ПОНЕДЕЉАК - дан у недељи,
који се у народним веровањима различито вреднује. За Ист. и Зап. Словене
то je најнесрећнији и тежак дан, на који би избегавали да почињу било
какав посао, да крећу на пут и сл., сматрајући да посао почет у тај
дан неће бити успешан. Пољаци су веровали да ће онај који je рођен
у понедељак бити радан, а умрети у понедељак сматрано je за лоше.
Словаци су понедељак називали „јалов“ дан и трудили се да тог дана
ништа не саде, да не воде краву код бика, кобилу код ждрепца и сл.;
у многим местима у понедељак нису пекли хлеб. Сматрали су за лош знак
ако у понедељак прва у кућу уђе жена. По веровању укр. сељака (Купјански
срез, Харковска губ.), у понедељак не треба сновати - то je грешно,
пошто je тог дана „основан свет“, и у тај ће се дан Господ поново
вратити. Сматрало се опасним да се у понедељак припрема квас - уколико
се то чини, „из породице ће се неко удавити“; такође није требало
ни припремати цеђ за прање рубља: да би се опасност избегла, требало
je попити три кашике те цеђи, иначе „на оном свету he те терати да
га пијеш из љуспи jaja, које бацају, а не спаљују, како би требало
да раде“. Тамо (и у другим областима Украјине) замишљали су понедељак
у виду старца, који среће и проводи душе покојника на путу у загробни
свет: „Као што je старцу гадно ићи без штапа, тако je и на оном свету
гадно ићи без понедељка“. Веровало се да понедељак помаже да се прође
„преко брвна над пропашћу“ само онима (пре свега женама), који га
поштују – „понеделничаре“, тј. посте тог дана и уздржавају се од посла
(посебно не преду и не шију). Оним женама које га не поштују, понедељак
се може осветити, може послати смрт или болеет на њихове мужеве. Често
су жене „понедељничиле“ по завету, надајући се да ће се тако избавити
од болести или других несрећа.
У јужнослов. традицији понедељак има апсолутно позитивно вредновање.
Управо тај, најповолнији дан, биран je за почетак важних домаћинских
послова: орања, сејања, жетве, копања темеља за кућу, ткања; тог дана
су се трудили да пођу на даљи пут и сл. Ипак у селима Хомоља, где
су се такође трудили да у понедељак почну сваки посао, у тај дан нису
започињали орање.
Српски сточари сматрају да деца која су зачета у понедељак добијају
посебну памет и здравље; по буг. веровањима, деца рођена у понедељак
су срећна, јер je њихов заштитник сам Господ Бог. Позитивно значење
понекад су понедељак придавали и Ист. Словени: на основу иницијалне
магије, или магије „првог дана“, понедељак je сматран повољним даном
за неке пољске и вртарске послове: често су се трудили да у понедељак
потапају лан, затим да саде пасуљ, тикве, краставце, јер ће „први
изнићи“ и добро ће расти, да се чешљају. Понедељак као први дан одређује
срећу или несрећу за целу неделу: рус. „Од понеделка за целу неделу“
(крене срећа или несрећа).
У току године највећи значај придаван je првом понедељак Великог
поста (ист. слов. чистый понедељак, полоскозуб; срп. тодоров или чисти
понедељак; буг. чисти понедељак; родоп. похлупен, пошто се тог дана
„затварају душе покојника“), када су „чистили“ судове од мрсне хране
и испирали зубе; код Јуж. Словена понекад су обележавали такође понедељак
следеће недеље (срп. растурен понедељак), када се растурају тодоровски
коњи (тодорци). У католичкој традицији, мање код православних Словена
(у Украјини, Србији) у ускршњој недељи је празнован водени понедељак,
када je било уобичајено да поливају водом девојке или оне који су
тог дана преспавали јутрење и сл. Срби су обележавали понедељак у
покладној недељи (сирни или бели понедељак), који се празновао „ради
стоке“, затим побусани понедељак, осми дан по Ускрсу, када су уређивали
гробове (Гружа) тај понедељак у Банату су називали кумачни понедељак,
јер се тада одржавао обред кумачења, тј. склапања побратимстава између
младих (побратимство) итд.
С. 439.
УТОРАК - дан у недељи, који
je код Зап. и Ист. Слов, позитивно вреднован, а код Јуж. Слов. - негативно.
У западно и источнослов. традицији, уторак je супротстављен понедељку
као неповољном, несрећном дану, а близак je суботи, која се позитивно
вреднује. Било je опште прихваћено да у уторак и у суботу треба почети
орање, сејање, жетву и друге пољопривредне радове. Често су уторак
одређивали за дан просидбе (бел.) или свадбе (кашуб.).
Код Јуж. Словена, пак, уторак се сматрао најнеповољнијим даном у
недељи, а исто су веровали и на Карпатима. Њега називају слаб, несрећан,
тежак, сматрају га, као и суботу, даном мртвих (срп. умрли дан), зато
у уторак не почињу никакве послове. У Босни и Македонији су то објашњавали
уверењем да сваки уторак носи један врло опасан тренутак, али нико
није знао баш који je тај кога се треба чувати. Током целе године
уторком и петком било je забрањено прање рубља и, уопште, било шта
радити с водом, пошто се тиме могао навући град (срп., буг.). Иначе,
тог су дана превасходно обављана бајања, врачања и бацања чини, посебно
ако je то био скончани уторак, тј. уторак у недељи пред мену месеца
(Пожега). У околини Бољевца, уторак називају „несрећним даном“, на
који не ваља правити свадбе, ни крштавати децу; сматрали су да ће
умрли у уторак изазвати нову смрт у селу следећег уторак (уп. макед.
вторник-повторник). У Хомољу, у уторак нису кретали на пут, нису се
пресељавали у нову кућу. У Шумадији су избегавали да у уторак почињу
или завршавају било какав посао, да склапају погодбе, а нарочито су
се уздржавали од бављења пчелама. Именом „торник“ називали су несрећног,
беспомоћног, глупог човека (срп. баш си ти неки торник), Словенци
су за таквог човека говорили да се родио у уторак. Срби су сматрали
да су претрпели пораз у Косовској бици 1389. г. само зато што je тада
био уторак. Међутим, у неким селима Косова уторак je сматран повољним
даном за почетак сетве.
У буг. традицији, уторак има постојано негативно вредновање. У Пловдивском
крају, удате жене су се чувале да тог дана не перу рубље, косу и сл.,
из страха да ће постати удовице, а мушкарци су, из истог разлога,
пазили да се не брију. Широм Бугарске у уторак нису започињали никакав
посао: нису сејали да не би слабо родило, нису садили воћке, страхујући
да то дрвеће неће бити родно. Ако би се у уторак ојагњила овца (отелила
крава и сл.), то јагње су клали, плашећи се да не донесе несрећу целом
стаду. Македонци су веровали да онај ко се разболи у уторак, неће
лако оздравити; нарочито су се страховали да не добију грозницу у
уторак (називали су je торник треска).
У народном календару постоји неколико уторака који носе посебне називе
и за које су везани посебни ритуали. Код Словена католика je уторак
на белим покладама, уочи ускршњег поста, представљао завршетак и кулминацију
покладних опхода, забава, карневала, магијских игри „за лан, конољшьу,
репу“ и сл. У многим крајевима Србије празновали су девети уторак
од Божића - из страха од болести и грома. У срп. народном календару
познати су такође: Водени уторак - у ускршњој недељи, Бели уторак
- на белим покладама или у тројичкој недељи, Црни уторак – после Ђурђевдана,
Пасји уторак - после Божића или између Спасовдана и Петровдана, Хроми
уторак - у другој недељи Великог поста, Велики уторак - у Великој
недељи, млади - у време младог месеца и др.
Црни уторак у бугарском народном календару je у, у Тодоровој недељи,
првој недељи ускршњег поста. Он се сматра првим и најопаснијим од
свих „лоших“ уторака. По веровању, ко се роди тог дана, биће несрећан;
о несрећном човеку су говорили: „Родио се у црни уторак“. У неким
крајевима Бугарске овај дан су називали Сух вторник и поштовали забране
везане за тај дан, прибојавајући се суше. Понегде су тај дан називали
Усовски вторник, по називу болести усов, која je нападала стоку и
могла да joj „осуши ноге“. Ради заштите стоке, тог су дана ногаре
троножног стола обмотавали крпама и црним концем и говорили: „Нека
се осуши нога стола, а не вола“. У Пиринском крају тај дан су називали
Куц, Крив или Љот вторник: жене се нису бавиле радиле ручним радовима
намењеним мушкарцима, нису шиле кошуље, нису плеле џемпере, да не
нашкоде стоци. У ист. Србији. тај дан су називали Глуви торник и празновали
га из бојазни од глувоће. У југ. ист. Србији и граничним крајевима
Македоније прва недеља ускршњег поста називана je Луда, а уторак -
Луди вторник, тог дана су избегавали да било шта раде како не би полудели.
У Буџаку (ист. Србија) три уторка су називали „црним“: на белим покладама,
Тодоровој недељи и пред Ђурђевдан. Празновали су их ради стоке и тада
нису музли краве и овце.
У Пољској (делимично и у Украјини) обележаван je уторак у ускршњој
недељи: девојке су прскале водом момке зато што су они претходног
дана прскали њих. У неким крајевима су тог дана практиковали обред
маик или гаик: младеж je ишла по селу с окићеним дрветом, честитајући
домаћинима долазак „новог лета“.
Код Ист. Слов, као значајан датум у календару може се поменути само
уторак у Томиној недељи после Ускрса, тзв. Радуница, главни задушни
дан у години. Код Белоруса, у Пиншчини, познат je још и уторак после
Тројица, који се називао Коњски ускрс (Конек! Вялiкдзень): тада нису
упрезали коње и у коњушнице су стављали свеће – „за здравље коња“.
Остали уторци у години познати су превасходно по гатању и неким предзнацима.
С. 555,556.
СРЕДА - дан у недељи, који се
често повезује с петком по томе што се у тим данима пости. У значајној
мери за ове дане важе исте забране, правила и предзнаци. По укр. представама,
среда je девојка, њу поштују пре свега девојке и жене, и њој се обраћају
за помоћ. Осим поста, у среда се поштовала и забрана „женских“ послова:
предења, ткања, шивења, такође често и прања косе, бријања (буг.).
Последице нарушаваььа ових забрана, по веровању, могле су бити врло
тешке, нпр. жена која би нарушила забрану прања косе, могла je постати
удовица (буг.); она која наруши забрану предења и шивења добиће грчеве,
заболеће je глава и сл. (укр. карп.), могу joj „изгорети деца у кући“
(буг.). За непоштовање поста и других забрана у среда, за разлику
од петка, није се могао измолити опроштај, пошто „нигде нема цркве
св. Среде“ (Лесковачка Морава). Уочи среда, као и петка, био je забрањен
однос међу супружницима. Бугари су сматрали да ће се дете зачето уочи
среда родити кусурлия (тј. с фалинком), а да су рођени у среда под
покровитељством Богородице; по бел. веровањима, човек који се роди
у среда биће срећан.
Среда се понекад сматрала срећним даном за почетак пољских радова.
Сељаци у Хомољу трудили су се да баш у среду почну орање или тог дана
макар једну бразду да узору, да би им сви каснији послови били успешни.
У околини Пожеге, било je cyпротно - среда су сматрали за баксузан
дан и избегавали су да тада било шта важно започну.
У току године од посебног значаја биле су среде у задушној недељи
и на белим покладама, када није требало месити квасни хлеб и радити
било шта у пољу (срп. беле среде); среда у четвртој недељи великог
поста: код Ист. Слов, су пекли посне хлепчиће у виду крста, које су
носили са собом приликом првог изласка на орање, или при првом изгону
стоке на пашу; код Срба, на средопосну среду су бројали jaja, која
je снела живина, верујући да колико je jaja до тог дана снесено, толико
ће у кући бити приплода стоке; трећа или четврта среда између Ускрса
и Спасовдана (пољес. сухие, громовые) (суве, громовите) празноване
су ради заштите од грома; четврта je позната и као Переплавная (препливна):
по пољес. веровањима, тог дана Бог или Богородица „препливавају“ реку,
и тек од тог дана могло се купати у реци; за среду у троичкој недељи
(ист. слов, кривая среда, срп. крива среда, буг. руса сряда) веровало
се да je опасан дан, када не треба ништа садити, jep ћe израсти "криво"
(срп.). Јуж. Слов, су се чували среда у првој недељи великог поста,
коју су називали Луда или Црна, и сматрали да прекршилац забрана које
су важиле за тај дан може бити кажњен епилепсијом (срп.) или безумљем
(буг.).
С. 508, 509.
ЧЕТВРТАК - дан у недељи који
се у народним веровањима тумачи превасходно као срећан и повољан (по
обележјима „мушки“ и „паран“) за разне врсте пољопривредних и кућних
послова; за њега je везан најмањи број забрана. Код Јуж. Словена,
он се често упоређује с понедељком, а код Ист. и Зап. Словена - с
уторком, за њих повољним даном у седмици. Од свих четвртака у години
највећи значај придаје се Великом четвртку у страсној недељи, с којим
je везан низ ритуала и веровања. Код Јуж. Словена, осим тога, посебно
се поштују наредних шест (негде осам) четвртака, када се забрањују
многи послови, посебно „женски“, као што су прање, умивање, шивење,
предење, плетење, ради заштите од грома и града. Бугари поштују такође
четвртак у Тодоровој недељи - првој недељи великог поста (буг. въртоглавият
четвъртък); Срби га називају Тодоров четвртак и верују, да се тог
дана појављује главни тодорац - коњаник на хромом коњу, кога су се
нарочито плашили.
У Пољесју се четвртак у ускршњој недељи назива Навский великденъ
(нави) и сматра се задушним даном (задушнице); тог дана се иде на
гробље, на гробове износе обојена jaja и друга ускрашња храна, уређују
се гробови; ноћу, верује се, мртви долазе у цркву и могу се видети
кроз прозор; поштује се строга забрана рада у пољу и у кући. У Русији
и на граничним територијама с Белорусијом и Украјином био je врло
распрострањен обичај помена „нечистих“ покојника (самоубица, обешењака,
некрштене деце, мртворођених и других превремено умрлих) у Семик,
тј. у четвртак седме недеље после Ускрса. По мишљењу Д. К. Зелењина,
овај обичај се јавио као продужетак некадашњих кодективних сахрањивања
прерано умрлих из сиромашних кућа. Четвртак у Тројичкој недељи у Пољесју
се назива Навская Троица или Русалкина Пасха; он je такође посвећен
мртвима. Овај четвртак (понекад такође четвртак пред Тројице и четвртак
у ускршњој недељи) сматрају се „сувим“ данима: тада се људи труде
да не плеве, да не окопавају кромпир у пољу, пошто све што je посађено
може усахнути; износе из куће одећу ради проветравања; овај (као и
четвртак у покладној недељи) називају „криви“: избегавају послове
у врту, да се поврће не „искриви“.
Ист. Словени су често на основу гласовне асоцијације везивали четвртак
за црве (рус. червь) и зато су се четвртком уздржавали од сађења или
брања поврћа или припреме меса, да се у њима не би запатили црви.
С. 578, 579.
ПЕТАК - дан у недељи, који се
у народним веровањима доводи у међусобну везу с недељом и поштује
као сећање на „страдања Господња“; често се повезује са средом („посни“
дани); дан строгог поста и уздржавања, пре свега од „женских“ послова
- предења, ткања, шивења, прања рубља, купања итд. Практично сваки
петак у години сматран je за опасан дан, а посебно строго су поштоване
забране и препоруке у петак уочи великих празника. То се чинило „ради
здравља“, често по завету из захвалности за избављење од болести или
несрећа (мак. Радовиш), a такође и из страха од казне због нарушавања
забрана. Ако дете окупају у петак, веровало се, може се разболети
од "сушице"; ако се тог дана отресу плодови с воћки и уопште
ако се плодови скупљају, воћке ће се осушити (пољ.); ако жена преде
у петак, "трнуће" joj руке, а у хлебу испеченом у петак,
појавиће се крв (укр. карпат.), или ће домаћици изгорети преслица,
a њу саму однети ветар (укр.); ако се у петак једе овчји сир или пије
млеко, овце ће престати да се плоде (хрв.). У Бугарској се мушкарци
нису бријали у петак, а жене нису прале косу, „да не постану удовице“;
у Пољесју су постили „да их не погоди гром“; нису плевили башту „да
je не бије град“; нису прели, да не би повредили очи, „на оном свету
у уста и у очи улазиће им вретена“, „доћи ће Петка - пробошће те вретенима“
и сл. У петак су се чували да било шта дају из куће, посебно млеко,
сир, маслац, вуну, уопште производе животињског порекла – „да вуци
не би на падали стоку“, а то се односило и на ватру с огњишта (срп.).
Код свих Словена великим грехом се сматрало нарушавање табуа супружничких
односа у петак у ноћи и у среду.
Петак, као и среда, „несрећан“ je дан; у петак су избегавали да почну
било какве важне послове, верујући да je „петак - слаб почетак“ (хрв.,
исто и пољ., словач. и др.), посебно се то тицало прстеновања и венчања
(хрв. о. Брач). Ако у петак почне киша, она ће падати целог дана,
три дана, пет дана или ће падати до следећег петка (срп. Сврљиг).
Ако Божић падне у петак, тада ће у наступајућој години умрети много
жена, посебно породиља (срп.), или ће уопште то бити несрећна година
за људе и стоку (крагујевачка Јасеница); ко се у петак смеје (пева),
тај ће у неделу плакати (општеслов.). По сев. руским веровањима, ако
у сну у петак ноћу неког изгубиш, онда се "у тој години нећеш
удати" (вологод.).
У исто време, у неким словенским крајевима, петак као дан у недељи
сматрао се и срећним даном. Тако су се у Полесју трудили да посеју
жито у петак, да тог дана први пут истерају краве на пашу, да насаде
квочку на jaja, да почну изградњу куће и сл. Таква схватања се срећу
и у срп. Мајевици и на Косову, за разлику од других крајева Србије.
Често се петак сматрао повољним даном за магијску заштиту од вештица,
урока и других недаћа.
Персонификовани лик Петке познат je свим Словенима; народна св. Петка
(често и св. Недеља) изједначава се са хришћанском св. Параскевом
Петком и с Богородицом; с друге стране, у лику Петке нашао je одраз
претхришћански култ богиње Мокош; код Ист. Словена Петка се доводи
у везу и с персонификованом Срећом. По јужнословенским веровањима,
св. Петка je мајка или сестра св. Недеље: „Света Петка - Недељина
je мајка“ (срп.), „Света Петка се сматра сестром св. Недеље“ (Ђевђелија).
Македонци су веровали да je св. Петка осветољубива, зато су се чували
да раде у петак; ако би ипак радили, онда су се уздали да ћe их заштитити
св. Недеља, која „проштева“. У недељу и у петак било je забрањено
да се пере рубље, „јер би, по народном веровању, кукале св. Петка
и Недеља“ (Јадар, ГЕМБ 37: 338). Како се веровало, св. Петка би жене
које су je поштовале обавештавала о крају њиховог живота, а када би
оне умирале, Петка би ишла око куће и гласно плакала (укр. карпат.).
Сходно карпатском казивању, Петка je жена „с ногама као у гуске“,
с огромним грудима које пребацује преко рамена (таква обележја често
се приписују ист. слов. русалки и неким другим митолошким бићима);
Петка долази жени која je, супротно забрани, у петак потапала рубље
у цеђ, и прети joj казном - жена се спашава тако што викне: „Ох, Петка,
Осијанска гора je у пламену!“, после чега Петка дрекне: „Ох, тамо
ће моја деца изгорети!“ и похита у гору (укр., карпат. МУРЕ 1900/3:34).
По буг. веровањима, Петка може узимати облик змије и појављивати се
у кући у којој je жена нарушила забране (зап. Бугарска).
У песмама-легендама, казивањима из живота и веровањима, Петка се
жали да je људи не уважавају и да je повређују тиме што у петак преду,
шију, перу, пеку хлеб, стављају рубље у цеђ, певају, играју и сл.
и самим тим „боду je вретенима“, „преду њену косу“, труне joj очи
поздером из пређе, мокре на њу, посипају je пепелом итд. У католичким
традицијама аналогна својства и радње често се приписују св. Луцији.
Код Словена, као и код других народа Европе, широко je распрострањен
средњовековни апокриф о 12 петака, које треба поштовати строгим постом;
нарушавање тог захтева сматра се тешким грехом и кажњава се најсуровијом
казном: кривца стиже изненадна смрт, он се утопи у мору, изгори у
ватри, погине од грома и сл. Овај сиже нашао je одраз у песмама-легендама,
усменом приповедању и веровањима. По укр. веровањима, после шестог
од 12 петака, Петка се јавља човеку у сну и казује му половину онога
што ће му се десити; после дванаестог петак, она му открива целокупну
његову будућност.
У Херцеговини 12 петака у години сматрани су "варовним",
тј. опасним данима (варовни пеци); код Бугара, они су називани црни
(черните петъци), при чему су се нарочито плашили петак у Тодоровој
недељи, у Русалној недељи и средопосној недељи, које су називали зле
сестре; састав ових 12 петака, који су се посебно поштовали, није
се подударао у разним локалним традицијама. Осим њих, у народном календару
су поштовани и обележавани посебним ритуалима, забранама и прописима
Велики петак (општесл.), девети (понекад и десети) петак после Ускрса
(ист. слов.), задушни петак (задушнице), код Срба - бели петак (када
се није радило, да град не убије усеве), биљани петак пред Ђурђевдан
(тог дана су скуплане лековите траве) и др.
Код православних Словена у значајне празнике спадају дани св. Параскеве
Петке (28. Х/10. XI), Параскеве Српске, срп. Петковица, буг. Петковден,
Света Петка (14/27. X), a такође Петка Трновска (26. VII/ 8. VIII).
За ове дане забране су углавном везане за „женске“ послове.
С. 423-425.
СУБОТА - дан у недељи који се
у народној традицији најчешће асоцира с поменом умрлих; код Јуж. Словена
често се назива дан мртвих: буг. мъртвешки, мъртовски ден, срп. умрли
дан. Код Јуж. Словена обично се повезује с уторком и добија негативно
вредновање као опасан и неповољан дан. По буг. веровањима, у суботу
не треба прати, да сапуњава вода не би мртвима ушла у очи; не треба
шити и кројити одећу - онај који je буде носио, умреће; Срби су се
трудили да у суботу не отпочну никакав озбиљан посао, избегавали су
да праве свадбе и сл. Македонци такође сматрају суботту лошим даном,
када људи „не воле чак ни да умру“, када се остварују ружни снови
и сл. Бугари су посебно поштовали суботе у марту (белите или мартените),
уздржавали се од прања рубља, туцања тучком у ступи и других ударања,
да би спречили летњу градобитину. Изнимно, субота може добити и повољније
вредновање од осталих дана у недељи, уп. срп.: „Сви су дани од сребра
љевани, а субота сва од сува злата“ (ГЕМБ 48:221).
Онима који су рођени у суботу (људима и животињама, посебно псима),
придавана je способност да могу видети умрле и контактирати с оностраним
светом (Буг. пирин.), да могу да препознају вештице и друга митолошка
бића, да терају чуму и друге болести, да се преобраћају у змајеве
(буг. Пловдив). Срби су људе рођене у суботу навивали суботњаци, сматрали
их видовитим (Бољевац) и веровали да им не могу нашкодити ни хала,
ни чума, ни вампир (Тимок). Њих су сматрали „срећним“, али некада,
и супротно, сматрали су да суботња деца „неће дуго живети“ (срп.).
Код Ист. и Зап. Словена, субота се такође повезује с уторком и сматра
срећним, повољним и „лаганим“ даном, погодним за почетак пољских радова,
нпр. орања (сев.рус.), жетве (пољ.), за склапање брака (пољ.) и др.
Ипак, у Пољесју у суботу су се уздржавали од већине „женских“ послова
нису сневали, кречили зидове, клали живину, нису рубље стављали у
цеђ и сл., с мотивацијом да je у суботу „свет основан“. Украјинци
на Карпатима су страховали да се у суботу не разболе, верујући да
у том случају неће оздравити.
С. 517, 518.
НЕДЕЉА - дан у седмици, супротстављен
осталим данима као празник. У већини словенских језика и дијалеката,
назив овога дана потиче од израза са значењем „не радити, не делати“.
У руском (из црквенословенског) називу воскресеьне утврђено je сећање
на дан Васкрсења Христовог. По српским веровањима, свака недеља je
„мали Ускрс“ (Нед. ГОС: 166). Заједно са средом, суботом, а у неким
језицима и петком, чини серију „женских“ дана; додељена joj je женска
симболика и персонификована je ликом св. Недеље. Посебна блискост
недеље и петка објашњава се хришћанским мотивом који повезује дан
смрти и дан васкрсавања из мртвих. Уп. срп. „Св. Петка je Недељина
мајка“.
У народној традицији, недеља je сакрално време, посвећено Богу: срп.
божји дан, пољ. дијал. dzien bozy, šwie.ty dzien, укр.карпат. божа
недгля. У недељу су одлазили у цркву, на света места, изворе, дрвеће,
камење; сматрали су да je тај дан посебно повољан за магијске начине
лечења, предсказивања итд.
Свуда je важила забрана привредних и домаћих радова у недељу, која
обично ступа на снагу још у суботу, a престаје тек у понедељак по
изласку сунца. Кршење забране сматрано je великим грехом. Код Хрвата,
забрана je тумачена тиме што „сви свеци имају руке, а Недеља их нема,
зато je грех радити“ (Коса Ивчевић). Посебно строго забрањивано je
предење и ткање; уочи недеље пређа и прибор за предење нису се смели
остављати тако да се виде, јер се сматрало да св. Недеља долази ноћу,
па се жали како жене које не поштују забрану „преду њену косу“, како
je "боду вретенима“, (ист. слов.) итд. У српској средњовековној
поуци садржана je и забрана кројења одеће у недељу: „Аште в недељу
скројиши, не буде ли среће и с великом их бригом и страстију издреши“
(Радојчић Ђ. Сп., Развојни лук српске књижевности, Нови Сад, 1962:213).
У Црној Гори су, чак, избегавали и да удену конац у иглу недељом,
да не би искварили вид. Женама je такође забрањивано да перу рубље
у недељу (Јадар), да се чешљају, јер „скраћују живот мужевима“ (Босна)
или „их лишавају косе“ (укр.), да перу косу. У Украјини, у Купјанском
срезу (Харковска губернија), сматрали су да je велики грех сећи нешто
секиром: чак ни иверје нису смели да секу, него су га ломили. Веровали
су да ће се цепаница, одсечена у недеља, после седам година сама запалити
и изгорети. У зап. Белорусији у недеља нису смели чак ни да избацују
пепео из пећи, сматрајући да то може довести до појаве ваши. Великим
грехом je сматрано и оштрење ножева у недељу, јер би то значило „престругати
ланац на коме седи Луцифер у паклу“ (Fed. LB. 1:255).
Истовремено, у недељу није забрањивано чак ни обављање неких ритуалних
и симболичких облика радњи, на пример, прво орање, сетва, прво истеривање
стоке на пашу, полагање темеља за градњу нове куће, итд. Није забрањиван
такође ни рад у корист оних којима je то потребно - удовица, сирочади,
болесника (моба итд). Није сматран грехом ни изнуђени, неопходан рад
за спашавање летине, стоке, итд.
Украјинци из околине Полтаве су настојали да управо у недеља насаде
квочку на jaja; Лужички Срби су сматрали да je у недељу „добро одлучити
теле од вимена“.
Позитивна оцена недеље одражена je у веровањима о срећној судбини
оних који су рођени тог дана: они ће бити срећни и дуговечни (луж.,
пол,.). У Пољској су сматрали да човек рођен у недељу (niedzielak)
поседује дар да види умрле и комуницира с њима. Међутим, у околини
Холма су сматрали да, у складу са етимологијом, такви људи бивају
лењи. Срби их такође сматрају лошим радницима. По буг. представама,
рођени у недељу морају волети читање, постаће учитељи или попови.
По укр. веровањима, уочи недеља je било могућно онеспособити вештицу:
треба прићи слепом зиду њене куће, окренути се, дунути, пљунути три
пута и „показати joj шипак“ (ХСб 1894/2:288).
Знатно ређе се наилази на негативну оцену недеље: по луж. представама,
онај ко се у недељу разболи, неће оздравити; Пољаци верују да су утопљеници,
који бораве у вировима, посебно активни недељом (замојск.).
У народном календару, у најпоштованије недеља спадају: Светла недеља
(Ускрс), Томина недеља, Тројице, Сиропосна недеља (Покдаде), Цветна
недеља. Срби недељу у "младој" недељи, односно, у првој
седмици младог месеца, називају варовни дан, тј. опасан, страшан дан:
боје га се више од других дана, па се плаше и хлеб да месе. Белоруси
тог дана настоје да не пропусте црквену службу и посебно строго поштују
забрану рада - чак не одлазе ни у шуму по печурке, док других недеља
могу и да пласте. Истовремено, управо тога дана су настојали да почну
јесење орање (Горња Пчиња), да закључе побратимство. Девојке су младе
недеље гатале о суђеноме (гатање).
С. 375, 376.
*Текст
представља обједињене текстове, иначе појединачне одреднице о данима
у недељи у делу "Словенска митологија; Енциклопедијски речник".
Наслов "Дани у недељи; обичаји и веровања" је дало уредништво
"Свевлада".
