Друга етапа, која траје од IX до XII века, време је у којем Словени формирају своја стална насеља, чиме се стварају услови за развој привреде, а тиме и материјалне и духовне културе. Обележје те друге етапе је и потпуна христијанизација словенског живља. Ако прва етапа нема јасно одређен почетак, за другу се може рећи да је омеђена значајним догађајима. Први такав догађај био је проширивање тематског уређења Византије на балканске просторе, чиме су створени услови за јак византијски културни утицај (Острогорски 1969, 242; 1970, 12, 25). Други догађај је улазак Косова и Метохије у састав српске државе у време Стефана Немање (ИСН I, 258).

Током VI века, мање или веће групе Словена прелазе Дунав и крстаре Балканом, чији су поједини крајеви већ били опустошени ранијим сеобама и освајањима. Циљ њихових похода је пљачка, после чега се углавном враћају тамо одакле су и дошли. Крајем VI века почиње први велики аваро-словенски поход на Византију. То су били прави ратни походи, праћени тешким пустошењем села и градова. Мере које је Византија предузимала да би спречила ова продирања, нису биле довољне. Забележено је да су осамдесетих година VI века Словени опљачкали целу Хеладу, околину Солуна и Тракију и да су ту, као да је то њихова земља, боравили без страха читаве три године, да би се тек 583-584. године повукли преко Дунава. Године 586. Словени нападају Солун, а 588. заузимају Тесалију, Хеладу, Стари Епир, Атику и Еубеју, а затим прелазе на Пелопонез да би се тамо населили (ИСН I, 116 и даље).

Византинци су 600-602. године напустили подунавски лимес и тиме отворили пут Словенима.

Цео текст >>>