Обри су, избегавши непосредне веће сукобе са Византијом, тако постигли ипак донекле оно што су тражили: они су обухватили читаву Дунавску долину и стали сада према Царевини са извесним правом на даљу експанзију и са извесном афирмацијом своје снаге. Сада се само није више радило о томе да пређу на десну обалу Дунава у горњем току, него да пређу са северне стране на јужну и у његовом доњем току, односно да из основа помере стабилизовану северну границу Царевине. Та жеља код њих се јавља врло брзо и врло јасно. Они гласно траже и хоће стари Сирмиј, не само као најважнији емпориј тога краја него више као опасно упориште византијске војске на подручју које њима има да буде исходиште. Али вешти, и у страху од још неопробане снаге цареве војске, они желе да се нагоде и то да добију мирним путем. Цар их упорно одбија, али, везан на другој страни, ипак покушава преговоре. Но, за већу сигурност, шаље тамо као главног преговарача вођу дворске страже и свог доцнијег сувладара Тиберија. Овај долази до извесног споразума с Обрима, али се цару чини да је Тиберије сувише попустљив и он стога изазива рат као најбоље средство да се смире и опамете ти опасни и незајажљиви дошљаци. Али рат није испунио цареве наде. Византијска војска, осетивши противничку надмоћ, морала је да узмакне и држала се једино у сирмијској тврђави. Изгледа чак да су обријске чете овог пута продрле до Тракије и да су тек ту, сузбијене, пристале на мир. Тај мир, чији садржај није потпуно познат, морао је, међутим, свакако водити рачуна о томе да су Обри постали стварни господари читавог подручја од Фрушке горе до близу ушћа Дунава, изузимајући једино тврђаву Сирмиј.

За читаво то време о Словенима нема ближих обавештења. Византија је више забављена Обрима него њима и не обраћа им пуно пажње. Словени, више него вероватно, суделују с Обрима заједно, као њихови поданици на подручју данашње Војводине и Трансилваније, и стога их грчки писци не наводе нарочито. Тек око 578. године забележен је један опасан словенски поход против Царевине, али и тај не беше изведен од Словена с обријског панонског подручја, него са доњег Дунава. У огромном броју, неких 100 000 људи, провалили су они у Тракију да је плене. Византијски цар беше у невољи. Заплетен од раније у дуг и врло променљиве среће у рату са Персијом, он сад није имао довољно расположивих чета да их упути против Словена. Стога шаље посланство обријском поглавару Бајану да му помогне, тиме што ће напасти Словене у њиховој земљи и тако их одвући од Византије. Обри пристадоше, и то, углавном, стога што су желели да и над тим делом словенских племена утврде своју власт. Још пре овог позива Бајан је био позвао словенске поглавице и вођу им Даврентија да га признају за врховног господара и да му плаћају данак. Словени су дали кратак одговор:

„Који је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо се научила да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева." Дошло је до свађе, у којој заглави обриско посланство. За Бајана је то био погодан час да, као неки мандатор Византије, освети увреду, и, према речима савременог Менандра Протектора, што се у исто време надао „да ће наћи земљу пуну богатства, пошто су пре Словени опљачкали ромејско подручје, а њихово није нико други од осталих народа". Обри, са грчким изаслаником, са војском од 60 000 оклопника, коју претерано увеличавају грчки извори, пређоше на ромејско подручје и преко данашње северне Србије и Бугарске, заобилазним путем, стадоше на доњи Дунав. Прешавши реку у лађама са по две крме, нападоше одмах словенско подручје и разграбише све, „а да се нигде нико од тамошњих варвара није усудио да се са њима упусти у борбу, него се беху разбегли по шипражју и у густеж шуме". Велик број византијских заробљеника, који се затекао међу Словенима, био је ослобођен и враћен кућама. Саме Словене натераше Обри на обавезу плаћања данка. Али, чим су се Обри отуда повукли на своје подручје, Словени брзо дигоше главу, па наставише да и даље упадају у Тракију, а Обрима показаше пркосан став непокорности.

Бајан се, осетивши да Византија треба њега и да је, према томе, њена снага друкчија него што је он замишљао, одлучио брзо да сам, без имало обзира, узме утврђени Сирмиј. Послао је, истина, свог човека у Цариград да прими од цара уговорен годишњи поклон од 80 000 златника. Сачекао је његов повратак, па је онда, обавештен да рат са Персијом још траје, дигао сву војску и пао између Сирмија и Сингидунума. Ту се спремао да дигне мост на Сави, не само да би лакше деловао ка Сирмију него да би имао и повољнији прелаз на византијско подручје. На грчке протесте одговарао је да то подизање није уперено против њих него против Словена који не испуњавају према њему узете обавезе, али да ће сваког ко би покушао да га омете у подизању моста сматрати непријатељем. Пошто нису могли да му се супротставе, Византинци су пасивно посматрали рад. Када је мост био готов, Обри су изашли са правим захтевом — тражили су предају Сирмија. Свесни да је тај град посебно важно стратешко место за ромејску војску, која се у њему може сакупити и из њега почињати акције без опасности да прелази преко реке, они желе да то место добију у своје руке и са тиме и стварно јемство за своју власт и сигурност. Обри знају за византнјску непоузданост према ранијим народима на овом подручју и, поучени искуством, неће да доживе њихову судбину. У Цариграду, поред све незгоде општег положаја, није могло на то да се пристане. Пад Сирмија значио би много више него пад ма кога другог града у унутрашњости. Не само да се руши једна јака брана Царевине него, што је још горе, њене слабости постају очевидне, губи се страх од њене снаге и северна племена на граници почеће да иду за обријским примером. „Волео бих Бајану дати", кажу да је рекао цар Тиберије, „једну од две моје кћери, него град Сирмиј." Немајући војску на располагању, а жељан да спасе град, цар посла неколико виших и мањих заповедника да са посадама из Илирика и Далмације покушају да помогну. Обратио се и Лангобардима. Обри су, међутим, подигли још један мост близу Сирмија, да град потпуно одсеку. Тај други мост био је, вероватно, подигнут на каналу цара Проба, који је био спроведен од Јарка до Купинова и који је од Срема направио неку врсту острва. Град се храбро држао све док му није почело недостајати хране; а онда, остављен без помоћи и тешко намучен глађу, морао је да се преда. 582. године. Са Сирмијем, „преславним градом", како веле савремени Византинци, пала је предња ромејска кула на северној граници, најважнији мостовни браник за прелаз Саве, и тим падом створена је прва велика рупа на бедему Царевине.

Кованица са ликом римског цара Проба,
рођеног у Сирмијуму.

Словенска племена, кренувши у онако великом броју у Византију, нису била много пометена обријском акцијом против њих. Њихови главни одреди се чак не хтедоше ни враћати док не заврше оно што су били наумили. Овог пута, у унутрашњости ни од кога ометани, они пљачкају широка византијска подручја, и то, како вели савремени Јован Ефески, један јерменски писац, „читаву Хеладу, тесалске и трачке покрајине" и „заузеше многе вароши и градове". Важна је, међутим, појава да Словени не напуштају одмах земљу у коју провале, него почињу у њој да презимљују и остају „као у својој земљи". Исти писац изричито каже како Словени у Византији већ „станују сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју"; даље, да „до данашњег дана (то је 584. година) станују, седе и почивају у ромејским покрајинама, без бриге и страха, пленећи, убијајући и палећи; обогатили су се; имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ратовати боље од Ромеја". Иако те речи не треба узети дословно, јер сам тај писац казује да су Словени били и истеривани и да, још увек припрости, не излазе ван шумских предела и да не знају за оружје осим копаља, ипак оне кажу толико да се Словени почињу привикавати на византијске земље и да иза пљачкашких упада остају понеки који се ту дуже или краће задржавају и деломично настањују. Да је тог настањивања било у приметној мери крајем VI или почетком VII века види се из једног детаља војничко-стратешког списа. који се приписује цару Маврикију. У опису Словена и Анта тамо се каже како су та племена слободољубива и никако вољна да робују или да неко њима влада, „а иарочито у властитој земљи". У Тактици цара Лава то се место јасније означава: да је њихова земља с оне стране Дунава. Значи, дакле, да је са њима било искуства и на другој страни реке, где су чували своје особине иако на туђем тлу.

Када је умро цар Тиберије (582) и наследио га његов зет и успешан војсковођа у Азији Маврикије, северна граница Царевине је била веома ровита. Сва боља војска била је заузета покрајинама Мале Азије. Осећајући то варвари постају све насртљивији. Не познавајући још новог цара каган беше послао своје људе у Цариград да, за сваки случај, склопи мир. Код Маврикија је то посланство у почетку наилазило на леп пријем: цар је пристајао да призна створено стање, не желећи никако нове заплете. Ту предусретљивост Обри одмах схватише као слабост и увиђајући да је мир пречи Царевини него њима, каган га је наскоро почео уцењивати и спремао се да свој стечен посед још више заокружи. Поклони, који му се шаљу из престонице. нису му довољно лепи и он их враћа натраг: тражи повишење годишњег дара са 80 000 на 100 000 златника. Када му је Маврикије то одбио, Бајан је 584. прекинуо утовор и одмах започео рат. Његов напад на погранични Сингидунум био је толико изненадан да је затекао грађане ван града, при пољском раду, Михаило Сиријски прича како су нападачи самоуверено говорили сељацима: „Идите, сејте и жањите, ми ћемо узети само један део пореза." Према напред смишљеном плану, Обри су напали све ромејске тврђаве на великој дунавској артерији. Сингидунум, Аугусте и Виминациум. У тој навали они продреше све до Анхијала наишавши на јачи отпор само код сингидунумских градских врата. Изненађени и донекле уплашени тим наглим продирањем варвара, Византинци им послаше двојицу изасланика, Елпидија. бившег поглавара Сицилије. и Коментиола царева дворјана из телесне страже, да преговарају о миру. Осећајући своју снагу. каган је био охол и претећег става, и када се један од византијских посланика, Коментиол, усудио да одговори равном мером. разљутио се толико да их умало није обојицу погубио. После извесног времена преговори су, ипак, настављени и 585. године дошло је до мира попуштањем Византије и прихватањем познатих аварских захтева.

Али, стварног мира ипак није било. Видећи немоћ Царевине ни Словени не хтедоше да остану без удела у добити. Те исте године, када Обри склапају мир са Византијом, по свој прилици, само зато да се боље и мирније припреме за нове походе, јављају се и Словени са својим нападима. Византијски људи су држали да су те нападе непосредно потакли сами Обри. Ствар није немогућа. иако је мало необична иза оних обријских упада на словенско подручје за рачун Византије. То се може објаснити или да су и Обри и Словени увидели да им је много издашније заједнички нападати на ослабело Царство. него се трошити у узајамној борби; или да су Словени, притешњени и заплашени од обријске силе, примили на себе дужност њихових претходница. Упад Словена, после склопљеног мира са Обрима, дошао је неочекивано и имао је, услед тога, у почетку успеха. Стари Михаило Сиријски прича да су Словени били страшно огорчени и „бесни као лавови", јер су Византинци против њих били кренули Анте, који су им опљачкали незаштићена насеља. Словени су се сада на византијском подручју страшно светили. Спомиње се, нарочито, како су опљачкали цркве у Коринту и у другим местима. Продрли су дубоко, чак до великог зида. У опасности за престоницу сам цар је организовао одбрану. Познати Коментиол је, међутим, са трачке стране припремао чете и онда је, једног дана, код реке Ергиније изненада извршио напад и знатно потукао неке пљачкашке одреде. Словени су ипак остали у Тракији и Коментиол их је морао напасти по други пут код Адријанопоља, близу тврђаве Ансина, где су се налазили под вођством неког Радогоста. Тек том другом победом била је Астика ослобођена од Словена.

У јесен исте, 585. године. кренуо се против Византије и каган Бајан с Обрима, можда у помоћ Словенима. Изговор или можда непосредан повод за напад био је Бајанов повређен понос.
Један скитски свештеник („боколабра") учинио је прељубу са једном од каганових жена и на бегу у Турску био је ухваћен од Византинаца, и, уместо Обрима, послат је у Цариград. Раздражен том непажњом према његовој части и личности, Бајан је одмах отпочео непријатељства, и то тако нагло да његов посланик у престоници, који беше дошао да прими годишње поклоне, није имао када да се врати. Каган је опустошио сву дунавску околину и заузео, при малом отпору, већи део граничних тврђава. Цар повери врховно заповедништво над војском Коментиолу. За тешке прилике Византије на Балкану то време нема можда речитијег сведочанства од тога да је цела та војска, сакупљена у Анхијалу, бројала тек 6000 правих бораца и да се са том шаком људи имала бранити читава дунавска линија и сви балкански кланци! Па ипак, извесни византијски одреди држаху се врло добро и код Томија, у једном препаду, умало не заробише и самог кагана. Само, када је несразмер снага постао и сувише очевидан и у вође ушао страх да у борби не прођу врло рђаво, настала је пометња и заређали су порази. Обри продреше у Тракију, узеше многе градове и зауставише се пред Адријанопољем. Узбуђена престоница била је веома незадовољна читавом организацијом одбране и у својим прекорима и поспрдним песмама није штедела ни војно вођство, ни самог цара. Под утиском непосредне опасности, која је претила престоници и њеној околини, брзо је опремљена и са разних страна окупљена нова војска, која је с успехом завршила борбу и после пораза Обара очистила Тракију од њих.

У то време пада и први словенски поход против Солуна, дуго запамћен и у народној и у црквеној традицији онога краја. У легенди о св. Димитрију прича се да су једне недеље, 22. септембра 586. године, осванули пред солунским градом многобројни Словени (и ту се понавља број од 100 000), упућени тамо од кагана. Задржали су се, најпре, око тврђавице Св. Матроне, а онда су свом снагом јурнули на град носећи већ спремљене лествице, како би могли ускочити на зидове. Градска посада, иако изненађена, храбро се опирала, помагана од грађана. Словени су већ били увежбани у ратној вештини у опсади градова; имали су све опсадне справе, огромне балисте и чак такозване корњаче, које су због заштите биле прекривене најпре сухим кожама, а после, да се не би запалиле, превучене поново воловским и камиљим свежим кожама. Бацали су камење на град, казује један очевидац, које је било као читав мали хумчић. Ипак нису успели. Храброст бранилаца била је велика, а отпор чврст и са много довитљивости. После једног испада, чији су срећан исход приписивали заштитнику града св. Димитрију, Солуњани потискују прилично словенске нападаче. Не надајући се таквом отпору, Словени брзо малаксавају и седми дан напуштају опсаду, па се од Солуна упуте према Грчкој, где су, пљачкајући, продрли врло дубоко и где се задржавају све до 589. године.

Када је 591. године, услед унутрашњих криза у Персији, Византија могла успешно да заврши послове на тој страни за један дужи период година, цар Маврикије пребацује одмах своју војску у Европу, једва дочекавши да, са довољном снагом, обезбеди северне границе и са средствима достојним Царевине иступи пред варваре. Лично, као ниједан од последњих владалаца пре њега, Маврикије је био кренуо на дунавску линију да прегледа стање земље и пограничних градова и да осмотри војску, која се сакупила око Анхијала. Из тог времена забележен је један врло занимљив податак. Византијски војници беху ухватили и довели пред цара тројицу Словена, који уза се нису имали ништа од оружја, него само своје музичке инструменте, неку врсту китара.

На царево питање: ко су и шта раде у његовој земљи, они су одговорили врло уопштено и нимало вероватно. Они су казивали да су пореклом Словени са неког западног океана. Њима је каган послао људе, са богатим поклонима за поглавице, како би и међу њима могли да купе народ за војску. Они су, веле, примили поклоне, али одбили понуду, изговарајући се на тегобе пута. Њих тројица су били послати да то саопште кагану, а он их је, љут због таквог одговора, силом задржао, не марећи за утврђено правило међународних односа да су посланици неповредиви. Због тога су они, чувши за ромејску земљу, побегли у Тракију. Носе китаре, јер се у њиховој земљи не зна за оружје; певају само уз лире, а не уз бојне трубе. Цару су се свиделе њихове песме, а дивио се и развијености њихових телеса, па их лепо угости и упути у унутрашњост. То наивно казивање је с правом већ одавно тумачено као нека врста шеретлука; пре ће бити да су ова тројица Словена вршила службу ухода и унапред била спремна да дају, наочи безопасан, такав одговор. Из њиховог саопштења политички важно би било само то да су Обри, спремајући се свакако за борбе у већем обиму, тражили да појачају своју војску и из далеких словенских насеља. Сем тога, знамо да су гледали да се, у исто време, помире са другим народима са којима су се тада налазили у непријатељству, као са Лангобардима, са којима су се и нагодили 591. године. Рат се, према томе, те године спремао на обе стране и могло се мислити да ће бити и врло тежак и врло крвав.

Непријатељства су почела 592. године. Цар Маврикије је одбио кагану повишење годишњих плаћања, што је овај, вероватно намерно, удесио као повод за рат. Са Обрима заједно ратују и Словени, и то, како по свему изгледа, као њихови подложници. У легенди о св. Димитрију се изричито каже да је кагану подложан „цео народ" Словена (τό ϊτνος απον). Други један савремени грчки писац, Теофилакт Симоката, каже да је каган „наредио" Словенима да му приправе много лађа, како би на њима прешао Дунав. Ови су почели свој посао негде близу ушћа Саве у Дунав. У том раду их је, међутим, много ометала сингидунумска посада, која је често излазила из града и палила донесену и приправљену грађу. Због тога су обријске и словенске чете опселе Сингидунум. Опсада је трајала мало времена; изненада, седми дан, позвао је каган своје људе да напусте град. Они су то, наравно, учинили одмах, али су наплатили од грађана као цену за одлазак 2000 златника, један златом окићен сто и једну скупоцену хаљину. Припреме за прелаз каганове војске настављене су, онда, на другом месту, близу града Сирмија, односно испод Митровице. Каган, вели Симоката, „припреми мноштво Словена да тешу дрва". Када су лађе биле готове, он посла једно одељење војске да иде напред и задаје страх, а сам крену даље на исток, према Бононији.

Врховну команду над византијском војском имао је војвода Приск. Његове чете су се добро држале, али, слабије бројем, морале су ипак да узмичу. Каган је освајао град по град, док најпосле није стигао под Дризиперу. После опсаде од неколико дана, услед једног ненаданог испада градске посаде, његова војска је нагло узмакла и умало није прешла у бекство. Лаковерни свет средњега века приписивао је то неком чудном привиђењу. Када су се, причало се онда, отворила градска врата, учинило се Обрима да безбројне грчке фаланге силазе из града, и то изазва панику међу њима. Јака воља каганова повратила је убрзо потребну дисциплину и обезбедила му нове победе. Обри су потом потисли Приска са читаве дунавске линије и прогонили су га у унутрашњост све до добро утврђеног града Цурула. Да би помогао свом сатераном војводи, цар Маврикије шаље једно писмо, упућено тобоже Приску, али удешено да падне у руке Обрима. Цар је у њему соколио Приска да издржи док византијска флота, која је тобоже већ послата, не заврши напад на обријско подручје иза леђа каганове војске. Добивши то писмо, обријски вођа поверова у њега, прими мали откуп од Приска, диже опсаду и крену одмах натраг да штити угрожен домаћи крај.

С пролећа идуће године цар посла Приска поново на Дунав да спречи словенске упаде у Тракију. Цар му је, том приликом, нагласио да се непријатељ сигурно неће смирити док се не увери да има опасног противника; односно, ако се солидном одбраном и утврђивањем дунавских граница не онемогуће њихови напади. Византијска војска је дошла до Доростола потпуно спремна за борбу. Ту Приску стиже каганово посланство тражећи обавештења о томе, чему има да служи тај нови војни поход када је лањске године између њих дошло до мира. Приск је одговорио да се Византинци не спремају на Обре него на Словене и да, према томе, нема ни говора о повреди мировног уговора. Иза тога, једне ноћи, сасвим изненада, Приск је пребацио своје чете преко Дунава и напао словенску војску, којој је био вођа неки Радогост. Напад је био тако неочекиван да је сам Радогост једва изнео живу главу тако што је ускочио на неоседланог коња. Дошавши после себи, у сукобу са једним византијским одељењем, он је покушао да сузбије њихов налет, али је и по други пут морао да се спасава једним вратоломним скоком у реку, коју је срећно препливао. Словенска земља би похарана, а људи разјурени. Добијени плен је Приск упутио у Цариград, са пратњом од 300 војника.
На путу, чак на шестом конаку, дакле дубоко у унутрашњости, тај караван напала је једна јака словенска чета, и сигурно би уграбила сав товар да није случајно дошла једна нова грчка чета својима у помоћ и тако спасла ствар. Овај случај је веома карактеристичан за тадашње прилике на Балкану, тј. несигурност која је владала иза леђа оперативне војске у покрајини најближој престоници: исто као што је и доказ о слободи словенских чета на византијском тлу и донекле можда о њиховом одомаћивању.

Приск је, после првог успеха, наставио ратовање. Његове чете иду за Словенима дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Словени се повлаче у околне шуме и ритове, где су намеравали навући непријатељску војску, невешту том терену, и сасвим је сатрти. Византинцима. који су били дошли у доста тежак положај, поможе издаја једног Гепида. Он је довео Византинце до положаја једне словенске чете и учино да су изненађени Словени морали примити и изгубити борбу. Грчки вођа Александар беше, том приликом, ударио на тешке муке заробљене Словене да би му дали потребне податке и о осталим словенским одељењима, али су мученици упорно остајали неми и чврсти. Гепид, врло добро обавештен о Словенима, понуди поново своје услуге. Он оде једном од словенских поглавица, неком Мужоку, обавести га о поразу Радогостовом и замоли га да му да људи и лађа да их спасе. Мужок му даде 150 чамаца и 300 веслача. Са њима Гепид дође до реке Паспирија, па их ту издаде Византинцима; а одмах затим спроведе Прискову војску и у Мужоков крај. Византијска војска упаде тамо баш оног дана када је Мужок давао даћу свом брату и када све званице беху изопијане. У силном метежу многи Словени су били поубијани а сам Мужок заробљен.

Цар је желео да сва та акција не остане на половним мерама и стога нареди да војска презими на словенском подручју, како би одмах с пролећа могла почети поново чишћење и леве обале Дунава. Та наредба изазва побуну у војсци. Приск је и сам мислио да је мудрије повући се на своје подручје; једно због солидније исхране, а друго због несигурности у туђој земљи, где су препади сваки час могући. Маврикије га је због тога сменио са положаја главног заповедника и на његово место је поставио свог брата Петра. Кагану је било необично то повлачење византијске војске, па посла своје људе Приску да извиде ствар. Истовремено, он се увелико припремао да нападне Византинце: а издао је наредбу и Словенима да почну да прелазе Дунав. Приск, обавештен о томе, посла једног свог поузданог човека кагану да га, на сваки начин, одврати од те акције. Каган је, као господар овог „целог народа", изјавио да је Приск „ступио на моју земљу и напао на моје поданике"; па је, уместо да брани своје поданике, затражио одједном удео у плену. Приск је са муком наговорио своје војнике да пристану на то. Кагану је потом враћено 5000 заробљених Словена, а он је, задовољан тим, пристао да византијска војска у даљим операцијама пређе преко његовог подручја. Јасно је, према томе, ма колико, иначе, вести биле нејасне, да су словенска насеља, и то не само она на западу, око Саве, него и она у Дакији, била у извесној мери зависна од Обра: само су ова источна, због удаљености од главних обријских средишта на подручју између Дунава и Тисе, била умногом слободнија. Приметили смо, уосталом, већ раније да је каган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је, када су они одбијали, присиљавао на то. Да су они, кадгод су могли, избегавали да му чине по вољи и да је каган употребљавао њих као монету у својим рачунима, то није нимало необична појава. Цар је оштро прекорео Приска због тог поступка. Он је добро видео да ће то каганово посредовање само појачати обријски престиж код Словена. Уколико су се Словени раније и опирали Обрима, они ће сада да се држе са њима мало из страха од Византије, а мало зато што непосредно осећају стварну и респектовану снагу каганову.

Ново ратовање на дунавској линији настављено је у пролеће 597. године. Византијска војска је била прилично попустила у дисциплини и била је незадовољна неким царевим реформама. Словени, опорављени од прошлих удараца, постају поново агресивни и њихове пљачке по Тракији бивају опет честа појава. Занимљив је, из тог времена, опис једног сукоба између њих и византијске војске. Једна чета од 600 Словена, опљачкавши неке градове, гонила је богат плен и водила много заробљеника. Византијски заповедник, онај познати Александар, пожури са 1000 коњаника да их стигне и отме плен. Када опазише византијску војску, Словени почеше убијати мушке заробљенике, остављајући само жене и децу. Истовремено, брзо од кола са пленом направише своје бедеме. Византинци су се устручавали да их нападну, јер су словенске стреле добро гађале баш у њихове коње. Александар стога нареди да војници сјашу и личним јунаштвом да разбију непријатеља. Словени су, у јарости, стали сећи и остале заробљенике, што је веома узбудило нападаче и донело им најпосле победу. Међутим, главна ромејска војска остаде дуго неактивна. У лову, бежећи од једног вепра, војвода Петар беше се ударио о једно дрво и повредио ногу толико да је дуже био потпуно неспособан за војне операције. Његова болест паралисала је и остале ниже заповеднике. У престоници се веровало да он намерно избегава борбу и да његова личност не даје довољно гаранција за успех целог подухвата. Када је, после тога, прекорен од цара, покушао мало живљу акцију и прелаз преко Дунава, показао се као врло неподесан војсковођа и претрпео је без потребе велике губитке.

Једна његова извидница, од двадесетак људи, беше упућена преко Дунава да, пре Петровог прелаза реке, уходи словенске положаје и кретања. Изморена и недовољно опрезна, та извидница је заспала у једној шуми и пала у руке Словенима. Да би спасли главе, ти људи одадоше Словенима све што су знали о Петровим намерама. Тада вођа Словена, Пирогост, дође са својим четама близу реке и спреми заседе у шумама. Када је војвода Петар наредио својој војсци прелаз преко Дунава, дочекали су Словени први одред од 1000 људи и потпуно га уништили. Видевши то, војвода Петар издаде наредбу да сва војска пређе одједном и да, у пуном саставу, прими напад. Словени изиђоше да спрече прелаз и искрцавање. Али киша византијских стрела обасу њихов табор и када паде Пирогост, они оставише бојно поље. Немајући коње, Византинци их нису прогонили, него се задовољише тиме што су том победом постали господари над обе обале Дунава. Када су, прибравши се, пошли напред у туђу и непознату земљу, ромејски војници наиђоше на тешке неприлике. Нарочито их је мучила жеђ у неком крају Добруџе, где надалеко није било текуће воде или јачег извора. Један човек, кога су нашли да их доведе до неке реке, спроведе их до неке ближе непознате Хеливакије (Јаломнице?). Када је војска полегла да се халапљиво напије воде, осуше на њих своје стреле Словени, који су били сакривени у шумама на супротној обали, вероватно већ унапред спремљени за тај случај. Византинци покушаше да их потисну, али видећи упорне непријатеље у непознатом крају, несигурни за леђа, и у страху од неке нове издаје, они почеше брзо да се повлаче и нису се зауставили све док нису пребродили Дунав. Читаво Петрово ратовање завршило се, према томе, неуспехом, и цар је стога био присиљен да му одузме врховно вођство.

С пролећа 598. сакупио је нови врховни заповедник. познати Приск из ранијих ратовања, изморену војску у Астици, и зачудио се када је видео колико је проређена. Обновивши је и подигавши јој дух, он пређе са њом Дунав и дође до Нова. Каган је опет затражио објашњење због тог похода, а Приск му је одговорио старим претварањем да је дошао зато што је ту лов добар и што је место са добрим водама и згодно за јахање. Каган је приметио да је то обријска земља и да Ромеји крше мир прелазећи у њу; Приск је, опет, одговарао да је земља византијска и да он с правом долази ту. Обри су, према томе, сматрали себе господарима подручја на коме су живели Словени и понашали су се, у тај мах, као позвани да узму на себе дужност њихових заштитника. Због тога на тај византијски упад одговорише освајањем Сингидунума, чије становништво преселише на своје подручје. Приск на то пожури да војску приближи освојеном граду и стиже са њом на дунавски оточић Сигу, око 30 миља удаљен од вароши, а сам потражи кагана у Константиоли, да говори с њим поводом тога. Каган је седео на обали а Приск у лађи, и тако су над Дунавом, довикујући се, водили оштар разговор. До споразума није дошло; штавише, каган је, наљућен византијским пребацивањем, прекинуо разговор и бесно довикнуо да ће трагом Сингидунума наскоро поћи и многи други градови. После тог узалудног састанка Приск нареди свом заповеднику Гудују да поврати изгубљени град. Овај доплови са флотом под варош и спреми напад. Обри, у одбрани, уместо порушених бедема поставише низ заклона од кола, као Словени у прошлогодишњој извидничкој бици, али не могоше одолети. Када је Сингидунум поново добијен за Византију, царски људи почеше одмах подизати зидове и утврде желећи да град обезбеде од неког новог препада. То утврђивање дало је тобоже повод кагану да у свој форми објави Византији рат.

Обријска војска овог пута није упала ни у Тракију ни у Илирик, него много западније, у Истру и Далмацију. Тамо је каган имао више изгледа на плен, јер крајеви нису били раније пљачкани; а можда се устручавао и да прими борбу са Приском око тешких балканских кланаца, где су се Грци били добро припремили. Незаштићена Далмација страдала је много; спомиње се да су Обри и Словени разорили том приликом око 40 градова и места. Приск није могао са својом малом војском да спречи ту провалу; послао је само опробаног Гудуја са 2000 војника да извиђа и узнемирава обријске чете. Избегавајући војнички пут, на коме би се могао сукобити са главном војском непријатеља, опрезни Гудуј се са својим војницима верао кроз кланце и с успехом изненађивао и робио обријске страже и комору. Једна таква победа над овећим једним одељењем Словена и Обра силно је овеселила папу Гргура Великог, када га је, забринута, обавестио о њој егзарх Италије.

У борбама на западу каган је хтео да има и савезника. Нашао их је у својим старим пријатељима Лангобардима, ради којих је упутио једно посланство франачком краљу, упозоравајући га да буде у миру колико са њим лично толико и са њима. Са Лангобардима заједно словенске и обријске чете продиру у Истру, палећи и пустошећи све. У јулу 600. године папа Гргур Велики, пишући солинском епископу Максиму, каже: да се много брине и жалости поводом тога што му овај јавља о опасности од словенског племена и то тим више „јер кроз пролаз Истре почеше већ улазити и у Италију". А, тешећи га, вели му са резигнацијом и са осећањем за рђаву будућност, да се ипак не смућује сасвим због тога, „јер они који ће живети после нас, видеће још гора времена"!

Пред зиму 599. године почео је каган овлашну акцију и на истоку. Пошао је на град Томи, а Приск се пожурио одмах за њим да брани град. Али до веће борбе није дошло целе те зиме. Слабо опскрбљена, ромејска војска је почела да пати од глади и с пролећа, уз часни пост, та њихова невоља је била општепозната. Изненађује, у том часу, један ретко човекољубив поступак обријског господара. Обавештен о тој јуначкој муци каган је за Васкрс понудио Византинцима примирје од пет дана и послао је гладној војсци довољно хране да се поткрепи. То је, наравно, знатно деловало на слабљење ратничког расположења. У то време повео је Коментиол другу војску против Обра, идући према Никопољу. Код града Јатра дође до борбе, ненадане за Византинце и стога катастрофалне. Коментиол је, изгубивши потпуно главу од изненађења, давао сметене наредбе и знатно је допринео да се окрене у бекство и оно чета што је иначе било спремно да води борбу. У војсци, стога, наста опште уверење да је он учинио издају и намерно их упропастио. У Дризипери му не дадоше ући у град, него га дочекаше погрдама и камењем, и он посрамљен побеже у Цариград. Његове усплахирене вести и очајнички изглед бегунаца изазваше тамо опште запрепашћење. Многи, у паници, помислише да се спасавају у Азију. Цар хитно oпреми своју гарду, са мало друге војске и грађана, да чува велики зид и престоницу, мислећи да ће Обри, по старој навици, допрети дотле. Они су доиста и били потерали Коментиола и, прогонећи га, заузели Дризиперу, када одједном међу њима наста страшан помор. Самом кагану за један дан умре седморо деце. То омете и потпуно заустави његову војску.

Цариградски сенат одлучи да тражи мир. Царево посланство нашло је кагана у Дризипери још тешко жалосна, али склона за преговоре. Постигнути споразум гласио је да Дунав постане међа између Византије и Обра. Каган је жртвовао источне, дачке Словене дозвољавајући Ромејима да у борби против њих могу прелазити Дунав. Због чега је он тако поступио није данас познато; али је врло вероватно стога што ти Словени нису показивали нимало склоности да врше према њему поданичке обавезе. Они се, очевидно, нису борили са Византијом зато да би примили обријско господарство; њихова жеља била је увек да остану, колико могу, слободни од свачије власти.

Поред свег његовог неуспеха у прошлој борби и поред свег огорчења, које је владало против њега и у војсци и у грађанству, цар опет именова Коментиола за вођу на Дунаву. Учинио је то на своју штету, јер је сада мржња са побеђеног војсковође преношена и на самог цара. Цар је, међутим, учинио то са надом да ће Коментиол, поучен скупим искуством, бити у новим борбама много обазривији и да ће упети све своје силе да спере љагу с имена. Мир, који беше склопљен са каганом, цар није хтео да поштује. Његова намера беше непоколебива, да снажном офанзивом одбије варваре што даље од Царства и да, осетно кажњени, ти народи из руских степа задуго не помисле приближити се међама моћне Царевине.

У лето 600. године, у Сингидунуму, сјединила се Коментиолова војска са Присковом, и из тврдог Виминациума почела је, озбиљним борбама, прелаз преко Дунава. Под вештим вођством Присковим, они у три велике битке осташе победиоци; у трећој и дефинитивној заглавило је око 15000 варвара заједно са неким од синова каганових. Обри узмакоше у банатске долине прикупљајући нове снаге. Приск пође за њима и разби их поново. Да бих их дотукао што јаче, он посла једно одељење од 4000 људи да пређе чак и реку Тису и да их и тамо гони. Тај византијски одред наишао је на другој обали Тисе на три гепидска насеља, у којима је све ставио под нож. Упоран, каган је скупио нове чете не само обријске него и од других подложних и застрашених народа и племена, међу којима је било много Словена. И та нова, на брзу руку прикупљена, војска би разјурена, и велик број заробљеника оста у нападачевим рукама. У ропство паде 8000 Словена, 3000 Обра и 6200 других варвара. Тек тада каган се реши да почне молити цариградског господара за милост према заробљеницима и за обзире према себи лично. Цар Маврикије прими обријско посланство и пусти из Томија све робље. Граница је после тога остала потпуно мирна.

За то време Цариград је улазио у велике кризе. Цар Маврикије није био никад много вољен у својој престоници. Већ раније, при првом Коментиоловом поразу, било је јавних погрда против њега. Кад је, пред крај 601, настала у Цариграду глад, цар је, при једном јавном походу, био нападнут не само погрдама него и камењем. Рат са Обрима није био нимало популаран и сматрао се као сувишан терет. Цару се оштро пребацивало да је пристрасан и тврдица. Народ је протестовао што он штити Коментиола, а сувише запоставља, у ствари, заслужног Приска. Кад је Маврикије, после победе у Банату, за главног заповедника војске, уместо Приска, поставио свог брата Петра. под чијим је вођством онако страдала војска у походу против Словена, протести почеше да узимају опасне размере. Војска се осећала увређеном и њена дисциплина поче осетно да попушта. Осим тога, о Маврикију се био пронео глас како није хтео да откупи из обријског ропства ромејске четнике и како их је каган, разјарен због тога. дао све поклати.

Присково смењивање беше, донекле, охрабрило и утученог кагана. Чим је дошао глас да је опасни противник смењен, његови људи су постали живљи и почињу да се окупљају у подручју око Ђердапа. Маврикију стигоше вести како каган спрема освету и помишља чак на један поход на Цариград. Забринут, он нареди Петру да предухитри Обре и да их нападне одмах на левој обали Дунава, Петар се не усуди да крене равно против Обра, него упути једног свог подзаповедника на обријске поданике Словене. Гудуј, одређени подзаповедник. пређе Дунав и постиже извесне успехе. У свом походу он је био помаган и од Анта, који се овога пута јављају као савезници Византинаца. И многи други обријски поданици беже од кагана. више из страха због прошле катастрофе, него због нових византијских подвига. Византијска војска, пуна неповерења према новом врховном заповеднику, није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој страни Дунава.

Цару се, међутим, чинило да је преко потребно искористити прошле успехе и метеж обријских поданика и наређивао је, стога. да се офаноива никако не прекида и да се не да даха противнику. Његова наредба је гласила да војска безусловно мора презимити на непријатељском подручју и да тим потврди успехе и да буде лакше спремна за коначне борбе у пролеће. Али, већ поколебана у дисциплини, војска одби да се покори тој наредби. На ту упорност војску је нагонило још и то што због глади није могла да се шаље четама храна из престонице, него им је поручивано да се снабдевају пленом од непријатеља. На цареве поновне и озбиљне позиве војска одговори тим што поче отворену буну. За новог цара међу четама би изабран један од бунтовничких вођа, прост и суров Фокас. Побуну војске поздрави незадовољна престоница и одмах се придружи царевим противницима. Фокас је био крунисан 23. новембра 602, а закратко погибе Маврикије и петорица његових синова. Маврикијевим падом напуштена је и његова офанзивна политика према Обрима и Словенима. Он је био последњи цар Источне Империје који је на дунавској линији одбијао навале северних и источних племена желећи да спасе државу од варварске најезде.

Нови цар, један од најобичнијих војничких скоројевића, није имао своју државну политику, а добивши власт једним превратом, он је сву своју снагу трошио само на то да свој престо заштити од судбине свога претходника. Када су се дигли Персијанци, тобоже да свете Маврикија а, у ствари, да искористе трзавице Царства, настале на све стране, „кроз читав исток, и Киликију и Азију и Палестину и све околне земље све до саме царице градова", како каже Димитријева легенда, Фокас напушта северну границу, повисује данак кагану, а сву војну снагу из Европе пребацује у Азију. Тамо ствари иду све горе и Персијанци. у један мах, постају готово господари северног малоазијског подручја.

У пометености, која је настала у Византији приликом промене на престолу и повлачења војске у Азију, нарочито гледају да се освете и окористе суседна обријска и словенска племена. Првих година Фокасове владе спомиње се један већи упад Обра у Тракију; а затим учесташе и походи Словена. Словенске чете прелазе без много напора преко незаштићених граница; силазе у поједина места, и то заједно са женама и децом, спремни за колонизацију; негде врше пљачке и палеж, али негде се већ и сталније задржавају. Нарочито су страдали утврђени градови, у којима су Словени гледали опасне стражаре и за своје акције и за своје нове тековине. Савременик Јован Никејски бележи посебно 609. годину као годину пустошења и страдања. Обри, за то време, шире своју моћ према западу и од 603. до 610. године ратују и освајају по фурланском и млетачком подручју не наилазећи нигде на отпор који би их зауставио. То продирање варвара, успеси Персијанаца, глад, заразе и Фокасове личне опачине изазваше нове буне у Византији, које, истина, скрхаше новог цара, али не могоше поправити све оне зле последице које беше изазвао прошли метеж. Почетком октобра 610. године Фокас је био срушен и измрцварен, а власт уграби главни вођа опозиције, заповедник Африке и један од бољих војвода у борбама против Персијанаца, чувен и после много хваљен Ираклије.