1.
Аркона, на острву Ругену, где се некада уздизао
храм посвећен врховном словенском богу Световиду, данас је простор
мистично-идиличне лепоте, за који се не може ни по чему претпоставити
да је пре много векова био поприште драматичних историјских догађаја.
Аркона представља крајњу тачку на острву: налази се на хридини, то
је пропланак који се са четрдесет метара висине обрушава у море. Место
је обрасло растињем, вода непрекидно гризе, откида и обурвава литицу
клифа и он губи сваке треће године по метар земље. То је уједно и
најсевернија тачка Немачке. Још увек се виде трагови темеља бедема
града у коме се све до Видовдана 1168. или 1169. године налазио храм
посвећен Световиду, који су срушили Данци, под водством бискупа Абсалона
и краља Валдемара, и њихови савезници Саксонци, под водством краља
Хенрика.
Острво Руген, које су Словени звали Рујан, на чијем се крају налази
Аркона, одликује бујно раслиње, а сам предео извесна благородност,
умилност и лепота. Чини се да није могло били случајно што је то место
било одређено за светилиште врховном богу паганских западних Словена.
На само километар од Арконе налази се село Вит у коме је црквица са
сликом на зиду Христовог преласка преко воде - што је метафора за
долазак хришћанства на острво воденим путем, преко мора. Једанаест
километара јужно од Арконе налази се црква у Алтеркирхену; њу је крајем
XII века подигао Абсалон, бискуп-ратник који је уништио утврђење и
Световидов култ. Ова црква је за нас занимљива због две ствари: најпре,
у њој се налази камен уграбљен из некадашње словенске ризнице, барељеф
који представља Световидовог свештеника са рогом вина у руци како
стоји на малој пирамиди. Управо тако свештеника паганске словенске
религије описује Саксо Граматик. Иначе, камен је оборен да би се на
тај начм изразила победа хришћанства над паганизмом. Друга занимљива
појединост је да се у овој цркви и дан данас може видети камена крстионица
са четири главе које гледају на четири стране света. Она је представљала
некадашње врховно божанство овог острва и целе Славије и људи је и
данас зову „Световид".
Острво Рујан има много места (села, засеока, брежуљака, различитих
топонима) која у себи носе реч „свети". Свантов, на пример. Или
- Света Гора, брдо некадашњег паганског култа, које и данас, у двадесет
и првом веку носи то име, што није ни чудно ако се зна да је острво
Рујан и у буквалном смислу представљало Свету Гору паганске религије
свих Словена.
Световидов свештеник, са рогом вина у руци.
Крстионица из Алтенкирхена,
са четири главе.
Митско острво Бујан, које се помиње у многим легендама
и старим руским хроникама, подудара се по географским и историјским
обележјима, чини се, са острвом Рујан. Словенско паганско светилиште
под Световидом је једно од најстаријих култних места Словена. Бујан
је, пак, легендарно острво, обрасло моћним растињем. Наши преци замишљали
су на том острву рај. У древним словенским причама помињао се камен
Алатир као „бели камен на Бујану", а представљао је Сунце. Алату
је у руским басмама, песмама-легендама и билинама, камен - „отац свих
каменова, „центар магичних координата света". На Алатиру седи
Зора-девојка. О њој говоре народне приче Словена. У рано јутро Зора-девојка
испловљава у златном чуну и весла сребрним веслом. На Бујану/Рујну
живе, по причама, змија огромних димензија, птица са гвозденим кљуном
и златна пчела. Ова три створења пред острвом подижу морске таласе,
ветар и громове, одакле у све правце широм света креће олуја.
Рујан се и данас одликује необичном природном лепотом. То је природни
парк, и као такав животно станиште многобројних јелена, зечева, коња,
лисица; најпријатнији део овог простора свакако чине гуме, које у
јесењим месецима имају управо боју руја, што се може повезати с именом
острва. Прелепе шуме Јасмунда су станиште некадашњег култа бога Пизамара,
кога помиње једна исландска сага. Читајући различите средњовековне
хронике, ми се сусрећемо увек изнова са различитим словенским пантеонима.
Чини се да древним, махом хришћанским летописцима, словенски богови
нису толико узбудљиви да морају о њима да оставе потпуно поуздано
сведочанство. За све њих се може рећи да немају баш много поштовања
према паганској вери својих суседа, Венда, што је уобичајени хришћански
остракизам тога доба, који у паганској религији види „ђавољу веру".
Лепота острва, на чијим се обронцима дрвеће обурвава на обалу испод
и даје чудесни изглед обали, била је велика инспирација сликарима.
Рујан се повезује са извесним русоовским „повратком природи'', нарочито
у делима немачких романтичара XIX века. Људска бића на слици Каспара
Давида Фридриха као да се клањају божанској лепоти мора, неба и земље.
Кречњачки клифови Рујна наликују глечеру који се обрушава у море,
а цели призор надвисује и уоквирује оријаско дрвеће: човек је мали
пред лепотом и снагом природних елемената.
2.
Али, ово острво је дало и другачију инспирацију.
На Видовдан, 28. јуна 1168. или 1169. године, Данци предвођени бискупом
Абсалоном и краљем Валдемаром (који је, занимљивости ради, по рођењу
добио име Владимир, по Владимиру Мономаху од Кијева, деди његове мајке
Ингеборг), уништили су главни центар словенске религије, град, тврђаву
и светилиште Аркону на северу острва Рујан. Историјска слика Лауритса
Туксена из 1894. означава овај, за Данце необично важан историјски
догађај. Утемељење данске државе као да почива на слому паганске словенске
религије.
Видовдан, дан на који се десила ова пошаст по Словене, изабран је
намерно. То је био празник Светог Вита Корвејског, чиме су хришћански
победници желели једном за свагда да учине крај култу врховног словенског
бога Световида и да га замене празником хришћанског свеца, сличног
имена. Не треба сметнути с ума да је пагански празник Световида, мада
га Саксо описује као јесењи, вероватно био слављен у доба сва четири
годишња солстиција, тако да није искључено да је напад био у време
јунске равнодневице.
Првобитни план Данаца био је да се престоница нове државе пренесе
управо на Аркону. Међутим, од овога се одустало због близине суседа,
у које Данци нису могли да имају поверења, иако су у походу на Венде
били њихови коалициони партнери - Саксонаца. Бискуп Абсалон је уместо
Арконе утврдио Копенхаген као престоницу државе. Етимолошки, „Копенхагеу"
значи „трговачка лука" и изабран је због несигурног (сувише истуреног
положаја) Арконе, коју су на крају и преузели немачки савезници.
У уништењу паганске религије балтичких Словена кључну улогу поред
државотворних Данаца има и католичка црква. Било је многих неуспешних
покушаја у том смислу, али је преокрет наступио с крсташким ратовима.
Током XII века црква је, захваљујући темпларима, хоспиталерима и осталим
редовима, дошла до материјалног богатства које јој је донело одлучујућу
предност у односу на паганске Словене. Осим тога, први крсташки ратови
- још од краја XI столећа - распламсали су жар хришћана за идеју покрштавања
других народа. Тај занос је трајао током целог XII века. Дански истраживач
Ерлинг Хагенсен у својој књизи ''The Templar's Secret Island'' (Тајно
острво темплара) доказује присуство монаха, припадника овог реда,
и њихову карактеристичну црквену архитектуру у непосредној близини
острва Рујан, на данском острву Борнхолм. Период настанка тих сакралних
објеката управо је касни XII век - што је индикатор до сада непознате
везе, али који сугерише са каквим су стварним непријатељима Венди
тада били суочени. Словени су на тим просторима, па, дакле, и на острву
Рујан, живели већ шест векова - почев од VI столећа.
Свети Бернар од Клервоа (Bernard de Clairvaux) свештеник цистерцитског
реда, издао је, на заповест папе Еугена III, проглас за други крсташки
рат на Венде године 1147. Првобитна замисао да се тада крене у Свету
земљу није се допала немачким принчевима због удаљености Палестине
и ранијих неуспеха. Венди су били ближи, а њихова територија мање
захтевна terra missionaris. Кључне речи Бернарда од Клервоа у писму
у којем се обратио свим принчевима и свештеницима у Немачкој биле
су: ...да направе инвазију на Славију и да не склапају никакав мир
са Вендима, нити да примају било какву одштету (накнаду), нити било
какав данак (порез) од њих све док или религија тога народа или читав
тај (вендски) народ не буду уништени. ("...Illud enim omnimodo
interdicimus, ne qua ratione ineant foedus cum eis, neque pro pecunio,
negue pro tribute, donec, auxillante Deo, aut ritus ipse, aut natio
deleatur." Bernard, ''Epistola'' 457, PL 182, p. 652)
Овде, дакле, видимо пун израз насилне конверзије: то је било истовремено
освајање и наметање вере. Иако овај крсташки поход на Венде у тим
годинама није успео, он је означио почетак краја и припремио терен
за коначну и бескомпромисну акцију која је крајем XII века ставила
тачку на религију и слободу (па и на само физичко постојањц) балтичких
Словена. Данас, на територији Немачке, међу осамдесет милиона Немаца
живи свега седамдесетак хиљада Лужичких Срба, док у Пољској живи занемарљиви
број Кашуба: и једни и други су потомци Венда.
Свети Бернар од Клервоа
3.
Сва три средњовековна писца у нашем избору, који
пишу о Вендима и Рујну, били су људи цркве, при том и сведоци велике
акције покрштавања Словена током XI и XII столећа. Сва тројица су
своја дела писали на латинском, који је лингуа франца Европе тога
времена.
Адам из Бремена (рођен пре 1050. године, умро највероватније између
1081. и 1085) био је учитељ и каноник градске катедрале. Бремен је
у његово време имао амбицију да постане и хришћанска архиепископија
Славије (словенских земаља), са којом се граничио. У то доба, Славија
је обухватала целу данашњу северну и источну Немачку и нека данска
острва. Адам помно исписује регије и границе у којима живе словенска
племена: Вилци, Вагринци, Рерићи, Ободрити, Полабљани, Кесињани, Цирципани,
Толосати, Ретари, Доксанци, Љубужани, Стодерани, Љутићи. Слично Индијанцима
Севеме Америке или попису племена и родова које износи Хомер пред
зидинама Троје, ово Адамово књиговодство говори о флотантним масама
Словена и њиховом родовском друштву, наспрам у то време све организованијег
феудалног друштва Германа, Данаца и Саксонаца, оних који ће, са моћном,
уједињујућом и наднационалном црквом, кренути у рат против својих
паганских суседа. Каноник из Бремена је бележио исповести путника,
трговаца, морепловаца и мисионара о словенском паганизму, имао је
приступ архиепископској архиви. И он описује покушаје христијанизације
Бодрића, словенских становника на обалама Балтичког мора. Његово дело
Gesta Hammarbungensis ecclesiae pontificatum бави се историјом бременске
архиепископије и географским и историјским подацима о балтичким паганским
народима, Словенима и Швеђанима, као и о невероватним, митским заједницама:
Амазонкама, псоглавима (киноцефалима), киклопима, једноногим људождерима.
Адам Бременски ни најмање не сумња у њихово постојање. Његови описи
су крајње живописни: „Неки причају да Амазонке зачну кад пију воду.
Други причају да затрудне са трговцима на пропутовању или са ратним
заробљеницима које држе код себе, или са другим чудовиштима која тамо
нису неуобичајена. Ја држим да је последње обавештење најверодостојније.
Јер та деца коју оне рађају, постају, уколико су мушког пола псоглави
(киноцефали), а уколико су женског рода - изузетно лепе жене. Жене
живе заједно и избегавају суживот са мушкарцима, а уколико им се мушкарци
приближе, оне их одбијају на мушки начин. Киноцефали су они који од
груди и навише имају псеће главе. У Русији се често могу видети у
заробљеништву и у њиховом лавежу се могу ухватити речи''.
Занимљиво је да Саксо Граматик сто педесет година после Адама одушка
средњовековном сујеверју и демонологији даје неупоредиво ређе. Приликом
описа рушења Световидовог храма на Аркони, Саксо завршава сцену речима:
„Тада се указа демон у облику једне цме животиње која искочи пред
очима оних који су стајали унаоколо". Код Хелмолда оваквих описа
нема. Као да је свет постао рационалнији током једног века, па право
да нешто буде записано мора да има очевице и рационалну људску мисао
за сведока. Додуше, Европи тек претходе егзорцизам вештица и ауто
да фе јеретика.
Принцип ученог каноника из Бремена је да избегава задржавање на незнабожачким
стварима. Инутиле ест ацта нон цредентиум сцрутари. Детаљнији је када
пише о паганским боговима Скандинаваца, Одину, Тору и Фрику, него
о словенским. Међутим, он помно и детаљно описује словенска племена,
као и географске области у којима живе, као и узастопна прихватања
и одбацивања хришћанства Словена (мада, овде меша првобитну христијанизацију
словенских народа са оном коју је извршио Карло Велики над Саксонцима).
Он описује град Ретру у којој је био храм посвећен словенском божанству
Радогосту. Наравно, он га назива демоном: qуорум принцепс ест Радигост.
Говори о словенској нетрпељивости према хришћанима, мучењима и убијању
хришћанских мисионара. Адам Бременски потврђује да је племе Рујанаца
било најприврженије култу паганских богова, дакле, да је Рујан нека
врста неформалне Свете Горе паганских Словена. Иако је недвосмислено
негативно одређен у односу на словенске (као уосталом и шведске) пагане,
он истиче "да се не може нигде наћи часмји нити гостољубивији
народ /од словенског/" - истоветно запажање о Словенима налазимо
и код Хелмолда, век касније.) Можда је најзанимљивији његов опис словенске
метрополе Јумне, која се налазила на обалама Балтичког мора. Јумне
је највећи од свих европских градова, укључујући и Константинопољ.
Адам Бременски често, у маниру средњовековних писаца, цитира Свето
писмо или класике римске књижевности.
Он верује у сродство сујеверја Словена, Саксонаца и Скандинаваца.
И као и наши средњовековни летописци и дијаци по манастирима, он доводи
истините и необичне друштвене догађаје у везу са необичаим природним
појавама. Смрт војводе Готсалка и протеривање архибискупа из Шлезвига
он повезује са Халејевом кометом, која је „упозорење на несреће које
су нас погодиле".
Као да читамо наше монахе који на маргинама црквених књига записују:
Истекоше две звезде опашате, једна од встока, а друга од запада. И
чума бист по всеј земљи. Бист глад крепк по всуду.
Sakso Gramatik
4.
Саксо Граматик (око 1150 - око 1220), дански хроничар,
родом са Зеланда (Шјеланда), писац је дела Gesta Danorum (Дела Данаца).
Његови сународници га сматрају својим првим модерним историчарем.
Име Саксо је било уобичајено за Данску тога времена. Gramaticus (Учени)
је додатак који му је додељен касније, почев од Јуландске хронике.
Граматицима су називани учени људи и у православној цркви (како можемо
видети у Старим српским записима и натписима Љубомира Стојановића).
Иако је човек средњег века, ми га доживљавамо као личност ренесансе.
Живео је у доба утемељења данске државе и експанзионистичких ратова
против словенских Венда. Долази из ратничке породице и претпоставља
се да је био војник у краљевој гарди. Његов бриљантни стил латинског
језика сугерише да је стекао образовање на Сорбони, где су иначе имали
обичај да одлазе синови данских племића тога доба. Његов лични заштитник
био је архибискуп Лунда, Абсалон, оснивач Копенбагена. На списку клера
у Лунду налазимо и Саксово име, што значи да је имао и свештеничко
звање. У току похода на паганске Словене, Венде, био је лични секретар
Абсалона, према коме не крије дивљење, често га описујући као енергичну,
храбру и лидерску личност - лидерску чак и у односу на краља Валдемара.
Као хроничар, он раздваја данске владаре на слабе и јаке: тако хвали
Валдемара у односу на његовог претходника, краља Свена (због тога
што је Свен, иако дански суверен, био одан Световидовом словенском
култу чијем храму је даривао и један скупоцен пехар - неопростиви
грех у Саксовим очима).
Саксов циљ био је да Gesta Danorum прославе отаџбину, где му је узор
био Вергилијева Енеида и њен свет државотворних пчела које изграђују
Рим. Доста тога дугује и Платону, учитељ у сјајном латинском стилу
био му је Цицерон, али треба нагласити - он је књижевник par excellence,
са одличним даром опсервације и не малом вештином у обликовању конвулзивних
догадаја којима је био сведок.
Иако је много поузданији и рационалнији од Адама Бременског, он није
историчар чије судове можемо узети без остатка. Неки његови историјски
извори нису сасвим поуздани, с обзиром на то да је вођен пропагандистичком
идејом о спољашњем непријатељу (Вендима), који су се сами - наводно
- дисквалификовали због зла које су чинили Данцима. (У том смислу
ваља видети текст Пола-Гриндера Хансена о Саксовој пропаганди против
Венда). Дело Gesta Danorum објављено је у Паризу 1514. године. Након
што је постало познато у доба ренесансе, добило је много похвала:
једна се истиче, то су речи Еразма Ротердамског који не може да сакрије
чудење како један Данац из тог периода има толику моћ елоквенције.
Оно по чему је Саксово дело данас највише познато јесте његова повест
о данском принцу Амлету, која је била непосредан извор Вилијему Шекспиру
за његову трагедију Хамлет (премијерно изведена 1604. године). Повест
о Амлету чини садржај треће и четврте књиге Дела Данаца, а није познато
да ли се Саксо за њу као писац послужио усменом предајом или још раније
забележеном исландском легендом - Скјолдунга сагом (Скјолдунговом
сагом). У нашем избору ми доносимо садржај највећег дела четрнаесте
књиге Саксове повести, у којој су описани дански ратови са Вендима
и словенским народима Помераније. Иако постоји очигледна политичка
тенденција, ми видимо један разговетан, разложан и књижевно веома
занимљив текст: видимо писца са суптилним осећањем за детаљ, где мали
догађаји добијају значај у оквиру великих, судбоносних тема. На пример:
када Саксо описује почетак пада Арконе, читамо о једном, чини се,
мало важном догађају и смелости једног јединог човека, чији акт -
паљење једног случајно небрањеног насипа на кули Аркоњана, означава
почетак краја битке за утврђење. То ће повући браниоце у незаустављиву
пропаст. Саксов неоспорни књижевни таленат налази се и у вештом психолошком
разврставању разних ратника и учесника догадаја на обема странама
у складу са њиховим карактерима - на храбре, неодлучне, мудре, подле,
конформисте, брзоплете, профитере, страшљивце. Комбинујући систем
малог са великим, писац нам врло убедљиво дочарава сцене у којима
се догађају судбински преокрети. Посебно се истичу описи догађаја
на бојним лађама, маршевима, кроз мочваре, у току преговора зараћених
страна, где побеђују лукавство, вештина, опрезност, али и одлучност,
ратна опсена, способност да се предвиди реакција непријатеља.
Његов спис говори о догађајима и о људима. Индикативан је опис Никлотовог
сина Прислава. Док је његов отац приказан као тврдоглави паганин и
словенски ратни вођа, који доживљава погибију у боју због бахатости
и потцењивања непријатеља, и коме одсецају главу (сиично кнезу Лазару
у историји и у српској народној песми), његов син је сасвим извесно
необичан човек (или човек, у тој ситуацији необичног држања) и чије
речи, мада свакако обојене Саксовом хришћанском пропагандом, описују
једну маркантну, рекло би се архииздајничку фигуру. Мотивацију, међутим,
Прислав је нашао у вери: он је хришћанин који презире оца Никлота,
његове злочине и његову паганску религију, „Његов (Никлотов, прим.
прев.) син Прислав, кога протераше из отаџбине и који беше пребегао
Данцима јер је волео хришћанство, а гнушао се паганског безверја,
седео је и јео када је вест (о очевој погибији) стигла до њега. За
тренутак он остави храну да стоји, седе оборене главе, са руком испод
образа, а онда рече како је то заправо једино исправно - да један
такав богохулник, као што је био његов отац, погине на такав начин,
на ужас и упозорење осталима. (...) Његова снага је била велика, али
је његова оданост хришћанству била још већа. Он уистину није знао
ниједног човека који је био гори непријатељ хришћанске вере од његовог
оца. Зато је било тешко одлучитл се шта је код њега било значајније:
снага духа или побожне речи. Он такође није имао превеликог сажаљења
према својој отаџбини, напротив: док су му друга два народа пљачкали
земљу, баш он је био тај који им је показивао пут и подстицао их да
то чине". (подвукао прев.).
Нисмо убеђени да је Саксо успео да без остатка, књижевно убедљивим
средствима, покаже сву тежину и трагику Прислављевог положаја - под
условом и да поверујемо да је био баш заклети хришћанин и страсни
противник своме оцу. Има детаља у Саксовом делу, као што видимо, која
одишу антисловенском и антипаганском пропагандом и који поједине поступке,
делање јунака или друго шта чине психолошки неуверљивим. Описујући
Световидов храм у Аркони, он истиче како свештеник, фламен, није смео
ни да дише у присуствои кипа-божанства. Мало даље, међутим, описујући
Рујевитов храм у Кореници (Karencu), он говори да су груди идола биле
прекривене птичјом нечисти. У полумраку храма, испод крова, било је,
наиме, голубова. Ова два потпуно супротстављена исказа сведоче о Саксовој
хришћанској необјективности пошто је тешко поверовати да се култ једног
божанства Рујна чува уз велико страхопоштовање, а други - само мало
даље - као деградирани и дегенерисани запоставља до те мере да га
птице украшавају својом погани. Међутим, и поред овога, ми видимо
Сакса као врхунског писца који укључује елементе приповедања способне
да убедљиво дочарају догађаје и сцене. Његово писање није попут Хелмолдовог
монотоног књиговодствено-сивог набрајања чињеница. Када описује велику
хладноћу која је задесила Данце приликом једног зимског похода на
Венде, он нам говори како су, копајући рупе у земљи, у том периоду,
они наишли на змије, које су, међутим, биле потпуно умртвљене хибернацијом
и језивом хладноћом. Хладноћа је била толика да нико од људи који
би нешто радио напољу није могао да држи истовремено обе руке ван
џепова, већ само једну. Слика зиме је убедљива, а документарни снимак
зимског похода живописан и прецизан.
5.
Пастор цркве у Бозауу на Плону, рођен измеду 1118.
и 1125. године, Хелмолд, писац је дела Цхроница Славорум (Словенска
хроника), и његово дело је један од најважнијих средњовековних извора
о Словенима. Хелмолдова књига је заснована на личним искуствима, извештајима
савременика и, у мањој мери, писаним документима (посебно - списима
Адама Бременског). У Бозауу је завршио своју хронику: прву књигу између
јула 1167. и јуна 1168, другу пред крај године 1172. Најстарија копија
његове Хронике датира од пре 1400. и сачувана је у библиотеци Универзитета
у Копенхагену. Осим у Бозауу, Хелмолд је био свештеник и у Олденбургу
(словенском Стариграду, насеобини Вагринаца). Био је члан презвитеријанског
реда и познавао је словенски језик. Његова хроника почиње тамо где
се Адамова завршава. Међутим, док код Адама наилазимо на читав низ
фантастичних података, описа бића и земаља, а код Сакса имамо пример
књижевника пар еxцелленце, који живописно описује догађаје и људе,
Хелмолдови летописи су монотони и сувопарни: то је рационално писање
и ређање чињеница. Његов стил је стил Вулгате, његове омиљене лектире
(омиљене, уосталом, читавом средњовековном монашком сталежу). Хроника
је пуна општих места, нема ерудитских алузија, нема скале различитих
људских карактера нити настојања да се проникне у сложене људске поступке
и догађаје. У његовој хроници, такоде, нема средњовековне демонологије
и фантастике коју уочаваино код Адама Бременског. Види се да је познавао
дела Вергилија, Тертулијауа и Овидија. Хелмолд на бољи начин од каноника
из Бремена одражава мисионарски дух - његово дело је у функцији ecclesia
militans. Он је војник цркве која ратује против паганизма и у свакој
пригоди осудиће многобоштво Словена. У словенском паганском пантеону
он описује култ шумског божанства Прове (Прове), који је био бог Олденбурга,
Живу, богињу Полабљана, Радогоста, бога земље Ободрита и Подаге, божанства
Плона. Једини је извор о Црнобогу, и његово помињање тог бога у супротности
са извесним добрим богом касније је постало основа за теорију о словенском
дуализму цмог и белог бога (он га не назива тим именом). Изнад свега,
он описује култ Световида, врховног божанства Рујна, за које наводи
да има примат међу свим словенским боговима као најславнији у победама
и најсигурнији у пророчким одговорима. Грешком он, међутим, доводи
Световида у везу са хришћанским култом Светог Вита Корвејског, указујући
да су Словени најпре примили култ хришћанског мученика кога су преименовали
у паганског бога. У науци је ово одавно одбачено - догодило се управо
супротно: паганског бога је наследио хришћански светац сличног имена.
То је поступак који је, уосталом, био коришћен свуда у Европи у процесима
христијанизације.
Иако износи много негативних оцена у вези са Словенима, која назива
пљачкашима и лоповима, он има и извесног поштовања према словенској
раси. Веома поштује словенске владаре који су прихватили хришћанство.
Јаромара, поглавара Рујанаца, који се покрстио, он риазива чак - другим
Павлом.
Хелмолд хвали гостољубивост Словена и њихов однос према родитељима.
„Научио сам из искуства нешто што сам раније био чуо од других, а
то је да нема народа који се више издваја у погледу гостољубивости
од Словена. Да би забавили госте, они су сви за то једнодушно стрпљиви
и орни, тако да уопште није потребно да било ко затражи гостопримство.
До чега год да дођу узгојем стоке, риболовом или ловом, они то са
најискренијом великодушношћу дају сматрајући најизадашнијег човека
најмужевнијим. Жеља за овим показивањем подстиче многе од њих на пљачкн
и крађу. У сваком случају, ови пороци су оно што може да им се опрости
јер су прекривени огртачем гостољубивости. Према словенском закону,
оно што украдеш ноћу, мораћеш сутра да поделиш са својим гостима.
Али уколико је ико - а то је врло ретко - ухваћен како ускраћује гостопримство,
њему се, по закону, може спалити кућа и власништво. Они се сви, исто
тако, куну и изјављују да је онај који се плаши да да странцу хлеба
достојан срамоте, грешан и заслужује да га се сви гаде".
„Иако мржња према хришћанском имену и огњило сујеверја пребива са
више жестине међу Ранима него међу осталим Словенима, они се одликују
многим природним даровима. Код њих влада гостопримство у изобиљу и
они показују дужно поштовање према својим родитељима. Код њих се не
може наћи особа којој било шта треба или просјак у било које време.
Чим немоћ или године учине било кога од њих слабим или оронулим, њега
узима његов наследник и брине о њему са крајњом нежношћу. Обзир према
гостопримству и поштовање према родитељима стоје као врховне врлине
међу Словенима".
Хелмолд углавном пише о верском рату, али му се у текст може умешати
и повест сасвим другачије врсте. Анимозитет између тевтонског и словенског
народа није заснован само на религијској основи. Индикативна је у
том смислу епизода о хришћанском свештенику који са другим Саксонцима,
рибарима и трговцима борави на Аркони. Иако званично говори о сукобу
двеју вера и свештеника двеју вера, ми видимо да је реч о сукобу око
лова на харинге, које немачки дошљаци, по свој прилици, изловљавају
на уштрб интереса локалних рибара.
Хелмолд, као и Адам Бременски, у духу древних мартирологија, не пропушта
да наведе различита мучења и врсте смрти којима Словени кажњавају
немачке мисионаре. Међутим, као и код других хришћанских хроничара
средњег века, Германа или Скандинаваца, нигде код њега не налазимо
на обавештења о томе шта се дешавало са словенскира паганским свештеницима,
фламенима. Логично је закључити да је њихова судбина по размерама
мучења и квалитету страдања надмашила све што њихови непријатељи пишу
о страдањима мисионара. Када Гунцелин, заповедник тврђаве у Шверину,
издаје наређење да се убије тј. обеси сваки Словен који буде нађен
да лута споредним путевима – то јасно илуструје ситуацију. Пагански
Словени су народ одређен за уништење, што се на крају и десило. Преживели
су само конвертити.
6.
Дело арапског географа и историчара, под пуним именом
- Абу ал-Хасана Али ибн ал-Хусаина ибн Али ал-Мас'удија (око 896,
Багдад, умро у септембру 956, у Каиру, Египат), представља један од
значајних извора за историју многих народа. Нас посебно занима оно
шта је Ал-Масуди писао о Словенима и Русима, будући да је његово сведочанство
једно од најранијих.
Ал-Масуди се сматра веома образованим човеком не само по мерилима
свог времена. Он је пропутовао цели познати свет свога доба: рођен
је у данашњем Ираку, боравио је у Персији, земљама око Каспијског
мора, у долини Инда, западној Индији, Шри Ланки, Кини, Египту, Сирији,
источној Африци, Хазарији. Живео је у доба процвата арапске културе,
под Абасидима, и био је упознат са хуманистичким наслеђем старог света.
Припадао је интелектуалној елити свога доба: познавао је дела Галена
у медицини, Птоломеја у астрономији, платоновске и аристотеловске
списе античких настављача и арапских филозофа, био зналац закона и
права. Један од елемената који карактерише процват арапске културе
била је промена материјала на коме се писало. Скупи и не баш свима
доступни пергамент заменила је хартија. Десило се да су Арапи, век
раније, од кинеских ратних заробљеника сазнали тајну прављења хартије.
То је створило материјалну основу за настајање многих приватних и
јавних библиотека у Багдаду. У поређењу са европским приликама тога
доба, исламски свет је био у неупоредивој предности у смислу знања,
цивилизацијске атмосфере, културних стандарда и претензија. Астрономија,
медицина, архитектура, античка научна баштина - стићи ће у Европу
преко Арапа, ислама и Кордовског калифата.
Ал-Масудијево животно дело под називом Ливаде злата и рудници клица
(Муруј адх-дхахаб wа маадин ал-јаwахир) донело му је репутацију арапског
Херодота. Основна врлина овог дела је у томе што, за разлику од својих
арапских савременика путописаца, он у много већој мери показује интересовање
за неисламски свет (Индију, Грчку, Рим, Хазарију, словенске земље).
Његов стил је источњачко-бајослован, он дозива у свест чудеса Хиљаду
и једне ноћи. Радозналост и универзализам налажу му да у своје списе
укључи сведочанства трговаца и путника, локалних хроничара, као и
лична запажања. Али, инфине, за нека веома драгоцена сазнања о обичајима
и веровањима старих Словена можемо да захвалимо само њему. Истаћи
ћемо из Ал-Масудијевог дела три таква навода.
Његов први исказ занимљив је за нас због тога што писац доводи у
везу Словене са њиховом прапостојбином Индијом и говори о сличности
њихових обичаја, што сугерише могуће заједничко порекло. Цитат је
из првог тома животног дела арапског путописца:
„Једна од многих паганских нација које живе у хазарској земљи јесу
Секилибах (Словени), а други су - Рус (Руси). Они живе на једној од
двеју страна града (Итила*, престонице Хазара, прим. прев.); они своје
мртве спаљују заједно са стоком, оруђем, оружјем и накитом. Када мушкарац
умре, његова жена се спаљује жива заједно са њим; када жена умре,
њен муж се не спаљује. Ако неожењен момак умре, он се венчава после
своје смрти. Жене су срећне да буду спаљене јер оне саме по себи не
могу да уђу у рај. Овај поступак је доминантан такође међу Индусима,
као што смо рекли. С тим што Хиндуси не спаљујују жену заједно са
мужера уколико то није њена сопствена жеља". (Ал-Масуди, Ливаде
злата, стр. 408, I том) Мало даље, Ал- Масуди каже и ово, у вези за
Србима:
"Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу;
када им умре владар (кнез) или старешма (жупан), они спаљују и његовог
јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично
помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље,
када смо говориии да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и
да се они спаљњу на ломачама." (стр. 415-416)
Трећи исказ који се тиче Словена налази се у IV тому Ал-Масудијеве
књиге, који нам није био доступан у току нашег рада, па га преносимо
из Словенске митологије Луја Лежеа; он (Леже) се од њега, додуше,
ограђује, због превелике фантастичности описа. Али, треба напоменути
да Елијаде у свом тексту о словенском паганизму истиче значај управо
овог Ал-Масудијевог сведочанства о словенском обожавању Сунца и постојању
храмова са отворима на куполи за посматрање Сунчевог изласка (Елијаде,
М, Историја веровања и реугијских идеја, том IV, стр, 34). Тај обичај,
као што смо већ напоменули, описује на данском Борнхолрну, у непосредној
близини словенског Рујна, Хагенсен у својој књизи, као каснији, темпларски,
из XII века. Дакле, Ал-Масуди вели о Словенима следеће:
"Бејаше код Словена више светих споменика; по речима филозофа,
један бејаше саграђен на највишој планини на Земљи. Много се хвали
на том споменику: архитектура, вешт распоред и различне боје камења
које је ту употребљено, вештачки механизам намештен на врху градевине,
тако да се он покреће и трепери кад се Сунце рађа; скупоцено камење
и вештачки радови који се у њему чуваху, који наговештаваху будућност
и чуваху од невоља судбине пре њиховог испуњења; наводе најзад и гласове
који се чуше са врха тога храма и утисак који имадоше на присутне.
Други један храм бејаше саградио један њихов краљ на Црној Гори (Montagne
Noire). Он беше опкољен чудотворним изворима, чија се вода преливаше
у бојама и разликоваше укусом, и имађаше у себи сва добродетељна својства.
Обожавано божанство у овом храму бејаше један колосални кип, који
представља старца како у руци држи штап, који изазиваше костуре изнад
њихових гробова. Под десном ногом његовом видаху се неке врсте мрава,
а под левом неке птице црнога перја, као гаврани, и друге птице и
људи облика који припадаше абисинској раси.
Трећи храм уздизаше се на једном гребену опкољеном морским рукавцем.
Он беше сав саграђен од црвених корала и зелених смарагда. Над средином
уздизаше се високи торањ, под којим стајаше један идол, чији делови
беху начињени од четири скупоцена камена: берила, црвеног рубина,
жутога ахата и кристалнога кварца. Глава је била од сухога злата.
Други један кип намештен према овоме представљаше девојку која му
подноси жртве и мирисе. Порекло овога храма Словени приписиваху једноме
своме мудрацу, који живљаше у давна времена..." (глава LXIV,
том. IV, Златне ливаде)
