SVEVLAD - Dusan Prorokovic: Istorijska mimoilaženja

Разлоге због којих се путеви развоја средњоевропских и балканских народа разилазе треба тражити у историји и важним догађајима који су мењали судбине целих европских региона. Наравно, у историји је било и дугих периода када су средњоевропске и балканске престонице плодно сарађивале и имале компатибилне интересе, што је било значајно, али је у мањој мери утицало на будући ток ствари и формирање посебног средњоевропског политичко-културног простора, којем Балкан не припада¹.

До првог удруживања средњоевропских Словена дошло је током прве половине VII века. Под вођством франачког трговца који се звао Само, формиран је надплеменски савез предака данашњих Чеха, Словака, Мораваца, Лужичких Срба и Словенаца, који се супротставио најезди Авара². Ипак, за један од највећих војних успеха сматра се победа над франачким краљем Дагобертом I (око 603-639) у бици код Вогастизбурга 631. или 632. године (неутврђено је где се налазио овај град под називом - Wogastisburg). Самова држава је трајала од 623-658. године, а њен значај се огледао у две ствари. Прво, то је представљао почетак народотворног процеса средњоевропских словенских народа³. У прилог овој тези иду и наводи да се припадност до VIII века све мање одређује према називима племена, а све више у употребу улазе појмови „Моравци" и „Славјани". Друго, удруживање словенских племена, без обзира што је настало као покушај утврђивања ефикаснијег система одбране од најезди са истока, изазвало је велику пажњу на западној страни, где је схватано као претња франачким и баварским интересима⁴. У будућности ће се ова слика често понављати и утицати на стварање извесног степена неповерења између новонастајућих народа који су били различитих корена - германског и словенског.

Најзначајнија словенска држава током раног Средњег века такође је настала на простору Средње Европе и њено постојање је оставило велики политички и културни отисак. Била је то Великоморавска кнежевина, настала уједињењем Моравске и Нитранске кнежевине. Распадом аварске државе стичу се услови за поновно окупљање средњоевропских Словена. Без аварске надвладе и војне претње, најпре се брзо развијају чврсте и разгранате трговачке везе између различитих словенских племена, а затим се појављују први велики, утврђени, добро брањени и организовани словенски градови. Све ово водило је и успешном формирању заједничке владајуће елите, која се појављује најкасније почетком IX века на ширем подручју Моравске и Нитре⁵.

Слабљење Авара није подстакло само словенска племена да се удружују, већ је пробудило амбиције и франачких владара. Убрзо је Карло Велики (Karolus Magnus, 747-814), организујући војни поход 805-806. године раширио царство дубоко ка источним областима, укључујући у свој састав и подручја некадашње Самове државе. Тиме је предуслов за развијање словенско-германског конфликта испуњен.

Моравска се помиње већ 822. године, када су поклисари из ове области били примљени на двору цара Лудвига I Побожног (нем. Ludwig I der Fromme, фра. Louis I le Pieux, 778-840)⁶. На челу Моравске кнежевине од 833. године се налази кнез Мојмир I (795-846), који прихвата франачку надвладу, одржава пријатељске односе са франачким владарима и на крају подржава активности хришћанских мисионара. Највероватније је и сам кнез Мојмир, заједно са осталим моравским Словенима, био крштен 831. године од стране бискупа Регинара из Пасауа (бискуп од 808-838), с обзиром на то да је источнофраначки краљ Лудвиг II Немачки (нем. Ludwig II der Deutsche, фра. Louis II dit le Germanique, 806-876) две године раније дао ово подручје под надлежност бискупије из Пасауа⁷.

Временом је Мојмирова власт јачала, а држава се под њим територијално ширила и економски напредовала, што је изазвало подозрење Лудвига II Немачког. Такође, извесно незадовољство Мојмиром су показивали и црквени великодостојници, који нису били сигурни у искреност његовог хришћанства. Источнофраначки владар је зато 846. године насилним путем са престола збацио Мојмира и за великоморавског кнеза поставио Растислава, Мојмировог синовца. Растислав (кнез од 846-870) је био најзначајнији владар Великоморавске кнежевине. Због побожности и мученичке смрти, Православна црква чешких земаља и Словачке је прогласила кнеза Растислава свецем (свети Растислав Великоморавски).

Сви планови Лудвига Немачког да ће преко новог, младог владара лакше контролисати подручје Велике Мораве, брзо су се изјаловили. У петој години владавине, после кратког периода незамерања и привидног мирења са вазалним положајем у којем се налазио, кнез Растисалав је предузео низ акција како би се ослободио притиска Лудвига Немачког. Најпре је успоставио везе са противницима источнофраначког владара (тако је 854. године, а захваљујући претходно развијаним односима, брзо подржао устанак маркгрофа Ратбода), затим је протерао баварске свештенике, а на крају ушао и у оружани сукоб против јединица Лудвига Немачког, што је за резултат имало територијално проширење Великоморавске кнежевине⁸.

Протеривање баварских свештеника имало је далекосежне последице. Великоморавску кнежевину сада све чешће почињу да походе вероучитељи из Византије. Германско-словенски сукоб тада добија сасвим нову димензију. У дугом временском периоду, чак и пошто је средњовековна Нитра постала бискупско седиште 880. године, подручја која су насељавали средњоевропски Словени била су под јурисдикцијом, патронатом или јаким утицајем бискупија у Мајнцу, Минхену, Салцбургу или Пасауу⁹. Кнез Растислав је схватао да најсигурнији пут ослобађања од туђе доминације води преко културне самосвојности, што је опет водило и путем извесне црквене аутономије.

Због тога се обратио римском папи, тражећи учитеље који 6и могли помоћи локалном свештенству и учвршћивању хришћанства међу великоморавским Словенима. Поједини историчари наводе да је истовремено тражио и формирање посебне бискупије за област Великоморавског кнежевства. Папа на ове захтеве, сасвим очекивано, није ни одговорио, јер није желео да ризикује кварење односа са франачким владарима и свештенством. Зато се, на исти начин, кнез Растислав 861. или 862. године обратио византијском цару Михајлу III (цар од 842-867). Цар Михајло је, у времену нарастајућих напетости међу Константинопољем и Римом, а исправно процењујући да ће Рим подржавати франачку страну, схватио прилику која му се пружа, па су већ следеће, 863. године у Великоморавску кнежевину стигли мисионари - Ћирило и Методије. Ова двојица мисионара доносе у Средњу-Европу старословенски језик и глагољицу, преводе велики број дела из области црквене литературе, и оснивају такозвано „Великоморавско училиште", где школују будуће свештенике и админиситративне раднике, а које је било највероватније у граду Девину (недалеко од данашње Братиславе). До 885. године из њихове школе је већ било изашло преко двеста ученика, који су се расули по великоморавској држави. Такође, захваљујући пре свега напорима Ћирила, старословенски постаје литургијски и службени језик који се користи у црквеним пословима од 867. године, а круна њиховог мисионарског рада је успостављање Нитранске бискупије¹⁰.

Иако је за време владавине Растиславовог наследника - кнеза Светоплука I (кнез 871-894), франачки утицај поново почео да расте, а после смрти Методија 885. године је постао и доминантан (сви њихови ученици су убрзо протерани, углавном у Бугарску, а старословенски језик је избачен из службене употребе), мисионарски рад Ћирила и Методија је оставио историјски отисак на средњоевропске Словене и био важна етапа у њиховом народотворном процесу. У преамбули Устава Словачке Републике, донетог 1992. године се наводи: „Ми, народ словачки, сећајући се политичког и културног наслеђа својих предака и вековних искустава из борби за народно биће и сопствену државност, у смислу ћирило-методијевског духовног наслеђа и историјске везе са Великом Моравом..."¹¹.

Средњоевропски Словени су имали важно место у геополитичкој борби Византије против Рима и франачких владара, па је слом Великоморавске кнежевине у првој половини X века и поновно успостављање каролиншко-римске доминације пре свега било мотивисано жељом за враћањем на старе позиције и „империјалним амбицијама и геополитичким интересима франачке државе"¹². Нестанак снажне и организоване словенске државе утицао је и на слабљење источнохришћанских утицаја, а од почетка XIII века, када долази до распада Византије, ових утицаја више уопште неће ни бити. Због тога, Средња Европа престаје да буде међупростор, проводник источнохришћанских импулса ка Западу и обрнуто, већ остаје дугорочно изложена западним и латинским утицајима¹³.

Ипак, није само настајуће и нарастајуће Свето римско царство немачког народа (нем. Heiliges Romisches Reich, лат. Sacrum Romanum Imperium, постојало од 962-1806. године) вођено сопственим интересима, суштински успоставило зону политичке, културне и економске доминације над територијама које су насељавали средњоевропски Словени, чиме је историјски и заокружен територијални појас средњоевропског политичког и културног простора. На то су великог утицаја имала још три догађаја: насељавање Мађара у Панонску низију, упад Монгола у Русију и територијална експанзија Отоманског царства.

Мађари се први пут појављују у Карпатској котлини 862, а други пут 881. године и у оба случаја су потиснути од стране источнофраначке војске. Трећи налет Мађара, из 889. године, је био успешнији и они се настањују на југоисточном ободу Великоморавског кнежевства и Источнофраначког краљевства¹⁴. Територијално ширење Мађара, које добија на замаху после рас-пада Великоморавског кнежевства, коначно је било заустављено тек 955. године, када их је цар Ото I (912-973) поразио у бици на Леху¹⁵. Овај догађај је уједно био и прекретница у немачкој историји, јер је „мађарска претња" убрзала формирање јединственог царства немачког народа, али је допринео и јачању положаја Источне марке, из које ће се нешто касније развити Аустрија. Географски локализовани, Мађари релативно брзо организују сопствену државу, па она под вођством Штефана I (мађ. Istvan I. Kiraly) 1000. године постаје Краљевина Угарска¹⁶. Први угарски краљ је једини који је проглашен свецем и од стране Рима и од стране Константинопоља после великог раскола 1054. године. Са једне стране, он је примио веру по источнохришћанском обреду, док је са друге стране примио круну од римског папе и помогао ширењу западнохришћанског утицаја током своје владавине. Најпре формирање, а затим и јачање средњовековне Краљевине Угарске, географски је оделило средњоевропске Словене од византијског православља и јужнословенских народа, пре свега географски најближих, Срба, који су до XIV века изградили респектабилну државу. Везе словенских народа који су започели свој народотворни процес у Средњој Европи и оних на Балкану тако су биле пресечене. Каснија дешавања утицала су да временом Угарска постане саставни део средњоевропског политичко-културног простора, због чега се и данашња Мађарска са пуним правом може сврстати у Средњу Европу.

Угарска ће у каснијим историјским периодима у неколико наврата бити и један од важнијих савезника владара Светог римског царства немачког народа у борбама против чешких или пољских владара. Чешки историчар и политиколог Оскар Крејчи карактерише војни поход Хајнриха I (876-936) против чешког краља Вацлава I (907-935) и заузимање Прага као почетак вођења политике Drang nach Osten¹⁷. Битке које ће бити вођене имаће различите исходе и у њима ће учествовати различити владари, али је заједничко за све њих то што ће се немачки политички, културни и економски утицај неминовно укотвити међу средњоевропским словенским народима као константан, без обзира на то што је у појединим раздобљима бивао јачи, а у појединим - слабији.

Сличан ефекат, као што је било у случају формирања средњовековне Угарске као фактора изолације средњоевропских Словена, имало је и запоседање територија насељених источнословенским народима од стране Златне хорде. Паралелно са формирањем и јачањем Светог римског царства немачког народа на западу, на истоку континента је почело уздизање Кијевске Русије. Време владавине Владимира Великог (980-1015) и Јарослава I Мудрог (1019-1054) означава се и као „Златно доба" Кијевске Русије. Оба владара су проширила територију државе, учвршћивали власт, подстицали развој трговине, а градовима су управљали посебни савети (већа), што је ојачало улогу властеле. Владимир Велики је и покрстио своје поданике, а покрштавање је почело тако што је он први примио хришћанство 988. године.

Према легенди, Владимир је послао изасланике на различите стране света како би изучили друге религије и пренели му утиске, на основу којих би касније одлучио којој од понуђених да се приклони. Одлучио се за источно хришћанство, јер је био одушевљен литургијом у константинопољској цркви Свете Софије, после које је рекао: „Ми више нисмо знали да ли смо на небу или земљи". Тако је хришћанство у Кијевску Русију стигло из Византије. Насупрот легенди, историјски подаци говоре да су везе Кијева и Константинопоља постојале, биле садржајне и разгранате и пре руског покрштавања. Пре свега, то се односи на трговачке везе, јер је византијска флота суверено господарила Црним морем, а од лука на Криму речни и копнени саобраћајни правац водио је територијом Кијевске Русије ка Балтику.

Средином XI века Кијевска Русија у сваком погледу представља потенцијалног конкурента Светом римском царству немачког народа у Средњој Европи. Ово се посебно могло односити на источне делове некадашњег Великоморавског царства, у којима се одржао источнохришћански обред и свест о потреби повезивања са осталим словенским народима. Упад монголске Златне хорде, распад Кијевске Русије и повлачење центра руске државотворне и народотворне идеје ка северу, где ће од средине XII века настати Велика московска кнежевина, спречио је овакав расплет догађаја и дугорочно удаљио руски фактор из средњоевропског подручја. Тиме је остављен простор за пенетрацију немачких утицаја са запада на средњоевропске словенске народе.

Напомене

1. У овом делу рада ће бити само побројани најзначајнији историјски догађаји, који су, према мишљењу аутора, оставили велике последице по судбину Средње Европе и Балкана и утицали на формирање цивилизацијско-политичке границе између ова два региона.
2. Најпоузданији извор о постојању Самове државе је тзв. Фредегарова хроника (лат. Chronicarum quae dicuntur Fredegarii). Уједно, овај документ је и најстарији поуздан извор о историји Словена на средњоевропском простору. О овоме се више може пронаћи у: Steinhubel, Jan, ‘6. Fredegarova kronika’ U: [Kolektiv autorov]. Pramene k dejinam Slovenska a Slovakov II. Slovensko očami cudzinov. Literarne informačne centrum, Bratislava – Budmerice, 1999, str. 125-128.
3.Avenarius, Alexander: „Samova riša a Slovensko. Sučasny stav poznania“. U: Nitra v slovenkzch dejinach. Studia Historica Slovaca, Volume 23, Slovenska akademia vied, Martin, 2002, str. 41-44.
4. У књизи 4, поглавље 68. Фредегарове хронике наводи се и како су словенска племена, до тада под франачком контролом и управом, врло брзо прешла на другу страну, чим је почело уједињавање њихових саплеменика. Аутор Хронике тако наводи и конкретан пример: „Још је и Дерван, кнез Срба, који долазе из рода Словена, а одавно припадају Франачком краљевству, пришао са својим људима Самовом краљевству". Према: Steinhube., Jan. „5. Fredegarova kronika“. U [Kolektiv autorov]. Pramene k dejinam Slovenska a Slovakov II. Slovensko očami cudzinov. Literarne informačne centrum, Bratislava – Budmerice, 1999, str. 126.
5. У појединим преводима на српски језик може се пронаћи и да се назив словачког града Nitra означава као Њитра. Недоумице се јављају због начина изговора у самом словачком језику, који је од кодификације до данас претрпео неколико такозваних „реформи". Највећи спор између две групе - „штуроваца" и „бернолаковаца" - избио је средином XIX века и тицао се кодификације писаног језика. Следебеници Људовита Штура су предлагали тзв. фонетичко-фонолошки правопис, док су следбеници Антона Бернолака заговарали тзв. „етимолошки правопис". У западнословачком дијалекту словачког језика се име овог места изговара са „н" на почетку, док се у источнословачком дијалекту (иначе гео-графски ближем руском и украјинском говорном подручју) изговара са меким „н" или чак „њ".
6. Према: Sommer, Реtr. „Bohemia and Moravia". U: Berend, Nora. Christianization and the rise of Christian monarchy: Scandinavia, Central Europe and Rus, c. 900-1200. Cambridge University Press, Cambridge, 2010, pp. 214-262. У преводу на српски језик се име овог владара наводи и као Луј, што је коришћење француске верзије. У немачком језику се он назива Лудвигом Првим, а у језицима западноевропских народа као Људовит Први.
7. Тreštik, Dušan. Vznik Velike Moravy: Moravane, Čechove a stredni Evropa v letach 791-871. Nakladatelstvi Lidove noviny, Praha, 2001, str. 120.
8. Dvorak, Pavel. Stoy davnej minulosty, Čast 3. Vydavatelstvo Rak, Budmerice, 2013, str. 94-107.
9. Судбина Нитранске бискупије била је уско повезана са судбином великоморавске кнежевине. Када је са историјске сцене нестала Кнежевина, угасила се и бискупија. Обновљена је тек 1110. године на иницијативу Острогонске архибискупије. Напомена: у последње време у изворима на српском језику се овај град у Мађарској наводи као Естергом (на мађарском је то Esztergom), па би према томе и бискупија била „Естергомска". Међутим, у већини словенских језика се одржао назив сличан оном који је раније искључиво употребљаван у српском језику - Острогон (свк. Ostrihom, чеш. Ostrihom, пољ. Ostrzyhom, хрв. Оstrogon). Естергом се употребљава у источнословенским језицима (рус. Эстергом, укр. Естергом).
10. Josafat Andrеј; Тruch Gregor. Život svatych: Duchovne čitanie pre slovenskych greckokatolickyh veriacich na každy den kaledarneho roka. Vydavatelstvo Michala Vaška, Prešov, 2003, str. 251-277.
11. „My, narod slovensky, pamatajuc na politicke a kulturne dedičstvo svojich predkov a na staročne skusenosti zo zapasov o narodne bytie a vlastnu ptatnost, v zmysle cyrilo-tedodskeho duchovneho dedičestva a historickeho odkazu Velikej Moravy.“ Текст се може пронаћи у преамбули Устава Словачке: Ustava Slovenskej republiky. Poradca, Bratislava, 2011.
12. Ivanička, Koloman. Slovensko-denius loci. Eurostav, Bratislava, 1999, str. 17.
13. Kloczowski Jerzy. „L’Europe du Centre-est dans l’ espace europeen. Entre l’Est et l’Ouest“. U: Kloczowski Jerzy; Bulina, Stanislav; Loby, Robert. L’Europe du Centre-est dans l’espace europeen [Соnference Publication]. Instytut Europy Serodkowo Wschodniej, Lublin, 2004, str. 13.
14. Рокаи, Петер [и др.]. Историја Мађара. Сliо, Београд, 2002, стр. 13-21.
15. О бици на Леху и њеном значају више се може пронаћи у: Zimmermann, Wilhelm. A Popular History of Germany: From the Earliest Period to the Present Day, Volume II. Nabu Press, Charleston, 2010, р. 757.
16. Рокаи, Петер [и др.]. Историја Мађара. Сliо, Београд, 2002, стр. 23-26.
17. Krejči, Oskar. Geopolitika stredoevropskeho prostoru. Professional Publishing, Praha, 2009, str. 57.