Није могуће да се верује извештајима почетног руског летописа и Косме Прашког као да нису Словени уопште знали за брак и живели су у пуном комунизму. Ипак постоји питање, који су облик брака имали стари Словени, да ли моноганију, или пак полигамију. Извори о томе не изјављују потпуно једнодушно. О Саму, који је, истина, био странац, али је живео на словенски начин, Фредегар је у својој Хроници (IV, 48) сачувао за нас извештај, да је он имао дванаест словенских жена, од којих су му се родили 22 сина и 15 кћери. О пољском кнезу Мешку је Гал (Gаllus) у својој хроници (I, 5)1) забележио, да је он пре свога крштења имао седам жена; кад је пак запросио за себе Дубравку, онда је она пристала на закључење брака само под условом, да кнез све своје дотадашње жене удаљи и прими хришћанство, што се је баш све и свршило. Руски кнез Владимир је према почетном руском летопису имао пет законитих жена и сем тога још 800 наложница (300 у Вишеграду, 300 у Београду и 200 у Брестову). Поморски кнез Вартислав је поред законите жене имао 24 наложнице.2) Ибн Руста у своме опису Словена спомиње за три жене код једног мужа.3) Таквих би се примера могло навести из извора мноштво. Ако све те различите извештаје упоредимо, онда ћемо доћи до закључка, који је иначе у књижевности доста распрострањен, да се је полигамија код Словена догађала! али никако не као општа појава, него само као изузетак. Више су жена имали само кнезови и имућни људи, који су располагали довољним средствима да издржавају више кућа. Код пучанства (простог народа) није вероватно било полигамије4); па ни великаши, ни кнезови нису према свој вероватности имали по више законитих жена; више изгледа, да је фактичка супруга била само једна, међутим су остале жене биле само наложнице. Ту не може да нас заведе израз ''uxor", који се у изворима употребљава, јер су се под речју „uxores" могле разумети не само супруге, него и наложнице.

Ипак је сигурно, да су незнабожачки Словени супруштво са више жена сматрали као једну наравну појаву, и да, после пошто су примили хришћансто, нису још у току дугог времена могли да од тога обичаја одустану. Па ту нам извори причају, колико је много требало труда да се полигамија потпуно искорени. Код простог народа (пучанства) је полигамију спречавало и родовно уређење. Где је заједно газдовала читава група породица, није тамо апсолутно било могуће, да број женска надвисује број мушкараца. Никако већ није за полигамију било места у т. з. ширим (задружним, нераздељеним) породицама, које су се састојале из више супруштава.

Као што је за незнабожачке Словене било могуће да ступају у брак са више жена, исто је тако за њих било лако да своје жене пуштају. И у том погледу је хришћанска црква морала да се дуго бори са старим незнабожачким обичајем,
докле год није га дефинитивно искоренила.

У старо се доба брак закључивао најчешће путем отмице. Уредба [''устав'' према терминологији старог руског права руског кнеза Јарослава, Владимирова сина, о црквеном судству установљава у свом 1. члану казну за оног ''ко девојку отме'' (кто умчить д/јат/вку). Отмица се је у старом руском праву називала „умычка" „умыканіе"1) Чешки је кнез Бретислав, као што је познато, отео Јудиту, кћи швајнфуртског маркгрофа Хенрика и узео је њу за жену.2) И код простог народа (пучанства) у Чешкој није отмица у старо доба била нешто необично, и у 16. веку су се још одржали њени заостаци. У XII веку, о томе сведочи један чешки правни споменик, где читамо: Omnibus denunciate, ut nullus uxorem accipiat nisi celebratis nuptiis. Raptum omnibus modis prohibete, 8) Према Рожемберској књизи, чешком правном споменику од друге половине XIII или од почетка XIV века (чл. 183), био је одређен „z unosby troj pohon".4) Затим Rad prava zemskeho (Ordo judicii terae) садржи у 84—86 члановима прописе о отмици,5) слично и у Пољској Вислицки Статут у § 125.6)

На даљем ступњу развитка био је обичај да се брак закључује преко куповине – продаје. За тај су обичај знали већ давнији народи, на пример Грци, који су девојку називали фигуративно "άλφσίβοια" што значи ону која породици доноси као добит стоку. Тацит (Germ., сар. 18) прича, да није код Германаца жена мужу доносила мираз, него је муж жену плаћао вено, поглавито у стоци. Човек је морао да себи жену купи па због тога је њеним родитељима плаћао – widemo, старословенски в/јат/но (вено). Женску су у правом смислу продавали човеку, одавде полази чешки израз dceru provdati (продати кћи), такође filiam vendere, као што се је казало у немачком праву.1) Ал Бекри пружа занимљиве податке о старословенском вену, као откупу за невесту, „Вено је код Словена", вели Ал Бекри, „врло велико, и њихови обичаји су у томе погледу налик на обичаје Бербера. Кад се некоме роде две или три кћери, то се јавља као узрок да се он обогати; ако пак има два сина ће осиромашити.''

О дружини кнеза Мешка је исти писац нам сачувао овакав извештај: ''Ако се некоме од чланова дружине роди дете, то он одмах од момента рођења детета добија од кнеза помоћ на његово васпитавање... Кад момак буде "одрастао, кнез ће га оженити и за њега исплатити оцу невесте откуп (вено). Кад девојка буде одрасла, кнез ће њу удати, а вено (откуп) ће дати њеном оцу"2) Горе смо већ споменули о вену (откупу); које је пољски кнез Казимир дао за руску књегиницу, Јарославову сестру.

Куповање жена се је још до сада сачувало код неких источних народа. Јакушкин нама пружа дотичне податке, које је скупио односно источних инородаца у Руском Царству.3) Такође су се у Бугарској још до данас сачували трагови тога облика закључивања брака.4)

На крају незнабожачког доба појављује се још трећи облик закључивања бракова, и то овакав. Сами родитељи приводе своју кћи у вереникову кућу и дају му мираз (вено, приданое). Брак се закључује са религијским церемонијама.
Према свој вероватности је код Словена при закључивању брака играо велику улогу акт телесног сједињавања. Тако је барем било код Немаца. Изгледа, да реч ''свадба'' (сватьба, svadba) није првобитно означавала ништа друго, до само copula carnalis, или присвојење себи жене (да њу човек начини својом).1)

Какав је био однос жене према мужу у личном и имовинском погледу, то се већ изводи из оног, што се је казало о начину закључивања брака. У доба, кад су се жене добијале силом па затим су се куповале, оне су се без сумње "сматрале као једна ствар, ма да и не у буквалном смислу те речи. Дакле женска код старих Словена није се могла равнати положајем са мушкарцем. Исто тако су однос између мушкарца и жене сматрали и други првобитни народи. За брак, као посебни појам, није чак потребно било ни назива. Није ту било узајамног односа, једнаког за обе странке. Однос је мужа према жени био један однос господара, ако не према ствари, то барем према једном створењу, које се налази у његовој потпуној власти и обрнуто, однос је жене према мужу био један однос подручног лица према господару и властодршцу. Жена је била нешто, што се је мало разликовало од једног предмета мужевљеве својине. Дакле је жена према мужу заузимала један веома потчињени положај. Разлика се у положају обе странке манифестује у томе, како се је сматрала супрушка верност; ту верност је само жена била обавезна да чува према мужу, а не муж према жени. То се већ изводи из тога, што је муж могао да купи више жена, или пак да поред главне жене има још наложнице. У таквом стању ствари је само жена могла да учини прељубодејство. У изворима постоје многобројни докази, да је баш само тако незнабожачки Словенин сматрао дужност супрушке верности. Само се је жена прељубница кажњавала2).

Ниски се положај жене код Словена манифестује и у распростртом обичају да су се жене после мужевљеве смрти палиле или на неки други начин лишавале живота и погребовале заједно с мужем.

Тај се обичај објашњава на различит начин. Жена је бајаги била обавезана верношћу мужу све до смрти те због тога је морала да заједно с њим, умре. Ту ипак су више играли улогу други чиниоци - Словени су веровали у живот после смрти и због тога су покојницима полагали у гроб све што им је требало за живот. Баш као такву ствар су сматрали и жену.

О распростирању споменутог обичаја сведоче извештај, који пружа Св. Бонифације1), и подробно Ибн Рустово причање, да се жена, коју је покојник највише волео, веша па затим се баца у ватру2).

Не гледајући на све то положај жене код старих Словена не може се сматрати као једнак са положајем робиње, што се већ показује у разлици, коју су чинили између жене и наложница3).

Чак у имовинском погледу није жена могла да ужива положај једнаки с мужем. Својина је жени припадала на неким покретним стварима, и то, - на оделу, рубљу и накиту, баш које су се ствари после њене смрти полагале с њом. Право на непокретним стварима нису словенске жене имале чак ни у потоње време, кад се је већ код Словена створило право индувидуалне својине.

У старој словенској породици положај деце према оцу није се много разликовао од положаја робља, о чему смо већ горе казали. Као што је код Римљана појам „familia" обухватао сва лица, која су стајала под домаћинском влашћу оца, па заједно и робље и породично имање, исто је било првобитно значење словенске речи „чељад" (челядь, скраћено чадь). И код Словена у најстарије доба је вероватно оцу припадало право живота и смрти (ius vitae ac necis). Има о томе још за потоње време историјских сведочанства односно Полапских Словена, као што објашњава Котљаревскиј4). Биографи Отона Бамберског причају, да су поморске жене убијале своје новорођене кћери и остављале су живот само синовима. То се је заиста вршило уз одобрење мужа и чак највероватније управо по његовом наређењу. Ако чак не бисмо имали наведеног доказа о споменутом обичају код Словена, ипак би смо могли његово некадашње постојање претпоставити већ на основу аналогичног обичаја код других народа, и тро код Грка, Римљана и Немаца. Руски су летописи нама сачували извештај да су родитељи у време глади и крајне оскудице продавали своју децу у ропствсо. То је њихово право ишчезло код Руса тек у XVI веку5). Само по себи се разуме, да је отац имао неограничено право кажњавања своје деце.

Изгледа, да је у личним односима између оца и деце врло рано наступио окрет у корист деце. Такав се закључак може посраедно извести из имовинског положаја деце. Код Словена су деца барем мушког пола, врло рано постала субјектом заједничке својине на породичном имању, тако да је појам оног dominium’a које је припадало оцу римске фамилије, је у току дугог времена остајао туђ словенском праву. Код Словена је отац-домаћин управо био само управљач породичног имања; збиља он је понегда тим имањем доста слободно располагао, али ипак није се могао сматрати као власник породичног (задружног) имања. Ако је била у питању продаја породичног имања,онда се је тражио пристанак свију одраслих мушких чланова породице.

О старатељству над малолетном децом није било ни речи, докле год је родовно урећење трајало са пуном снагом. Ту је родовни старешина извршивао над сирочађу власт покојног оца. Слично је ствар стајала и у широј, нераздељеној породици (у задрузи). Ипак, чим је родовно уређење почело падати, а просте су породице постале једна редовна појава, настала је потреба да се поставља старатељ над децом чији су отац и мајка умрли, и над децом, чија се је мајка други пут удала. Кад је пак мајка остајала удовица, онда је на њу прелазила власт, коју је пре вршио над децом отац. У старословенском се житију Св. Већеслава спомиње, да је удовица кнеза Вратислава, Драгомира, била старатељица над својим малолетним синовима, Већеславом и Бољеславом1). Према Котљаревском2), код Поморских Словена удовице-књегиње располажу имањем своје малолетне деце. Ако је било нужно, да се за старатеља постави једно лице са стране, онда се је за то обично бирао најближи сродник, и то евентуални наследник оних, над којима се старатељство постављало. Дотичне одредбе садржи Руска Правда3).

Наследно право

За наследно право није много места било одређено у правном систему старих Словена. Докле су постојале шире неразделене породице (задруге), које су биле колективни власници породичног имања, није могло бити речи о наслеђивању тога имања. Породица, као једно правно лице, није ни умирала; само су поједини породични чланови умирали, али на њихово су место долазили други, новорођени. Породично је имање уживао један нараштај за другим. Наслеђивање је могло постајати само у толико, у колико се је развила индавидуална својина што је ствар стајала са покретним стварима. Али чак и у томе случају наследно право ретко се је примењивало у пракси, јер су се неке покретне ствари, као што су одело, оружје, накит, полагале са покојником у гроб1). Остале су покретне ствари вероватно прелазиле на најбиже сроднике! Никакви тестаменти нису се првили, и чак није се у томе осећала ни потреба. Није се то слагало са ондашњим правним назорима, да неко други наслеђује мимо сродника. Ако је тестатор своју вољу изјавио, — наравно у облику усменог распореда, — у колико је дакле учинио ''poradek" или „рядъ", као што су говорили Чеси и Руси, тај се распоред морао слагати са правним обичајем, који је одређивао, како наслеђе прелази на другога кога по реду.

На наслеђе је личила деоба породичног имања после очеве смрти између браће, која чим даље, тим се је више догађала у пракси. Али, ту није било у питању наслеђе, него деоба имања, на које су породични чланови имали после очеве смрти једно исто право, као што и за време очева живота. Њихово је право било управо право сувласништва, ограничено обзиром на будуће, досада још не рођене, породичне чланове. Такве деобе породичног имања су се доста често вршиле у владалачким породицама. Кнезови су сматрали територију којом су владали, као породично имање (patrimonium), па због тога су је делили измећу својих синова! (т. з. уделни систем, или систем апанажа). Само по себи се разуме, да због неравноправности женског пола са мушким нису кнежевске кћери имале право на владалачко имање.

Стварно право

У области стварних_права најбоље се види, како право постаје под утицајем извесних стварних прилика. Пошто су Словени дошли у своја садашња насеља, заузимали су земљу, која није дотада никоме припадала; у колико је пак она имала посреднике, Словени су је освајали силом. Сваки је род заузимао један део земљишта, који му је био потребан за издржавање својих чланова. Морао је да на обраду земљишта потроши извесну количину рада. Само су обрађена поља била за њега од вредности. Ако се је првобитно заузет простор показао за све родовне чланове недовољан, онда се заузимање проширивало и на необрађену земљу. Она пак земља која се је већ почела обрађивати, ретко се је напуштала, јер је за њу родовне чланове јако везао онај, тешки рад, који је требало уложити, да би се дивљи простори претворили у плодоносна поља. Поливену властитим знојем земљу није човек само уживао, него је на њу потраживао једно искључиво право, које је у самој ствари добијало опште признање у целом племену, и баш због тога је постајало правом.

У књижевности често долази мишљење, да за време царовања првобитних правних назора није се чинило разлике између државине, као једног факта, и права, као једног потраживања. Фактичка и правна страна су се бајаги сливале у једно. Збиља се не може негирати, да није првобитни човек био способан да одвоји практичку страну права од теоретске; вероватно је он често мешао појам фактичке државине са појмом права. Ипак се не може тврдити, као да није чак на најнижим степенима развитка постојало право без фактичке државине. Правилно скреће пажњу Владимирски-Буданов1) на установу „свода",2) где власник покретне ствари, која је из његове државине испала, ипак остаје њеним власником и је овлашћен да потражује, да му се ствар врати, евентуално уз накнаду, ако друга странка је држи bona fidе (савесно). Исто тако, као што са покретним стварима, је ствар стајала и са непокретним добрима.

Кад се је пак створио појам о својини на ствари, није још било речи, која би тај појам изражавала. Само се у опште казало: то је моје, наше. Кад је услед честих сукоба између права својине и различитих других стварних права настала потреба у једном изразу, који би означавао појам о праву својине, тек онда је постао и такав израз. У чешком праву непокретна добра, која су сачињавала колективну својину целе породице и прелазила су од предака (дедова) на потомке, су се називала dedina, dedictvi. Већ Hermenegild Jireček у своме „Словенском праву у Чешкој и у Моравској" (II, 276) каже, да је реч dedic означавала власника, dedictvii својину, dedicke pravo - право својине, и да се то све примењивало ка земљишни посед и уопште на непокретно имање. Слични су били пољски изрази: dziedzic, dziedzictwo, prawo dziedzictwa, затим латински изрази : heredes (власници), hereditas (својина), jus hereditarium (право својине) и др. [У истом су се смислу употребљавале код Срба и Хрвата речи: племенщина (племенштина) и башћина (баштина),1) и у старом руском праву: вотчина, или отчина (= очевина)]. Изрази, које Словени сада употребљавају, и то, wlasnošć, vlasnictvi, собственность, својина, vlasništvo, — су тек потоњег порекла. Possessio се код Словена изражава речима: posiadanie, drženi, влад/јат/нie, државина.

Докле год је код Словена имало још доста. незаузете земље, нису вероватно њиве имале сталне границе. Наравне су њене границе биле: реке, брда, блата, које су спречавале њено даље проширивање. Ако није тога било, онда су се без прекида простирале њиве и ливаде, докле год је човек могао да радом својих руку стигне. У римској држави се је при одређивању земље употребљавала формула ubi hirpex, falx et aratrum ierit (qua falx et aratrum ierit), која је показивала, да се земља даје појединцима у државину само под условом, да ће бити обрађивана. Тај је последњи чинилац био исто тако важан и код старих Словена. У руском праву још врло доцкан налазимо једну сличну формулу, и то: „куда коса, соха и топоръ ходили" (= куда су коса, ралица и секира ходиле). Та је формула определзивала фактичко протезање пољског имања, па посредни и првобитни начин стицања својине путем заузимања (окупације).1) Та формула такође сведочи, да још у потоње време нису границе пољских имања биле свуда тачно означене, што се је наравно догађало само у оним пределима, где је било доста слободне земље. Насупрот томе, где је била земљишна оскудица, пољска су се имања између себе на различити начин разграничавала, и то, - помоћу међа, ширих или ужих травних појаса, граничних камена или граничних дрвета; на граничним су се дрветима правиле нарочите зарезотине, које су се у старочешком језику називале lihy од старонемачке речи laha, lacha, loch (одакле произлазе Lochbaume)2); као гранични знакови су такође служили брежуљци (cumuli, acervi), који су се нарочито у томе циљу правили. Код Пољака међе су се називале границе и урочишта (uroczyska). Границе су се непокретног имања установљавале помоћу обилажења у мањим имањима пешке (perambulatio), а у већим на коњу, одакле су постали у пољском праву ујезди (ujazdy) и у чешком ujezdy и ochozy (ambitus, circuitus) [као појам пољског газдинства]. У ујезде су се убрајале све врсте земље, које су спадале у једно велико газдинство, и то: њиве, паше, ливаде, шуме, текуће и стојеће воде.3) „Ујезди" се у словенским крајевима појављују тек у XI веку, и то не само у Пољској и у Чешкој, него и у Русији, где су се ујездима називали читави предели. Ипак већ из саме терминологије изгледа, да ту је у питању једна старија словенска установа.

Као важна принадлежност пољских имања бивале су „борти" т. ј. празна унутра шумска дрвета, у којима су се на један дивљи начин гајиле пчеле. О Словенима, који су били настањени у имању Фулдајског манастира је забележено, да су они већ у 8. веку плаћали манастиру данак у меду. У почетку пак хришћанског доба у словенским крајевима данак у меду и у воску заузима знатно место између данака у корист цркве.1)

Од осталих стварних права су за време пре X века поред својине били од значаја само сервитути (службености). Вероватно су се они састојали само у уживању општинске земље, и то у сечењу дрва у општинској шуми и у пасењу стоке на општинској паши. Све су те службености спадале у „принадлежности" пољских имања, о којима смо горе казали.

О заложном праву у погледу непокретних добара код Словена пре 10. века не може бити ни речи. Непокретна су добра била једно породично имање, којим није се могло слободно располагати. Осим тога због оскудице у новцу нису се закључивали ни зајми, па услед тога није могло постојати ни заложно право, као дотично акцесорно право. "Исто тако се је и залагање покретних ствари јављало вероватно као једна потпуно изузетна појава, која се је догађала можда само између трговаца.

Облигационо право

Најмање је код старих Словена било развијено облигационо право. То је потпуно наравно код племена, која су се готово искључиво бавила земљорадњом, дуго су време живела у родовном уређењу, знала су установу ропства и представљала су собом социалне групе, које су саме подмиривале све своје захтеве унутрашњом производњом и нису осећале потребу у туђим производима. Животни је ниво првобитног незнабожачког Словенина, који се је малим задовољавао, био врло низак. Скоро све су се потребе подмиривале домаћим средствима. Породица је својим члановима пружала не само храну, него и рубље и одело; чак и оружје се је, барем делимично, производило код куће. Само су се неки предмети, и то метални, морали тражити код туђинаца. Те су предмете увозили страни трговци (гости), од којих су се ти предмети куповали било путем размене на домаће производе, било за новац. Новца јеипак било код Словена пре 10. века мало, па због тога најобичнији је облигациони уговор био не куповина, него размена. Најамни је уговор био искључиво због постојања ропства. Чак ни закупнички (арендаторски) уговор није могао постојати, јер је земље било пре 10. века толико много, да је читавом становништву достајало. Ако се је нека породица размножила у оноликој мери, да досадашњег земљишног поседа није њој достајало, онда су се њени умешнији чланови одвајали, изискивали су за себе земљу, која још није била заузета, и њу су себи присвајали. Ко није имао свога склоништа, није ипак тражио кирију, него је зидао сопствену кућу. Због оскудице у новцу врло се је ретко догађао и зајам (mutuum) који се није при томе разликовао од послуге (commodatum). Чак ни поклон није вероватно био једна честа појава, јер предмети, на којима се је створила колективна својина, нису се уопште могли даровати, па при томе у колективним заједницама је слобода индивидуалног располагања стварима била за појединце врло ограничена. На тај дакле начин цео се је облигациони промет сводио на размену и куповину-продају.

Што је код старих Словена баш тако ствар стајала са облигационим односима, то се види из дотичне оскудне терминологије. Пре свега Словени за појам ''куповања" немају своје сопствене речи. Ту су реч прихватили од Германаца, и то од готске речи „kaupon, старе горњенемачке речи choufan" (= commutare). Истина, нису у томе погледу ни Германци били оригинални, јер су дотичну реч прихватили од латинског језика, и то, — од речи „caupo", која значи: крчмар. Али, чак ни реч "куповати", ма да је за све Словене заједничка па дакле је им већ била позната у њиховој прапостојбини, није у току дугог времена имала данашње значење. ''Купити'' је негда значило само ''пренети на себе'' било за навек, било само на извесно време; на сличан је начин ''продати'' значило само некоме нешто ''дати'', опет без разлике, да ли је у питању било давање за навек, или само на извесно време. Због тога се је у Русији за праву куповину употребљавао израз: ''купить во вки, въ прокъ, въ дернь, безъ выкупа (- купити за навек, стално, тврдо, без откупа), Што се пак тиче закупа, то ''узимати под закуп'' Руси су називали – ''купить (землю) въ годы (- купити, на пример, земљу за више година). Као одјек тога се још данас јављају руски термин ''откупъ'' (откуп) за означавање аренде државног монопола, и српски термин „закуп" за означавање аренде у опште. Ту спада и стари чешки термин „pravo zakupni " (закупно право) за означавање емфитеузе (emphiteusis).1)

Куповина се је код Словена вршила већином на трговима, na пијацама и уопште на jавним и за то одређеним местима, где су страни купци излагали своју робу за продају. Као што изгледа, и у томе су погледу учитељи Словена били Германци, који су се сами томе научили од Римљана. Томе је доказ немачка реч Markt (трг), која је постала од латинске речи ''mercatus''. Баш трговинским односима, и то, - раније римско – германским па доцније германо-словенским, објашњава се то, што скоро читаво облигационо право германско и словенско је римског порекла, услед чега има врло мало нарочитих домаћих црта.

Чак ни за зајам, нити за послугу Словени немају једноставне терминологије. Стара чешка реч „pojčka, pujčka" (одговара пољској речи „požyczka") је негда изражавала, да се нешто некоме удели, и употребљавала се како за commodatum, тако и за mutuum. Данашњи чешки термини „zapujčka" (mutuum) и „pujčka" (commodatum) су само нарочито сковане речи; налик на то, такође су једног вештачког порекла данашњи пољски термини „požyczka" (mutuum) и „wygodzenie" (commodatum), руски „заемъ" (mutuum) и оссуда" (commodatum), српски — „зајам" (mutuum) и „наруч или послуга" (commodatum), црногорски - - „рукодаће или зајам" (mutuum), и „наруч или посуда" (commodatum).3)