Моћна Римска Империја, која је још 229. године пре Христа почела своја освајања Илирика и која је већ од цара Августа господар Балканског полуострва, оставила је и овде, као и на другим странама, у току од неколико векова, дубоке трагове своје државнс културе.

Римсколатинска култура померила је, пре свега, дотадашњи утицај грчког језика. Раније, тај утицај се осећао не само на истоку, у Македонији и Тракији, него и на најзападнијим тачкама Балканског полуострва. Грчку културу одржавале су старе њихове колоније: Аполонија (Појани код Валоне). Епидамнос--Дирахијум (Драч), Лисос (Љеш), Епидаур (Цавтат), Коркира Негра (Корчула), Иса (Вис), Фарос (Хвар). Трагуријон (Трогир), Епетијон (Стобреч). У Сиску је чак остало грчких натписа и много спомена о Херакловом култу. Новац у нашим крајевима био је понајвише грчки; драхме и хемидрахме из Аполоније и Дирахија ишле су не само дубоко у унутрашњост, у средишњу Босну, него чак и преко Дунава у Ердељ. Илирски краљеви кују новце са грчким натписима. Грчких становника било је у свим важнијим местима. као Салони, Нарони, Сирмију, Сингидунуму. У религији продире култ Хермеса, Пана, Артемиде и Нимфе. После римског освајања грчки језик је потиснут, и у вековима после Христа, он је у тим крајевима готово сасвим нестао.

Освојивши ове области, Римљани су се одмах дали на то да их што боље обезбеде за себе. Убрзо се стварају на свим стратешки важнијим местима градови и гарнизони и уводе се добре комуникације. Са римским гарнизонима иде упоредо и колонизација земље, која постаје трајнија уколико је војничка служба у овим крајевима наследна. Први низ тврђава настаје са далматинске стране, одакле је почело и прво продирање. Са друге стране, у касније време, ширио се римски елеменат и дуж Дунава, стигавши тамо деломично из Јадранског приморја, а деломично из Македоније. Уз активне војнике, у тим логорима и око њих било је много ветерана, који су, одслуживши војску, остајали у земљи као трговци, занатлије, посредници итд. и који су, нарочито, ширили утицај Рима.
Врло брзо су, још за првих царева, изграђени војнички путеви. Један пут, настављујући се на талијанске, ишао је од Истре све до Скадра, са једним краком за Сисак, другим од Салоне ка Сави и трећим од Нароне ка Дрини. Поред Саве ишао је велики пут од Љубљане и Сиска ка Сирмију и даље до мора, хватајући споредним путевима главна места појединих области. Осим.тих главнијих путева, било је много краћих и споредних, који су служили локалним интересима, као пут Нарона— Невесиње или Епидаур—Травунија. Посебно важан пут беше чувени Игњатијев пут („via Egnatia"), који је спајао Илирик са Македонијом и Тракијом. Почињући из Драча, тај пут је водио преко Охрида и Битоља у Солун и служио корисно све до новог века. Главни војнички пут, „прастара артерија" од Дунава до Цариграда, био је израђен већ 69. године. Водио је Моравском долином и Нишавом у Софију, а отуда, преко такозваних Трајанових врата, долином Марице. Тај пут, широк око шест метара, поплочан великим полигоним камењем или набијен песком (отуд назив калдрма —χαλός δρόμος), ишао је обично у правој линији. Ознаке су обележавале миље (mille passuum), са дужином од 1482 метра. Уз пут су биле станице за преноћишта (mansio) и за измену коња (mutatio), какве се још спомињу у Русији. За чување путева и јавну безбедност подизана су мала утврђења (castella, praesidia) или куле (turres). Од Београда до Цариграда била је 31 станица, 43 места за измену коња и око 670 миља. На такозваним Трајановим вратима, на том путу, била је административна подела Истока и Запада. Тракија је потпадала под префектуру Истока, а читаво остало Балканско полуострво под префектуру Илирика.

Главно место на западном делу Полуострва била је Салона (Солин). За време цара Диоклецијана, који је почео ту у близини да подиже свој величанствени двор, град постаје једно од првих места читаве државе. Порфирогенит каже да је био велик готово као пола Цариграда. Спомен на Диоклецијана (цара Дукљана), који је и умро ту (313. године) и био сахрањен у свом маузолеју, претвореном после у стону цркву, очуван је у народу оног краја све до данас. Салона је била административно средиште целе простране Далмације, која је хватала до Колубаре, и једно од главних трговачких мeста. И остала читава обала Јадранског приморја беше густо засејана мањим и већим колонијама и градовима. од којих су многи, иако настали пре Римљана, добили постепено латински карактер.

Део Диоклецијанове палате данас. Фото: Анте Верзоти

Почињући од границе Провинције Далмације, од Албоне (Лабина) и Фланоне, и од Тарсатике (Трсата), на раскршћу путева за Далмацију и Сисак, већа насеља се углавном држе обале: тако: Сениа (Сењ), Енона (Нин), Јадер, Јадера (Задар). Трагуријум (Трогир), Нарона (Вид код Метковића), која је била на пловној Неретви као и Онеум (Омиш) на Цетини. У унутрашњости, на реци Крки, развио се главни град Либурније Скардона (Скрадин), у коме је било седиште једног од три далматинска округа и у коме се одржавао сабор (concilium) северне Далмације. Осим тога, важна места y унутрашњости беху: Асерија (Подграђе код Бенковца), Нединум (Надин), Бурнум (Шупљаја Црква), Варвариа Еквум (Читлук код Сиња). Промона (Тепљу), Нове (Руновић), Municipium Magnum (Баљина Главица), Сикули (Бихаћ, код Каштел Новог), Pons Tiluri (Триљ), Municipium Salvium (Грковци код Ливна). Bistue Vetus (Варвара код Прозора), Bistue nova (Зеница). Стари град Далмата, Страбонов „велики град" Делмијон, Делминијум, сачувао је своје име до данас, Дльмьно — Думно, Дувно.

На југу од Нароне стајао је Епидаур (Цавтат), средиште јужног далматинског округа. У источној Херцеговини постојао је неки стари град у Потоцима код Мостара и значајан град код Стоца. Велико римско утврђење беше Могорјело код Чапљине. У источној Босни зна се да је нека колонија — colonia Ris. . . — идентична са Рогатицом и да је била једна још ближе неодређена колонија у Сарајевском пољу. Домавија, Домавијум код Сребренице беше једно од најважнијих рударских места целе римске државе у овим странама. У Боки Которској најважнији град и понекад седиште илирских краљева беше Ризон, Рисиниум (Рисан); а онда Агрувијум — Грбаљ, Батуа, Будуа (Будва). У Дукљанском приморју важан је Улциниум (Улцињ) и најјужнија тачка Провинције Далмације Елисос, Лисос, Лисум (Љеш). Отуда је један пут водио до унутрашњости према Нишу.

У Покрајини Превалитани беше главно средиште старе Илирске државе, Скодра, до које се долазило воденим путем уз Бојану. Према Ливију, то је била „arx munitissima" и ванредно цењена по свом стратешком значају. Друго важно место била је Доклеа код Подгорице, по којој је читава област добила назив Дукља. Ту је живело илирско племе Доклеата, „Princeps civitatis Doclatium". Неки Кајо Епикадијес сахрањен је у Салтуи, у данашњим Вилусама на Грахову. Стари илирски град је и Метеон, Медеон (Медун). На југу је све време био од великог значаја Епидамнос-Дирахијум (Драч).
Лика и Крбава имају, исто тако, много старих насеља. И само име Лике старог је порекла. Град `Αλονψοί биће вероватно приморска Лопсика, а 'Ορτορελγται,. — Ortoplinija, Ортопула биће идентична са Стиницом. Друга важнија места су ова: Вегиа (Карлобаг), Монетиум (Бриње), Арупиум (Прозор код Оточца). Преко подручја Јапода у овој области римска насеља нису била јаче развијена. Главни град Јапода Метулум (Муњава код Огулина) пропао је приликом римског освајања. На извору Привилице код Бихаћа налазило се народно светиште Јапода. Од свих места унутрашњости најзначајнија је била Сисциа (Сисак), средиште Покрајине Савије. Он је био стециште многих путева и значајно место бродарства на Сави. Тип старих савских чамаца очуван је у јединственом преисторијском примерку у сарајевском музеју. Због великог трговачког значаја, Сисак је имао и своју ковницу новца. Остала важнија места су ова: Андаутонија (Шчитарјево), Сервициум (код Градишке), Aqua Viva (Вараждин), Aquae Jasae (Вараждинске Топлице), Марсонија (Мрсуњ код Славонског Брода), Цибале (Винковци), из кога беху родом два цара, Валентијан I (364—375) и његов брат и сувладар Валенс (364—378), затим Мурса (Осек). Од других мањих места на Дунаву и око њега важнија су: Корнакум (Сотин), Кукнум (Илок), Титобургум (Даљ), Бонониа (Баноштор), Рициум (Сурдук), Акуминкум (Стари Сланкамен), Басиане (Петровци код Руме), које је добило име по Басијану, сину Септимија Севера.

Главно место источне Паноније бeше Сирмиум, Сирмиј (Митровица), по коме је читава суседна област добила своје име Срем. Поставши колонија већ од времена Флавијеваца, он се током III—VI века развио у важну световну и црквену метрополу. Ту се налазио леп царски двор, амфитеатар, ковница новца и оружја. У Сирмију је 282. заглавио у војничкој побуни цар Проб, који је, да би запослио војнике, наредио да се саде виногради по Фрушкој гори и даље ниже око Смедерева. Према Сингидунуму, на ушћу Саве у Дунав, дизао се Таурунум (Земун).

Макета Сирмијума. Фото: www.digplanet.com

Одавно, у свој историји Балкана, место данашњег Београда било је од вeликог значаја, због свог стратешког и привредно важног положаја. Његови први оснивачи, келтски Скордисци, створили су од њега тврђаву, а Римљани су га после развили, сместивши ту главни логор једне легије. У Сингидунуму се родио цар Јовијан (+364); ту је било седиште аријанског епископа и једног аријанског сабора (366. године). Код Ритопека беше Трикорниум, град племена истог имена; у називу Врчина очувало се име светишта богиње Орције (sacrum Orcinum ); даље, на исток Винцеја (Смедерево), према коме се налазила Константиола, Констанциа (Ковин). Врло важан је био Виминациум (Костолац), са својом ковницом новца и пристаништем за речну флоту. Ту је 196. године Каракала био проглашен за цезара. Одатле је скретао дунавски пут за Цариград.

Остала места око Дунава беху: Ледерата (код Рама). Пинкум, Пек (Велико Градиштe), Егета (Брза Паланка), Акве (Прахово), у византијско доба владичанско средиште, са већим обимом, Маргум (Орашје код Дубравице). Horreum Margi (Ћуприја) био је највећи град у унутрашњости Мезије, управо на граници Дарданије. Арсена је Ражањ, а Praesidium Pompei Нерићeв Хан код Алексинца. Наисус (Ниш), родно место цара Константина Вeликог, стециште шест разних важних путева, имао је одавно врло велик прометни значај, и стога је одувек, све до наших дана, био тражен и нападан. Од Ратиарије (Арчера) према Нишу, и од Прахова према Ћуприји, водили су путеви од Дунава у унутрашњост и њих су Словени при својим упадима често употребљавали. Стога је тамо цар Јустинијан подигао и обновио 27 градова и тврђава, бранећи линију Тимока.

У западном делу Србије римских места од већег значаја није било. Далматинско-мезијска погранична област хватала је углавном око Губеревца и Рудника; извесни рудници (Мајдан и Парлози, Рудник, Стојник) припадали су Далмацији. Спомиње се неки римски муниципиј Маl . . . (Malavicus?) у Висибаби код Пожеге. Повећe римско насеље налазило се, чини се, и у Плевљима.

Од Ниша прeма југоистоку и југу беху Скупи (можда Злокућани код Скопља). Цар Јустинијан, који се родио у близини те вароши. у селу Таурисију, подигао је Скупи на ранг македонске метрополе, давши јој латински назив Justiniana prima. Јустинијан је поделио Источни Илирик у две црквене области, Дакију и Македонију. Овој другој одређено је средиште, заједно са политичким, у Скупима (535. године), а у област су јој спадале: Горња и Доња Мезија. обе Дакије, Превалитана, Дарданија, најсевернија покрајина Македоније, такозвана Macedonia salutaris, и један део Паноније. После 602. године нема више никаквих вести о тој Архиепископији, а „политичко тeжиште из Јустинијане Примe се поново премешта у Солун". Очигледно је да је то било повезано са надирањем Словена. Прокопије јe казивао за тај град да је био ванредно украшeн храмовима, дворовима, тржиштима. И стару варош Улпијану (Липљан) Јустинијан је удостојио своје пажњe, обновио је и дао јој име Justiniana Secunda. Обадва та имена су остала само у званичној црквеној титулатури, а у самом народу одржала су се старија имена све до наших дана: Скопине, арнаутски Шкуп, турски Ускуп и Ушћуп. Од Скупи према jугу нема нарочито великих римских насеља. Већ је Момзен приметио да „никад није свуда кроз македонску унутрашњост кренуо енергичан покрет градског развоја; удаљенији предели једва су, бар стварно, изишли из сеоског реда". Од интереса је важно и велико гранично место Стоби (код Грацког). где се сада врше систематска ископавања, Хераклеја Линкестис (Битољ), звана понекад и Пелагонија, и Лихнис, прозван после Ахрис (Охрид). Охрид је био порушен у борбама приликом сeоба народа и већи значај добио је тек у словенско доба. Јужније беху Едеса (Воден), некад престоница македонских владалаца и Бероја (Верија, Караферија, Бер), једна од првих хришћанских епископија Балкана, где је проповедао сам апостол Павле. Једно време тај град је био такмац Солуну, најважнијем граду византијске државе после престонице. На путу између Скопља и Градског налазила се језичка и културна граница између латинскe и грчке домене.

Немајући увек довољно војске на расположењу, да би спречавао све навале варвара преко Дунава, Јустинијан је почео да подиже и обнавља старе римске градове и тврђаве, да уместо живе људске снаге поставља тврђаве-бранике и да разређеним посадама да бољу заштиту и више могућности за отпор. Римска насеља ишла су, углавном, понајвише уз морску обалу и дуж великих пловних река, а насеља у унутрашњости или су се развијала на главним стециштима путева или су потицала од старог домаћег становништва. Средиште Балкана нема ни упола онолико насеља као периферија; систем градског развоја био је, војнички схваћен, као повезан лимес, који је са периферије, са мора, и природних комуникација продирао према Дунаву и у унутрашњост. Тај систем је добрим делом задржао и Јустинијан, само је место офанзивног имао код њега дефанзивни карактср. Иза римске линије дунавских тврђава Јустинијан подиже још један низ утврђења, слабијих, али корисних, и осигурава пажљиво и бокове да противнику учини што тежим продирање према престоници.

Прокопије, савременик и историчар Јустинијанов, у свом делу ''О грађевинама'' подробно наводи то подизање градова. Оно је почето већ првих година Јустинијанове владе. али се осећа тек средином VI века, када Хуни и Словени не могу да продиру са трачке стране, него из Паноније. Осим свог родног краја, Јустинијан је нарочито утврдио главна места унутрашњости, Ниш и Софију, где су се стицали многи путеви. Уз дунавску линију подигоше се стражаре и утврде: сва места су имала бити ограђена рововима и насипима, уколико се не би доспела обновити стара утврђења са кулама и зидовима. Те грађевине нису биле увек солидне: подизане су журно, од материјала који је био при руци, и без икаквих других осим стратешких циљева. ''Мањи замкови имају на угловима четири округле куле, веће вароши четворо-шесторо или осмоугаоне куде од три боја. Тај тип се лако распознаје у хемским земљама. Северни зид Сердике (Софије) са округлим кулама скрпљен је од старог материјала, са грчким натписима из ранијега доба Царства, олтарима трачких божанстава и надгробним камењем. Замак (Кулина) Равна у долини Тимока са округлим кулама поправљен је од темеља материјалом римских камених грађевина и натписа. Исто тако, и велика већина споменика из Виминациума није нађена у првобитном положају, него су узидани у стенама великог замка, који је подигнут од камења старе вароши.

Од Сингидунума (Београда), који је био прилично запустео, Јустинијан поново направи град „славним и достојним причања". У близини Београда подигао је и град Октавон, а уз Дунав сазида и обнови читав низ градова, међу којима Ледерату код Рама и Пинкум. Број мањих градова и стражара пео се на стотине, а служили су колико за одбрану толико и за збегове сеоског и незаштићеног света. У самом тимочком крају, у подручју тврђаве Акве (Прахова) било је 37 таквих градова и стражара, сам чувени Гамзиград изгледа да потиче из тог времена: од Сингидунума до илирске границе било их је 39, а до ушћа Дунава 80. Чак у Македонији и Дарданији подигнуто их је и обновљено 127. Страх од провала ширио се по свој Царевини, а ради рђавог искуства и потребе да се не веже оперативна војска утврђивао се не само север него и средина Царства, па чак и југ са Епиром и Тесалијом све до класичних Термопила.

Према Словенима служиле су за одбрану нарочито утврде око Силистрије. Словени, који се „стално прикрадају и потајно нападају оне што туда иду, учинили су тамошња места несигурним", казује за њих Прокопије, описујући градње у тим крајевима. Због словенских провала и пљачкања била је сасвим запустела тврђава Улмита, коју Јустинијан подиже из темеља, да би, како се вели, онај крај „био слободан од словенског насртања и заседе". Тај систем Јустинијанових тврђава у Добруџи хватао је до Тулче и Дунавеца (Халмириса).

Али, те тврђаве нису ипак биле од веће користи. Њихов велики број ишао је на штету солидности. При навалама Словена, Бугара и Обра брзо су падале. Ни изглед им није био од већег утиска, и врло добро је примећено да се ниједан од тих градова није одржао у народној успомени са Јустинијановим именом онако како је случај са грађевинама цара Трајана. Филипа или Константина. „У рушевинама градова и тврђава није још нађен ни један једини натпис који би овековечио славу великог градитеља Јустинијана." При подизању тих градова учествовали су сви они народи који су живели око Дунава; њихових трагова има доста у топономастици VI века. За готска и друга германска насеља карактеристични су називи: Маребург, Стилибург, Бургонобор и др. Неки називи су всроватно и словенског порекла, нарочито за места, за која се изричито всли да су наново подигнута (φρούρια νέα). Упадљиво је, истина, да тих вероватних словенских назива има и на југу, у Епиру, средином VI века, где се, иначе, у то доба не би могли очекивати. Такав је, на пример, назив Долебин (Δολέβιν), који је, очевидно, у вези са словенским племеном Дуљеба, Долеба. У Бугарској би можда могле бити словенског порекла Стене (Ετένες). Чисто словенски карактер има Скапљицо, Скопљице (Σκαπλιςώ), за које се изрично каже да је „ново". Исто је тако нашег типа у подручју Ниша назив „Врачишта" (Βράτσιδτα). „нов град". Ти називи могли су потицати било од војничких најамника у византијској војсци, било од словенских досељеника, који су ту остали са пристанком византијских власти.

Многа од старих места страдала су за време свих ових најезда током IV—VII века. Највећи део је, ипак, пропао у VI и почетком VII века, када су Словени сами. или у заједници са другим народима, упадали у Византију да се окористе пљачком из тих старих и богатих места. Доклеа, Епидаур, Нарона, Салона, Агрувијум, Мурса, Сингидунум, Виминациум и други знатни градови пропали су заувек баш приликом упада Словена. Њихово разбегло становништво није се више враћало на стара огњишта, осим у стратегијски важни Сингидунум, него су избеглице, после, у близини старих места подизале нова: Подгорицу, Дубровник, Котор, Сплит, Осек. Ипак, било је доста старих градова који су се и одржали: то беху нарочито они који су се налазили на мање изложеним местима. Значајна чињеница јесте та да је добра половина ових насеља задржала своје старе називе.

Даље, упадљиво је да главне реке на нашем подручју нису славизиране — Дунав, Сава, Дрина, Неретва, Лим, Сана, Босна, Тара, Вардар, Тимок и др. — и задржавају своје старе несловенске називе. Предсловенски називи су и великих планина и карактеристичних коса и локалитета, као: Промина, Динара, Мосор, Лапад, Бргат, Клисура, Дурмитор, Вележ, Родопа, Балкан. Комови, Чакор и други. Међутим, доста планина носи ипак словенске називе, као Проклетије, Хум, Рудник, Бјелашница, Буковица, Вучја планина, Мокра гора, Медведник и друге. Називи острва у Јадранском мору готово су сви наслеђе старине: Курикон — Крк, Фарос — Хвар, Братиа— Брач, Паг, Постумиана — Пашман, Љруба — Раб, Мелита — Мљет и слично. На целом Балканском полуострву очувани су све до данас и романски називи. Чувена планина Романија у Босни најбољи је пример за то. Имамо и села Романе, Романовце и слична. Чак и име манастира Риња дериват је Романа.

Највише нспосредно примљених иазива места има у Приморју и око Дунава, где је романска култура била најинтензивнија: понегде су стари облици славизирани наставцима или аналогијом са неком сличном народном речју, и то обично из вулгаризованих и дијалекатских облика. Од племена Јадесина постали су и Јадера и Јадер, и назив Јадран и Задар на западу и Јадар на истоку; од племена Делмата и Далмата постала је са чистим вокалом Далмација и са вокалним Дльмно Думно, Дувно, а мало сложенијим процесом Гламоч од Дламоч. Има извесних метатеза у примању назива места, као Скардона — Скрадин, Сирмиум — Срем или Тилур — Трилур — Триљ. Иначе је преузимање било доста непосредно: од Сениа — Сењ, Трагариум —Трогир, Доклеа — Дукља, Медеон — Медун, Скодра — Скадар, и сл. Понекад се назив старих места очувао у неком малом споредном локалитету. као од Нароне — Норин или од Марсоније бара Мрсуњ. Има и примера да су називи извесних места узимани не по номинативу. него по другим падежима. Цеље је дошло не од Целеја. него од Целеје; Аd musculum дало је Омишаљ. Од вулгарног Σιο Παλατι дошло је вeроватно 'Ασπάλαυον =Aspalato=С—плћть. Сплит. Тако је од вулгарног грчког τιρ την πόηιν дошло Истампол и Стамбол. Од саме ознаке старе градске општине civitas очувано је цьвьтать — Цавтат. Од Castra romana имамо у Срему имe Костроман.

Стара романска култура очувала се најсвеснијe у Приморју, где је читаво време одржаван непосредан додир с Италијом као матицом тe цивилизације. Унутрашње романске колоније, ма колико да су имале утицаја на општу културу околног становништва, нису могле да читавој земљи дају потпуно своје обележје. као оне приморске и као донекле дунавске. У унутрашњости је, осим тога, било и више утицаја источне грчке културе и грчког језика, који су спречавали апсолутну превласт латинског. Граница између та два језика ишла је, отприлике, од Љеша. испод пута Скадар—Призрен на Липљан и Скопље, па отуда према Софији. Линија око ових места била је са помешаним утицајима. Латински је понегде ишао и преко те зоне, али није био јаче интензивности. Иначе, утицај латинског био је врло велик. То је био званичан језик државе и као такав уведен готово у сву администрацију. Сами византијски цареви подржавали су га у званичним актима својим ауторитетом. Оснивајући Скупи, Јустинијан га назива „Јустинијана прима", и Прокопијe мора да тумачи својој публици како то има да значи „прва". Латински је, исто тако, био и језик војскe, у којој су служили сви народи Царства и на њему се споразумевали, као недавно немачким у Аустрији.

Преко војске и логора продирао је латински језик у народ. Латинска команда остала је првих векова чак и у византијској војсци. У Далмацији се у латинској култури био развио чист романски језик, са много архаичких елемената, очуван готово до наших времена. Румунски, у источном делу, мало млађег типа, исто тако је продукат латинске културе. Чак и арнаутски, једна врста лингвистичких петрефаката, готово је у знатној половини романског порекла. За људе који су говорили латински употребљаван је у читавој средњој Европи назив Власи, добро познат свим словенским народима. Потекло од келтског племена Volcae, то име су примили Германи као Walhaz, Walh и означавали су њим своје поромањене суседе. Од Германа су преузели то име и Словени. Код нас су тако себе саме звали стари Дубровчани још у XIII веку, свесни своје романске културе, и име Влах истицали су да би се разликовали од својих српских суседа. У унутрашњости романски елеменат није био увек представник више културе као на Приморју. Његови припадници повлачили су се испред Словена у планине или су се, овде-онде, груписали у веће целине, као у јужној Македонији или у карпатским пределима. У планинама они се претежно баве сточарством, тако да су код нас временом појмови Влах и сточар постали готово синоними. Њихове сточарске органичације са катунима, и њихова сточарска терминологија освојиле су извесна подручја наших динарских крајева. У источној Босни и западној Србији цела једна област назива се још и сада Стари Влах. у Херцеговини Столац и његово подручје припадали су раније Доњим Власима; извесна наша племена бележе се у дубровачким архивским књигама као Власи Дробњаци, Власи Мириловићи, Власи Бањани. У Црној Гори читав један крај назива се Катунска нахија. У старој српској држави Влаха је било доста и спомињу се често. За разлику од приморских Влаха, ове брђанске, по оделу и мрком лицу, зову „црногуњцима", „Црним Власима", „Мауро-Власима", „Морласима", „Морлацима". Занимљиво је да један добар део наших планина, где је сточарство и млекарство нарочито развијено. има назив Влашић, Влаховића, Влахиња, Влашка, Влашковци и сл.

Што романски елеменат Балканског полуострва није могао да асимилује словенске досељенике, као што је раније учинио са Илирима и Трачанима, са Германима у Италији, или са Галима у Француској, има више разлога. У оно раније доба римска снага је била у напону: сада, после IV и V века, државни организам био је осетно истрошен. У држави се све више осећа утицај туђих народа, који је Империји опасан и онда када је у његовој служби, а не само кад је у борби са њим. Метежи сеобе народа знатно су померили и ослабили романско становништво, а Словени су, међутим, дошли на Балкан у већим масама и имали су за собом богате резерве. За њихове упаде постоји неколико вести: да се врше у гомилама од више десетина хиљада. Романи су, према њима, све више губили терен; остављени сами себи, са слабом или недовољном државном помоћи, они су губили и дух и стару активност. Романи су некада долазили као освајачи, свесни своје снаге, били господари; док су сада били потискивани, побеђени, предмет пљачке.

Пре доласка Словена на Балкану се већ била прилично развила хришћанска вера. У IV веку било је у балканским областима неколико активних епископија. Један епископ у Сирмију је поносно хвалио своје место, „главу Илирика", у коме је хришћанство за време Диоклецијанових прогона дало довољно доказа о чврстини својих верника. По цркви Св. Димитрија, коју је у том граду подигао префект Леонтије (око 412. године), Сирмиј се прозвао „civitas s. Demetrii", односно Митровица (Димитровица). У том крају се нарочито било раширило Аријево тумачење Христове природе и стога су у Сирмију држана четири црквена синода (348, 351, 357—358. и 378. године). На подручју данашње Србије било је неколико епископија (Виминациум, Сингидунум, Хореум Марги, Акве, Ниш, Рамезиана, Пауталија, Улпијана, Стоби), од којих је она у Виминициуму из V века постала Митрополија.

У Скупи је Јустинијан 14. априла 535. установио Архиепископију, као средиште нове самосталне црквене области, која је обухватала пет покрајина (данашњу Бугарску, већим делом; Србију, северну и јужну, са Сремом; и северну Албанију са Црном Гором). Оснивање ове Архиепископије, која је обухватала највећи део балканске унутрашњости, где се дотад признавала компетенција папина, изазвало је протесте у Риму. Цар је из политичких разлога морао да попусти и 545. године издао је новелу којом је Архиепископији одузео самосталност и признао папино право на њену област. Последњи податак о овој Архиепископији датира из 602. године; вероватно је напуштена због провала Словена почетком VII века. У римској покрајини Мезији, негде у Бугарској, деловао је у IV веку готски епископ, аријевац Улфила (Вулфила), који је за своју паству спремио превод Новог завета и први готски алфабет. Још у IX веку, око Томија, одржавала се готска литургија. У Далмацији, Салона беше како световна тако и црквена метропола, по оснивању ранија од свих северних и источних. У њој је у V веку подигнута једна базилика, чије размере нема готово ниједан други црквени споменик старог и словенског века (58, 20x28,50 метара). Ту су. према једном не сасвим сигурном извору, била држана два покрајинска црквена сабора, 530. и 533. године. Као подручне Салони, наводе се ове далматинске и босанске епископије: Арба, Јадер, Скардона, Нарона, Епидаур, Бистуе; па Мартаритана и Барое, чија локализација је несигурна. На другом сабору, 533. године, било је закључено да се оснују још три епископије, али папа је, незадовољан, осудио поступке и стога не изгледа вероватно да су оне остварене. Једино знамо да је, као нова, била подигнута у VI веку епископија у Думну. Кад се образовала Покрајина Превалитана, онда је црквена метропола за ту област постала Скодра (Скадар). Око те и Драчке митрополије спомињу се као епископије Дукља, Сарда, Љеш и вероватно Улцињ.

Суревњивост између верских поглавара у Риму и Цариграду је старог датума. Иако је административна власт између Рима и Цариграда подељена на два дела, Рим није био склон да то докраја прими и у црквеном погледу. Папа Иноћентије I овластио је 412. године солунског епископа да води бригу о цркви и решава све спорове у областима Ахаје, Епира, Крита, Дакије, Мезије, Дарданије, Превалитане и Македоније, дакле готово целог Балканског полуострва осим Тракије. Солунски епископ постао је папин викар. Да то није било радо гледано у Цариграду, разуме се само по себи; исто као и то да је због тога долазило до јавних и тајних сукоба. Несумњиво је, међутим, да је до VII века римски утицај на подручју западног и средишњег Балкана и у цркви и црквеној култури био претежнији од цариградског. Црквена организација допуњавала је,дакле, утицај административне и војничке организације. У нашим земљама епископи су били у огромној већини романског порекла. Од 98 очуваних имена из источних и средишњих области, 59 је несумњиво латинских као Амантиус, Сатурнинус, Секундианус, Гајус, Бонозус, Феликс, Бененатус, Корнелиус и сл. Романског порекла је, уосталом, била и породица цара Јустина I, чији чланови носе чиста латинска имена.

Тек од VII века, доласком источњака Ираклија, улази у војску и државне службе више грчког и источњачког елемента; и тек од његовог времена Византија са својим балканским покрајинама постаје више носилац грчке културе. Али, уместо да потискује латински, она је имала да, с ужасом, осети како Балканско полуострво све више плави словенски елеменат и словенски језик. Уместо латинског који је изумирао, долазио је словенски елеменат, свеж, незадржив, многобројан, који је хтео да живи.

Када су се на Балканско полуострво населили Срби, они су дошли потпуно у сферу утицаја латинске културе. Преко ње су добили сва прва обавештења и у њој нашли основе првог хришћанског васпитања. Назив Грка. господара Балкана, дошао нам је не од њих самих, као Турцима и Арапима, који их по службеном имену Ρωματοι називају Рум и Урум, него по латинском Graecus, Гръкъ—Грк. Владара Византије нисмо, исто тако, звали по службеном имену βαδιλεύς, већ по латинском caesar — ц}сарь,цесар, цар. У нашем старом језику романског порекла су речи: altare—олтар, аrca—рака, cerrus—цер, compater— кмотр—кум, maturus—матор, oleum—олај, sanctus—сант, vesica—бешика, missa—миса, crux-crusi-krus—крст.

Неке романске речи остале су и у средњогрчком и словенском, тако calendae—коледа, caminus—камина, комин, castellum—кастел, Костолац, castrum—костур,cisterna—цистерна, clausura—клисура, commercium—кумер, cursus-cursarius—кур сар, хусар, гусар, magister—мајстор, palatium—палата, porta—порта итд. Примери су, као што се види, разноврсни и потичу не само од утицаја цркве и администрације него и од материјалне културе, коју су Словени нашли и примали на Балкану.

Везе између Романа и Словена на Балкану постајале су временом све тешње. Многобројнији, Словени су највећи део романског становништва на западном делу Балкана постепено претопили у својим редовима. Власи сточари измешали су се потпуно са Србима. То је дошло понајвише стога што су се они бавили претежно сточарством и што их није делила вера. Када су Турци почели подвлашћивати српске државе, они више нису могли да чине велике етничке разлике између Срба и Влаха, него су брђанско православно сточарско становништво називали уопште Власима; а касније су они и многи други народи, често у погрдном смислу, називали све православне уопште Власима. Романи су се дуго држали одвојено у својим затвореним градским општинама на Приморју, али је и тамо од Х века почео све јачи прилив Словeна, који су, после, тим градовима дали мање-више претежан словенски карактер. Дубровник и Сплит, који су још у XII веку били романски, у XV и XVI веку постају носиоци нове словенске културe и књижевности.

„Не може бити сумње", пише Ј. Ердељановић једном приликом, „да су староседеоци, који су много векова пре доласка Срба живели на овом земљишту и прилагодили се његовим приликама, имали и таквих културних тековина које су Срби морали од њих примити, јер су биле или најподесније за живот у новој постојбини или су обележавале појмове и предмете који су Србима дотле били непознати. У такве тековине спада, н.пр. камена кућа и колиба, по који део одела, неки сточарски термини и вероватно по која пракса у сточарењу . . . Ја сам приликом својих проучавања у племeнима Брда и старе Црне Горе могао запазити неке интересантне појаве као последицу етничког стапања Срба са старим Власима и с Арбанасима . . . Запазио сам н.пр. интересантне комбинације од српске и влашке топографске номенклатуре и могао сам утврдити, да су Срби попримили од Влаха оне географске термине специјалног карактера, који су подешени особитој природи карсног терена . . . Овај процес примања и стапања извршио се наравно само у високим планинским пределима, у којима су били заостали Власи и Арбанаси у нешто већем броју. И примљене особине би остале ограничене само на те пределе, да није било познатих миграција из динарских крајева у Посавину, Подриње и Поморавље са Шумадијом. Али су са тим миграцијама динарски насељеници преплавили ове области на северу и североистоку и предали старијем становништву готово све своје особине, тако да су и оне од њих што су биле позајмљене од балканских староседелаца постале мање или више општим особинама свих или великих делова Срба и Хрвата од Јадранског Мора па далеко на исток до у слив реке Тимока."

Унутрашњост Балканског полуострва, нарочито источна Босна и Херцеговина, Рашка и западна Србија беху врло мало и неједнако засејане римским колонијама. Од старих римских места најмање их је до VII века очуваних на том подручју. Томе није исти разлог који је и за ишчезавање старих колонија у Срему. У Срему се то збило услед силног мешања народа од IV до VII века и тешких борби и пертурбација на том подручју. У овој области то је дошло стога што је римска пенетрација била мање интензивна због удаљености од исходишних средишта и због географске одвојености ових подручја и теже приступачности. Та област опасана је на целом западу и југу великим планинским низовима Динарског система, преко којих се прелазило тешко и само у дужим етапама; са истока је заклањао масив Шаре; док су рудничке планине и моравске шуме штитиле ту област са севера. И из Салоне и из Цариграда у ове крајеве се стизало тешко, са много напора, а без праве користи. Природно је стога да је тај крај остао као један од најконзервативнијих на целом Балкану. А чудним стицајем прилика и, можда наклоности, догодило се, да смо се у тај најконзервативнији предео населили баш ми, Срби.