Главна државна брига цара Ираклија, за читаво време његове владавине, била су, у суштини, азијска питања. На то су га нагониле, с једне стране, тешке прилике Царевине у том крају, и, с друге, лични интереси. Он је био пореклом с истока, из Кападокије; сву младост је провео у Малој Азији, где је за владе Маврикијеве војевао са Персијанцима; свој успех против Фокаса имао је, углавном, да захвали афричким четама и азијским пријатељима. Осим тога, за Визанстијску Империју посед богатих области Мале Азије и Египта беше једно од животних питања, нарочито ради снабдевања са храном пасивних eвропских крајева. Најпосле, притисак Персијанаца и њихово безобзирно надирање, као и освајање главних места Мале Азије и чак eгипатске Александрије (619), тражили су хитно да Царевина енергично интервенише. Због свега тога, цар Ираклије је одмах, од прве године своје владе, почео тамо војничке акције. Западни део Царевине препустио је, међутим, ако не његовој судбини, а оно свакако знатно мањој својој бризи.

Словени су врло добро знали да Византијска Империја нема довољно војске која би могла да спречи њихово надирање на Балкан. Видећи да су границе недовољно штићене. Словени са Обрима заједно прелазе тамо праћени породицама; а како је све мање било војничких византијских покушаја да се они силом одбију, то су ти прелази постепено губили четнички и освајачки карактер. У почетку Словени иду да пљачкају; а касније, када је после честих пљачкања плена остајало све мање, они се почињу задовољавати тиме да просто отимају и заузимају туђа напуштена поља и њиве и да, уместо покретних, узимају непокретна имања. Словени су, вероватно, пребегавали и прелазили на византијско подручје још и зато да би избегли суровости обријске власти, која је била врло тешка. Несумњиво стоји да су првих година VII века њихови походи необично чести и да тих година највећи део старих градова пропада и да им се губе трагови. Вести из средине VII века већ јасно говоре о јаким и сталним словенским колонијама на Балкану. Процес преотимања и колонизације извршен је, дакле, у оном времену када је Византија била сва заузета својим тешким и напорним кризама и борбама на истоку.

Словени су били врло експанзивни. Њихова насеља хватају у VII веку од Црног мора па све до баварске границе, а судећи по јачини њихових чета не изглeда да су била много ретка. Године 611. Словени већ проваљују и у Истру и силно је пљачкају, а у исто време туку се и по Баварској. Друге словенске чете харају далеко и дубоко по Византији. У Солун се збегло много породица из дунавских, панонских и дачких области, а поименце се спомиње становништво из Ниша и Софије. Солунска легенда о св. Димитрију казује како се дигао огромни словенски народ разних племена, Друговића, Сагудата, Велегезита, Вајунита, Верзита и других (од којих нека, судећи по називу, нису била словенска), и како је опљачкао не само унутрашњост већ је, на чуновима, стигао и опленио и сву Тесалију, околна острва, грчка острва, заједно са Кикладима, сву Ахију, Епир, велик део Илирика и чак један део Азијe, опустошио многе градове и покрајине и напао, најзад, и сам Солун. Напад је извршен и са мора и са сува. Да то није имао бити прост пљачкашки напад закључивало се у Солуну по томе што су са нападачима биле и њихове жене са пртљагом, спремне да се настане ту одмах после пада града.

Значи, очевидно, да је насељавање Словена већ вршено на тај начин и да су, пре те опсаде Солуна, сасвим доле на југу Царевине други неки градови, севернији и ближи непријатељу, већ тако прешли у словенске руке. Словенски напад на Солун и овог пута није успео. Словенски бродари, сувише збијени са чуновима, тако су лоше маневрисали приликом општег јуриша на град да су се многобројни чамци сопственом кривицом изврнули и изазвали општу забуну флоте. Сам словенски вођа, Хацон, био је заробљен и после каменован. Словени ипак не напуштају план да се некако дочепају Солуна и позивају кагана у помоћ. Каган се одазвао позиву, али тек после две године. Он је, прича легенда, покупио „сва племена варварска" са Словенима и Бугарима и онда послао коњицу да посвршава претходне послове и изврши препад. Сам је дошао под град мало касније, са огромном војском и са потребним справама за опсаду. Али је град и овога пута успео да се спасе, упорно брањен од свих слојева становништва, а помогнут и од цариградских власти.

У то време пада и освојење Далмације. И ранија несигурност у њој већ се показује понајбоље у сакривању и закопавању новца и накита домаћег становништва. У Нарони нађен је закопан златни накит једне хришћанке са новцима царева од Јустина I до Тиберија II, склоњеним сигурно у страху од непријатеља; а у Грабовнику, код Љубушког, био је у једној гомили сакривен гвоздени лонац са златним новцем цара Јустинијана и Јустина II. Далматински градови, пуни старог богатства, били су од варвара готово по правилу освајани, па рушени. Стара и угледна Салона била је узета, према причању Константина Порфирогенита, преваром (Словени и Обри пресвукли су се у одела ромејских војника), а по градској традицији, забележеној код Томе Архиђакона, после дуже опсаде (око 614. године). Градско становништво спасавало се бежећи на суседна острва, а исто тако и при заузимању Епидаура. Осим Салоне и Епидаура, страдали су, том приликом, и многи други градови као Дукља, Нарона и Агрувиум, а неоштећени остадоше једино Задар и Трогир, и на југу Скадар.

Уместо старе Салоне, подигнут је после у близини Сплит, уместо Епидаура Дубровник, уместо Агрувиума Котор, а уместо Дукље Бар. Чувена дунавска тврђава Сингидунум страдала је врло много тих времена и потпуно је заувек изгубила своје име. Исто тако, и важни Виминацијум и Цибале у Славонији, и Домавиум и Бистуе у Босни, и друга места. Ово страдање градова је упадљиво. Оно је, истина, обична појава при свим варварским најездама, али је на нашем подручју било и сувише велико. Сигурно је да је градско становништво покушавало само да брани свој иметак и да је због тога, и ради пљачке, код нападача појачан бес разарања.

Византија је управо у то доба била најтеже притешњена од Персијанаца. Године 614. беше пао у њихове руке Јерусалим, а 619. и далека Александрија. Посед Египта, житница Царевине, био је озбиљно угрожен. Цар Ираклије одлучи зато да скупи сву снагу против толико ојачаног непријатеља и да лично води војску. Да би се колико толико обезбедио с леђа, он нуди Обрима врло повољне услове, ако пристану на то да буду лојални суседи. Преко посланика било је уговорено да се Ираклије и каган лично састану у Ираклији, надомак саме престонице. У свој својој царској слави, са богатим даровима, са блештећом спремом, цар је стигао на заказани састанак. Каган је, међутим, био припремио заседу да га ухвати и Ираклију је једва успело да се, прерушен, спасе у последњи час. Сав његов богат царски пртљаг уграбише Обри. Истовремено, каганови људи, искоришћавајући општу забуну, појурише ка Цариграду да га заузму препадом. Сама варош одбранила се без много жртава, али су зато страдала предграђа све до такозваних Златних врата. Пустошећи Тракију, Обри су се вратили кућама, водећи мноштво робља, 619. године. Осим тога, Ираклије није могао да прекине везе са њима. Опасност на истоку била је још већа; а да води рат на две стране Византија нити је смела, нити би могла. На муци, Ираклије обнавља преговоре са каганом и прима услове мира, као да је тешко побеђен. Цар је имао да плаћа подвостручен првобитни данак, по 200 000 златника, и још да да таоце као јемство за мир. Колико је цару било стало до тог да дође до споразума види се још врло добро и по томе што су се међу таоцима налазили и један његов ванбрачни син и један сестрић.

Склопивши мир са каганом, Ираклије се свом снагом баци на Персију. Осетивши његову нову снагу у борбама, персијски владар Хозроје поче да тражи савезнике. Нашао их је, природно, у Обрима, који су лако пристали на погодбу, знајући да Персијанци немају шта да траже у Европи. У лето 626. године требао је да се изведе заједнички обријскоперсијски напад на Цариград. Персијанци су требали напасти престоницу с азијске стране, а Обри са европске. Са Обрима су ишли и Словени, сачињавајући највећи део њихове флоте. На Петровдан те године стигоше прве обријске чете пред велики зид. Каган је кренуо сва себи покорена племена — Бугаре, Гепиде и Словене, и с огромном војском опседе Цариград. Словени, који су долазили Црним морем, беху повели са собом и жене, које су биле вешти бродари. Један део Словена придружио се Обрима и по позиву, као нека врста савезника, лакоми на богат цариградски плен. „И земља и море напуни се дивљих народа", каже један савременик; а други вели да стиже „бесни вихор непријатеља, бљујући, као неизмерна пучина, варварски муљ".

Општи јуриш почео је 31. јула. На једној страни нападали су Обри, а на другој Словени, који су имали прве редове „голих пешака", а друге у оклопима. Они беху довукли и опсадне справе. На једном делу фронта подигли су дванаест кула, које су по висини биле равне градским бедемима. Словени су, сем тога, били добили задатак, да на својим лађама превозе Персијанце с азијске обале. Али, словенски мали чамци нису се могли мерити са византијским бојним лађама. Уз то, настале су за њих велике незгоде. Византинци су ухватили како се они споразумевају са Обрима помоћу давања знакова ватром, па су их у одлучном часу преварили, што је одлучило о крају битке. Византијски Јермени запалили су ватре у луци код Св. Николе, а Словени, мислећи да су то Обри и да им дају уговорени знак, кренули су својом флотом тамо, запали у заседу и тешко настрадали. Каган, бесан што је због тога био онемогућен комбинрван напад са копна и мора, приписујући пораз не превари, него словенској невештини, даде поубијати и оне који су се с муком спасавали из општег бродолома. Словенска погибија је била страховита: „услед многе крви зацрвени се морска вода", каже један савременик. Читав залив Златног рога, где је нападнута словенска флота, био је пун мртвих телеса и празних чамаца. Словени после тога пораза узмакоше, а због њих мораде се повући и каган, порушивши пре одласка подигнуте куле и затрпавши ровове. Словени су прсли на све стране, „иако их", вели један извор, „нико није гонио". Било је то више од страха од Обра него од Византинаца. Рат је био завршен 8. августа 626. године. Њему и Богородици у славу настала је, као нека победничка химна, чувена црквена песма „Возбраном Војеводи".

Обријско-словенски пораз пред Цариградом створио је нову фазу у односима између њих. Крвничко поступање каганово са и иначе пострадалим Словенима, наочиглед непријатељу, деловало је снажно на све који су суделовали у борби. Огорчење је, природно, појачавало и то што се осетило да снага господара није толика колика се њима чинила; и што је византијска победа обуставила огромна финансијска средства, која су дотад јачала Обре и осигуравала им превласт над осталим народима са леве обале Дунава. А своју превласт они су искоришћавали свирепо. Старе хронике говоре о томе са страшним примерима. Када су Хуни-Обри полазили против неког, пише франачки хроничар Фредегар, они су напред слали Словене, а сами би остајали пред табором. Ако Словени победе, Обри истрче да узму плен; а ако и подлегну, тек онда су им давали какву-такву помоћ. Зими би долазили међу Словене да се хране, да им узму плен и да спавају са њиховим женама и кћерима. Руска, такозвана ''Несторова хроника'', изричито наглашава да су Обри „насиље чинили" женама словенског племена Дуљеба. Чак су словенске жене запрезали уместо коња. Стога је разумљиво што је сад, услед огорчења због поступака под Цариградом, избио јак устанак Словена против њих. Незадовољства је било и раније, као и делимичних покушаја устанка, али сад је све узело крупније размере. На подручју данашње јужне Чешке, Аустрије и северне Словеније побуњени Словени, под вођством једног франачког трговца, Сама, успеше чак да створе своју државу, која је трајала две-три десетине година. Саму се, негде иза 632. године, придружио и Дрван, кнез Лужичких Срба, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, који је дотад био под франачком влашћу. То је најстарији историјски спомен српског имена уопште, које ће се после јавити и код словенских племена на југу.

Против Обра не усташе само Словени. После каганове смрти насташе исто тако и борбе међу Обрима и њиховим поданицима Бугарима. У тим борбама настрадали су Бугари и један њихов део дошао је Словенима тражећи склоништа, па се после, не зна се зашто, упутио чак у Италију, у Беневент. Много озбиљнији био је покрет источних Бугара, Уногундура, који су живели у подручју од Дњестра и Азовског мора на исток. Одметнувши се од Обра, бугарски поглавица Куврат, или Курт, уђе у ближе везе са Византијом и склопи са њом савез да би могао добити потребну подршку за борбе које су предстојале. Цар Ираклије прихвати радо ту понуду и учини чак Куврата византијским патрицијем. Царевини је добро дошао тај сукоб између Обра и Бугара, и она је новог савезника усрдно помагала, да би могао истрајати и ослабити, ако већ не озбиљно угрозити, опасног и обесног обријског противника.

Иако је Ираклије, мало после обријско-словенског пораза пред Цариградом, успео страховито да потуче и Персијанце у бици код Ниниве (627. године) и да изазове грађански рат код њих, он ипак није могао да на истоку добије жељени мир. Персија је, истина, била скрхана, и никад више није постала озбиљан противник Византије, али се уместо ње јавља нов и исто тако опасан противник; чак, по свом свежем замаху и великом верском одушевљењу, готово и опаснији. То су Арапи, звани Сарацени, са новим пророком Мухамедом. Од 630. године Мухамед постаје несумњив вођ Арапа. Те године он је тријумфално ушао у Меку, коју је раније морао да напусти, и његова вера ислам осваја нагло све више арапских племена. Читав његов покрет имао је колико верски толико исто и политички карактер. Мухамедови наследници ширењем исламске вере, врше, у ствари, и уједињавање арапских племена. Арапи освајају Сирију, Палестину, Ирак, западну Персију, Месопотамију, после Египат и Триполис, и ислам постаје вера огромне већине народа Мале Азије и северне Африке. Већ пре средине VII века нова арапска држава, изникла нагло као тропски цвет, постаде један од најважнијих чинилаца у Средозeмном базену. Забринут за судбину својих покрајина на истоку, цар је спремао нову војску. Али, болестан, он нема пређашње активности. Крај великих борби, које су почеле између Византије и Арапа, Ираклије није доживео; он је умро 641. године, остављајући државу пред крупним заплетима.

Кованица са ликом Ираклија.

Време од Маврикија до Ираклија представља период словенског пресељавања и учвршћивања на Балкану. Источна питања беху за Византију постављeна са више снаге него западна. На истоку су према Царевини биле организоване снаге једне државе и једног покрета, са вођом ретких способности; на западу и северу Балкана јављале су се, међутим, чете које нису више биле никаква новост и које стога не изгледаху нарочито опасне. Оне своје упаде у земље Византије нису изводиле са планом, под једним свесним вођством, него на махове, сличне каквој временској непогоди. Борбе између Обра и Словена као и борбе између Обра и Бугара, стварале су у Цариграду уверење да ниједна страна неће бити после њих способна за веће акције, и стога их пуштаху да се крве чак и на византијском подручју, помажући једне против других, и то Словене и Бугаре против боље организованих и опаснијих Обра. Упади тих чета трајали су већ читав један век, и, мада непријатни, нису ипак довели Византију пред несавладиве тешкоће; у Цариграду се још рачунало да се са њима може, ако и када устреба, са мало напора релативно лако и брзо изићи накрај. Међутим, захваљујући својим великим масама, Словени су успели да се распростру дубоко по целом Балкану, да га управо поплаве, а да се на његовом северу и западу чак и дубоко укорене. На том подручју они су брзо постали бројем надмоћнији од одавно проређених староседелаца и потискивали су их, или су их временом апсорбовали, на свим линијама.

Константин Порфирогенит, каснији византијски цар, приповеда, са мало легендарних елемената, да су за време владе цара Ираклија почеле праве сеобе Срба и Хрвата на Балканско полуострво. Напоменувши да су Хрвати дошли на југ пре Срба са северних страна, где су им били најближи суседи, на границама франачке државе, он каже да су они били „добегли" цару Ираклију у време када су Обри заузели Далмацију и опустошили је. Царевим одобравањем, и вероватно са мало његове помоћи, Хрвати су потисли Обре и настанили се у тој области. У том причању има, колико се да проверити, добар део истине. Покрет Словена против Обра узео је врло широке размере, и борба Хрвата са њима јесте саставни елеменат њихове опште акције. Није случајно ни оно, што се наводи, да су једна племена долазила пре других. Очевидно, ништа не би било мање стварно, него веровати да су словенске масе у ових сто година, што смо им кретања могли пратити, долазиле само са једне стране, у једном правцу и у исто доба. Ми немамо, истина, никаквих позитивних доказа да су Хрвати дошли на југ пре Срба, али не видимо никаквих разлога да би се то морало порицати. Вероватност свакако није искључена.

И за Србе постоји слично причање. Два су брата, казује исти византијски цар, наследила у власти оца; па је један са пола народа кренуо у Византију и дошао све до Солуна. Отуд је и остало име једног тамошњег насеља Србија, Τά Σέρβλια.

Τά Σέρβλια

После неког времена, незадовољни на том подручју, ти се Словени упуте натраг, али, прешавши Дунав, предомисле се и замоле цара, преко београдског заповедника, да им уступи за настањивање другу земљу. Цар им даде ове од Обра опустошене земље: Рашку, Зету, Неретљанску крајину, Захумље, Травунију и Конавље. Словенски походи до Солуна су доиста постојали, исто као и њихово повлачење ка Дунаву и преко Дунава. За Србе се не вели изричито да су се борили против Обра, него да су дошли после њиховог пустошења. Да ли су ти Срби били раније у некој вези с Обрима, можда као њихови поданици, нема никаквих података у писаним изворима, али се то са много вероватности може закључити на основу њиховог географског смештаја. Један део српских насеља у Византији непосредно се граничио с областима где је била обријска власт и где су се, углавном, одигравали сви они догађаји које смо напред спомињали.

Сам цар Константин Порфирогенит навео је једно причање које је несумњиво српско-хрватског порекла, а састоји се у овом: да су Хрвати дошли на југ из Беле Хрватске, а Срби из Беле Србије, Бојке, односно нека њихова племена са Висле. На основу подробних испитивања Љ. Хауптмана данас се може сматрати као утврђено да се Бела или Велика Хрватска налазила на подручју горње Одре и Висле у такозваној Малој Пољској, а Бела Србија вероватно северније и северозападније од њих. Врло је вероватно да су наша племена из тих крајева, у вези са осталим словенским насељима средње Европе, постала активнија после устанка против Обра; и да су ступила и у договоре са Византијом. Када је Византија помагала Бугаре против Обра, сасвим је могуће да је то чинила и са Хрватима и са Србима. Да ли је и колико је било Срба и Хрвата на Балкану и у панонској долини и пре тих борби не може се сигурно тврдити, али их је, вероватно, било. Вероватно тим више што се и српско и хрватско име среће дубоко у Грчкој, у Тесалији и Пелопонезу, куда их је бацио талас ранијих похода, свеједно да ли у мањим или већим групама. Према нашем мишљењу, словенске миграције (уколико их тако можемо назвати) текле су читаво једно столеће кроз цело подручје данашње Румуније и Мађарске, и сва словенска племена из суседних области, а међу њима и Срби и Хрвати, учествовали су у њима, према приликама, у већим или мањим масама. У борби с Обрима и после њихове пропасти добили су само активни Срби и Хрвати већи замах. Међу словенским племенима на југу, та два су убрзо узела водећу улогу.

На истоку, између Дунава и Балкана, Словени, у првој половини VII века, станују у толиком броју да се читава та област назива Словенском, Σκλβιγία. Византијски писци веле да је тамо било седам словенских племена. Исто је тако у VII веку била у словенским рукама и стара Далмација и добар део јужне Македоније. Средином VII века приморска Далмација је унеколико већ била смирена: то изгледа бар донекле по чињеници што је папа Иван IV, око 642. године, слао свог опата. Мартина, да по Истри и Далмацији откупљује робље и светачке мошти. Да су Словени у то доба имали сигурна упоришта на далматинској обали, следи још и отуда што су, 642. године, са великом флотом напали у Италији беневентско кнежевство и усудили се искрцати близу Сипонта. Тај подвиг им није успео, али је свакако карактеристичан и за сигурност њихове залеђине и за њихов нападачки дух.

Од балканских покрајина Царевине беше прилично слободна од Словена долина Мораве, главна прометна артерија, која је спајала престоницу са Дунавом и Европом. Словенска насеља туда, уколико их је било, нису долазила до већег изражаја. У византијској власти остадоше Ниш и Софија све до IX века. Остали делови Балканског полуострва на истоку и западу, до Бара с једне и Балкана с друге стране, изузимајући приморске градове, постадоше претежно словенска земља. Током прве половине VII века колонизација Словена на Балкану била је већ углавном свршена ствар.