| |
АПСТРАКТ: На основу података српских, византијских
и западних извора, као и најновијих историографских сазнања, у тексту
се анализирају порекло, улога и разлози присуства најамника у средњовековној
Србији током владавине краља Стефана Уроша II Милутина (1282-1321).
Кључне речи: Стефан Урош II Милутин, најамници, српска средњовековна
војска, Кумани, Туркопули, (Константин) Мелик, Франческо де Саломоне,
ХII-ХIV век.
Најамничка војска у Србији током владавине краља Стефана Уроша II
Милутина (1282-1321) представља тему која има истакнуто место у проучавању
српске средњовековне војне историје. Најпре због приметног учешћа
најамника у честим, дугим и жестоким Милутиновим ратовима против спољашњих
и унутрашњих противника. Затим, иако је присуство најамничких одреда
забележено у средњовековној Србији и у ранијој епохи, тек од Милутиновог
времена може се говорити о најамничкој војсци као стално присутној
компоненти војске Немањића. Коначно, сам њен састав и разнородност,
односно присуство најамника из околних земаља, припадника номадских
и полуномадских народа пореклом са истока; као и војника из западне
Европе у тадашњој српској држави; представља особеност која заслужује
нарочит осврт.
Постоје бројни радови и истраживања у којима је обрађивана проблематика
најамничке војске у средњовековној српској држави. Међутим, у овим
текстовима многа питања која искрсавају специфично око најамничких
војски краља Милутина (њихово порекло, организација; трошкови и разлози
бројног присуства најамника) нису била истраживана. Такође, у досадашњим
радовима нису били узети у обзир сви расположиви подаци из српских,
византијских и западних извора значајни за тему. Овај текст представља
скроман покушај у настојању да се та празнина попуни, кроз анализу
улоге три поменуте групације најамника, а потом и других аспеката
њиховог присуства у Милутиновој Србији, у мери у којој то сами извори
допуштају.
Најамници из околних земаља
Често се цитирају речи Милутиновог биографа архиепископа Данила II,
како од других околних царевина многи иђаху ка овоме благочастивоме
слушајући за велику његову врлину и славно име. Међутим, овај податак
не представља само констатацију општег карактера. Писац га јасно везује
за одређену епизоду из Милутинових борби против Византије, наводећи
у свом даљем излагању: и тако, са таквим силама подигавши се, пође
и узе земљу дебарску са свима градовима и државама њиховим; такође
и државу земље кичевске... поречку земљу такође. Извесно је да се
Данилово казивање односи на Милутинову војну кампању у јесен 1284.
године а порекло ових најамника може се посредно одредити и поткрепити
на основу тадашњих активности српског владара.
Цео
текст у пдф-у >>>
|
Aleksandar Uzelac, Mercenary Armies
Of King Stephen Uros II Milutin
(Summary)
In this article, attempt is made to cover several questions
related to mercenary armies in Serbia during the reign of King
Stephen Uros II Milutin (1282-1321): origins of the mercenaries,
the events in which they took part, their organization, expenses
and finally causes of their frequent and numerous presence.
The basic and the most visible trait of these mercenary armies
is their heterogeneity. Sources speak of the three ethnically
distinct groups of mercenaries: those from surrounding lands,
Orientals and Westerners. Bulgarian and Greek mercenaries were
used in the campaign against Byzantium in 1284 and in later
events during Serb-Byzantine war. They also participated in
the struggle for the throne between Milutin's sons Constantine
and Stephen in 1321-1322. The Orientals (Turkopoles, Cumans,
Alans and Tatars) are mentioned in sources during the civil
war between Milutin and Dragutin in 1310-1311, in which they
provided crucial help for Milutin's side, as well as in several
subsequent episodes. Western mercenaries were also present in
Serbia at the time, but evidences are scanty; the only confirmed
example is the case of Francesco de Salomone of Treviso, who
was knighted by Milutin in 1304. The most important of all these
groups in military context were the Orientals. Two thousand
Cumans who served as king's bodyguards and 1.500 Turkopols under
the leadership of Constantine Malik were the most numerous mercenary
contingents, not only during the reign of Milutin, but in Nemanjic
state in general.
Hiring of the mercenaries was the task given only to the most
confidential people; even Milutin's designated successor Constantine
was directly involved. Hiring was expensive and frequently it
put the state in great financial straits. Since funds of the
state treasury were not sufficient to cover the costs of the
mercenary armies, extraordinarily financial measures were taken.
In 1310, Orientals were partly equipped and financed from the
treasury of Hilandar monastery, while in 1320, in order to secure
funds for hiring Greek mercenaries, special financial contribution
was requested from authorities of Republic of Ragusa. Numerous
and frequent presence of mercenary armies in Serbia at the end
of Thirteenth and at the beginning of the Fourteenth century
may be linked to internal difficulties and precarious position
of the ruler himself. Therefore, due to the unreliability of
domestic army who was recruited from the ranks of frequently
unfaithful aristocracy, employment of the mercenaries was the
need and the necessity. The way in which Stephen Uros II Milutin
used foreign soldiers is an important indicator of the means
and ends of the state policies. It is also a vivid testimony
of his statesman like abilities and qualities.
|
|
