„una gens, aliquot populi et aliquot nomina" [I. 19.г.],

а већ код Херодота може да се наслути старост имена Хорвати: назив Словени, Љехи, Љутичи, Чеси и др., биће да нису млађи. Велики број словенских дијалеката, којих је било у прадоба без сумње ништа мање него сада, пошто је различитост у начину говора рано запажена и због изумирања или постепеног стапања више говора у један, који се може историјски доказати, јасан је и пуноважан сведок за велики број српских праплемена, чија појава и ширење у V-VI веку изазива чуђење.

Домовину старих Словена у I веку наше ере ограничити на област Волге у којој су живели Срби или балтички Венеди према Плинију, значи према томе исто, као и тврдња да су се станишта Германа у тој временској епохи налазила само унутар граница кнежевине Валдек. Као што су се пранасеобине Срба-Венда налазиле у средишту између Скита, Германа, Келта и Трачана; на исти начин је њихова праисторија донекле уједињење праисторије свих наведених главних и племенских народа Европе, и са те тачке гледишта помаже у решавању загонетке. На југозападном рубу њихове прадомовине. притиснути од Келта и Германа. били су Срби-Венди приморанн због пораста становништва, да прошире своја станишта у североисточном правцу и да се боре против слабих, остарелих, полако изумирућих европскпх Скита. Њихова јужна племена су рано савладали Келти и делимично поробили а делимично одбацили назад према Карпатима док су се северни са падина Карпата учврстили кроз средиште Скита до Дона и потиснули Финце ка обалама Балтичког и Белог мора, а јужне Ските ка Меотису [Азовском мору] и Волги. Преласци трачких Гета преко Дунава, сеобе немачких народа према Карпатима, проласци Алана између Балтичког мора и Понта, ратови Римљана на Дунаву, присилили су их да своја станишта због пораста људства прошире према североистоку и да се населе у појединим колонијама чак на источној страни Азовског мора.

Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Авара, Хазара и других азијских Скита пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, Хорвати (Карпиани) и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су делимично њихови преци некад напустили.

То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Словена?

За тврдњу, да је име Срб по свом генеричном значењу старије од имена Словен, говори толико много чињеница. сведочанстава и разлога, да није изненађујуће, што су о овом значају још одавно говорили цењени научници, као што су K.G, Anton, F. Durich и J. Dobrowsky. Онај ко може да се увери, да су стари, стварни, генетски Сармати стварно Срби, њему није потребан даљи доказ за тачносг. Пошто та тврдња налази чврсто упориште и у другим чињеницама, заслужује утолико више пажње. Име Срб налазимо код Плинија (пpe 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. н.е.) као име једне сарматске народности између Меотиса [Азовског мора] и Волге на данашњој реци Серба. Овај чисти облик Серби, Сирби биће да се директним путем од неког грчког географа сазнао и остао је сада готово стереотипан да стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, чија је истоветност била непозната у прошлости Грцима који су писали и били сиромашни у језику. Да су Плиније и Птоломеј црпели из једног извора, видљиво је и из положаја имена: Серби, Вали итд.

Beћ смо видели, да име Спори, које наводи Прокопије, као најстарије заједничко име Анта и Словена, није ни једно друго него управо име Срби, само искривљено на грчки начин. Вероватно да је Прокопије сазнао ово име из доброг извора, изгледа из уста једног словенског војника или трговца; али у генеалогији народа слеп као и сви Грци и Римљани из истог периода, није наслутио, истоветност имена Срб и Сармат. Исто важи и за Плинија и Јорданеса у вези са именима народа које су они навели, Спали, Спалеи, на рекама Припетј и Дњепар, што представља само због нераспознатљивости изопачено играње са речи Срб [Мареј, I. 71. год.].

На исти начин су стари Хелени у време пре Херодота реч Србаљ подесили за изговор као Трибали са којим именом Херодот потврђује најмногобројнију и најмоћнију народност на северу трачко-илирског полуострва. Постоји разлог да се верује да су Кривичи, Бјеси, Дољенци, Горали, Моросини и други, само ближи и даљи припадајући, али отргнути огранци овог многобројног племена, који су се из матице откинули и помешали са Трачанима.

А да и јадранским Венедима и Илирима није било непознато име Срб, Србин, Србаљ, доказују имена њихових градова: Sorviodurum, Serbetium, Sorba, Serbinum и др. Са Келтима се појавило име Венде, Винде, за потчињене пранароде, због чега се само и налази ово име у много млађим грчким и римским историјама, порекло и значење имена Илирац су веома мрачни. Словенски облици и речи Мазур, Халор, Ил, Илов, Иља, Илца, Илава и др., индијска реч Елора и др., ослобађају нас неопходности, да их сматрамо страним.

Пређимо до галских Венеда па ћемо и ту наћи име Срб и Венде заједно. Притока реке Мосел, река Saar, звала се још у време Римљана Saruba, Saravus, а још и сада се зове сељак на Рајни Surbel, што значи Србал! Већ смо претходно напоменули, да су белгијско галски Венеди поседовали и британску обалу која је лежала насупрот њих; и ту нам се јавља реч Срб, како као име градова: Sorbiodunum између осталих, тако и као име народа Serfen.

Да на балтичкој обали постоји такође исти реципроцитет имена Венде и Срб (Сармат), не изискује за непристрасног истраживача опширан доказ. То је била само последица истоветне и логичне употребе речи Венд када су се од почетка III века спустили готски народи са Висле дуж Карпата на Понт и Меотис и запосели унаоколо земље на обали. И тада се изненада појавило име Анти за Сармате који су били настањени северно од њих. Реч Анти (у неким рукописима Јорданеса стоји и Енети што је приближно речи Хенети код старих писаца) је, као што је већ напоменуто, само дијалектички варијетет посебно готски, могуће и алански, од речи Венде, Винде. На тај начин одговара реч Венд, Ант свуда домаћој речи Срб, Србаљ, Србин = Сармат. То је било опште, такорећи стереотипно утврђено име народа српског порекла код Келта и њихове браће Германа.

Такође, у обрнутом правцу то се догађа са именом Немец, којим се означавају народи немачког порекла без разлике на време и земље од стране Словена. Изгледа само да је изузетак име Хенета у Пафлагонији, којим, посматрајући тачно није укинуто правило. Име се јавља још код Хомера; али, колико су дуго пре доласка Галата (Келти, 278. пре Хр.) написане Хомерове песме, а да ли је то утврђено, да је у Илијади свака реч толико стара као и Хомер сам, или да пре Галата, није било Келта у Малој Азији? Где према томе гласно говори толико много других чињеница, не сме да нас збуњује један привидан изузетак, чије је решавање и отклањање још увек могуће. Али Немци су обележавали и Словене, Чехе, Љехе, између осталих именом Венди. Свакако, али тек у каснијим епохама и само зато што су их сматрали Србима, што су они и стварно били по пореклу. Осим тога Словени су дошли у Илирикум у станишта њихових старих племенских сродника, Срба и помешали су се са преостацима истих; Чеси и Ljachi у Лужицама у Мајсену (Meissen), Чешкој итд., али и друга северна племена су се стварно издвојила из старе Сарматије на северу Карпата и били су према томе прави генетски Срби, који никада нису носили посебно име Словена.

Непознати аутор такозване Далимилове хронике из године 1310. схватио је значење речи Срб сасвим исправно, црпећи несумњиво материјал из старијих извора, посебно сада изгубљених народних песама. Он пева:

„V srbskem yazku gest zemie, Giž Charvati gest gmie",

што значи, то је на језику Срба или народности једна земља, која се назива Харватиен, или како то наводи немачки преводилац из XIV века:

„Czu Winden ist ein gegent, Die ist Grauacia genent,
[у преводу: код Винда је један предео који се назива Грауациа].

Ова Хорвација у земљи Винда, из које су се по песнику одселили Чеси у Чешку, није ниједна друга до Карпатско горје у Сарматији. Чешки аналист се подудара са Прокопијем код употребе имена Срб; а и чешки писци XV-XVI века били су сасвим у праву када су у преводима са немачког стално замењивали реч Венд речју Срб [Durich B. S.p. 268. Dobrowsky čech S. 4.ff. Abh. VI. 280]. Овим историјски потврђеним приоритетом имена Серб потпуно се објашњава појава која иначе пада у очи, да се под овим именом воде Срби у Илирикуму и у Лужици у два језика веома удаљена, на известан начин два словенска дијалекта на супротним крајевима племена. „Сличност имена вендских и илирских Срба, каже Добровски, није случајна, већ потиче из прастарих времена: под овим именом су се подразумевала оба реда словенских народа пре него што се појавило опште име Славен." [W. Jahrb. 1827. XXXVII Bd]. Чак и околност, што не може да се више уђе у траг значењу корена ове речи, док се она друга општа и посебно словенска имена народа могу мање или више да лако докажу, говори о њеној старости. Најстарија етимологија имена Срб је она од цара Константина:

„Servli Σέρβλοι autem Romanorum lingua servi δουλοι dicuntur: unde sevula Σέρβουλα (читај Τζέρβουλα, Tzervula, као доле) vulgo servorum calceamenta appellantur (али то је чревлье, цревлье, словачки crjeve, črjevy, краин. zhreul, чешки trevjc, strevj, пољски trzevik, ocreae ципела, дакле сасвим различити корени!); et Tzervulianos Τζερβουλιανούς illos vocamus, qui ita viliter ac pauperum in modum sunt calceati: Servli autem inde sic cognominati sunt quod Romanorum Imperatori sevirent" 20 [De. A.I. XXXII].

20). ..Срби се по римском дијалекту називају робовима као што је сербула заједничка ношња од робова названа опанци, те сербулијани како се добро каже за оне што носе подерану обућу. Срби имају такав назив и по томе што су постали робови ромејског цара." (Превод А.П.)

Свако види бесмислицу и будалаштину овог извођења. У прашком рукопису Mater Verborum Salomonis из године 1102 чита се следеће:

„Sarabaite Zirbi proprie currentes vel sibi viventes" [p.302. col.2.],
и „Sarmatae.... Sirbi dicti a serendo i.e. quasi sirbntiu" [p.303.col.3].

И ово објашњење је нејасно и незадовољавајуће.

„Significatum radicis сръбъ, (србаль, сръьбин, сръбинъ, сръблинъ m., сръбка, сръбкыня f., сръбадия) земља Срба, [В. Стефановић Караџић, Речник српско-хрватског], в., сръбадъ, сръбъ coll. за народ и земљу, као роусь, чоудь, ceьвepь, cьъверь и др.), consultis etiam dialectis omnibus nondum licuit eruere" каже наш ветеран у истраживању језика, Ј. Добровски [Inst.I.sl.p.154].

Истина, тешко је о значењу речи дати и саму претпоставку. Али мисаони дух се осећа присиљен, да и тамо где му светлост сунца залази тражи пут сазнања и истине и при слабом светлуцању месеца. Нека се то зато не протумачи лоше, ако ћу се бојажљиво усудити, да овде нешто напишем за будуће проверавање. Ако је истина, као што то уче историја и подударно поређење језика, да је постојао први говор човека, као и само један људски род,

„erat autem terra labii unius et sermonum eorundem" [Genes. XI. 1.];

као и да је то права слика језика; извор из којег истиче велика река, која се камен по камен дели у више рукаваца, чија вода и по дубини и ширини, по боји и укусу, бескрајно различита прати свој ток кроз неизмерљиве даљине; ако даље на основу аналогије може да се претпостави, да једна тако далеко раширена реч као властито име ту не може да стоји, један истинит језички απαξ λεγόμενον онда се задржава право да се за тумачење овог корена речи употребе сродне речи из домаћих и страних језика. Реч Срб налазимо у најразличитијим облицима као имена народа, градова, река и језера, раширених у великом делу Европе и Азије. О народима и племенима је већ било речи; од градова ћу набројати само следеће старе:

Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања Сабара,
Sarbacum у Сарматији еур.,
Сарбана у Индији,
Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на Т. Пејт.,
Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина,
Sarbanissa на Понту,
Sarmalia у Галицији,
Саварабатис земља у Индији код Птоломеја,
Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Рав.,
Serbinum, такође код Птоломеја,
Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и др.,
Серпа у Хиспанији у Итин. Ант.,
Sirbitum у Етиопији,
Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав.,
Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.,
Sorba у Карнији код Рав.,
Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима,
Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.,
Сорва у Арменији на Таб. Пејт.,
Sorviodurum у Винделицији такође,
Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; новије
Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу,
Serba село у Хуњадској жупанији,
Serbija село у Зарандерској жупанији,
Serbaska село у Крашовској жупанији,
Serbeli властела у Загребачкој жупанији,
Serben село у Liefl. Kr. Venden,
Serbešt село у Бихарској жупанији,
Сербљани село у две Банал-регије,
Сербовец се-ло у Берегер жупанији,
Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто,
Серпеиск, Серпухов град у Русији,
Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock,
Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској жупанији, Сирби село у Бихарској жупанији, и у Сатмарској жупанији,
Сирбова село у Темишварској жупанији,
Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän,
Сорви уместо Срби острво код Мореа,
Срби, Србец села у Чешкој,
Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској,
Србија у Босни,
Србица град у Македонији,
Zerbst (Србиште) град у Немачкој,
ако би се овде могао узети у обзир и глас sch = ш, онда би ту припадало још много других градова: Шербаш, Шеребан и др.;

од река и језера стара имена:
Сабрина, Сарва у Британији код Тацита и Рав.;
Сарабус у Индији код Птол. притока Ганга;
Саравус, Саруба, Sarvix у Галији потврђено на карти Т. Пејт, у Итин. Ант., код Аусон. и Рав., становници
Сараватес, Сербес у Mauriciji caes код Птол.,
Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.,
Sirbes у Ликији,
Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.,
Зиоберес. Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; новије:
Сарабату Малој Азији, осим тога Кедус, стари Хермус у Лидији,
Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,
Сербе. Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја.
Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера.
Сербиша, Сервиша у Персији.
Серпенка (Серпејка), у Русији,
Sierpcenica у Војводству Plock,
Серви, Севри у Битинији,
Србец, Сорбед у Тирингену,
Србица у Србији, Сребуша долина и река у жупанији Торда
Заб, Зарб више река у Персији,
Зербис или Зервис у Месопотамији и др.

Реч Србек припада овде као презиме људи, у Чешкој, примедба по Добровском у старим и новијим временима вероватно често употребљена и у другим словенским земљама. Види се да се изведене речи од пракорена срб провлаче посебно као имена река и градова кроз више језика и земаља Азије и Европе. Било би то чудо, када се у овим језицима више не би сретали апелативи из истог корена. А ипак не могу да, из мени ближих и познатијих језика, наведем ниједан други, осим латински sorb-eo, sorb-itium, sorb-ilis, sorb-ilum, словенски срб-ити, срб-ати, (у стреб-и, стреб-ати неких дијалеката је слово т само епентеза као у речима стрјебро, страка, стреда, стретну, стрјж, истих дијалеката за сребро, срака, среда, сретну srjesh) и арапско zrb, што у целини одговара немачкој речи schlürfen -сркати, даље јеврејска реч zarab тећи и у већини оријенталних језика сирб, серб, што значи canalis, euripus, водени јарак, мореуз. Поређење свих ових облика речи и њиховог значења, имајући у виду и турско-персијске речи scharab, scherbet, tschorba води до мишљења, да је по природи истински ономатопејски корен срб значио у најстаријем прадобу не акт сркања, пијења већ материјални предмет, уопште нешто течно, а посебно воду, са споредним обележјем за цврчати, цурити и жуборити.

Отуда толико много имена река у којима је корен срб очигледан. Јер ако желим да признам, да већина имена новијих места које сам навео захваљују своје порекло племену народа који их насељавају: то се ипак не може тврдити за стара имена градова и река, који делом припадају Азији и Африци. Пошто резултати најобазривијих и најдубљих језичких истраживања, према исповести познавалаца са правом гласа, [упореди J.S.Vaters Analekten I Hft.". 3-48], указују на Индију и Персију као праколевку словенског народног племена; пошто нам се овде стварно јављају у старијем и новијем времену важне реке по имену Сарабус, Сарб, Србиша и др.: онда не би смела барем да изгледа сасвим смешна хипотеза, да је онај огранак великог Јафетовог праплемена, који је живео на реци Срба, добио од исте и посебно име Срблен, Србинен, Србатен (јер Срб као име мушкарца и име народа, изгледа ми да је већ скраћеница) пренео на потомство. Или, да ли би то било бесмислено, извести име великог народа Србо-Словена од имена једне реке?

Име светског народа Хинду, који своје настајање захваљује тамноплавој реци Инду, према мишљењу које највише одговара обичном здравом људском разуму, и имена каснијих словенских Моравана, Полаба, Поморана, Посаваца, Хронаца, Тимочана, Неречана, Бобрана, Бужана. (Пеукина), Хавелана, Језераца (Ezeritae), Рашци, Раци, Донци, Суличи и др. која су сва преузета од река, језера и обала, могла би барем као примери да оправдају хипотезу која за себе тражи само један степен могућности.

Пошто су мишљења историчара о сродности племена старих Венеда до сада била веома подељена и пошто су исти понекад, иако произвољно и супротно јасном сведочанству од Полибија:
„Veneti... lingua a Gallis differunt" [11.17.], сматрани Келтима или Германима; природно је да се различито тврдило о значењу речи Венд, Винд. Многи су је сматрали случајним локалним именом келтских и германских племена, што је значило исто толико као становник на обали или баруштини или да потиче од Вин, Винд, Вен, Ванд, према некима од обале, према другима од баре, воде, у северном или доњонемачком дијалекту измењено у Verd, Vird. [Jordan.Or. sl.p.10. Barth Deutschl. Urgesch.I. 109. Wilhelm German, s.87. Koch-Sternfeld Beitr. z.d.Landerk. В.I.]. Противно овом мишљењу казују хронике и искуство да није име Венд, Винд, Ант одувек било својствено само народима на хелветским и норичким Алпима, на највишем врху Судета Riesengebirge, већ и планинама, брдима, нпр. Vindius mons у Индији, Хиспанији. Гроф Ossolinski, који је сматрао старе Будине за претке Венда, значи и Словена, окренуо се из другог разлога једној другој хипотези. Његове речи су следеће:

„Пошто Грци у својој азбуци употребљавају в уместо б, онда Будини значе исто као Вудини; Сармате (то је према Осолинском Литванац!) су према свом начину називали Венеди, Ските Венелаен. Венда, ванда на литванском, venna на финском, значе Wasser вода. Основна реч свуда указује на воду и не означава само карактеристику прастаништа Будина, пуно мочвара, бара, каљуга, локава, слатина, језера, река: већ и становника прикладног за воду; тако како су се наши Прасловени посебно одликовали у том смислу, као што је то најтачније описао К. Mauritius, [Strat.II.5,"; Vinc Kadlubek преведено од Linde 1822. A. 147].

Што се мене тиче слажем се са мишљењем оних, који као Ј. Jungman сматрају име Винд према пореклу идентично са Хинду, грчки ό 'Ινδός, 'Ινδικος, ή 'Ινδική, латински Indus, Indi, India, хебрејски Хонду, арапски Хинд, етиопски Хенду, перзијски Хинд у плуралу Хунуд. Из овога произилази, да иако се Словени сами, према нашем сазнању, нису служили овим именом, да исто није само географско и случајно, већ генетско и да је у најстаријем добу потврђено. Различитост облика Инд, Хинд, Хенду и Енет, Хенет, Венед, Винд, Ант, не сме да збуњује; име једног тако далеко распрострањеног народа није могло сасвим једнако да звучи у два дела света од различитих народа и у различитим језицима, а одступања у овом случају нису већа него што су у облицима Välsche, Vallone, Galli, Galatae, Keltae, Celten, који су према једногласној оцени истраживача језика само мешавине од једне исте основне речи.

Ако је сродност Сармата или Срба са Индусима без сваке сумње, онда барем није невероватно да се један отргнути огранак великог праплемена Јафетида, који је сам себи дао новије локално име, назива од стране Келта и Германа, удаљених сродника по језику и пореклу, било зато што се одвојио од заједничког праплемена, или зато што је непосредно изашао из крила Хинду народа, још надаље до у каснија времена назива општим именом Хинду (Хенети, Винди, Венди).

Али, од највеће важности је околност, да је управо језик балтичких Венда, међу свим дијалектима Европе, онако како се чврсто усталио и прешао у старо доба у старопруски, летонски, литвански, најближи староиндијском. Овде се срећу имена и ствари који скупа чине доказ од вредности. Тиме је етимолог упућен на значење корена Хинду, па нека он одлучи, да ли је назив народа Хинду идентичан са називом реке Sin, Sindhu, Schindhu што у санскриту значи река, велика река, море, морска струја, као што ја то мислим са другима према Стефану Византијском:

„Ινδος ποταμος αφ ου Ινδοι, αφ ου Ινδικος και Ινδικοι''

или да га тражи у семитском називу Хенед, Хенид, што значи вијугав према Сиклеру, који жели да изведе сва имена света из хебрејског. Исто тако остаје препуштено неком будућем проверавању у каквој вези стоје имена река Βήνδα Винда, брда Βίνδιοј Виндиус у Индији и другде, са именом народа.

Већ из овога што је претходно речено о високој старости и великој раширености имена Србин, изгледа да произилази само по себи, да се име Словен, неизвесно од када, име једног посебног племена, издигло тек у каснијој историјској епохи као опште име за све народе истог српског (сарматског) порекла. Мојсеј од Хорене, Прокопије, Јорданес, Менандер и опат von Biclaro су први који су нам пренели име Словен у својим списима; јер да су Суобени у Скитији и Славани (Ставани) у Сарматији код Птоломеја прерушени Словени, јако је вероватно али се мора претходно још поближе испитати и доказати. Сглаваци, Сглавајин код Мојсеја од Хорене, Σκλαβηνοί код Прокопија (само два пута Σκλαβανιοι), Σκλαβηνοί, Σκλάβοι код Меандера, Sclavini, Sclavi код Јорданеса и код опата фон Биклара, гласи њихово име.

Али ако помислимо да се не подударају без изузетка најстарији словенски рукописи почевши од XI века па до XVI века у употреби облика Словен, Словенин, слованъ, слованинъ, у плуралу Словени, Словјене, словене, словьъне као адјектив словенск, словјенск, словеньскъ, словьъньскъ, већ да управо потомци Славена које cу описали Прокопије и Јорданес, данашњи Словенци у Панонији и Илирији, Словаци у Горњој Мађарској и Бугари у Мезији користе у обичном говорном језику облик, Словенци, Словаци, Словен: онда нећемо чекати да признамо облике Склавин, Склави за грчко-римске на основу убедљивих аналогија које су прокријумчарене из грчких и словенских књига тек 1648-1667 од стране грчких језичких коректора без знања словенског језика и то оних који су присвојену реч од Словена ісъ = ісоусъ искориговали у грчку од три слога іисъ = іисоуръ и на тај начин дали повод за настајање расколника [Dobrowsky Inst.I sl. p. 152.W.Jahrb. 1822. Bd.XVII. Časop.česk.mus. 1827.B.I.s.80.ff.]. Арменска реч Сглаваци, арапска Секлаб (код Абулфеда), перзијска Сакалиб (код Ferdussi-a и Mirkhond-a) није узета непосредно из уста Словена, већ из грчких извора.

Стварно би било чудновато, да су Грци и Латини, који су иначе сва властита имена Словена без изузетка на најжалоснији начин нагрђивали, одржали једино име народа у својој првобитној чистоти, а да су насупрот њима Словени, који су уобичавали да чувају значајне називе мало важних предмета, упропастили оно управо најважније и највредније, своје сопствено име.

Овим није оспорена радикална истоветност речи Словен и Слав у личним именима и изведеним именима насеља из личних имена Светослав и Славков итд., јер сваком је очигледно, да како с л о в о тако и с л а в а почивају на истом корену слоую, што одговара грчком и латинском Κλύω.

Из Прокопијевих и Јорданесових правилно тумачених речи јасно произилази у склопу са другим чињеницама, да је у њихово време, почетком VI века име Словен било својствено једном посебно ратничком и многољудом племену између доњег Дунава и Дњестра, неодређено докле навише према северу:

„Ab una stirpe exorti, tria nunc nomina reddidere, i.e. Veneti, Antes, Sclavi." Jord. c.23. „Vinidarun natio populosa.. guorum nomina licet nunc per varias familias et loca mutentur, principaliter tamen Sclavini et Antes nominantur." [Id.c.5].

Потом он одређује станишта Славина између доњег Дунава и Дњестра, а Анта између Дњестра и Дњепра. Још изричитије, доследније, рекло би се бојажљивије разликује Прокопије Словене као једно посебно племе од Анта. Штритер (Stritter), у Шлецеровој [N.G. (Neue Geschichte) c. 348]. Из Прокопијевих и Јорданесових речи не може уопште да се закључи да су велика племена Срба (Сармата), Хорвата и Љаха, настањених на северу Карпата, још тада носила у заједничком животу име Словен, далеко пре изгледа да је Јорданес рашчланио велико народно племе на три главна огранка, Венете, Анте, Склавине и да је последњим одредио њихова станишта на Дунаву и Понту, те да је сматрао Венеде (Србе) становницима Балтичког мора.

Уколико су се ова два наведена писца стварно огрешила о употребу језика, онда је томе крива делимично близина и рано продирање словенских племена у Панонију и у област Карпата, а делимично неупознатост са специјалним именом севернокарпатских Срба, те коначно, делимично и због заједничког порекла Венда и Словена. Такве врсте противуречности нису баш ретке код Грка и Латина тога времена. Ништа не одаје више мањкавост дубоког и сигурног погледа на унутрашње односе словенског народа код Прокопија и Јорданеса, него околност да при раздвајању народног племена на главне огранке нигде не спомињу Србе, Хрвате и Љахе и да реч Србин, чак тамо где га налазе из чистог извора, бесмислено искривљују у Спори, Спали. Јер да је главно племе Срба након одвајања многих огранака у њихово време још увек настањивало у збијеним масама север Карпата, произилази многоструко већ из претходно дотакнутих најава, што и потврђује навод у старом баварском кодексу:

„Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes
Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant"

који јасно и задовољавајуће објашњава, с обзиром на остале поименце наведена племена и сроднике да се ради о Србима, становницима старе Сарматије. Исто важи и за Хорвате, првобитне становнике Карпата, по којима су и добили име и за Љехе, Лиге, Луге, код Птоломеја Λωγγοι, Зосима Λογίωνης, мађарски Lengyel), за западне Србе између Висле и Одре, чије је име касније потиснуто од Пољена, Пољака. А да су данашњи Бугари, Словенци и Словаци директни и прави потомци ових Словена, може се доказати историјски и лингвистички.

Што се тиче Бугара, непобитно произилази из сведочанстава Мојсеја од Хорене и Византинаца да је народ Словена био настањен још давно пре доласка стварних Бугара, тих татарских Скита, у Мезији, Тракији, Македонији, Епиру и Илирији. Име Словена остало је овим метанастима у византијској историји наследно својствено, под којим касније досељени Срби и Хорвати по правилу нису били потврђени. Када су ови метанасти постепено и давно пре слома њихових татарских господара напустили паганство и када су Константин и Методије ради учвршћивања хришћанства код њих око 855. године издигли говорни језик простог народа у писани: тај језик није називан бугарски па ни српски, већ словенски, што се може свакако уверити из најстаријих рукописа. Додуше, и ту је започело име господара, као некада код Роксалана Јазига (Јутунген, Јутунгаланен), а касније код Руса, да потискује име поданика (већ ce Симеон 911-927. г. називао према Абулфарадшу кнез Бугара и Словена, не калуђер, већ архидански архиепископ - Theophylaktos, ученик Климента, написао је у Х веку

'' τό των Σθλοβενων είτουν Βουλγαρων γένος ''

и кроз цео средњи век звала се земља наизменично Бугарска и Склавинија); али сузбијао га је муком и није могло да се избрише још до данас. Бацимо поглед на стару историју Словена у Бугарској, Панонији и Горњој Мађарској, закључићемо да су тако далеко раздвојени племенски огранци географски и делом политички у VIII-IX веку по језику и обичајима још блиски.

Владавина Бугара се протезала на северу, не само према сумњивом анонимусу, бележнику краља Беле [Belae R. Notar.], већ и према сведочанствима доказаних византијских и франачких извора, над свим Словенима на десној обали Дунава до Драве, понекад и преко Драве на левој страни, преко низије до Тисе. На северозападу Мађарске су владали над тамошњим огранцима већином Словени, а у Горњој Паконији прави словенски кнежеви, делом франачки вазали.

Близина Бугара и Франака на Драви и Дунаву доводила је до честих сукоба господара и сталних померања граница; али географска повезаност Словена није била због тога сасвим разбијена, већ због Мађара, који су дошли око 897. године и населили се у средишту на Дунаву и Тиси. Ова историјска чињеница осветлила је историјску мисију и деловање Методија. Само на основу континуитета станишта мезијских, панонских и карпатских Словена и првобитне једнакости њихових говорних језика, разумљиво је истовремено деловање Методија у свим областима, као и брзо ширење грчке литургије у македонско-словенском преводу у Панонији и Словачкој. Ова првобитна једнакост језика као други доказ истоветности сада три одвојена народа, још данас је очита након хиљадугодишње раздвојености. Познато је да је такозвани црквенословенски истовремено коришћен код Бугара, Словенаца и Словака. „Језик најстаријих славенских метанаста у Панонији, каже Копитар, на јужним и источним падинама норијских и јулијских Алпи, дуж река Саве, Драве, Муре, Рабе и др. између Кулпа и Дунава је црквено-славенски, још сада ближи него илирски (српски и далматински) - једна истина, у коју ће се уверити и непристрастан Илир ако једну исту реченицу верно преведе на пример најпре на такозвани хрватски или крањски, а затим на свој дијалект и ако оба превода, писана ћириличним писмом и ортографијом упореди са старословенским." [Wien, Jahrb.1822. Bd. XVII].

„Данашњи Срби у Славонији и Хрватској, каже Чапловић, говоре једним језиком који се разликује од њиховог језика црквених књига исто толико као и италијански од латинског. Словачки је са њим далеко сроднији. Словак боље разуме своје јеванђелисте него Србин, који није студирао црквени језик"

(Ја ћy придодати: без обзира што Словак од пре хиљаду година нема прилику, да свакодневно слуша овај језик као Србин, без обзира што је словенски у садашњим црквеним књигама потпуно русизован и без обзира како се понаша данашњи изговор у односу на прави стари, као и садашњи грчки и латински у односу на старе) [Славон. и Kioat. I.219].

Али да је говорни језик старих Словена прво и раније но у Панонији записан у Македонији и Тракији, као што то сматра највећи језички истраживач Словена Ј. Добровски, од стране два брата апостола, може се сматрати сигурним на основу историје и толико много постојећих бугарских рукописа. Словенска црквена литература, започета у Бугарској настављена је у Панонији. Изгледа да је постојала мала разлика у дијалекту између словенског у Бугарској, (тј. Горња и Средња Македонија, Горња Тракија и Мезија) и у Панонији. Затворен дијалекатски поглед био је између Словена у Бугарској, Словена у Панонији и Словака у Мађарској још у IX веку; ово је била последица положаја удаљених племенских огранака и њихових мешања са удаљеннм сродницима и странцима, Бугара са преостацима Трибала. Илира и Трачана. Словенаца са старим Панонцима и Францима, Словака са Чесима, Љахима, Аварима и другима и потврђена је писменим споменицима: али првобитна истоветност три дијалекта прогледава по својој суштини још у много каснијим временима, неоспорно, нпр. у словачкој верзији јеванђеља писаних ћириличним писмом у манастиру Богиан и још се увек може доказати граматички и лексички, упркос скоро беспримерном метадијалектизирању словачког и бугарског, ако би се хтело ићи у детаље, за шта овде није место.

Иако име Словена у старом времену припада првенствено великом племену, које се у V-VI веку населило на доњем Дунаву, не може се из тога никако закључити да и други огранци у унутрашњости Сарматије нису носили исто име. Колико год да нас мало зачуђује, што срећемо Хорвате у Х веку у четири удаљене области, у Чешкој, Галицији, Кашубији и Илирикуму, исто толико мало сме да нас чуди, када слушамо Нестора да 862. године говори о правим Словенима у Новгороду. Прастаништа овог моћног племена у Сарматији могу се тешко одредити без обимних истраживања и посебно без критички потврђеног става у односу на Птоломеја, због околности да је он још у III - IV веку сместио њихове колоније у Мезију, а да су се одмах након епохе Хуна појавили на Дунаву као освајачи, као и због још неколико других разлога, па бих желео да закључим да у наведеним вековима њих не треба тражити далеко горе. Ратови Словена са Грцима и Францима донели су са собом да је име, као и раније име Сармата, постало код грчких историчара стереотипно и као начин за заједничку ознаку свих племена српског (сарматског) порекла па чак и оних који то име никада нису носили у животу. Са овим именом се догодило исто то што и са именима Германа, Алемана и Ниемеца.

Овде би сада било место да се у кратким цртама опише једно од ових основних мишљења о изграђеном систему праповести најстаријих европских Словена пре и након Херодота до задњих сеоба у V-VI веку и да се донекле, барем као нужност, попуни велика празнина која постоји према уобичајеном мишљењу пре свима познате епохе Словена у њиховој историји.

Не могу се уздржати а да не признам, да бих желео да један тако створен систем од постојећих, као и крајње мањкавих и незадовољавајућих текстова грчких и римских писаца, из домаћих предања, сага и натукница повезан у органски спој са праисторијом других европских народа, уколико ме сасвим не вара слика свега што ми лебди пред разумом, у сагласности са основним мишљењем, задовољавајуће разрешим и отклоним многе од најгрубљих и очевидних противуречности и заблуда, које су учиниле праисторију Словена неразмрсиво хаотичном и до муке отужном.

Ипак још јако недостаје детаљних, трајно сигурних крајњих резултата, прихватљивих претходних радова о појединачним народима средње и северне Европе пре и после Христовог рођења, а да би појединац без заплитања при сваком кораку у мукотрпном објашњавању најособитијих питања, могао да предузме извођење са задовољством и успехом. Још увек је у хаотичном именовању народа и племена средње и северне Европе, необично много словенског, које у делима старих писаца плива и лелуја се, што мора да се уочи, издвоји, пречисти и као изгубљено наслеђе велике српско-словенске породице народа поврати.
Додуше, у новијем времену су Немци похвалном ревношћу и беспримерним трудом истражили и испитали праисторију Европе и Азије географски, историјски и лингвистички и при том су се осврнули и на праплеме Словена; само пажљив и непристрасан посматрач не може да прећути, да се због, пpeoвлaдaвajyћe Немцима, својствене тежње ка универзалности, губе многа специјална испитивања, или се обрађују само површно и да словенска историја и лингвистика није баш поље, на којем процветава напредак и господство немачке науке. Најзад, и не може да буде другачије због закона националних снага који својим чудом делују у целој природи!

Али, код нас Словена је историјско истраживање и вештина, без обзира што имамо већ једног Нарушевича, Карамзина и др., на које смо с правом поносни, још увек велика реткост; и са жаљењем се види да је словенско старо доба обрађивано до сада већином само од некритичких скрпљача, као на пр. што су Татишчев, Долчи, Раић, Апендини, Сестренчевич-Богуш, Данковски и др., а да се од бољих историчара насупрот томе, прелазило само отмено хладним презиром или оскудним приказом од стране немачких вођа. Тумарање тамо амо по лавиринту хијероглифског регистра имена и по полурасточеним сагама, тумачење сибилских изрека, грађење из рушевина чини се наравно историјском емпиричару мање исплативим него преписивање и дописивање доброочуваних пергамената и повеља и грађење исеченим камењем.

Када би само убудуће многи научници једнако наоружани знањима и отаџбинским племенитим осећањем поставили словенско старо доба као предмет њиховог сталног истраживања и када би исцрпљујућим испитивањима појединачних географских и историјских претходних питања постепено прокрчили пут стварању једног затвореног система словенске праисторије! Доњедунавски Словен се осећа побуђеним, да ову жељу уреже у душу његовој браћи преко Карпата, а посебно на северу и истоку, пошто су они непосредни наследници станишта, из којих су Словени подузимали своје задње сеобе и пошто историјско-географска, посебно топографска испитивања, као што нас то учи искуство, могу да се спроводе најлакше и најуспешније на лицу места, где сагледавање ствари често чудесно благодатно помаже у тумачењу њихових тајанствених односа. Само овим путем би могло нешто што је сада једва вероватно да се докаже као сигурно и да чак много тога. што је ниска душа. што је збуњена сумња, што многи гласови садашњице одбацују као произвољно, случајно, необјашњиво и неисторијски, да постане вероватно: и само на овај начин могла би најстарија историја Словена да једном достнгне онај степен унутрашњег повезивања, доследност и веродостојност, који она уопште може да оствари на основу стања људског духа и тежине предмета. /106-120/