За племенску организацију, која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина, Црна Гора, Бока, и у Арбанаса) има неколико значајних архаистичких карактеристика. Свако племе има своју одређену територију. „Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије", казује Ј. Ердељановић, који је та питања посебно проучавао, „а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да се по њој може ићи по цео дан и више, а да се не нађе никакво стално насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су се суседна племена редовно борила и отимала." Тај појас земљишта својина је целог племена и зове се племенска заједница.

Племена су састављена из братства, а братства из родова. Братства су увек настањена у групи, у засебним селима или у групама села. Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. Тих појава, без крсног имена наравно, има и код муслимана, и то чак и V областима даљим од ових брдских предела. У Општини Брези. на пример, у Височком срезу, усред Босне, има неколико насеља муслимана старинаца, где једно или два братства сачињавају читава села. Вук Караџић забележио је 1837. за Црногорце да и немају правих села. „Тамо се знало само за племена, па и ако поједина братства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном месту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара." Сва већа хришћанска братства имају обично и своју цркву. Та појава се лепо да пратити још и сада у требињској области. Братственици се, наравно, узајамно помажу у сваком погледу; увреда, невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво братство. То се нарочито манифестује у крвној освеши. које још и данас има по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима. На челу братства стоји главар или кнез, у задње доба готово са наследним правом за извесне породице, исто као и војвода, који је био најпре војнички представник племена. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго кнежини на челу; у Бајуцама породица Мартиновића. У Грбљу, који је имао четири кнежине, главар је од старине био наследан. У Дробњаку, међутим, војводе су се бирале. Као у старо време, племена су живела чисто демократски. Имала су своје освештано обичајно право. Скупљали су се братственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања; а задржавали су за себе, понекад чисто формално, право избора својих старешина.

Нека од наших племена дошла су у везе са староседелачким и можда су се, судећи по њиховим називима Кучи, Матаруге, Кричи, Букумири, Цуце итд., рано и стопила са њима. Том стапању је, несумњиво, много допринео и њихов географски положај у планинама Динарског система, где посебне конфигурације земљишта условљавају извесну подвојеност и ограниченост према другима, и ужу узајамну везу. С тим су у вези и јаке конзервативне црте код њих.

Племенске територије биле су. углавном, поједине релативно мале жупе, формиране у малим природним јединицама, око појединих река (Топлица, Врхбосна. Рама, Коморница, Морача и др), у њиховим долинама и на обалама. или у карсним пољима (Фатница, Љубомир. Чево и др.) или на згодним комбинацијама долина и пасишта (Рудине. Драчевица, Подлужје и др.). Занимљиво је да данас жупа или жупно место означава, према В. Богишићу, само „предио гдје је питомо, т.ј. гдје снијега нема и гдје рађа виноград". Назив жупа за извесне области очувао се све досад (код Крушевца, Дубровника, у Грбљу). Родови и братства живели су у тим жупама у несумњивој кохезији, али да су имали нарочито развијен живот у задрузи, са врло разгранатим породицама у једном ужем кругу, није сасвим сигурна ствар. Ма колико да је индивидуално осећање било подвргнуто племенском, ипак није вероватно да би се рашчлањивање породица у мало слободније јединице спречавало неком општом дисциплином. И народне традиције и извесна историјска казивања доносе често вести о томе како су нека браћа или чак и синови за жива оца кретали својим путевима да нађу повољније услове за живот. Једино што се гледало да сачува била су имања у земљи и с тим у вези положај и углед који долази из њеног поседа.

Племенским животом условљен је култ традиционализма и у личним и у духовним стварима. Код првих, он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у другим, у општем развијању племенских предања. Речи племенит и племић, као ознака нечег бољег, дошле су као израз тог патријархалног морала и култа племена. У средини жупе налазио се обично град, уточиште уопште у случају напада. Као у Француској, и у нас је временом назив град постало исто и за ville и за сhateau, јер се у тој првобитној утврди временом развило и градско насеље. Испод града се обично развијало подграђе као насеље; тако, на пример, код Благаја где је данас Подграђе посебно село. В. Скарић упозорио је на доста чест назив Самоград. Он је приметио да на местима с тим именом „нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно вријеме, када наши преци ваљда још нису били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова".

Жупама на челу били су жупани, и то као наследна господа. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана, а у једном натпису из времена око 1180. године за требињског жупана Грда, ваљда до пунолетства његових синова, спомиње се као жупан његов брат Радомир. Над жупанима био је владар, ό άρχων, чија власт обухвата неколико суседних жупа, али чији народни назив чина није познат. Тих владара у српским земљама у IX веку беше више. Поред Властимира, спомиње се требињски жупан Крајина, коме Властимир даје кћер за жену и титулу владара, „хотећи га одликовати" и дајући му том приликом самосталност. Централизација власти у почетку не постоји: у том Властимировом акту има нечег што подсећа на поступке наших задружних обичаја. У Захумљу је наследна династија Вишевића водила своју државну политику. Жупан који је успео да победи већину суседних и да буде изнад њих постао је велики жупан. Та титула одржала се у Србији све до 1217. године, односно да прогласа Краљевства.

Натпис са надгробне плоче жупана Грда: "У дни кнеза велијега Михојла
умре жупан Грд требињски и у то љето зида њему раку брат
жупан Радомир са синовима и жена његова. Твара мајстор Браја.
Боже ти дај здравље."

Граничне жупе звале су се крај и крајина, а тај назив одржао се у многим областима све до данас. иако су се већ одавно у некима измениле границе. Због несигурности у њима и честих сукоба, њихов назив постао је синоним за четничко ратовање („закрајинити", „Кочина крајина"). Јачањем централне власти опадала је власт жупана, али се одржала све до пред крај XIV века, истина толико ограничена да се код Дубровчана јављала замена жупана и судије.

И жупани и владари били су у својој власти ограничавани донекле старом установом народних сабора. Од жупских скупштина, проширивањем територије, развили су се државни сабори, једна установа која је била потпуно туђа савременој Византији. Немања је на сабору, после дуге дискусије и отпора сабраних, доносио одлуке о гоњењу јеретика; на сабору се одрекао престола и утврдио наслеђе; Душанов Законик објављиван је на сабору. На Немањин сабор били су позвани приставници, кнезови, војводе и војини. На сабору пред смрт краља Драгутина били су присутни сви епископи и игумани и сва властела његове државе.

Н. Радојчић мисли, међутим, да је сабор имао само да прима одлуке владара или црквених поглавара; то је византијска εύφγμία". Државни сабори у Босни, зборови босанске господе, на којима су учествовала понекад и црквена лица, завршавали су се каткад и крвавим обрачунима. Њихов значај и карактер био је, очевидно, другачији него у Рашкој и имао је образац у угарској установи тога типа.

У слично састављеним саборима вршени су и избори архиепископа. Има спомена да је на њима било и „распре". Ја мислим, стога, да је и њихов углед. а вероватно и утицај, био доста знатан; а било је и прилика кад се видело да су хтели имати и своју вољу. Саборисање без учешћа власти сељацима није било дозвољено од времена Душанова Законика; с учешћем власти да саслушају извесне наредбе или да помогну при разграничавањима или у другим локалним питањима сеоски зборови се јављају и доцније. Облик и изглед малих племенских сабора познат нам је из описа пољичких скупштина код Сплита. Пољичани су пореклом из Босне. Њихове скупштине, одржаване под ведрим небом, под Грацом код Гате, сачињавала су само племенита господа тога краја, која су се скупљала на одређено место, „зборишта", где су расправљала о уређењу и законима своје области и вршила судску власт. У нарочитим случајевима и ту се доцније сазивао „збор подимни", тј. са представницима сваке куће, у којој има живих људи („по диму'"). Спомен о таквим племенским скупштинама у Паштровићима има и Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу: „На сред приморја опшћине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке... Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на поређе изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема пословима." Наводе се чести зборови у старој требињској области, али без ближе ознаке ко у њима учествује. Како се једном приликом у једној поруци (1463. године, parte nobilium et sbori de Trebigne) растављају племићи са збора изгледа да је овај био састављен од простог пука. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марковдан, на висоравни Рогама. На њу су долазили наоружани сви војници из племена. Од XVI века, после турских освајања, таквих зборова бива све мање. У старом обиму и значају јављају се само пред неке велике акције или од невоље. Али, установа се памти. У Дробњацима још се и сада зна „Зборна Главица". Код Гацка постоји „Зборна Гомила", „на коју се састајао народни сабор у прастаро време". Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално називао народни скуп код цркве у извесне празнике. Народни сабор обележио је 1804. у Орашју и почетак I устанка и датум стварања обновљене Србије.

Већ за старе Словене забележио је Јорданес, у VI веку, да им се имена мењају према различитим породицама и местима. Та особина племенског уређења јавља се још код јужних Словена. К. Јиречек је писао, како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области; тако се уместо жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају Зупци, Никшићи, Мркојевићи. И међу самим братствима су доста честе измене назива појединих родова. Народно предање памти донекле те везе, али их доста често меша и претвара у легенду. Ипак, могу се на више страна пратити читави низови родова из једне старе породице. У Неретљанској крајини живело је чувено племе Качића, Грци га зову чак „народ", чији траг иде врло далеко. Од њега потичу многа братства, хисторијски потпуно аутентична: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи, Бартуловићи и др.

У требињској области моћно је било братство Љубибратића, које се под тим именом спомиње од XIV века. Већ 1432. године наводи се пет линија тога рода. Љубишићи као најглавнији, затим Медвједовићи. Дабиживовићи, Добрушковићи. У Попову се у XIV веку спомињу Николићи, чија презимена после налазимо као Вукосалиће, Богишиће, Гргуревиће. Црногорска династија Петровића изводила је своје порекло од неке босанске лозе, која је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен. Као родоначелници њиховог братства означавана су два брата: Рајич, од кога су Радоњићи, Жутковићи и др., и Херака, од кога су сами Петровићи, Поповићи, Кустидије и још неки. Племенски живот још и данас је очуван у Црној Гори са много старих традиција и врло живим старим везама.

У Катунској нахији постоје, нпр., велике племенске области Цетињана. Његуша, Ћеклића, Бјелица, Цуца, Озринића, Пјешиваца, Загарача, Кочана. Цетињани, опет, имају два ужа племена: Бајице, Хумце, Доњокрајце, Јабучане, Очиниће, Угне, Бјелоше. У Бајицама су братства Мартиновића, Бориловића, Томановића. Вуксановића, Милошевића, Батрићевића и др. Тако се деле и остале племенске групе. које су међу собом чврсто повезане крвљу и наслеђеном традицијом. У питањима племенског образа сви се држе као један човек и строго чувају престиж заједнице. Једина је Љешанска нахија у Црној Гори која нема поделе на племена. И то вероватно стога што се, услед турске најезде, старо становништво растурило и с њиме и племенско наслеђе. У осталим нашим областима има доста трагова племенског уређења само у брдовитој источној Херцеговини.

Племенске организације сличне нашима имају још и данас од балканских народа само Арнаути са својим фисовима. Нема сумње да је у обе организације, на тако блиском и географски истоветном терену, било доста узајамних утицаја. Кучи се, уосталом, и сматрају неким прелазом од Срба ка Арнаутима, као и Клименте прелаз од Арнаута ка Србима.

Развијеној племенској организацији нема никаквог трага у источној Србији и Македонији, као ни у Славонији и Савској долини. Главни услов биће зато најпре и понајвише у самом терену, где је, у богатим и широким долинама, просто немогуће спровести онако природно разграничење племена и жупа какво су давали кланци и увале Динарског система. Други је, исто тако важан, разлог и тај што је померање становништва у тим долинама, као главним прометним путевима, и као због богатства нарочито привлачним тачкама, било много интензивније, него у споредним и теже приступачним западним горама. Разбијен тип тамошње словенске групације документује се, међу осталим, и тиме што су постали апсолутно пасивни у односу према бугарским освајачима и што нису могли да створе нигде националне државне организације са својим натуреним племенским карактером. Државе Срба и Хрвата настале су у подручју Динарског и племенског система.

У народном предању зетских племена остало је доста трагова о томе како су они потиснули старије становништво на свом подручју. Старе Шпање потиснули су Лужани, „стари Срби", а ове су разједињене и међусобно закрвљене наследили Бјелопавлићи, а делимично Пипери и Братоножићи. Васојевићи су заменили Букумире, Мацуре и „Латине", а Дробњаци Криче. Упадљив је велик број тих старих племена са потпуно туђим именима, уместо којих се јављају нова, са чисто српским називима као Зупци, Дробњаци, Ћеклићи. Бјелопавлићи, Васојевићи и сл. Од старих већих словенских племена данас нема више трага Риђанима, чије подручје је хватало од Кривошије до Никшића, и који се много спомињу све до XVIII века.

Необична је, међутим, појава да се на доста страна, а посебно у Васојевићима, име Србљак. очевидно изведено од речи Срьблинъ, употребљава у презривом значењу. Тим именом називају се у Херцеговини, око Височице и у Попову, муслимански сточари и планинци из Загорја, а у Васојевићима се то име даје сваком који није њихов прави братственик. Назив Србак срећемо често и у Јужној Србији. Покушај М. Филиповића да нађе разлику између имена Србин и Србљак није убедљив. Он, наиме, мисли да је први назив општији, а име Србљак да се односи само на Србе на тлу или са тла првобитне српске етничке области. „Име Србљак је дакле у ствари обласно етничко име, а Србин опште народно." Према његовом уверењу, Србљак је чак и млађег постанка. Према нашем мишљењу, тај назив, који понегде има презриво значење, дошао је отуд што је првобитан српски слој био потиснут од новијих и јачих племенских организација, које су га као слабијег сматрале и за нижег. На другим странама Србљаци се опет идентификују са јунацима. Нема никакве сметње овом тумачењу ни то што се у неким крајевима Србљаци означавају као планинци и сточари, јер су то они доиста и били. А да су стара српска племена потискивана новим племенским заједницама имамо несумњив доказ у Лужанима и Риђанима.

Читаво балканско подручје које су населили Словени звало се, према нашем општем називу, „Словенска земља", „Словенска", Σκλαβινίυι, Sclavenia и Sclavonia, у арбанашком Šk`enia, или Šk`inikea. У млетачким, дубровачким и которским документима читаво словенско подручје од Приморја до Вардара, чак и за време када су се у унутрашњости јасно разазнавале државне диференцијације Срба и Хрвата, звало се Slavonia. То је подручје словенског насеља за разлику од романског. У Котору и Дубровнику од краја XIII века ознака Sclavonia сужава се често на ознаку Србије. Иначе, траг тог старог назива очуван је и данас у називу покрајине Славоније.

На основу вести цара Константина Порфирогенита из средине Х и вести Дукљанске хронике из XII века, може се дати доста сигуран преглед о географској подели наших области од Х до XII века. Граница између српског и хрватског подручја средином Х века била је на рекама Цетини и Пливи: Хрватској су припадале области од Ливна до Јајца. Од Цетине је почињало подручје Неретљана, чувених гусара које Порфирогенит спомиње као потомке непокрштених Срба. Њихово подручје обухватало је три жупаније: Макарску, Растичку (од Имотског до Љубушког) и Даленску (можда Далменску — Dalminium— Almissa — Омиш). У њиховој власти су била и острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Главни неретљански градови били су: Вруља (данас Горња Брела), Макарска, Острог и Лавћен врх Граца: али од свих је најзначајнији тврди Омиш.

На Неретви, докле је допирала неретљанска граница. почињала је Захумска архонтија. Назив је добила по Хуму изнад Боне (Благаја), испод којег је извирала река Буна. На том Хуму постојала су два града: Бона и Хум, од којих су остали трагови све до данас. У тој области владао је народ Вишевића, који своје порекло изводи из старе постојбине око Висле. Главна места ове области беху: Ошље, Стон, Дабар и градови Мокриски (можда Мокро код Мостара) и Глумаиник (можда Глумине). Источна граница Захумља ишла је, вероватно, до планина око Калиновика (можда је и то назив за грчко Галуманик) и Гатачког поља, где се додиривала са границом Травуније. Хумска област хватала је још и даље, све до Лима. У тој области подигао је у XII веку кнез Мирослав свој манастир Св. Петра и Павла. у коме се од средине XIII века налазило седиште хумске епархије.

У много прилика, од врло старих времена, мешали су се називи Хума и Захумља, док први назив није скоро потпуно превладао. Тачне границе између Травуније и Захумља не могу се данас повући: сигурно је да су Попово, Љубиње, Дабар припадали Захумљу и да се требињско-захумска граница рачвала код самог Дубровника. Дукљанин наводи девет захумских жупанија: Стонску, Поповску, Дубраве, Луку, Дабар, Вељаке, Жапску, Горичку и непознате Веченике (Berepute), негде око Неретве. То су границе Захумља из друге половине XII века, када се оно почело ширити на запад на рачун неретљањског поседа. У народу се још и данас одржао назив Хумљака за сва лица од Мостара до Стона. Требињска архонтија, која је почињала од Котора, имала је целу леву обалу Боке и Конавље; допирала је до пред сам Дубровник. а на север до Гацка. На истоку јој је граница ишла Требишњицом и планинама бањанским. Одувек су, казује византијски цар, требињски владари били вазали архонту Србије односно Рашке. На овом подручју спомињу се градови: Требиње, Рисан, Врм, Лукавац и можда Сливје (старо Зетливи — Сетливи — Стиливи). Дукљанин зна за девет требињских жупанија: Љубомир, Фатницу, Рудине. Крушевице, Врм, Рисан. Драчевицу. Конавље и Жрновницу. Дубровник, стешњен у својим зидинама. ширио се, углавном. на рачун требињских и захумских суседа: његова пољска добра. посебно виногради, лежала су углавном на њиховом земљишту и због тога су Дубровчани плаћали суседним владарима по 36 златника годишње кирије, зване могориш.

Дукља, која се од XII века све чешће назива Зета, хватала је од византијског драчког темата, од Бара до Травуније. На западу је од Скадарског језера и самог Скадра ишла граница Зетом до Пиве. У њој се спомињу само три стара места: Градац (Стари Град — Будва), Нови Град, (можда Превлака) и још неутврђено Лонтодокла (Лoта — љута, у вези с Дукља. Други, мање оправдано, мисле да је у првом делу очувано име Лов — Ловћен). Најважнији град била је свакако стара Duoklea, Doklea, по којој је цeла област добила име; али тај град је у Х веку већ био у рушевинама. И овде се код Дукљанина јавља карактеристичан број од девет жупанија и градова: Лушка, Подлужје, Кучево—Кчево—Чево са Будвом, Коплик, Облик, Папратна (имеђу Бара и Улциња), Црмница, Грбаљ. Дукљанин спомиње и област Подгорје са жупанијама: Оногошт, Морача, Комарница, Пива, Језеро, Тушина, Гусиње, Ком, Дабар, Неретва и Рама. Ова последња жупа, суседна хрватском подручју, ушла је од 1138. године у службену титулу угарских краљева. Ова област Подгорја обухватала је такозвану стару, северну Херцеговину, од Раме до Мораче. То име се рано изгубило, а највећи део ове широке области ушао је у Хум. Једино се у народу очувао назив Загорја за крај око извора Неретве и горње Дрине.

Босна, која је у Х веку била мала област око извора и горњег тока реке истог имена (Врхбосна), имала је свега два града: Которац и непознати Десник (можда Сутеска). Она је била повезана са Србијом и сматрала се тада српским подручјем. Крај Соли (североисточна Босна око Тузле) Порфирогенит изричито наводи као српски. Уз Со, Соли спомиње се после и Усора са облашћу око те реке; од XIV века Со са Усором иду обично заједно и област им допире све до Дрине. Доњи краји беху северозападно од Усоре, са градовима Кључем, Земуником и врбањским Котором.

У једној повељи угарског краља Беле, из 1244. године. спомињу се ове жупе босанске: Врхбосна, око извора реке Босне, у Сарајевском пољу, Лепеница у фојничком. Видоши с Љубунчићем, Миле (близу Зенице), Лашва, Ускопље-Скопље, а на истоку Борач са градом Прачом и Жупа Боред, Брод (сама Зеница). Жупе западне, од Ускопља до Ливна, јављају се и под општим именом Завршје. Ту су се, око Пливе, границе Босне мешале са хрватским и врло су често те жупе биле у саставу хрватске државе. У самој Србији, коју од Босне дели Дрина, настањени су ови градови: Дестиник или Достиник, који још није идентификован, исто као ни град Црнобушки или Црновршки, затим Међуречје, по свој прилици читава област са градом (можда Самобор код Горажда или Соко над спојем Пиве и Таре), Дрежник (можда данашњи ужички Дрежник или, мање вероватно, стари Брезник. Брезница-Плевље), Лисник-Лишница и Соли. Старе српске области из средине XII века. подељене међу Немањину браћу, беху Бијело Поље на доњем Лиму, Будимље на горњем Лиму, Градац на Морави (сад Чачак) и Рас с Ибарском и Расинском долином, која се везала уз Топлицу.

Источна граница Србије средином IX века беше код данашњег Новога Пазара, а у Х веку око Звечана. До Немањине акције Србија није прелазила Мораву: на север није ишла преко Рудника. а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице. Главна снага српскога народа беше, према томе, у планинском подручју источне Херцеговине. средишње и источне Босне, Новог Пазара и југозападне Србије од реке Босне до Ситнице и Западне Мораве. Ниједна од богатих долина, ни Косово ни Велика Морава. ни Метохија, ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Српска племена, недовољно повезана међусобно. и без вере у успех, понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку, који беху постали плен Бугара и Византинаца. остају у својим планинама читавих пет векова: а када се крајем XII века јавила набујала снага за експанзију, онда је њен пут био унапред одређен. Као планинске лавине спустиће се тада та племена у суседне долине и већ за два века они ће загосподарити њима и одржаће се на том подручју кроз све векове своје историје.

Знатан део тих жупа и области и подигнутих градова у њима има, као што се види, нове називе. Чак је стару Дукљу заменила Зета, а један део Далмације добио је називе Неретљанска област и Црвена Хрватска. У Босни и у романском Приморју неке жупе носе чисто наше називе: Драчевица и Жрновница. Очувани називи су понајвише повезани са старим именима река. али и ти су знатно славизирани (Врхбосна, Подриње). Значи, дакле, да се нова подела жупа није много наслањала на старе географске и административне традиције. Али је, ипак, несумњиво да је подржавана и делом развијана у вези са старим романским катунима. Многа племена означавана су просто тим именом (катун Дробњаци, катун Мириловићи). У једној туској канунами, која је одређивала по старом начину уређење Влаха око Тимока, вели се да један катун чини педесет кућа; то је, дакле, постао неки технички израз за врсту и обим једне уже организације. У XIV веку, у Крбави, „за Влахе" се изричито каже да се узајамно боре „са својим катуном". Вероватно је назив катун. пре назив само једне пастирске заједнице, ушао у народ и као ознака неке уже организације једног краја и једне племенске групе.

Посед земље, који је дуго био у заједници, добио је по племену назив племенштина и племенита земља. Индивидуалније ознаке постале несумњиво по личној својини зову се дедина, очина, очевина и најобичније баштина (од башта — отац), отуд баштинити — наследити од оца. Дедина у чешком праву означава „непокретна добра која су сачињавала колективну својину целе породице и прелазила су од предака (дедова) на потомке". Владари су доцније ограничили право наслеђа, нарочито у поседу шума. У Дечанској повељи, на пример, изричито се каже: „у планинама нема нико баштине осим краља и цркава којима су краљеви дали." Када је владарска моћ ојачала, владари често поклањају не само поједина добра него и читаве жупе, и то са наследним правом, исто као што их одузимају у случају немилости. Касније се јавља и пронија, као развијена установа римског граничарског права limitanei. То су поседи које је владар давао појединцима за извесне услуге уз право личног уживања, али не као сталне баштине. К. Кадлец мисли да се „паше и шуме нису уопште делиле, него су остајале у заједничком уживању свију породица. Учешће у уживању те општинске земље сачињавало је принадлежност појединих господарских имања и у чешком праву називало vole, доцније zvole у руском праву — угодье, код Хрвата pristojanje, код Срба и Бугара правини . . . Њиве и ливаде су се одређивале само на извесни рок. Кад је он истекао земља се је опет поново одређивала појединим породицама, евентуално у другим размерама, јер у току времена неке су се породице услед умирања смањивале, а друге су се напротив због обилног рађања повећавале. Такво породично одређивање земље још данас долази под називом 'Перед}ль' у руским селима, где се је одржао т.з. 'миръ' т.ј. земљишна општииа." У нас је ово поново одређивање земљишног поседа вршила Дубровачка Република; у унутрашњости немамо за то никаквих поузданих примера. Иначе, у нашим крајевима познато је да села имају своја заједничка имања: шуму, пашњаке и воду. Осим тога, како је упозорио Ср. Вукосављевић. „готово свуда помало, а у неким крајевима и много, има и извесних колективних права на приватним имањима". Таква права су испаше на туђим ливадама с пролећа и у јесен после косидбе, на стрњикама после жетве, право спровођења јаза за наводњавање, итд. „Та заједничка права на приватним имањима, као и заједничка својина пашњака и шума чини оно, што у Васојевићима зову селина. Селина постоји скоро свуда у нашем народу; израз за њу постоји само у овим Брдима."

У старим нашим споменицима, у рано време, има доста спомена о извесној диференцијацији међу појединим људима, до које је дошло услед њиховог изузетног положаја у племену. Ма колико да је народ био сав једнак и демократских схватања, у њему се врло рано јављају разне старешине и поглавице. Има више примера о томе да се у раном средњем веку спомињу словенске поглавице, свакако у првом реду племенске. У нашим земљама, у најранијим временима, господари или владари појединих области спомињу се као наследна господа. А чим се до власти долази по праву наследства — а у нас су у почетку сви синови наслеђивали оца и делили област на своје делове — одмах се издваја и једно повлашћено братство, које после, својим споредним линијама, женидбама и удадбама, ствара свој „виши" круг. Племенске организације условљавају и саме собом извесно поштовање своје снаге и традиције и врло су кочоперне према скоројевићима и приселицама. Реч бојар, бојарин, у нас бољар, долази од турско-монголског бајар, што је најпре значило „богат", па онда и „одличан"; она и код нас, као свуда у свету, говори да се богатством стицао утицај и углед. Св. Сава наводи у биографији свога оца српске бољаре који са његовом браћом и свештенством иду у сусрет Немањиним моштима, а Првовенчани, описујући Немањин збор против јеретика, спомиње старце и велможе. Етимологија ове речи је јасна — вели моужь је моћан, угледан господин.

Општи и обичнији назив за те истакнутије људе био је властелин, властела; име казује и њихову прву функцију (Стеван Првовенчани изричито спомиње „кнезе земље своје који су над властима"). Војници, „војини", беху мање племство, после названо и властеличићи. Остали сеоски свет били су себри; тек доцније постао је „себар" синоним за сељачки и простачки. Реч је позната и Русима и Литванцима, и означавала је заједничара и суседника. Закупци или најамници звали су се меропси (назив је дошао од родопске провинције Меропе). Кмет од comes—comitis—comet и није имао своје данашње значење у нашим западним областима. То су најпре, у Босни, били племићи, а у Зети сеоски старци и судије. Тек од XV века јавља се реч у смислу закупника. У Дубровнику је кмет одавно означавао сељака. У Србији, међутим, од новијег времена тај назив се употребљава за представнике општинске власти. Робови су отроци и иду као „вечна баштина" господара, док их не ослободи. У дубровачким архивским књигама XIII—XIV века има много примера да лица из унутрашњости, а понајвише из Босне и Хума, продају чак своју децу у робље да би дошли до средстава.

Грађански сталеж постојао је само у Приморју и управљао се, са племићким вођством, по својим прописаним законима или статутима. Сви важнији градови, Дубровник, Котор. Бар, Дриваст, Улцињ и др., имали су своје статуте, од којих су нам неки сачувани. У унутрашњости грађана је било врло мало. Још у XIV веку писао је један западни путник како Србија готово и нема тврдих градова, а и што их има они су без ровова и зидова. „Зграде и дворови како краљевски тако и осталих племића саграђени су од брвна и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима на приморју." Наше градске колоније у унутрашњости, осим Призрена и Ниша, развиле су се уз рударска места, као Брсково, Сребреница, Фојница, Рудник, Ново Брдо, Јањево, Кратово итд., где су била насеља саских рудара и приморских трговаца. То су у почетку били тргови и тек су се временом развили у градове. Од краја XIII века под српску власт почињу долазити стари градови Македоније: Скопље, Прилеп, Охрид, Сер и др., а на северу одавно изграђени Београд. Знатан део старих римских насеља остао је напуштен, у рушевинама.

Народ се углавном и у новој постојбини вратио свом старом занимању: сточарству и земљорадњи. Сточарством се бавио, истина посредно, и сам краљ, као у XIX веку кнез Милош. Његова стока имала је на тргу предност пред сваком другом. Босански краљеви су у масама извозили свој сир преко Дубровника. Као у старој домовини, гајила се углавном овца и свиња, а у мањој мери говеда, козе и коњи. Хранили су их на ливадама и сеном, које је познато свима Словенима. Села, у којима су чуване на паши краљевске ергеле, добила су, према занимању становника, назив Коњуси. Да је између наших досељеника и старих балканских сточара било живог додира и тесних узајамних веза види се најбоље по томе што је све до данас за сточарске предмете и производе остало у нашем језику врло много романско-влашких и арнаутских назива. Вуна се назива: каба, реја, руда; пастири се купе у катуне, сир се назива: урда, качкаваљ, кунуздра, бучалина, тулина, сухо месо зове се пршут; сир се доноси у бронзину. Повици и усклици за животиње готово су истоветни код нас и код Арнаута, а исто тако и називи за поједине животиње.

Из тих старих времена је и обичај бачија и назив балија за једну врсту муслиманских сточара. Сточари су се кретали по целом Балкану, лети у планине, а зими у хумнине; због њихових испаша, солила и планина долазило је од памтивека до тешких сукоба пастирских заједница, које случај тамо занесе, има понекад и на местима где се не би очекивале. У сточарском крају, усред Херцеговине, налазимо у XIV веку Бурмазе, очевидно пастире албанског порекла. У арбанаском зот значи „господин", а у Херцеговини постоји угледно братство Зотовића. Током Дрине, све до иза Сребренице, продрло је неколико арбанаских речи и одржало се тамо у такозваном баналачком тајном говору. Од сточарских арбанаског су порекла: каљац, каљче — коњ (kal, рум. caballus мит — месо, ћем — пас; а од других: буке — хлеб, руша — вино, вајза — девојка, виза — вода. Врло је важна појава, коју је забележио Ј. Цвијић, да ове сточаре при њиховим важнијим кретањима, „зову Арнаутима, па и кад су српскога порекла". У Солунско поље, питомо и погодно за зимовник, силазили су сточари не само из македонских и арбанаских страна него чак и из Пештери. „Шкријељи из села Боровштице", казује Бор. Милојевић, „спуштали су се са својим стадима преко Новог Пазара, Митровице и Скопља низ Вардар и почетком зиме стизали у околину Лугадинског језера". Богатство у стоци било је у нашим странама врло велико, број се, наравно, не зна, али од стоке су живели читави крајеви и области.

Осим сточарством, наши приморски крајеви и људи око великих македонских језера бавили су се још и риболовом. У народне песме ушла је „риба од Охрида". Синиша Станковић упозорио је да су њихови чамци „врло добро прилагођени локалним условима рибарења", и да је „сваки од њих врло погодан за специјалне начине риболова који су различити на појединим језерима". Ту су се лепо комбиновале старе словенске црте живота око мочвара, река и језера из северне постојбине, њихова лађарска вештина и искуство домородаца. Неретљани су том занимању придодали још и гусарство, које је дуго угрожавало трговину на Јадранском мору.

Рано се спомиње и лов на многобројну дивљач у великим и тешко проходним шумама. Синови жупана Властимира послали су бугарском кнезу Борису два пса и два сокола као „гостинско уздарје", а за лов са соколовима прича се већ у биографији св. Ћирила Солунског да је то „обичај богатима". Млади Немањин Растко изговорио се оцу, пред бег у Свету Гору, да иде у лов на јелене. Као у старој постојбини, коже убијених животиња служиле су не само за домаћу употребу и зимско одело него и за извоз и за плаћање дажбина. У Хрватској је за то највише служила куна и отуд је дошла не само на бански новац него и у грб земље.

Гоњен и гонећи, у борби и пљачки, спустио се словенски елеменат са разних страна истока и севера у Дунавску долину и отуда у унутрашњост Балкана. Још примитиван и усплахирен читавим вртлогом сеобе народа, он је запао у балканске шуме и кланце, у почетку врло мало сигуран да ће ту и остати. Са неповерењем су пратили нови дошљаци не само сваки покрет византијских власти, него и кретање својих саплеменика и брзо су, у грабљивости примитиваца, стали срвати једни на друге, да би, узајамно истрти, били сигурнији за плен. Историја балканских Словена, у првим вековима њиховог живота на Балкану, то је низ сукоба са суседима и властима, који их потискују или покушавају подјармити, узајамно вребање и неповерење, и постепено привикавање на ново земљиште и на културу нове средине.