О државотворном духу и државним идејама јужних Словена

1. Такозвани нихилизам и недржавотворност Словена
Иако је досадашња литература и филозофија словенских народа довољно сугерисала осталим народима и језицима наше планете да Словен по природним нагнућима своје психе има нарочитог органа за хумана и алтруистичка осећања, ипак је словенски индивидуализам, дакле неки извесни недостатак социјалности, остао и данас провербијалан. Нарочито за ону вишу форму социјалног агрегирања коју називамо државност или државотворност одриче се Словенима свака јача диспозиција.
Већ од Прокопија, Маурикија (или по неким нсторичарима псеудо-Маурикија) и Јорданеса па све до најновијих социолога и државних теоретичара гомилају се на леђа свих Словена тешки приговори и оптужбе: да немају организаторног и државотворног духа, да су рођени индивидуалисти, анархисти и нихилисти.
Модерни социолози и културни историци изнели су, у главном, овакве приговоре:
Словенски народи нису створили ниједну вишу организаторну форму, ни државну ни црквену.
Већина словенских држава несловенске су фундације: Самова држава, Русија, Бугарска, - можда и прве државне творевине Срба и Хрвата (по теорији Гумпловића и Јоже Руса).
Ниједна словенска држава није одржала дуг и непрекинут историјски континуитет; ни Русија, као најмоћнија и највећа од свих словенских држава.
Кохезија и експанзија словенских држава била је одувек релативно слаба. Све словенске државне творевине лако су постајале пленом агресивних суседа и империјалистичких завојевача.
Партикуларне племенске тежње стално су биле јаче од интегралних, синтетичких.
Религиозна, етичка н социјална идеологија - уколико је била често словенска - увек је испољавала противдржавни, негативистички дух: Богумилство, хуситизам, „Чешка браћа", толстојизам. Толстој је највиши филозофски израз словенског противдржавног духа.
Држава - то је за расног Словена само организовано насиље.
И тако редом. Свака светска историја или психологија и социологија народа свршава оваквим или сличним закључцима. Само памтимо једно: Сви ови појмови, све ове категорије и сва ова мерила створена су на подлози несловенског живота, на историји и душевном животу несловенских народа - већином од Несловена. Ти туђи критерији, глатко и олако пренесени и примењени на Словене морали су да доведу до оних горњих закључака.
Али „држава", као нека апсолутна форма људске агрегације не постоји. Историја зна само за извесне, разне, релативно условљене типове државности. Апсолутан појам „државе као такве" може да буде само апстрактни продукт неке екстремистичке „теорије о држави".
Којим типом (или типовима) државности био је досада мерен историјски живот Словена?
По којем типу и мерилу државном постадоше Словени „недржавотворни"?
Ту смо сад стали пред раскривеним језгром целога питања. Конфронтирајмо, дакле, несловенско и словенско мерило, несловенски и словенски историјски државотворни дух.

2. Класични и некласични римски појам државе
Римски, германски и монголско-номадски тип, то је био углавном круг с којим су Словени долазили у историјски додир.
Рим је за медитерански круг народа донео појам „државе уопште", државе у класичном смислу речи. Римска држава крајем антике и почетком средњег века постаје напросто „државом", прототипом и узором државности, извором свега легитимитета за медитерански културни круг (тј. за „цео свет", по тадашњем схватању), схема и оквир у који су сви нови народи улазили и њему се прилагођавали. Нови народи који се примакоше на домак том римско-медитеранском обручу преузимају постепено од исцрпених Римљана римски етатизам на своја рамена, примајући чак и римско име - уколико су били држава и државни народ. Тако „Ромејци", оријентално-грчка византијска етничка смеса, која се у грчкој форми, грчким језиком називала Римљанима, „Ромајој", само да би по имену и формално-државном типу остали Римљани и баштиници римске државотворне традиције. Тако Германи који се на западу надовезују на римску државну идеју и оснивају „Свето римско царство немачке нације". Како на истоку, тако и на западу царство може да буде само „римско". Тамо оријенталци, овде нордијски варвари једнако улазе у римске државне и правне калупе. Германски племенски краљеви постају римски цареви; настају нове државне формације од којих се неке јужније и романизују (државе западних Гота, Франака, Бургунда и Лангобарда). Етничко германство и културно, правно романство стапају се у једну целину која даје карактер целом западњачком средњем веку. Религиозни ауторитет и извор свих врховних санкција тога система прешао је на римског папу који у новој „хришћанској" форми постаје правим наследннком римских императора, pontifex maximus. Он по својој вољи дарива царске диадеме и сматра да свака световна власт у сфери римске круне има да буде њему вазално подвргнута. И тако је средњи век постао копијом и наставком антике: сви извори ауторитета и легитамитета опет су се нашли, под новим хришћанским обликом, у Риму. Цезар-папа, „Христов намесник на земљи", преносио је тај ауторитет власти на разне варварске племенске краљеве. Римска традиција наставила се упоредо, на свој начин, и на византијском истоку. Одблесак византијског римског царства видимо на руском, бугарском и српском царству. Поред Грка, оријенталаца и Германа, и Словени дакле покушаше римствовати!
Из типа државе-града поникла (у Грка „полис"), касније на империјалистичку базу проширена, римска држава развија се у „правну државу" са извесним козмополитским, екуменским карактером (pax romana значила је и pax mundi тј. римски Мир = светски мир). Само та правна ауторитативност римске државе може да нам објасни онај привлачни и сугестивни углед који је римска - иако ослабела - држава имала кроз векове у очима варвара. Тај римски нимбус и данас је једна историјско-психолошка загонетка, најкрупнији политички импондерабиле онога времена. И нордијски варвари и оријенталци са старом, од Рима далеко старијом културом, подлегли су фасцинативној снази римске државе.
И тако је римска државност, у свом западном и источном облику, дала оквир новим народним државама: то је био хришћански средњи век. Како су сад зраци тога римског етатизма дохватили Словене? Али, пре сваког одговора намеће се још једно питање: Како су се том етатизму прилагодили Германи, пре Словена, и какви су били државни облици у Германа у оном историјском моменту кад су Словени дошлн са њима у контакт?

3. Германски средњевековни тип државе и први историјски облици Словенства
Германи су се већ одавно били угнездили у границама римске империје, распарчали је и сами већ добрано ушли у калупе римских државних традиција, - испуњавајући са својим Готима, Францима, Алеманима и Лангобардима прва бурна столећа средњега века и надирући све дубље у срце саме империје - кад се на њиховим леђима полако и историјски нечујно почело ширити море Словенства. Без држава и без владаоца, како Прокопије вели, живећи „у демократији", ти су Словени били неретко настањени око Висле, по мочварном Полесју, без икакве јаче међусобне кохезије, у примитивној племенској организацији по жупама. Била је то још природна праанархија у којој је ретко становништво, по етничком закону озмозе, помало продирало у пусте ненасељене крајеве, напуштене од Германа. Ти Словени нису још осећали потребе јачег и оружаног удруживања. Смешно би било поверовати у Хердерову романтичну причу о голубињој ћуди старих Словена, али да је то био засебан и од Германа различит етнички тип остаје неоспорно. Док су се германски полуномадски народи на западу и северу од њих спремали на завојевачке и пљачкашке походе те према томе морали своја племена јаче повезивати и организовати, Словени, без тога експанзивног духа, остадоше у својој аморфности. Хроника бележи да су и у оном случају када би били ради одбране привуђени на теснију ратничку организацију победоносне своје војсковође после свршеног рата сами убијали, да се не би над њима закраљили. Чим би попустио спољни притисак, Словени се опет разилазе.
Словен је хтео миран и потпуно свој живот: ни он да влада над ким, али ни над њим нико да не влада. Дивљи завојевачки, похлепни немир њему је био туђ - у тој жилици стоји читав тип, сав фатум али и сва историјска трагика Словена. Јер, испунило се само оно прво: Словен није владао над другима! Али зато су други владали над њим и то владали тако како се можда ни над ким у светској историји није владало. Јер стоји написан грозан закон над стубовима историје: Ко неће да гази другога, биће сам гажен!
Словенска идила за леђима Германа, зауканих око тргања царске римске територије, кратко је потрајала. Кад су биле учвршћене германске освајачке државе и кад је дошло под Карлом Великим и до државне синтезе у виду новог западноримског царства, германска експанзија почела се окретати на исток. Тада је Словенима куцнуо пресудан час. Политички разједињени и сами међу собом завађени, Словени су тада покривали готово целу данашњу северо-немачку низију. Ту је дошло до првог великог историјског обрачуна између Германа и Словена. Борба на живот и смрт кроз више столећа свршила се тим да су несложни Словени били што уништени, што асимиловани или потиснути на исток. Остатак Словена који се прикупио, примио хришћанство и основао своје племенске државе (Пољска и Чешка) задуго се није могао отети гвозденом загрљају „Светог римског царства немачке народности."
Све германске државе биле су завојевачке фундадије и то је одлучило не само државном него и социјалном структуром нових западно-европских држава, могло би се казати, све до дана данашњег. У ствари, те нове државне формације на римској територији биле су завојевачке дружине које су поделиле плен и ту поделу легитимисале и санкционисале црквом и државом. На тој се основици развио феудални систем са класом завојевачких господара и покорених земљорадника. Пример како је Виљем Освајач после битке код Хастингса (1066) поделио британско острво на 60 000 феудалних парцела међу своје победничке ратнике најбоље нам показује шта је у тадашњој Европи значило „оснивати државу" и шта је уопште европска „држава" по свом пореклу. Векови су протекли док су расно, језично и класно одвојени завојевачи постали један „политички народ" са покореним себрима и робовима. Феудална држава представљала је трајан систем оружане силе којом се над покореним народима држала власт и вршило параситирање. У Теодериховој држави Источних Гота други су били закони за повлашћене Готе (capillati), а други за покорено романско становништво (provinciales), слично у Бургундији као и у франачкој држави Меровинга и Каролинга. Романизовани Нормани, под вођством Виљема Освајача, пресецају Англима и Сасима сваку даљу националну егзистенцију и прве почетке њихове народне културе, уметности и књижевности. То исто, у појачаној мери, дешава се и са великим делом Словена. У Пруској Словен је могао да остане само као себар. У нашој Словенији све до недавно феудални властелин и слободни грађанин био је само Немац, сељак поданик био је Словенац. Исти односи понављали су се у малим и великим размерама; држава је била велико властелинство а властелинство је било држава у миниатири. Тај феудални средњи век не познаје разлике између државног и приватног права, јер држава је у ствари приватно имање владаоца и његове куће, а он тек над-властелин који другима дели и поверава властелинства. Вазалска верност и исправност класна је витешка врлина у том социјално-етичком свету где отимачина и свирепост према слабијем не може да окаља образа. Стари германски еп о благу Нибелунга оцртава нам тај сталешко-ритерски епос, а као далека јека тог феудалног духа замнио је Европом још недавно, пред 1914-ту, повик Виљема II о „нибелуншкој верности".
Ма колико се у германским феудалним државама средњег века испољавала цивилизаторна тенденција у смислу старе римске државотворности и „римског права", стари завојевачки и феудални инстинкти избијали су стално новом снагом и у том поравнавању римског и германског „права" трошиле су се енергије германског средњег века. У том процесу јаче и културније романство прогутало је безброј завојевачких германских племена. Сведочанство Јулија Цезара о Германима казује оно исто што из других извора дознасмо о Словенима, а то је племенска распарчаност и недостатак централне државне власти: „У миру нема накаквог заједничког поглаварства". А када се ипак створила римска империја „немачке народности", била је то једна псеудоморфоза, пред којом су историјски још млађи, још сировији Словенн стали запрепашћени, као пред неким чудом, још опаснијим од саме праве римске империје. Целим својим бићем они се одупреше томе големом историјском полипу који је почео својим корацима да их обухвата. Јер сви елементи те римско-германске државне морфологије, и црква и држава, и језик и класно уређење било је аморфним, прадемократским Словенима савршено туђе и душманско. Добро су осећали сви ти Словени, било у додиру са западном, германском, било са источном, грчком римском империјом: да примање хришћанства за њих значи и примање поданства империје. Са преосталим Словенима који ипак примише хришћанство то се и десило, било стварно, било само „правно". И западна и источна хришћанска империја притискивале су одонда вековима све словенске државе са својим „римским" суверенитетом. И зато Словенима није преостало друго него да се и они „римски" организују. Ту и тамо дошло је чак и до копија римског империјализма (Словенска „царства"), и германске феудализације, сад мање, сад више успешно. Али стари прадемократски словенски нагони потресали су, с времена на време, у дубоким реакцијама ове вештачке н пренагле формације (хуситсво на северу, богумилство на југу). Право словенско лице појављивало се ту и тамо из вештачког државног оквира.

4. Монголска номадско-паразитска држава
Поред Рима и Германа треба овде да уочимо још један, кроз векове константан историјски фактор који је такође пресудно утицао на државно и социјално формирање Словена: азијско монголство и туранство. Док се на Западу и на балканском искрајку Европе Словенство морало акомодирати једном старијем и вишем цивилизаторном типу, на источној страни, отвореној ка азијским степама, морало се вековима носити са најнижим варварским типом што се икад појавио на кугли Земље: са ордијама дивљих азијских номада.
Монголство и монголска раса, то је био најстрашнији историјски бич Словенства. Историја није могла да се нашали крвавијом иронијом него да састави монголске номаде са Словенима. Та инфериорна раса, ситних, лукавих и крвожедних очију, у историји евроазијског континента представља тип најдубље анималности човечје, голу биологију ордија које су као преријски вуци или скакавци уништавале све живо пред собом. Док је у другим поглављима историје та биологија бар некако издигнута у више, тзв. политичке и културне облике, овде је животињски проста и гола. На леђима коњских чопора понесоше ти монголски народи своје номадске „државе" да их пребаце на леђа сесилних културних народа и легну на њих као најбруталнији паразити светске историје. Хуни, Авари, Татари, Мађари, Бугари, (монголски тзв. „Пра-бугари"), Печенези, Кумани, Турци - сви су ти народи представљали један те исти етно-биолошки тип. Ни на којем другом народу света није се пљачкашка, крволочна и паразитска природа тих монголо-турских раса иживљавала колико на Словенима. А историја света, тражећи свој позитивум у том трагичном словенском негатаву, записује овако: Историјска улога и заслуга Словена била је у томе што су, на истоку Европе, одбијали од Европе вековне таласе монголских номадских народа. Уистину, завидна улога!
Историјска трагика Словена основана је већ у геофизичком положају: својом низијском постојбином, племенском раштрканошћу и својим сесилним, неофанзивним ратарским инстинктима Словени су били привлачни за све могуће завојеваче и ловце на робове. Нордијски гусари са севера, германски „крстоносци" ритери са запада, монголске ордије са истока. Само повремено попуштање овога гвозденог обруча омогућило је то невероватно историјско чудо да су се Словени уопште одржали и, разливши се преко тог обруча, заузели касније своје широке територије. Словенска земља у оно доба није била друго но големо ловиште робова. Јорданесове речи: „Место по градовима Словени живе у мочварама и шумама" крију у себи најужасније народно мучеништво у историји света - каже Пајскер.
Основни тип монголо-паразитске државе био је овај: На већим завојевачким походима Словени су били гоњени као авангарда да би се непријатељска сила најпре на њима испрашила (Хуни и Авари). У међувремену: буквални физички паразитизам. Словен је обрађивао земљу и спремао што је господару требало. Под зиму Монгол би долазио у словенску кућу да презими, да се храни и да му све - и жене - буде на расположење. У цик пролећа поседали би господари коње и пошли на нове пљачке и освајања. Тако су изгледале у основици „државне формације" монголске, били то Хуни, Авари, Татари, Мађари или Турци, са својим „ордијама", „канатима", „емиратима", „султанатима" или „мађарорсагима". Ни каснија феудализација (Мађари, Турци) није на томе, у суштини, ништа изменила. Џингискан (Темуџин), један од највећих предводника тих људских скакавачких јата, изразио је врло јасну „филозофију" и „државну идеју" монголо-паразитизма: Агрикултурни народи зато су на свету да номадима служе и да их хране.
Како су Словени реагирали на ову биологију степских скакаваца? Пајскер тврди да ни под тим страшним притиском нису нимало отврднули, да се нису ништа изменили и да ништа нису научили. Али, ту се ми са њим не слажемо. Да се и тај пасивни Словен ипак најзад осовио за то ипак сведочи овај низ историјских словенских метаморфоза: Североисточни Словени (Руси) одбацују нордијско-германски па татарски јарам, западни Словени (Пољаци, Чеси) германски, Јужни Словени најпре аварски, па франачки, па турски. „Голубињим" гукањем или лежањем у мочвари са „трстиком у устима" оваква се дела не свршавају. Штавише: од својих господара ослобођени Словен научио је чак и то да монголски схвата и управља своју сопствену државу! Од монголских Татара словенски Рус преузео је кнут, Хрват се од Мађара научио да игра „немеша", а кнез Милош, по турски, „гледао је на Србију као на домазлук који је он стекао" (Слоб. Јовановић). Било је, дакле, монголског и туранског утицаја, „било", кажемо еуфемистички, да не кажемо и сувише тачно: има га и данас.

* * *

Повуцимо сад и повежимо овде све три нити, од све три стране: Словени, пре него што су доспели сами до неких државних облика ударили су својим геополитичким положајем на три разна туђа, готова и моћна типа државности: на римску правну државу (само посредно), германску племенску освајачко-феудалну (непосредно) и монголску биолошко-паразитску државу (најнепосредније). Био је то прави трагични климакс, специфично словенска историјска судбина. Од културног римског државног типа Словени (сем једног дела Јужних Словена) остадоше најудаљенији. Ближи су били на удар Германима, а још ближи Монголима.
Римска култура најдаље а монголска дивљина најближе - то је у једну реч сав трагачни фатум словенске историје.
У освиту своје историје Словен је државу доживео и упознао као силу, и то као туђинску силу. То није могло да остане без дубоког трага на словенској историјској психи.

Је ли наш народ религиозан

Ми и прасловенски религиозни дух

Како смо стали ми Југословени на та два попришта религиозног збивања, у субјективном проживљавању саме религиозности, и затим, у социјално-државном функционисању религије?
Прва је констатација: Југословени нису дали ни једног религиозног генија. Али ту треба одмах да додамо и једну другу, ширу констатацију: Цела Европа уопште није дала ни једног религиозног генија највишег степена. Поред Буде, Мојсија, Христа, Аугустина (Африканац!) Европа нема кога да постави. Азија је домен најдубљих религиозних стваралаца, с Истока су религиозно формирани милиони целокупног човечанства земље за хиљаде година унапред. Лутер и Калвин били су реформатори и организатори, Тома од Аквина само фатални европски рационализатор најдубљих религиозних доживљаја Истока. Фрањо Асишки тежио је да достигне велике узоре Истока. У сфери религиозној цела Европа само је духовна филијала Азије.
Стари Словени припјетских мочвари и сарматских равница имали су своју степску прарелигију и митологију на културно-етничком степену свих народа тога типа. Везани за тле и природу обожавали су природне силе, касније персонификоване. Тај култ везао је фамилије и племепа. Пуста и глува тишина непрегледних мочварних шума и равница у словенској прадомовини, тамо негде око Висле и Припјета била је као створена да уталожи у душу тескобне слутње, а мистична божанства као да су се чула и осећала у оној пустој осами. Фантазија је радила, чулних утисака било је мало. Тај Словен морао је бити на свој начин религиозан. Био је то кроз хиљаде година изграђен и стациониран тип живота. Жилавост којом је тај Сповен бранио своју религију пред надирањем германског завојевачког хришћанства на пруској равници северне Европе најјасније сведочи о виталности тога религиозног типа. Борба за Световида, Дажбога и Перуна била је већ и борба за прве словенске племенско-државне ћелије. Борба Германа за хришћанство била је и борба за „римско царство немачке народности". У тој борби велик део Словена подлегао је и ишчезао, али сви преостали Словени напослетку примише хришћанство, једни са запада, други са истока. У том новом религиозном знаку започе уједно и јаче државно формирање, али и тешка борба са јаким и старим црквено-државним ауторитетима, са Римом и Византијом. Тек, Словени су као и толики други „нови" народи морали да прихвате хришћанство, јер без те културне и верске легитимације није се могло ући у политички живот тадашње Европе.
Психолошки, хришћанство је одговарало Словенима, али политички било је по њих кобно.