присвајао
(έπιβατεύοντα) име Хилвуда, некадашњег славног ромејског стратега,
без муке успео да открије варку. A y чему се заправо тада радило одмах
ћу испричати.“
(BG III 13, р. 353,3-16)
547.
Храброст једног плаћеничког одреда Анта
„С њима (Тулијановим сељацима) заједно чували су стражу и три стотине
Анта које je Јован, на Тулијанову молбу, већ пре ту био оставио. Ови
варвари способнији су од свих осталих да се боре на тешком земљишту
(εν δυσχωρίαις).
Кад je то сазнао Тотила, сматрао je нецелисходним да тај задатак поверава
Готима, него прикупи гомилу сељака и, упутивши c њима и неколицину
Гота, нареди да свом силом покушају да продру. И кад су се ови ухватили
једни c другима у коштац, било je честог потискивања c обе стране,
али Анти својом храброшћу, потпомогнути истовремено и тешким тереном,
у заједници са Тулијвновим сељацима натераше непријатеље у бекство.
И много их побише. Кад то дочу Тотила одлучи да поруши Рим до темеља
и да ту негде остави главнину војске, a са преосталом да пође на Јована
и Луканце.“
(BG III 22, р. 394,16-395,8)
„Војска Словена" из Подунавља продире до Драча
„У то време војска Словена (Σκλαβην&ν στράτευμα), прешавши реку
Дунав, почини страшна злодела над свим Илирима све до становника Драча
(Έπιδαμνίων), убијајући и заробљавајући све одрасле људе на које би
наишли и пљачкајући благо (χρήματα).
Пође им чак за руком да освоје и много тамошњих тврђава (φρούρια)
које су дотле сматране као сигурне, будући да их нико није бранио,
и кретали су се тамо амо претражујући све по милој вољи. За њима су
ишли илирски архонти са војском од петнаест хиљада људи, али нису
имали смелости да се игде сасвим приближе непријатељима.“
(BQ III 29, р. 423,3-13)
Словени из средњег Задунавља као савезници и плаћеници лангобардског
предентента Илдига
„Кад je Лангобардима владао Вако, по закону je требало да по Ваковој
смрти дође на престо његов синовац, по имену Рисиулф. Старајући се
да власт пренесе на свога сина Вако подиже против Рисиулфа оптужбу
која није имала основа и човека казни прогонством. Напустивши отаџбину
са неколицином овај пребегне одмах Варнима, и тамо иза њега остаде
двоје деце. Јер Вако je варваре поткупио да убију Рисиулфа. Један
од Рисиулфових синова умре од болести, a други, који се звао Илдиг,
пребегне Словенима.
Мало доцније умре Вако од болести, a лангобардски престо припаде Валдару,
Ваковом сину. Док je овај био још сасвим млад државом je као намесник
управљао Авдуин. Поставши тиме силно моћан убрзо сам преузме владарску
власт у своје руке, пошто je онај дечко ускоро умро од болести. Кад
je потом избио рат између Гепида и Лангобарда, како рекох, Илдиг одмах
пребегне Гепидима, водећи са собом своје лангобардске присталице и
много Словена (Σκλαβηνών πολλούς), и Гепиди су се надали да ћe њега
довести на владарски престо. A пошто je сада са Лангобардима склопљен
мир, Авдуин одмах стаде да тражи Илдигаод Гепида, као од пријатеља,
али они не хтедоше никако да изручују човека него му наредише да оданде
иде и спасава се како му воља. И он без икаква предомишљања са својим
пратиоцима и неким добровољцима Гепидима отиде одмах међу Словене.
Кренувши одатле пође Тотили и Готима c војском не мањом од шест хиљада.
Стигавши у Венетију сукоби се са одредом Ромеја које je водио Лазар,
заметне c њима битку и, поразивши их, многе поубија. Ипак се не придружи
Готима, већ прешавши реку Дунав поноао се врати међу Словене.“
(BQ 111 35, р. 455,8-456,21)
Пролеће 550.
Војска од око три хиљаде Словена упада у Тракију
„У тο време војска Словена (Σκλάβηνών στράτευμα) у којој се прикупило
највише до три хиљаде људи, пређе реку Дунав без ичијег противљења
и, прешавши реку Марицу (Εδρον) без икакве муке, раздарјише се. Први
њихов одред имао je хиљаду осамсто људи, a други преостале (тј. око
хиљаду двеста). Кад су са оба ова одреда, иако међусобно растављена,
ступили у борбу архонти ромејске војске у Илирику и Тракији, били
су неочекивано поражени, те неки на месту изгибоше, a други наиђоше
одатле разбежавши се у потпуном нереду. И пошто су тако оба варварска
одреда, иако кудикамо бројно слабија, поразила све војводе (στρατηγοί),
онај други непријатељски одред сукоби се са Азбадом.
Kao гардист (δορυφόρος) цара Јустинијана овај човек, пошто je унапргђен
за кандидата, постављен je на чело коњичких јединица (καταλόγων),
бројно јаких и елитних, које још од старих времена чине посаду у Цурулу,
трачкој тврђави. Словени (Σκλαβηνοί) без икакве муке разбију и њих,
те многе побију док су срамно бежали, a Азбаду, пошто га заробише,
привремено поштеде живот, али га доцније бацише на разбуктани огањ
и спалише, одеравши претходно ремење са леђа несрећном човеку. Обавивши
то наставише још безбрижније са пљачкањем свих крајева, како трачких
тако иилирских, и оба одреда опсадом заузеше много тврђава (φρούρια),
иако пре нису ни ратовали око утврда нити се усуђивали сићи у равницу,
пошто ови варвари нису никадни предузимали да проваљују на ромејско
земљиште. Алини војском, чини се, нису никада били прешли реку Дунав,
него (тο чине) тек од времена ο коме напред говорим. Онај одред који
je Азбада победио, опљачкавши све редом до мора, заузе борбом и приморски
град по имену Топир, иако je имао војничку посаду. То je најважнији
град у трачком приморју, a од Цариграда je удаљен дванаест дана хода.
Освојише га на овај начин. Већина њих посакриваше се по неравном земљишту
испред градског бедема, a једна незнатна групица, поставивши се око
источне капије, поче да изазива Ромеје са круништа бедема. Војници
који су били на том положају, претпоставивши да сем оних што су се
видели других и нема, зграбише одмах оружје и јурнуше на њих заједнички.
A варвари устукнуше натраг, дајући својим гониоцима изглед да се повлаче
само из страха од њих (Ромеја). Истрчавши у потеру Ромеји се јако
удаљише од градских зидина. Они из заседе, нашавши се сада позади
гонилаца, искочише и запречише им повратак у град. Кад се окренуше
и они који су дотле наизглед бежали, Ромеји су већ били опкољени.
Пошто их варвари уништише све, примакоше се градском бедему. Оставши
без војне одбране становници града нађу се у великој неприлици, али
су се ипак, у границама могућности, бранили од нападача. Најпре су
непријатеље поливали јако загрејаним уљем и смолом и заједнички су
на њих бацали камење и тако су за кратко време избегли опасност. После
тога варвари притиснуше мноштвом стрела и присилише их на повлачење
са ивице зидина те, прислонивши лествице уз бедем, заузеше град на
јуриш. Одмах побише све мушкарце, до петнаест хиљада на броју, и све
благо (χρήματα) опљачкаше, a жене и децу претворише у робље. Иначе,
пре тога нису штедели ниједан узраст него су, како ови тако и онај
други одред, од тренутка провале на ромејско земљиште убијали све
одрасло људство на које би се намерили, тако да je читаво земљиште,
илирско као и трачко, било покривено лешевима, најчешће несахрањеним.
Оне на које би наилазили нису убијали ни мачем ни копљем нити на неки
други уобичајени начин него, побивши чврсто у земљу кочеве (σχόλοπας)
изашиљивши их до крајности, на њих би јаднике посађивали свом силом
и, управивши шиљак кочева за средину задњице, набијали јадницима све
до утроба и тако их најрадије (ήξίουν) усмрћивали. Ови варвари веома
често би побили у земљу и четири дебља дрвета и везивали за њих руке
и ноге заробљеницима и тукући их затим веома дуго тољагама по глави,
убијали би их као псе или змије или какво друго звериње. Друге, опет,
спаљивали би без икакве милости, пошто би их сатерали у колибице заједно
са говедима и овцама, уколико ове уопште нису могли да отерају у своју
земљу. Тако су Словени стално убијали оне на које би се намерили.
Али сад и ови и они из другог одреда, као већ опијени и засићени од
силне крви, задовољише се (ήξίουν) да отада неке од оних, који им
допадоше руку, оставе у животу, и услед тога сви се повратише кућама
са више десетина хиљада заробљеника.“
(BG III 38, р. 467-471)
550 - поч. 551.
Велике провале Словена у Илирик и Тракију о једном упаду Анта
из доба Јустина I
„Док je Герман у илирском граду Сардики прикупљао и уређивао војску
и у свему се веома темељито припремао за рат, на земљцште Ромеја провали
толика маса Словена (Σκλαβηνών όμιλος) као никад пре. Прешавши реку
Дунав стигоше у околину Ниша (άμφί Νάϊσον ed., Ναϊσσόν L). Неколицину
од њих који су, удаљивши се из логора, лутали и поједи-начно тумарали
по тамошњим селима, неки ромејски војници похваташе и везаше те их
испитиваху ради чега je та словенска војска (Σκλαβηνών στρατός) и
c каквом су намером прешли реку Дунав. Они увераваху да дођоше c намером
да опсадом освоје само Солун и градове око њега. Када то дочу цар,
веома се узнемири и одмах писмено нареди Герману да скорашњи одлазак
за Италију одложи, да Солуну и осталим градовима помогне при одбрани
и да свом расположивом снагом одбије навалу Словена. И Герман je y
тим пословима проводио време. Страх ухвати Словене чим су од заробљеника
изреком дознали да je Герман у Сардики.
Јер Герман je код ових варвара уживао велики углед и тоса овог разлога.
Кад je Јустин, Германов ујак по баби држао царски престо, пређоше
реку Дунав Анти, који станују сасвим близу Словена, и c великом војском
упадоше на ромејско земљиште. Баш нешто пре тога цар jeбио поставио
Германа за стратега читаве Тракије. Ступивши у битку са непријатељском
војском и победившина јуриш у борби, скоро све их потуче, и збогтог
успеха велику славу задоби Герман код свих људи, aнарочито код тих
варвара. Пошто су се Словени њега бојали, како рекох, a уједно и мислили
да, као човек кога цар шаљена Тотилу и Готе, са собом води велику
силу, одусташеодмах од похода на Солун, нити се више уопште усуђиваху
сићи у долине (έζτοπεδίον) него, прешавши редом све илирске планине,
створише се у Далмацији. Не водећи ο њима бригу (άφροντιστήσας), Герман
изда наредбу читавој војсци дасе спрема за покрет, намеравајући да
за два дана кренеодатле за Италију. Али би му суђено да, оболевши
изненада,оконча живот.“
(BG III 40, р. 475-477,10)
„Цар, веома растужен тим догађајем, нареди да Јован, Виталијанов
сестрић a Германов зет, заједно са Јустинијаном, једним од два Германова
сина, одведе војску у Италију. Они кренуше за Далмацију у намери да
презиме у Салони (ενΣάλωσι) пошго cy сматрали немогућним да, путујући
у то доба године, заврше пут око Јадранског мора до Италије. A да
се превезу било им je немогућно пошто није било лађа.“
(BG 111 40, р. 478,3-11)
„Кад je Јован са царском војском стигао у Далмацију би одлучено да
презиме у Салони (εν Σάλωσι), рачунајући да сеодатле после зиме упуте
право према Равени.
Α Словени (Σκλαβηνοί) који се пре тога, како малопре испричах, затекоше
у царској земљи, као и други који нешто доцније реку Дунав пређоше
и оним првим се придружише, у пуној су слободи вршили походе по ромејском
царству. Неки су нагађали да je ове варваре Тотила, подмитивши их
силним благом, послао на тамошње Ромеје да цар не би могао успешно
водити рат против Гота због задржавања око тих варвара. Да ли су Словени
тамо стигли за љубав (χαριζόμενοι) Тотили или незвано, не могу рећи.
Поделивши се пак на три групе ови варвари починише страховита недела
по читавој Европи, пљачкајући тамошње крајеве, не путем препада него
презимљујући као у сопственој земљи, без икаква страха од непријатеља.
Нешто доцније цар Јустинијан посла на њих знатну војску коју су, поред
осталих, водили Константијан и Аратије и Назар и Германов син Јустин
и Јован, кога су надимком звали Изјелица. Α као главног заповедник
анад свима постави Схоластика, једног од дворских евнуха. Та војска
наиђе на одред варвара код Једрена који лежи у унутрашњости Тракије,
пет дана хода далеко од Цариграда.
Варвари просто више нису могли да иду напред, јер са собом су гонили
неизмеран плен у људству и разној стоци и свакојаком благу (χρημάτων).
Задржавајући се на истоме месту журно су се припремали за сукоб c
непријатељима, не дајући им прилике да то примете. Словени се улогорише
на брду које се ту уздиже, a Ромеји у равници мало ниже. После дугог
времена проведеног у том мировању војници почну да негодују и праве
испаде, пребацујући стратезима да они, као архонти ромејске војске,
живе у сваком изобиљу, a војнике, који су притиснути оскудицом најнужнијег,
занемарују и не желе да ступе у сукоб c непријатељима. Присиљени тиме
стратези кренуше у борбу са непријатељем. И настаде тежак окршај и
потпуни пораз задеси Ромеје. Ту изгибе много одабране војске, a стратези,
умало не доспевши непријатељима у руке, са остатком војске једва се
спасише бекством, како je ко могао. Варвари заробише и Константијанову
заставу и презревши ромејску војску кренуше напред. И у пуној су слободи
пљачкали покрајину звану Астика, неробљену откад се памти, и стога
им западе да се тамо награбе силна плена. Пљачкајући тако по великом
делу покрајине, стигоше све до Дугог зида који je удаљен од Цариграда
мало више од једног дана хода. Нешто касније, при потери (έπισπόμενοι)
за овим варварима, ромејска војска намери се на један њихов одред
(μοίρα) и разби га, ступивши изненада у борбу. И побише много непријатеља
и ослободише силу заробљених Ромеја и, пронашавши Константијанову
заставу, повратише je. Преостали варвари са осталим пленом вра-тише
се кући. “
(BQ III 40, р. 481,7-483,15)
Јесен 551.
„Велико мноштво Словена" пљачка Илирик
Велико мноштво Словена (Σκλαβηνων πολύς δμώος), проваливши у Илирик,
неописива зла тамо починише. Цар Јустинијан посла на њих војску коју
су, поред осталих, предводили и Германови синови. Kao бројно знатно
слабији од непријатеља ови (Ромеји) нису уопште смели да их отворено
нападну, него су, држећи се стално позади, хватали оне који су од
варвара заостајали. И многе од њих побише,a неке живе ухватише и послаше
цару. Па ипак, то нималоне смањи страхоте које починише они варвари.
Задржавши се у том пљачкању врло дуго времена, прекрише све путеве
мртвацима и, похватавши безбројно робље и опљачкавши све, повратише
се кући са читавим пленом, пошто им се није нико супростављао. Јер
ни онда кад су се превозили преко реке Дунава, Ромеји нису могли да
им се поставе у заседу нити да им на неки други начин нанесу силу,
будући да их Гепиди за плату прихватише (μισθαρνήσαντες δπεδέξαντο)
и уз велику награду превезоше. Јер погођена награда по свакој глави
износила je један златник. Управо стога цар се нелагодно осећаше,
не знајући уопште како ће их убудуће сузбијати кад буду прелазили
реку Дунав у циљу пљачкања ромејског царства или се отуда буду враћали
c пленом, na je због тога желео да ступи у неке преговоре са народом
Гепида. У то време Гепиди и Лангобарди поново се припремаху за међусобно
ратовање. Прибојавајући се ромејске силе Гепиди - они, наиме, још
нису уопште знали да je цар Јустинијан са Лангобардима био склопио
ратни савез уз заклетву - похиташе да постану Ромејима пријатељи и
савезници. Тога ради одмах пошаљу у Цариград посланство, позивајући
цара да и c њима ступи у ратни савез. И он им без икаква оклевања
зададе веру на склапање савеза. A пошто на молбу присутних посланика
положише заклетву и дванаесгорица сенатора, тај уговор им утврдише.
Међутим, после кратког времена цар Јустинијан посла Лангобардима војску
- они су je тражили по савезничком праву - као ратну помоћ против
Гепида, оптужујући Гепиде да су после склопљеног уговора превезли
неке Словене преко реке Дунава, на штету Ромеја.“
(BQ IV 25, р. 623-625,15)
527- око 551.
Размере, узроци и последице варварских провала на Дунаву за
време Јустинијана
„Оно што je y том погледу задесило (Ромеје) од стране Персијанаца
и Словена и Анта (Σκλαβηνών και Άντών) и других варвара описао сам
у претходним књигама.“
(Hist. are. II, ρ. 72,3-6)
„Пре овог (Готског) рата држава Гота пружала се од земље Гала до
дачких планина, где je град Сирмијум (Σίρμιον). Чим je y Италију стигла
ромејска војска, Галију и велики део Венетије заузеше Германи (Франци).
Гепиди освојише Сирмијум и његову околину, крајеве, кратко речено,
сасвим опустеле. Јер део становништва истребио je рат, a друге болест
и глад, обични пратиоци рата. Пошто су Илирик, читаву Тракију, односно
све крајеве од Јонскогзалива (тј. Јадранског мора) до предграђа Цариграда,
међу којима су и Хелада и подручје Херсонеса, нападали Хуни и Словени
и Анти скоро сваке године откад je Јустинијан преузео власт над Ромејима,
тамошњем становништву починише страховита зла. Јер мислим да je тамо
при свакој провали било, што убијених што заробљених, преко двесто
хиљада Ромеја, тако да се читава та област претворила у скитску пустињу.“
(Hist. are. 18, p. 114,7-115,2)
„Међутим није се ни Персијанцима ни Сараценима ни Хунимани племену
Словена (τφ Σκλαβηνών γένει, Σκλαβώνων PS, Σκλαßöv) дешавало да неповређени
напусте ромејску земљу. Јер приликом наступања, a још више при опсадама
градова и у биткама, западајући у многе невоље, нису ни они ништа
мање уништавани. И тако су се не само Ромеји него скоро и сви варвари
наситили (άπώναντο) Јустинијанова крволоштва.“
(Hist. are. 18, р. 115,20-116,4)
„Сем тога, иако су Персијанци и Сарацени велики део Азије, a Хуни
и Словени и Анти читаву Европу опљачкали и неке градове до темеља
разорили a од других и задњу пару измамили (άργυρολογησάντων), заробљавали
људе са читавом имовином и свакодневним упадима поједине покрајине
претварали у пустиње, ипак никога не ослободи (Јустинијан) пореза,
изузевши градове који су поднели окупацију, и то само нагодину дана.“
(Hist. are. 23, p. 141,18-142,1)
Oко 530-552.
Јустинијанова изградња у Илирику и Подунављу
„Живо настојећи да доброчинство (όπουργίαν) усклади са величином потребе
он (Јустинијан) je посебно у Европи створио дела која није лако ни
испричати ни описати. Јер та су дела таква каква изискује близина
реке Дунава, као и опасност која отуда земљи прети од оближњих варвара.
Десило се, наиме, да у њеном суседству обитавају хунска и готска племена,
a наспрам њих налазе се таурска и скитска племена, па толико Словена
и толико других, a писци најстарије историје називали су управо та
племена или таљигашким или скитничарским Сарматима, иако се догађа
да ту живи и понеко друго дивље племе, било као пастирско (νέμεσθαι)
било као седилачко (ίδρύσθαι).
Цару Јустинијану, који je живо настојао да се супротстави овим за
ратовање бескрајно загрејаним (племенима) и који ништа не ради површно,
било je потребно да се заштити безбројним утврђењима (ερύματα) и да
постави неисказиво много стражарских кула (φυλάχτηκα), као и толико
других препрека против неумољивих и дивљих непријатеља. Код ових непријатеља
не влада обичај да улазе у рат кад су подстакнути неким узроком, нити
да га започињу после објаве, нити да га икад под извесном нагодбом
прекину или за извесно време обуставе, него у рат улазе без претходне
објаве, a завршавају га једино под притиском оружја.“
(De aedlf. IV l, p. 103,1-22)
„Негде у покрајини европских Дарданаца који живе иза границе Драчана,
у непосредној близини кастела званог Bederiana, беше село по имену
Taurisium. Ty je рођен цар Јустинијан, оснивач светског царства. Опасавши
на брзу руку ово село зидом у облику четвороугла и подигавши на сваком
углу по једну кулу, начини кастел са четирикуле (Τετραπυργίαν), па
га тако и назва.
Α поред самог тог места сагради дивну варош и назва je Iustiniana
Prima - на латинском језику то значи Прва - одужујући се на тај начин
својој родитељки. Иначе, било би прикладно (καίτοι έχρην) да су међусобно
здружени сви Ромеји узели учешћа у овој обавези, будући да je овај
крај отхранио свима заједничког спасиоца. Сазидавши тамо и водовод,
постиже да град непрекидно обилује непресушном водом. И много других
знатних и помена достојних (грађевина) саградио je оснивач града.
Није лако побројати све храмове божје, немогуће je описати све зграде
за надлештва, величину тремова, лепоту тргова, чесме, улице, купатила,
продавнице. Беше то просто напросто град велик и многољудан и у сваком
другом погледу напредан и достојан да буде метропола читаве области.
Јер до толико великог значаја се успео. Поред тога, одабран je и за
архиепископско седиште Илирика, пошто су остали градови изостајали
за њим као првим градом по величини. На тај начин он je цару узвратио
славу. Јер он се поноси што je родио цара и обратно, овај се дичи
што je саградио град. И ово мало што рекох биће довољно. Јер немогуће
je све подробно излагати пошто je неминовно да сваки опис цара достојног
града испадне лошије него му приличи. И кастел Бедеријану обнови из
темеља и утврди много боље. У Дарданији беше стари град који се звао
Ulpiana.
Порушивши скоро читав бедем тога града - био je, наиме, јако непоуздан
и сасвим неупотребљив - те изградивши у њему врло много других дивних
грађевина (έγκαλλωπίσματα) и подигавши га до дивног уређења какво
je сада, назва га Iustiniana Secunda. Secunda на латинском значи друга.
Њој у близини подиже и другу варош које пре није било и назва je,
према имену свога стрица, Iustinopolis. Увидевши да су временом већ
оштећени зидови и Сардике (Σαρδικης) и Ниша, па и Германије и Пауталије,
утврди их и учини неосвојивим за непријатеље. На подручју између ових
градова подиже још три градића (πολίχνια), и то Cratiscara и Quimedava
и Rumisianam. И тако те градове (πόλεις) из темеља нове сагради. Желећи
да као најсигурнију заштиту овим (местима), као и читавој Европи,
учини реку Дунав, осигурао je обалу те реке многобројним утврдама,
ο чему ћу мало доцније говорити, и дуж читаве обале разместио војне
стражарнице (φυλακτήρια στρατιωτών) да би се помоћу њих најсигурније
спречило прелажење од стране тамошњих варвара.“
(De aedif. IV l, p. 104,20-107,2)
„Вредно je набројати и остала утврђења (δχυρώματα) која je подигао
у том делу Европе. Кад бисмо ми попис утврђења, која je цар Јустинијан
тамо изградио, сачинили код неких других људи који станују дадеко
и имају друкчије државно уређење, онда би, знам сигурно, наша прича,
пошто би ту била нужно без сведока, изгледала измишљена и сасвнм невероватна
због великог броја дела. Али сада - није, наиме, тешко да се изблиза
проверава, и c нама je веома много људи који отуда долазе - ајде без
икаква оклевања, смело износећи (νεανιευσάμενοι) поуздану истину,избројимо
утврђења која je y покрајинама, малопре поменутим, изградио цар Јустинијан,
било обнављајући оштећене делове тврђава било подижући нове бедеме.
Најбоље je да их све наведемо у облику списка како не би нагомилавањем
имена наше излагање испало много збркано.“
(De aedif. IV 4, p. 116,6-22)
/Следи списак тврђава/
„Тако je цар Јустинијан утврдио читаву унутрашњост Илирика. A сада
ћу изложити на који je начин и обалу реке Истра, коју називају и Дунав,
утврдио кастелима (ερύμασί) и војним стражарама (φυλακτηρίοις στρατιωτών).
Да би тамо настањеним варварима спречили прелажење преко Дунава некадашњи
римски цареви су заштитили читаву обалу те реке утврђењима, подижући
градиће (πολίσματα) и тврђавене само на десној страни реке, него понегде
и на супротној.
Они ова утврђења нису изградили тако да буду неприступачна нападачу
ако би се који појавио, него тек толико да обала реке не остане без
војника, пошто тамошњи варвари уопште нису знали освајати тврђаве.
Много њихових тврђава доиста сводило се на једну кулу (πύργον), пa
сe c правом називају монопирги (μονοπύργια), a посада у њима беше
сасвим малобројна. То je тада било довољно ваварварска племена толико
заплаши да се клоне сваког нападана Римљане. Кад je пак доцније провалио
Атила са огромном војском, без икакве je муке сва утврђења сравнио
са земљом и велики део римског царства опљачкао, будући да му се нико
није супротстављао. Али цар Јустинијан поново изгради оно што je било
порушено, и то не онако како je пре било, него обично у облику веома
јаког утврђења, a поред тога и сам je изградио врло много нових. На
тај начин он je ромејском царству сасвим повратио већ изгубљену сигурност.
A како je све то изведено, сада ћу
изложити.
Река Дунав извире у планинама Келта који се сада називају Галима.
Захвата велико пространство, највећим делом пусто земљиште, a понегде
настањено и варварима који проводе живот у дивљини и без додира са
осталим светом. Кад се сасвим приближи (Дунав) Дакији онда тек ту,
како изгледа, почиње да дели варваре, који држе крајеве c његове леве
обале, од ромејске државе која je на десној страни. Због тога Ромеји
тај део Дакије називају Dacia Ripensis. Јер ripa на латинском значи
обала. Град поимену Сингидунум (Σιγγηδόνον) био je први који су на
тамошњој обали подигли (Римљани). После извесног времена варвари га
освојише и пошто га одмах разорише до темеља, учинише га потпуно пустим.
На исти начин поступише и са великом већином осталих утврђења. Изградивши
изнова читав (град Сингидунум) и опасавши га веома чврстим бедемом,
поново створи сјајан и велике хвале достојан град. Најдаље на осмом
миљоказу од града Сингидунума подиже и један нов, необично јак кастел
који c правом називају Octavum. Недалеко испред њега лежао je стари
град Viminacium. Изградивши га потпуно изнова - био je, наиме, порушен
до самих темеља много раније - цар створи (απέδειξε) нови град.
Идући напред од Виминацијума, сусрећу се на обали реке Дунава три
утврђења, и то Pincus, Cuppeie и Novae. Пре je свако од њих, и као
грађевински објект и као име, претстављало по једну кулу. Међутим
сада у тим местима цар Јустинијан догради толико мноштво великих зграда
и утврђења, да им je c правом доделио степен (αξιώματα) градова. Сучелно
од Novae, на супротној страни, стајала je већ одавно запуштена кула,
по имену Literata. Стари су je звали Lederata. Наш цар je преправи
у велик и необично утврђен кастел. Иза Novae долазе кастели Cantabaza
и Smornes и Campsa и Tanata и Zerna и Ducepratumm. Ha супротној страни
(обали) сагради много других кастела, из темеља нових. После тога
долази (кастел) који се зове Caput bovis, дело римског владара Трајана,
a затим стари градић Zanes. Опасавши их све веома чврстим бедемима,
учини их неосвојивим предзиђем (προβόλους) царства. Мало даље одградића
Zanes (τοο Ζάνες) налази се кастел по имену Pontes. Ту се из реке
издваја рукавац (εκροή) који оптиче један мали део обале и поново
се враћа у старо корито и меша са својом матицом. То не изводи (Дунав)
сам од себе него je присиљен људском проналазачком вештином. Због
чега je ово место названо Pontes и због чега баш ту силом одвраћају
Дунав, сада ћу казати.
Римском цару Трајану, као храбром и предузимљивом човеку, тешко je
падало што му царство није безгранично него омеђено реком Дунавом.
Стога пожури c премошћивањем реке да би добио слободан и ничим неометан
прелаз против тамошњих варвара. Мени није намера да излажем како je
он тај мост изградио, него нека то прича Аполодор Дамаскин који je
читаво дело и градио. Уосталом, Римљани доцније нису видели неку корист
од тога, пошто je касније мост упропашћен поплавама Дунава и током
времена. Том приликом Трајан je изградио два кастела, по један на
свакој страни реке, и ономе на супротној страни дадош еиме Theodora,
док онај на дачкој, према имену саме градње, би назван Pontes. Наиме,
pontem (πόντην) на латинском Римљани кажу за мост. Али пошто je лађама
које тамо пристижу, због рушевина и стубова моста који ту леже, било
немогуће да продуже пловидбу реком, управо због тога присиљавају реку
да мења свој ток и поново се враћа у корито, како би и даље могли
њоме пловити. Оба ова кастела лежала су у рушевинама, због старости
и, још више, због варварских напада који су тамо вршени. Изградивши
поново Pontes (Πέντην), који лежи на десној обали реке, у нову и неразрушиву
(άμάχφ) грађевину, обезбеди сигурност Илирику. Што се тиче оног на
другој страни, који се зове Theodora, сматрао je да уопште не вреди
ο њему водити бригу пошто je изложен тамошњим варварима. Утврђења
која сада стоје иза Fontes он (Јустинијан) сам je изградио као нова
и она се зову: Mareburgo (Μαρεβούργου) и Susiana (Σουσίανα), Armata
(Άρματα) и Timena (Τιμένα), и Theodoropolis (Θεοδωρούπολις) и Stiliburgo
(Στιλιβούργου) и Alicaniburgo ("Αλι-κανιβούργου). У близини беше
градић, по имену Ad aquas, који je делом већ био оштећен па га цар
обнови. Иза њега долазе Burgonobore, Laccoburgo и кастел звани Dorticum
који je временом већ био оштећен, a он га сада претвори у веома снажно
утврђење.“
(De aedif. IV 4, p. 122,15-129,4
Ο неким утврђењима на доњем Дунаву која су подигнута због
упада Словена
„У непосредној близини овог (кастела Palmatis) сагради нову тврђаву
Adina, будући да су варвари Словени (Σχ,λαβηνοί βάρβαροι), сакривајући
се ту непрестано и нападајући увек из заседе оне који тамо пролазе,
тамошња места учинили неприступачним.“
(De aedif. IV 7, p. 132,18-22)
„Иза овог (кастела св. Кирила) беше старинско утврђење по имену Ulmetum.
Пошто су варвари Словени већ дуговремена ту изводили заседе и на истом
месту задржавали се веома дуго, тврђава сасвим опусти и од ње не оста
ништа сем имена. Изградивши je из темеља наново, ослободи тамошња
места од насртања и лукавства (επίβουλης) Словена.“
(De aedif. IV 7, p. 133,4-11)
Ο једном утврђењу из Тракије
„У Родопи се налази стари град по имену Toperus (Τόπεροςδνομα), кога
скоро са свих страна окружује река, a изнад њега je стрми брежуљак.
Са овога (брежуљка) освојише га, не тако давно (ου πολλφ Ι'μπροσθεν),
варвари Словени. Међутим, цар Јустинијан надозида бедем до велике
висине, тако да он толико надвисује брежуљак колико пре од њега беше
нижи.“
(De aedlf. IV 11, p. 144,16-23)
