Naslov ove rasprave mora da se posebno pravda iako je ovde rec samo o lingvistickim vezama. Za Slovene se zna prilicno pouzdano da pripadaju indoevropskoj jezicnoj zajednici. Ali za Tirseno-Pelazge odnosno etrurski jezik postoje zasada samo izvesni znaci, leksicki i morfoloski, koji taj, jos uvek slabo poznati idiom dovode u neodredenu vezu sa pomenutom zajednicom. Razume se da postoje i drukcije hipoteze o lingvistickom polozaju starih Etruraca. Prema tome i geografska strana etrursko-indoevropskih veza mora se uzeti strogo u obzir. I u tom pogledu iznesene su razne kombinacije. Najstarija je Herodotova o zapadno-anadolskom poreklu Tirsena odnosno Etruraca. Za tu Herodotovu tezu ne zna istoricar Ksanto a protiv nje je istoricar, gramaticar i retoricar Dionisije.

Druga je hipoteza B. Niehbura po kojoj su Etrurci kao severni susedi alpsko-podunavskih Reta dosli u Italiju iz gornjeg Podunavlja. Tu Niehburovu tezu sa novijom adaptacijom podrzava na pr. P. Kretschmer, koji danasnju Cesku i Moravsku smatra doitalskom postojbinom Etruraca, Reta, Pelazga i Tirsena. Sva cetiri ova imena treba da, prema Kretschmeru obelezavaju jednu jedinu, lingvisticki manje vise homogenu grupu govora i plemena koja su tamo negde u drugoj polovini treceg milenija krenula na jug i jugoistok, pa preko Balkana u Anadol, dok su njihovi saplemenici. Reti, okrenuli jadranskim putem (Raitinon u Dalmaciji, v. Glotta XXXII, 190).

Prema ovoj istoj hipotezi, zapoceo je, pocetkom drugog milenija, u istom pravcu slican pokret indoevropskih plemena koja da su bila naseljena zapadno od ovih »Pelazga«, dakle u danasnjoj centralnoj Nemackoj, i koja su lingvisticki bila u lateralnom srodstvu sa tom grupom, buduci da su obe grupe pripadale jednoj ranijoj lingvistickoj zajednici, koju Kretschmer zove protoindoevropskom. Ta starija zajednica treba da je postojala u tom prostoru tokom neolitskog perioda, sa tom razlikom, sto se retsko-tirenska grupa kao nosilac »trakaste keramike« (Bandkeramiker) nalazila u polozaju kulturnog posrednika izmedu srednje-evropskih Indoevropljana i anadolsko-mediteranskih neindoevropskih kultura.

Po trecoj hipotezi, ciji je autor vatikanski etruskolog B. Nogara (Gli Etruschi e la loro civilta, 1934), Etrurci su se doselili iz oblasti izmedu istocnih Karpata i Ponta, te su i u tom polozaju mogli vrsiti posrednicku ulogu izmedu kulturnijeg Anadola i Sredozemlja s jedne strane i kulturno zaostale srednje i severne Evrope s druge strane. Za ovu Nogarinu hipotezu govorila bi i anticka tradicija, zabelezena kod Theopompa, po kojoj su iz iste oblasti prodirala kimeriska plemena ne samo u Anadol vec u IX. v. st. e., nego i na samo Apeninsko poluostrvo. To bi znacilo da su apeninski Tirseni dosli iz oblasti tripoljske kulture, u koju ne samo jafetitolog N. J. Marr nego i istoricar M. Rostovcev smestaju najstarija sedista slovenskih plemena.

Ipak vecina strucnjaka, lingvista, istoricara i arheologa vracaju se danas, iako s raznim modifikacijama starom Herodotu: Etrurci dolaze u zapadni mediteran iz Anadola. Dok je W. Brandenstein za istocni Anadol t.j. blize Mesopotamiji i staroturskim plemenima, dotle su ostali za zapadni Anadol i Misiju, kao sto je bio i sam otac istorije.

Sve tri ove hipoteze o starijoj postojbini Etruraca odnosno Tirsena mnogo nas potsecaju na novije kombinacije o indoevropskoj »prapostojbini«. U tom pogledu su jedni, kao H. Hirt, P. Kretschmer i Fr. Specht (Der Ursprung d. idg. Deklination) za Germaniju bilo severnu bilo srednju, drugi su, kao O. Schrader za danasnju Ukrajinu, a treci, kao J. Schmidt i N. J. Marr za Zakavkazje, dakle istocni Anadol. Svi oni, razume se, imaju svoje posebne razloge, koji uvek nisu u sasvim jasnoj vezi sa naukom (ovo se mora narocito reci za Kretschmera i Spechta). Ovaj poslednji, u pomenutom delu, vidi svoje Indoevropljane u siroj oblasti danasnje Luzice vec od paleolitskih vremena. Nisu mi shvatljivi razlozi za ovu i ovakvu hronologiju.

U svakom slucaju imamo dovoljno razloga da u ovom radu govorimo o Etrurcima, Tirsenima, Pelazgima, Ilirima, Tracanima, Anadolcima i Mediterancima posto anticku kulturu ne mozemo smatrati iskljucivim proizvodom i posedom klasicnih naroda, Grka i Rimljana, pogotovo kad znamo da su ahajski i italski Indoevropljani pri svom naseljavanju mediteranskih obala zatekli starija naselja sa visom kulturom no sto je bila njihova.

Ima, medutim, jedan krupni prigovor koji bi se mogao uciniti nasem naslovu. To je pozna pojava Slovena u sirokoj oblasti mediteranske civilizacije. Tako na pr. A. Vaillant (Grammaire comparee del langues slaves, I, 5) misli da je baltsko-slovenska jezicka zajednica prestala da postoji tek u prvim vekovima hriscanske ere. To bi znacilo da sa Slovenima, kao posebnom etnolingvistickom individualnoscu, ne mozemo racunati pre pocetka seobe naroda. Kako s druge strane pouzdano znamo da je vec Sula uglavnom likvidirao Etrurce tako da su pod kraj stare ere samo rimski filolozi znali ponesto etrurski, nezgodno bi bilo i pomisljati na neke etrursko-slovenske lingvisticke veze, buduci da je Etruraca (Pelazga, Pelasta) nestalo pre pojave Slovena, Ipak cemo pokusati da na nekoliko leksickih primera ukazemo na mogucnost takvih veza i da tako opravdamo postavljenu temu.

Zna se da su stari Etrurci bili ne samo opasni gusari, od kojih je strepio zapadni Mediteran, nego i vesti trgovci koji su dolazili sve do Baltika. Vec su tada mogli da dodu u vezu sa protoslovenskim plemenima, ako prihvalimo tezu o baltsko-slovenskoj zajednici, koju uporno brani Vaillant, drzeci se pritom, isto kao i R. Trautmann pre njega, u prvom redu leksickog materijala. Ali i bez obzira na taj materijal, ciji su detalji katkada izuzetno interesantni, vrlo je verovatno da su etrurski trgovci pored ostale robe u balticka naselja donosili i prodavali majmune. To je moralo biti svakako pre nase ere, pa cak mozda i pre baltsko-slovenske jezicke zajednice ako je takva uopste i postojala. Geograf Strabon (XIII, IV, 6) koji svoje kulturnoistoriske podatke uzima vecinom od stoickoa; enciklopediste Poseidonija iz poslednjeg veka st. e., kaze da se majmun etrurski zove arimos. Ovo ime sacuvano je i danas na Baltiku u obliku erms (v. SCHRADER NEHRING, Reallexikon I, 17). Pritom se mora konstatovati cudna pojava, da ni keltska ni germanska plemena, sa kojima su etrurski trgovci mnogo cesce i intenzivnije saobracali nego sa baltickim sa prostog razloga sto je geografska razdaljenost bila znatno manja, ne znaju za etrurski naziv tog trgovackog artikla. Nije nikakvo cudo, stoga, sto ni slovenska plemena u tom detalju ne ucestvuju sa baltickim susedima, ali je doista veliko cudo sto upravo u tom detalju i keltski i germanski dijalekti idu zajedno sa slovenskim od kojih im je dosla tudica ap/bana »opica« (v. Klugeov Recnik12 s. Affe). Ovo bi se cudo moglo objasniti poznatom cinjenicom da su u balticko primorje dolazili ne samo etrurski nego i anadolski trgovci koji su se sluzili dunavskim i dnjeparskim putem.

Keltsko-germansko ap/bana, koje rekonstruise Schrader pokazuje isti radikalni elemenat kao i starorusko opica. Stoga se zbog onomasioloske paralele u grc. kallias moze pomisljati na idioglotsko a ne na mediteransko poreklo, i na pripadnost leksickoj grupi antus »zgodan«. Tome se ne bi protivila ni Ostirova kombinacija sa dogrckim pithex, pithekos, pithon, koje tesko da ima veze sa lat. foedus i slov. besu (v. Juznoslov. Filolog VI, 166). Lat. aptus ima svoj pouzdani koradikalni kompozit u nasem prionuti (od starijeg op-no).

1. Tin (ia) Din.

Realnost etrursko-slovenskih lingvistickih veza mogu u prvom redu potvrditi nomina sacra, ali samo u slucaju da se radi o uocljivim identifikacijama. Stoga se sa dovoljno razloga moze prihvatiti Kretschmerova identifikacija etrurskog Jupitra Tin(ia) (Glotta XIV, 308) sa opsteslov. din- »dan«, iako ovaj derivat odudara od poznate leksicke grupe dieus pater, s kojom je, po opstem priznanju, koradikalan kao i lat. dies i ilirsko Deipatyros. Poznato je da su gotsko atta i slov. oticu potisnula opsteindoevropsko pater. A. Meillet misli da je tome razlog poodmakla civilizacija, dok Hirt zastupa sasvim suprotno glediste da su slovenski Indoevropljani sacuvali najvise arhaizama. Cinjenica sto su sacuvali termin mater kao i neki drugi matrilinearni relikti ukazuju na drugaciju mogucnost tumacenja. Zbog grckih koradikala Dois i Domater dozvoljena je i fonetski potpuno opravdana pripadnost imena Da(j)bog i Dajbahe (singular!) leksickoj grupi dies Tin Iuppiter i t.d.

Normalnu bazu samog leksickog mininiuma dei- bez ikakva formativa nalazimo u ilirskom slozenom imenu Dei-patyros, koje Hesihije smatra svojstvenim epirotskim Stimfajcima, Po nacinu obrazovanja moze se kao najblizi srodnik smatrati latinski naziv Diespiter, koji je ustvari samo dubleta za daleko poznatije Iuppiter. Ako ilirskom Dei-patyros (v. KRAHE, Die Sprache I, 38) treba, kako neki misle, pridruziti i toponim Dodona, od kojeg je sacuvana i dubleta Dodo, onda bismo i u ilirskom imali istu dugu bazu kao u slovenskom Dajbog Dajbabe. U tom bi slucaju oblik Dodo pored vec pomenutog Dois i Domater potvrdivao polovnu ili nepotpunu reduplikaciju leksickog minimuma dei-, koja je vec konstatovana u staroind. dideti »blista«. Na taj bi nacin otpale zamerke koje cini H. Herwerden u svom Recniku s. Domatros u pogledu Bechtelova Dois i veze sa Dodona i Dotion pedion. Iz svega ovog izlazi da je duga baza koju imamo u slov. paru Dajbog Dajbahe potvrdena u grckom i u ilirskom. Najzad, sa cisto fonetskog gledista opravdano je utvrditi polovnu reduplikaciju ne samo u staroind. dideti i u ilir. Dodo nego i u lat. grupi Diana i Iuppiter Dianus, buduci da se kod ovih starorimskih nomina sacra moze poci pre od starijih oblika Didiana odnosno Didianus nego od Varonove konstrukcije Diviana iako se pritom poziva upomoc etrurska tudica indoevropskog porekla tiv {~divan, diviti se i jerm. tiv »dan«) »mesec«. Ocigledno da i ova tudica kao i pretresano Tin(ia) »Iuppiter« potvrduje bliske lingvisticke veze izmedu etrurskog i indoevropskog, koje, razume se, ne moraju biti genealoske prirode, kako to misli Kretschmer, nego naprosto kulturno-geografske. Za rimsku Dijanu karakteristicna je veza sa etrurskim Vertumnus, o kome ce biti docnije reci.

Iznesenom tumacenju juznoslovenskog bozanskog para Dajbog Dajbabe protivi se tradicionalno ucenje slovenskih mitologa i etimologa, po kojima su Dabog Dajbog Dazbog (o imenu Dajbabe ne govori nijedan od njih) u vezi sa glagolom »dati«. Tako se za Da(j)boga obicno kaze da je »staro slovensko bozanstvo sunca koje daje svu blagodat». Ovu filolosku interpretaciju ilustruje V. Cajkanovic homerskim izrazom dotor eaon. »dator bonorum«. Pritom se obicno istice shvatanje, toboz narodno, po kome je juznoslovenski Da(j)bog kao htonsko bozanstvo neprijateljski raspolozen prema bozanstvu neba i svetlosti. Neki vide u tome ostatak manihejskog odnosno bogomilskog diulizma (v. A. BRUCKNER, Mitologja Slowianska 58). Jasno je da je ova protivrecnost prividna i da je obicna i razumljiva posledica hriscanske detronizacije poganskih konkurenata, po kojoj je Da(j)bog postao hromi Dabo i prost sinonim za davola. I Vasmeru (Russ, Et. Wb. I, 326) Dazbog je »Spender des Wohlstandes« i bez obzira na Striboga i Skotij boga.

U kolikoj meri jezicka svest i budnost moze odmaci sa svojim paretimoloskim kombinacijama i adaptacijama, najbolje pokazuje ono sto citamo u Ak. Rjecniku (pravilnije bi bilo Recniku, isp. brijeg bregovi brescici i t.d.) s. Dabog: "Dabog m. po nekim krajevima narod misli i pripovijeda da je Dabog zli duh koji je bio jednako mogucan kao bog i nad zemljom gospodovao dok ga nije sin boziji nadvladao i osvojio — Postalo je od Dajbog, starosl. Dazd bog, sto je sastavljeno od imperativa glagola dati i od imena bog. Uzdrzalo se jos iz slavenske mitologije u kojoj je po svoj prilici naznacavalo sunce, vidi Miklosic, lex. paleosl. kod Dazd bog i Jagicevu raspravu u Arch. fur slav. Philologie 5, 1 i dale
- Samo u nase vrijeme u narodnim pripovijetkama. Bio Dabog car na zemli a gospod bog na nebesima. Pa se pogode; gresne duse ludi da idu Dabogu, a pravedne duse gospodu bogu na nebesa. Nar. prip. vil. 1866. 642. Dabog okupio skupstinu pa veca i smije se sto se gospod bog muci. 1867, 655.« i: »Dabo m. ime sto se kao za salu nadijeva djavolu - Moze biti postalo iz latinskoga diabolus no je veca prilika da je hyp. od Dabog - Dolazi od prosloga vijeka a izmedu rjecnika u Vukovu gdje stoji da se govori samo hromi Dabo. Od dvi vrste vina . . . jeste vino svitovne i vino milosti bozanstvene. Prvo vino nazdravlja Dabo i ovo pristaje onima, koji ga protiva razloga piju ... Drugo pak vino jeste vino nebesko. E. Pavic, ogled. 507.«

Kad znamo da vec pesnik i pisac aticke Ilijade operise paretimoloskim kombinacijama, nazivajuci svog glavnog junaka Ahila akhos Akhaivon, nije nikakvo cudo sto i Hesiod (Opera 356) postupa na isti nacin praveci razne kombinacije sa derivatima glagola didomi. Ali njegov hapax legomenon imenica dos nema nikakve veze sa homofonim imenom Dos koje citamo kod Homera (hymn. in Cererem 122). Emendacija Fr. Bechtela, uslovljena metrickom nuzdom koja to ime menja u Dois daleko je ubedljivija nego Brunckov dometak men, buduci da je i paleografski mnogo jednostavnija, jer se radi o jednoj jedinoj hasti. Bruncku je potrebna nova rec, veza men, za koju se odlucio J. Humbert u svome izdanju homerskih himni (str. 45), iako je poznato da je Fr. Bechtel jedinstven strucnjak i za grcku onomastiku i za celokupnu problematiku indoevropske apofonije. U nasem slucaju se i radi upravo o apofoniji, jer za Bechtelovu emendaciju govori ne samo epirski hidronim Dodo koji ima istovetnog srodnika i na baltsko-slovenskom prostoru, nego i toponim Dodona i Dotion a pogotovo ilirski Dei-patyros i grcki Zas (od starijega Di-ant-s) koji su ocigledno koradikalni sa prvim slogom u nasem bogovskom paru Dajbog Dajbabe.

I pored oskudnih podataka, bozanska imena Da(j)bog i Daz(d)bog, ciju vezu sa solarnim Svarogom podvlace svi strucnjaci, mogu se u smislu prethodnih izvodenja svesti na zajednicki arhetip odnosno leksicki minimum dei-, ili, sa reduplikacijom deid-, koja je utvrdena u staroindiskom, grckom i ilirskom. Tako se i oblik Daz(d)bog, imajuci u vidu njegovu vezu sa Svarogom, sasvim lepo moze izvesti od starijeg Doi-d-io-, dok je nereduplikovana duga baza sacuvana u obliku Dajbog (od starijeg Doi-o-, isp. kraj : kroj : lat. crevi), Na ovaj se nacin nasi Dajbog i Dajbabe oslobadaju svoje dosadasnje usamljenosti i njihova veza sa blistavim Svarogom (~ helios, sol i t. d.) postaje sasvim jasna i prirodna. Ali ne samo to. Prema iznesenom tumacenju slovenski apelativ din- i denominativ diviti se imaju u etrurskim koradikalnim i istovetnim obrazovanjima Tin(ia) i tiv(r) »mesec« (isp. luna < louxna »blistava«) svoje najblize srodnike. Daleko je medutim vaznije da i sam Jupiter sa svojom epiklezom Dianus kao i njegovi ostali indoevropski srodnici u grckom, indoiranskom, ilirskom i germanskom ima svog lingvistickog i kultskog srodnika u nasem Dajbogu i Daz(d)bogu.
Reduplikovani leksicki minimum utvrden u staroind. dideti, ilirskom Dodo, Dodona gde sedi Zeus Pelastikos (ne Pelazgikos) i u staroslov. Daz(d)bog, kao da je ostavio traga u nekim glosama iz govora indoevropskih Pelasta; samo sa normalnim vokalizmom ei. Na to ukazuju Hesihijeve glose, za koje je karakteristicno pomeranje zvucnih dentala u bezvucne: tito »zora, dan, sunce« i dogrc. ime solarnog bozanstva Titan. P. Chantraine u svojim etimoloskim beleskama za Baillyev Recnik6 ostavlja apelativ tito (po svoj prilici od starijeg oblika deido) bez ikakve etimoloske kombinacije, dok ime Titan zajedno sa Hesihijevim glosama titax »kralj« i titene »kraljica« proglasuje mediteranskim t.j. neindoevropskim. I bez obzira na siptarski koradikal dite »dan« i na dolat. titus »columba agrestis, penis, senator«. ocigledno je da se ova doklasicna leksicka grupa ne moze bez narocitih razloga odvojiti od svojih indoevropskih srodnika i to tim teze sto vec i sam Kretschmer misli da su najblizi indoevropski srodnici, retsko-tirsenski Pelazgi iz oblasti severno od gornjeg Dunava, vec u drugoj polovini treceg milenija preko zapadnog Balkana krenuli prema Mediteranu i Anadolu. Prema njemu ovi Pelazgi cine sa najstarijim Indoevropljanima posebnu lingvisticku grupu koju on zove protoindoevropskom. Za relativnu verovatnocu iznesenog tumacenja dogrckih tudica tito Titan i t.d. govori i vazan fonetski detalj, sto se njihov osnovni vokalizam poklapa sa staroindiskim koradikalom dideti, i ilir. Dei.patyros, pa se tim putem obezbeduju opsteindoevropske vokalske alternacije i, prema tome, idioglotski karakter cele leksicke grupe.

Neizvesno je da li ovamo spada i dogrc. naziv majmuna tityros (Theophr. Char. 5), iako imamo onomasiolosku paralelu u staroind. kapi-h »majmun« (zbog crvenkaste boje dlake) odakle poticu po svoj prilici ne samo grcke tudice Keb/pos, keblos nego i staroslov. pozajmica opica, u kojoj strucnjaci traze izvor germanskom apan- i keltskom abbana (mesto rukopisnog abrana).

Ako tityros pripada leksickoj grupi dei/di- »blistav«, a zato je navedena onomasioloska paralela, onda se dogrc. tityros mora smatrati kao derivat neke nominalne osnove na tu-. Poznato je da takva osnova, koja je iz kolektiva razvila imenice apstraktnog karaktera, ustvari pretstavlja nomina actionis kao i osnove na ti- i ta- (v. P. KRETSCHMER, Dyaus, Zeus, Diespiter und die Abstrakta im Indogermanischen, Glotta XIII, 107). Srecom upravo kod ove leksicke grupe imamo svih pet vrsta kolektiva: na -ta, na -ti, na -tu, na -n i na -r. Za prvu vrstu svedoci siptarsko dite (od starijeg dita; isp. grc. genete, biote i t. d.), za drugu vrstu staroind. su-di-tih ''schonen Glanz habend'', za trecu vrstu spomenuta tudica ti-tyros a za cetvrtu i petu Tin(ia) slov. din i podloga denominativa dirio (isp. divio i diviti). Vec je Kretschmer (o. c. 109), nasuprot Brugmannu i Wackernagelu ubedljivo zakljucio da je leksicki minimum sa zavrsnim -u, koji nalazimo u imenima Zeus Iuppiter i u nasim derivatima divan diviti se i t.d., sekundarnog karaktera i da se mora poci, kao sto smo to vec napred ucinili, od minimuma dei-, kome su dodavani formativi t, n, r, u. Za ovaj poslednji formativ i njegov izrazito kultski ili bolje receno demonski karakter (v. Fr. SPECHT, ''Zum sakralen u,'' Die Sprache 1 43) govori pored ostalog i arhaicno gradena staroind. imenica dyumna »Himmelsherrlichkeit« koja nas potseca ne samo na grc. prymnos, staroind. nimna- nego i na bozanska imena sa Apeninskog Poluostrva kao Picumnus Pilumnus Vortumnus i Voltumna. Medutim Kretschmer koji je bogato dokumentovao prosirenje ovog leskickog minimuma odnosno njegovu reduplikaciju u staroindiskom recniku, objasnjava zenski rod imenice dyaus pored Dyauh u najstarijim partijama Rgvede kao ostatak starijeg stanja kada su demonska bica bila neodredenog i bezlicnog karaktera. Isti takav arhaizam sa naknadnom korekturom novijeg datuma imamo u nasem bozanskom paru Dajbog Dajbabe. To znaci da se ovde u nasem mitoloskom folkloru radi o izuzetno arhaicnom reliktu iz najstarije indoevropske proslosti.

Da je ovo shvatanje doista prilicno verovatno vidi se po tome sto oblici Da(j)bog i Daz(d)bog imaju svoje pune paralele u indoevropskoj nominalnoj morfologiji. Daz(d)bog pretpostavlja isto prosirenje leksickog minimuma koje smo vec konstatovali u staroindiskom, dogrckom i u hidronimu epirskih Ilira Dodo (v. H. KRAHE, ''Sprache und Vorzeit'', 108). Stoga nije slucajno sto se ovaj i ovakav hidronim javlja ne samo kod ilirskih plemena na jugu nego i kod njihovih baltsko-slovenskih srodnika na severu. Onomasioloski moment ovog hidronima otkrivaju nam semanticke paralele kao Alpheios, Aspropotamos, Albula i nasi hidronimi Bistrica, Beli Potok i Lab nasuprot Tamnava i Crna Reka.

U pomenutoj raspravi ukazao je Kretschmer dalje na mogucnost da se i singularni pesnicki oblik Zevsova imena Zas (od starijeg di-ants) svede na leksicki minimum di-, ciju smo normalnu bazu konstatovali u ilirskom Dei-patyros, a visoku produzenu baza u nasoj onomastickoj grupi Dajbog Dajbabe. Ali ni Kretschmer ni ostali strucnjaci nisu uzeli u obzir slovenska koradikalna obrazovanja, koja kao i rgvedski koradikali dyaus i Dyauh ukazuju na najstarije stanje, a ono je prethodilo pojavi patrijarhalnog sistema u indoevropskom drustvu, dokumentovanog izrazima Zeuspater Iuppiter Diespiter. Kako znamo da je pojava zivog roda sekundarna pa da prema tome ni rgvedsko Dyauh ni dyaus ne mogu pretstavljati najstarije stanje, moramo traziti takav oblik koji i drustveno-politicki i lingvisticko-istoriski daje makar naslutiti tu najprimitivniju situaciju.

Tu najstariju situaciju pokazuje korenski minimum slozenog ilirskog imena Dei-patyros buduci da su i grcko Zas i nase Daz(d)bog, Da(j)bog vec u izvesnom smislu derivati. Zna se cak da su najstarija nominalna obrazovanja radikalnog karaktera i da za njima dolaze kolektivne imenice heteroklitskog tipa na n/r i na u- (isp. dom — domovoj). Sledi da su ilirski Pelasti u ovom pravcu sacuvali najstarije stanje, a da je etrursko Tin (ia) vec docnija pojava, iako ima istovetne srodnike u staroindiskom i latinskom a najvise u slovenskom. Ovo poslednje stoga sto tu nalazimo i derivate od heteroklitske osnove na r-.

Za ovu idioglotsku arhaicnost navedenih slovenskih koradikalnih obrazovanja govorilo bi i najnovije shvatanje M. Vasmera, da slov. ''bogu'' nije neka opsteslovenska pozajmica iz nekog skitsko-iranskog govora nego samostalan clan slovenske idioglotije. U tom bi slucaju Da(j)bog Daz(d)bog i Dajbabe u oba svoja dela bili potpuno originalne tvorevine, koje potvrduju da su protoslovenska plemena sacuvala tragove najstarijeg indoevropskog Olimpa gotovo bolje nego sto se to moze zakljuciti iz Rgveda za staroindiske Indoevropljane.

Drugi deo slozenice Dajbabe moze se objasniti Vukovim recima (Recnik s. baba): ''U Dubrovniku se svaka dojkinja i dadilja zove baba, makar bila i djevojka od 12 godina.'' Sa ovim Vukovim tumacenjem uglavnom se slaze i interesantna leksicka cinjenica da se u planinskoj oblasti zapadno od gornjeg Vrbasa izrazom baba zove ona udata zena koja ima poroda, pa makar joj bilo tek 15 godina. To znaci da je Dajbabe supruga bozanstva koje se zove Daj ili Dazd. Razume se da bi se oblik Daj mogao smatrati refleksom za starije Dadj (od indoevr. doidio, a ne od baze doi-), pa bi na taj nacin homersko Dos ili Dois bilo usamljeno. Prosirenje sa sufiksom -ijo-, koje je ocigledno u obliku Dazdbog, javlja se ne samo u vedskom sur(i)yah nego i u grckom helios (od starijega savelios). Ovaj morfoloski detalj, na koji su ukazali Ernout-Meillet (Recnik3 1116) ide svakako u prilog iznesenom tumacenju i podrzava vezu sa solarnim Svarogom.

Slozenica Dajbabe, dokumentovana u oblasti Titograda, ukazuje isto tako na arhaicnost njenog dohriscanskog ili bolje receno paganskog kulta, iako potvrduje prelaz iz demonizma u deizam gde vec imamo posla sa jasno obelezenim bozanskim individualnostima. Interpretatio graeca za staroslov. baba glasi mamme. Oba ova onomatopejska obrazovanja sa labijalnim suglasnicima javljaju se kao kultska imena vec u doklasicnom Anadolu, odakle pod kraj IX v. st. e., po misljenju vecine strucnjaka dolaze Tirseni na Apeninsko Poluostrvo. Ime tog starog anadolskog bozanstva javlja se u vise oblika: Ma, Mene odnosno Kybebe, Ku-papas, Kubaba(t) (v. B. HROZNY, Histoire de l'Asie anterieure 212). Isti pisac na str. 104 pominje i oblik Baba-Ellit, iako ne zna za Hesihijevu glosu babaka kao ime Kibelina svestenika. To znaci da se glavno materijalno bozanstvo u ajgajsko-anadolskoj oblasti zvalo Baba. buduci da Hrozny i za minojski period postulira kult bozanstva Ku-papas.

Posto se radi o ociglednoj onomatopeji odnosno o primitivnom hipokoristiku, vrlo je rizicno nesto odredeno kazati u pogledu veze izmedu slovenske babe i homofonog ajgajsko-anadolskog bozanstva. Takvu vezu cini verovatnom glavno skitsko bozanstvo sa imenom Papaios, kako nas obavestava Herodot (isp. G. DOTTIN, Anciens peuples de l'Europe 176). Ovo tim pre sto i imenu Kubaba odgovara muski oblik Ku-babos ili Combabos kako glasi potonji oblik. Za ime ovog ajgajsko-anadolskog bozanstva postoji samo jedna jedina interpretatio graeca odnosno romana ''Magna Mater''. To bi znacilo da prefiksalno ko/cu ima augmentativni karakter. Bezvucnost skitskih labijala u imenu Papaios ne treba nimalo da nas buni: nju objasnjava ne samo postojanje grckog papos a ne babos nego i fonetska paralela u hidronimu Tanais-Don. Za takvu arhaicnu vezu izmedu nase Dajbabe i ajgajsko-anadolske Kybebe govorila bi i ta okolnost sto se ime hetskog demona koji drzi nebo i koji se zove Upelluri ne moze lako odvojiti od dogrckih demonskih imena Peloros — Apelauros i nasega Peruna (od starijega heteroklitskoga Perauro-). O ovome ce biti govora drugom prilikom, jer slovensko-anadolske veze nisu ogranicene na ovaj detalj, koji bi na kraju krajeva mogao biti i slucajan (v. clanak Protosloveni i staroanadolski Indoevropljani Zbornik filozofskog fakulteta II, 255).

Mozda nije slucajnost sto se i u tirsenskom javlja onomasticka grupa papa (v. A. TROMBETTI, La lingua etrusca 224), buduci da fonetski sistem tirsenski ne zna za zvucne labijale. Najzad moramo ukazati i na histerogeni oblik imena Kubaba - Kybeke. Ovakvu disimilaciju labijalnog reda imamo i u nasoj tudici p(r)oskura od grckog prosphora ali pitanje je da li se i slov. bogu, koje sada prema Vasmeru ne mora biti tudica iranskog porekla, moze smatrati rezultatom takve disimilacije buduci da nije iskljucena veza sa ilirskim bagaros »topao«. Za semanticku evoluciju svetao > topao imamo dovoljno paralela u indoevropskom recniku. Za drugu mogucnost t.j. za vezu sa ilirskim bagaro- govorilo bi ne samo ime prvog Slovenina koje glasi Boz (od starijeg bhagio-) nego i fitonim bozur sa karakteristicnom crvenom bojom. Heteroklitski sufiks kod prideva koji oznacuju boju glasio je auno/auro- pa stoga u grupu takvih prideva spada ne samo bozur i derivatsko tmuran (~tmica, tmast) nego i ime samog Peruna. Bozovih 72 glavara nisu nastali pod uticajem isto tolikog broja Hristovih ucenika jer potvrduju postojanje slovenske suncane godine od 360 dana odnosno 72 sedmice po pet dana. U prilog takve hronoloske racunice govori i svakom poznata cinjenica sto se sreda nalazi izmedu drugog i cetvrtog dana a ne izmedu treceg i petog.

Nije nikakvo cudo sto je hriscanstvo, ubacujuci subotu i nedelju (prema grckom apraktos sc. hemera) poremetilo donekle tu stariju racunicu.

Da je slovensko din- sasvim arhaicni derivat vidi se po denominativu od heteroklitske varijante n/r dirio »gledati« (isp. grc. leukos leusso, Trautmannov Recnik 56 i Boisacqov Recnik4 s. deato). Siptarski derivat dite »dan« i staroind. su-di-tih dopunjavaju ovu seriju formativa t/n/r (isp. grc. dotina pored lat. donum i naseg dar), koju N. Trubeckoj smatra karakteristicnom za najstariju indoevropsku morfologiju, jer se, po njegovu misljenju, nalazi i u nekim govorima severoistocnog Kavkaza. Bez ovih formativa obrazovana je grcka slozenica ogdodion (kod Hesihija) »zrtva koja se prinosi Tezeju svakog osmog dana«. O kultskoj i hronoloskoj vaznosti osmice mora se govoriti posebno jer je dokumentovana ne samo kod Etruraca i na minojskom Kritu, kod jadranskih i japodskih Ilira nego i u srpskohrvatskom folkloru. Slicno kao u Hesihijevu kultskom terminu ogdodion gde imamo nulsku bazu leksickog minimuma dei »svetao i t.d.« imamo slovensko obrazovanje bez formativa t/n/r u pomenutoj kultskoj grupi Dajbog i Dajbabe. Ova apofonska varijanta sa prvobitnim o odnosi se prema homerskim oblicima deato i doassato kao nas apelativ kraj prema kroj i prema baltskim bazama kreju i krijas (v. Trautmannov Recnik 141). Razume se da ove fonetske formalnosti ne resavaju do kraja problem slovenskog Dajboga i njegove Dajbabe. Za ovu poslednju ne zna B. O. Unbegaun (Les Religions de l'Europe Ancienne III, 400), kao ni L. Niederle kojeg on uglavnom reprodukuje. Ipak izneseno tumacenje objasnjava bar donekle vezu izmedu Dajboga i Svaroga, cija je apofonska baza potpuno istovetna sa onom u Hesihijevoj glosi boroi (od starijega suoroi ~ sau/su »svetao«) »oci«, koradikalnoj sa leksickom grupom sol »sunce i t.d.« Semanticku nijansu »oci« nalazimo i u koradikalnom irskom suil a mozda i u skitskom spou koje belezi Herodot (IV, 27), kao i u lat. lumina. Evo i morfoloske proporcije: grcko boros stoji prema Svarog kao akros prema Ostrog. Data etimologija ustvari je identifikacija. Formativsko r u imenu Svarog potseca na pomenuti denominativ dirio »gledam«. Htonski kult Dajbabe, konstatovan u blizini Titograda, ne protivi se solarnoj prirodi Dajboga i Svaroga (isp, htonski kult rimske Dea Dia u praksi Arvalske Brace, GRENIER, Les religions, III, 102).

5. Gortyn Cortona Grad

Kretschmer (Glotta XXXI, 190) nalazi da su tirsenski Reti stigli preko Balkana i u Lidiju, gde se javlja ime Raitenoi i toponim Tyrsa, koji treba da cini podlogu za etnikon tyrsenos. Veze izmedu Lidije i Etrurije vec su napred u dovoljnoj meri istaknute. Ipak je tesko reci ma sta odredenije o Kretschmerovoj vezi izmedu alpskih Reta i anadolskih Raitenoi. Ali se moze nesto reci o njegovu tvrdenju da su retski osvajaci stigli preko jadranskog naselja Raitinon u centralni Peloponez, u Arkadiju gde imamo toponime Raiteai i Kortys i hidronim Gortynios, buduci da Kretschmer oba ova poslednja imena smatra pouzdano retsko-tirsenskim, pa ih veze sa etrurskim toponimom Cortona odnosno Curtun. Dok su se ranije strucnjaci izjasnjavali za semitsko poreklo minojskog toponima Gortyns, dotle je vec Fick (Vorgriech. Ortsnamen, 20) stao na glediste da ova dobro poznata i rasirena grupa toponima pokazuje izrazito pelagonisch-pelasgische Pragung. Ficka je na to navela cinjenica sto se Tukididova Gortynia nalazi na gornjem Vardaru, dakle u centralnom Balkanu, gde se moze manje racunati sa semitskim kolonistima.

Fick, koji za razliku od Kretschmera, daje potpun pregled svih toponima grupe g/kord/t- ne pravi nikakva pitanja od oblika Gordynia, kako Stefan Vizantinac belezi makedonsku Gortynia. Za ovo kolebanje izmedu zvucnog i bezvucnog konsonanta, koje se javlja i u samoj Arkadiji (Kortys, Kortynioi, Gordynios) nudi nam Kretschmer jednostavno objasnjenje: ova imena pripadaju retsko-tirsenskim Pelazgima cija se artikulacija eksploziva nalazila negde u sredini izmedu zvucne i bezvucne baze. Akademik Ostir kazao bi da se tu radi o smeni baza fortis/lenis, kako nam je to poznato iz istoriske fonetike finsko-ugarskih govora.

Prilicno je beznadezno kod imena, kod kojih je i inace artikulacija cesto opterecena afektivnim i iracionalnim momentima, a da i ne govorimo o paretimoloskim kombinacijama, traziti pravolinisku i fizioloski razumljivu istorisku evoluciju glasova, pogotovo kada se radi o materijalu koji je i geografski i hronoloski gotovo po pravilu disparatan. Stoga je sasvim opravdano kad Fick ovom makedonskom, arkadskom i minojskom toponimu pridruzuje tesalski Gyrton. I bez obzira na pretpostavku da je dogrcko Gyrtyn na Kritu dobilo grecizirani oblik Gortyn. Trombetti u svojoj poznatoj raspravi o mediteranskoj toponomastici (Arhiv za arb. starinu, III, 33) otisao je svojim putem nesto dalje povezavsi semitsko kart sa indoevropskim ghort-, pod pretpostavkom da semitskim emfaticnim glasovima odgovaraju indoevropske zvucne aspirate. Iako Trombetti i za svoju jedinstvenu leksiku racuna sa determinativima t/d, ipak on na svoj nacin pridruzuje ovoj leksickoj grupi ne samo celu gomilu u izvesnoj meri bliskih, ali ipak neproverljivih uralsko-altajskih i tursko-tatarskih reci, nego i semitskih pa sve do Bantu-jezika. Od mediteransko-anadolskih mogucih pripadnika navodi Trombetti imena kao Cordy-lussa ostrvo u oblasti Karije, Gordos (Lidija), Gordion teikhos (Karija), Gordioukometes (Pisidija i Isaurija), Maneg/zordum (Frigija), zatim epigrafski oblik gen. sing. Korthyos blizu kritskog Gortyn(a) i Cortona (Etrurija i Iberija).

Ne moze se sporiti veza vecine ovih toponima sa indoevropskim apelativom ghordho- »ograda, grad«. Ali kada se pazljivije pogledaju etimoloski prirucnici i stariji i noviji, vidi se prvo, da Trombettievo semitsko kart »grad« sa emfaticnim inicijalom nije sasvim pouzdano. Tako n. pr. Moller (Vgl. Indogerm.-Semit. Worterbuch, 83) koji navodi klasicne termine khoros khortos hortus cohors, zatim germ. garda i baltsko zardi-. nema nijednog semitskog oblika sa dentalnim formativom, pa prema tome ni Trombettieva kart, koji je, kako se zna, ogranicen na fenicki. Druga je teskoca kod ove leksicke grupe u tome sto vecina etimologa polazi od leksickog minimuma gher- »okruziti, obuhvatiti« sa palatalnim guturalom, pa stoga protoslovensko garda smatraju pozajmicom iz germanskog (n. pr. KLUGE12 s. Garten, gde je zavrsni dental oznacen kao neaspirat, iako se zbog koradikalnog Gurt mora racunati sa zvucnim dentalnim aapiratom). Osim Klugea i Meillet (Recnik3 535) smatra nas termin pozajmicom: »Le v. sl. gradu »enclos, ville« a chance d'etre emprunte en germanique; car "garda s'est largement etendu".

Zar slov. gradu nije dovoljno rasiren termin? Ovo shvatanje Klugea i Meilleta neodrzivo je sa razloga apofonije na koju se poziva Trautmann (Balt. Slav. W-buch, 79), navodeci staroslov. zirdi »xylon« i rusko zerd' »motka«. Znacenje ovog apofonskog oblika presudno je ne samo za idioglotski karakter znacajnog slovenskog termina grad, nego i za osnovno znacenje navedenih antickih toponima na Kritu i u balkansko-anadolskoj oblasti. Trautmann dalje istice: »Die Beziehungen zur Sippe von zarda- sind unklar«, ali ne uzima pri tom u obzir sinonimnu leksicku grupu darza- o kojoj govori na str. 45, i sa kojom sam ranije doveo u vezu doklasicne termine tyrsis turris kao svedoke nekentumskog karaktera dogrckih Pelasta.

Mozda je opravdan Trautmannov zakljucak da ova poslednja leksicka grupa ide zajedno sa grupom dirza-, litavski dirzas »remen«, jer nas na to upucuje semanticka paralela koju imamo u nem. Gurt Garten. Ipak imamo posla sa tri oblika sinonimnih termina: garda-, zarda; darza-. Ako i odvojimo ovaj posljednji ostaje nam ipak zarda, koje se stalno veze za lat. hortus, grc. khortos i nem. Garten. Sto je jos vaznije, ovaj oblik sa palatalnim guturalom javlja se istovremeno sa svojim konkurentom ciji je inicijal velarni gutural, u frigijanskom toponimu Maneg/zordum »Manesov grad«. Ovoj frigijanskoj dubleti odgovara rusko zorod »stog« nasuprot gorod o-grad ograda. Hofmann u svojoj obradi Waldeova Recnika s. cohors, priznaje samostalnost ove poslednje slovenske leksicke grupe, te se tako sa razlogom odvaja od Klugeova stava po kome su slovenski Indoevropljani od Germana preuzeli garda i prosirili u tolikoj meri da su ga predali ne samo siptarima nego i Frigijancima. Treba primetiti da se frig. toponim Gordion, koji belezi vec Ksenofont, javlja uvek sa velarnim guturalom.

Za velarni inicijal, koji nalazimo u slov. grad, svedoci i dosada nezapazena i neiskoriscena Hesihijeva glosa kerta »grad«. Hesihije dodaje da je to jermenski termin. Tesko da ce ovo biti tacno jer su u jermenskom kao i u frigijanskom i slovenskom sacuvane zvucne aspirate kao prosti zvucni konsonanti. To bi znacilo da kerta pripada nekom indoevropskom idiomu u Anadolu i da se svojlm bezvucnim konsonantima potpuno priblizuje fenickom terminu kart-, koji je dokumentovan u originalnom obliku imena Kartagine Kart-hadusat »Novi grad«. U svakom slucaju Hesihijeva kerta nasuprot baltskom zarda- pretstavlja jedan dokaz vise da se slov. gradu ne sme smatrati pozajmicom germanskog porekla kako to misle Kluge i Meillet.

Baltsko zarda; frig. -zordum i rusko zorod govorili bi svojim inicijalima za tradicionalno shvatanje svih etimologa po kome knortos hortus cohors Garten itd. pripadaju leksickoj grupi gher- kojoj pripada i grc. kheir »ruka« (kao hvataljka). Ali u tom slucaju ne mogu toj grupi pripadati ni slov. gradu ni zrd ni frig. Gordion i anadolsko kerta, pa razume se ni kritsko Gortyns, arkadsko G/Kortys i maked. Gortynia. To znaci ni tirsensko Cortona. Stoga se mora izvrsiti ponovna analiza i izdvajanje ovih koradikala sa velarnim inicijalom iz grupe hortus, kod koje Hofmann, slicno kao i Meillet, pretpostavlja dvojak determinativ t/dh. Grcko khortos moze se zbog koradikalnih derivata korthis i korthelai izvoditi od starijeg khorthos, pa bi se ova razlika u disimilaciji aspirata mogla porediti sa dubletama phatna nasuprot pathna »jasle«. Tako bi se iz grupe hortus Garten. izdvojila ova grcka grupa i pridruzila slovenskom terminu gradu. Hetsko gurtas »citadela« neizvesno je jer kuneiformska azbuka nije pouzdana u pogledu razlike izmedu zvucnih i bezvucnih konsonanata. Najzad toharsko kerciye »palaca« islo bi uporedo sa hortus i cohors, koje i Chantraine veze za staroind. harati »hvata« i grc. kheir. Na taj nacin oba klasicna izraza khortos i hortus izgledaju kao participi perfekta pasiva a ne kao derivati od nekog minimuma ghort-, buduci da i Chantraine, isto kao i Meillet, zastupa de Saussureovo ucenje o nepostojanju indoevropskih »korena« sa zvucnim inicijalom i bezvucnim finalom. Juret, najzad, ti svome Recniku (57, 128) jos hrabrije od Trombettia razlikuje u grckom dvoje khortos: prvo znaci pica a drugo ograda.

Ako germanske oblike po zakonu prvog Lautverschiebunga izvodimo od starijega ghorto, onda smo oslobodeni duznosti da za ove oblike pretpostavljamo minimum ghordh-, kao sto to moramo ciniti za baltsko-slovensko i frigijansko g/zarda-, g/zorod. Iako imamo slovenskih primera za depalatalizaciju indoevropskih guturala ipak je bolje sasvim odvojiti slovensku grupu grad i zrd od grupe zarda- zorod. Ova poslednja odnosi se prema sinonimu darza- isto onako kao nase zid i litavsko ziedziu »oblikujem« prema ruskom deza »nacve« i trackom -dizos (grc. teikhos i toikhos). Ovakvih metateza ima i inace kao n. pr.: bheud/dh pored dheup/dhumb(h)- »dno, dubok«, a po svoj prilici i grc. pothos (disimilovano od starijega g?hodhos) pored tephra lat. foveo itd. U pogledu semanticke evolucije ove poslednje grupe treba se setiti Ciceronove fraze cupiditate libertatis ardere kao i samog glagola cupio. Zbog ovakvih radikalnih inverzija moramo zakljuciti da litvansko zardas, rusko zorod i frig. -zordon pripadaju po znacenju, pa stoga i po poreklu, istovetnom darzas (od starijeg dhorgho-). Prema tome ova inverzija spada u opste-indoevropsku epohu buduci da nas na to upucuju i one dve navedene inversije odnosno metateze.
Onoga ko ne pristaje na inverziju potsecamo da su leksemski minimumi dhergh- »drzati« i gherdh- »obuhvatiti« u tolikoj meri bliski po znacenju i po funkciji, da se kod njih bez ikakva rizika moze pretpostaviti prajezicko uzajamno ukrstanje i to tim pre sto su dokumentovani potpuno sinonimni prosti leksicki minimumi dher- (isp. lat. fretus i staroind. dharayati »drzi, nosi«) i gher- (isp. grc. kheir khoros i po svoj prilici khor-tos). Najzad, ako zelimo da ostanemo pri dosadanjoj vezi izmedu zardas zorod i gardas grad, dovoljno je pomenuti guturalsku altenaciju u ocigledno srodnim slovenskim glagolima trgati i trzati (v. MIKLOSIC Et. W-buch 354 i WALDE-POKORNY I, 732). Sa gledista takve alternacije treba posmatrati i frigijanske dublete Mane-g/zordum, ukoliko su one, zbog pozne potvrde, pouzdane i upotrebljive.

Sa svih tih razloga baltskoslov. garda »ograda od kolaca ili motaka« i kada ne bi bilo apofonske baze zirdi-, ne moze ni na koji nacin ici zajedno sa grupom koju pretstavlja lat. hortus. To se vec vidi i iz kolebanja u Walde-Pokornyevu Recniku (I, 608) gde citamo: »gherdh- und gherdh- »flechten, winden« oder »umfassen, umzaunen, umgurteln« und dann Erweiterung von * gher- »fassen«? Znak pitanja je sasvim na svome mestu jer eventualnu depalatalizaciju slovenskih koradikala zbog kontakta sa likvidom r ne mozemo uzeti u obzir sa prostog razloga sto ovde tog kontakta nema. Protiv takve depalatalizacije govori i frigij. Gordion i Manegordon kao i malocas pomenute slovenske dublete trgati i trzati. Sve nas navodi na to da baltskoslovensku leksicku grupu ghordho-/ghrdhi-, koju i Pokorny (l. c.) isto kao i Bernecker, Trautmann i Hofmann nasuprot Klugeu, Meilletu i Zubatyu i drugim smatra idioglotskom, sasvim izdvojimo i da njoj pridruzimo mesto lat. hortus itd. drugu latinsku leksicku grupu koju obraduje Walde-Hofmannov Recnik s. grunda. Tu saznajemo da je odlicno dokumentovana posebna opste-indoevropska leksicka grupa ghere(n)dh/ghordh/ghrondh- »debela motka, greda«. To pokazuju ovi koradikali suggrunda, zatim litav. grindis »podnica«, nase greda, staronord. grind »ograda« i deminutiv grindil »kracun«. Nase gredelj itd. mora se smatrati pozajmicom iz germanskog (isp. WALDE-POKORNY I, 657).

Posto smo utvrdili da krupan i znacajan slovenski drustveno-ekonomski termin grad nije usamljen buduci da ima srodnika ne samo u frigijanskom i u anadolskom kerta (kod Hesihija) nego i u latinskom i germanskom, a po svoj prilici i u staroindiskom grhah (od starijeg disimilovanog grdha, v. WACKERNAGEL, Altind. Gramm. I, 251), moramo narocito istaknuti onomasiolosku stranu ovog termina. Samo u slovenskom pokazuje ova leksicka grupa sa konkretnom semantickom jezgrom »greda, daska, debela motka« upravo ono znacenje koje se manifestuje ne samo na minojskom Kritu nego i u ostalom balkansko-anadolskom prostoru doklasicne epohe. Stoga mozemo semanticku jezgru slovenskog termina grad obeleziti Herodotovim izrazom polis xyline koji se odnosi na naselja u pontskom zaledu.

Meillet (Recnik,3 1333) za lat. urbs kaze: Sans doute emprunte. Il n'y a pas en indo-europeen un nom de la »ville«. Le groupe de gr. polis, etc. signifiait »citadelle«. Ovoj njegovoj apodiktickoj tvrdnji treba dodati i ono sto kaze za oppidum (str. 822): »Le nom de la »citadelle« represente par skr. pur, lit. pilis, gr. polis (ptolis) n'est pas atteste hors de ce groupe oriental de l'indo-europeen. Le germanique et le celtique ont des denominations isolees: v. h. a.,burg, etc., et gaul. dunon. Le lat. oppidum est aussi propre au latin.« Ova tvrdenja treba proveriti. Mozda je litavsko pilis »gradac, dvorac« slicno kao i njegovi indo-evropski srodnici doista, kao aufgeschutteter Wall (tako HOFMANN Et. Wb. d. griech. 279) u vezi sa pilti »-puniti« ili sto mi se cini verovatnije u vezi s nasim plot, nem. falten i grc. diplous »dvostruk«. U tom slucaju ovaj termin za naselje ogradeno plotom bio bi semanticki blizak slov. terminu grad, dok je grc. vasty i staroind. vastu »mesto, stan«, ocigledno u vezi sa leksickom grupom * ues- »boraviti, stanovati«. Vec ova poslednja leksicka cinjenica govori protiv Meilletova iskljuciva znacenja »citadelle« za grupu polis. Slozenica akro-polis, koja doista znaci »citadelle« recito govori protiv Meilleta i dokazuje da polis obelezava neku vrstu gradskog naselja, po svoj prilici onako nesto kao Herodotov polis xyline.

Cak i derivat ptoliethron ne podupire Meilletovu tezu o nepostojanju gradskih naselja u opsteindoevropskoj eposi. Za takvu tezu govori samo hipoteza nordiske skole o najstarijoj postojbini indoevropskih plemena koju treba traziti sto dalje od Mediterana i sto blize severnim maglama. Da leksicku grupu polis koja je dosada osim u grckom dokumentovana samo u baltskom i u indiskom recniku, treba, kako sam malocas rekao, izdvojiti od leksicke grupe pilti »puniti« (plenus pimplemi full itd.) i da je treba pridruziti grupi plot haplous diplous falten, dokazuje sav onaj semanticki materijal sto su ga strucnjaci skupili u vezi sa terminom grad »ogradom zasticeno naselje«. Nasuprot Hofmannu moramo ovu leksicku grupu staviti pod minimum (s)pel/r »omotati, obaviti« koja je dobro dokumentovana i koja pokazuje prajezicku smenu likvida l/r o cemu je bilo vec ranije govora u vezi sa lat. stella (od starijeg stelna), nem. Stern i slov. tulku, tulmacu. Od poznatijih clanova leksicke grupe spel/r, potvrdenih u grckom recniku, navodim pored termina polis i part. perf. pass. -paltos i participske imenice spartos, sparte, sparton, speira, spyris itd. Ali, za ovo nase tumacenje koje racuna sa dubletama, pa stoga i grupi polis daje siru upotrebu i veci geografski prostor, govori i etrurski posudeni termin spur »grad« koji bez sumnje moramo izvoditi od starijeg oblika sporo-. I pojava s-mobile u etrurskoj tudici indoevropskog porekla govori u prilog iznesene kombinacije. Starinu ove pozajmice dokazuju razni etrurski derivati koje navodi Trombetti (o. c., 228) i Pallotino (o.c., 248). Nijedan od ove dvojice strucnjaka ne daje znacenja koja bi isla u prilog Meilletova shvatanja: da je grupa polis, koju sada moramo formulisati drukcije no dosada t.j. spol/r, znacila prvobitno »citadelle«. Znacila je naprosto gradsko naselje (citta, ville). To je ujedno i jedan dokaz vise za ucenje Joh. Schmidta koji najstariju indoevropsku postojbinu trazi u Anadolu i Zakavkaziju, blize oblastima gradske civilizacije, a ne u pustoj ravnici. izmedu Baltika i Sudeta. Ovu okolnost treba imati na umu pri odredivanju protoslovenske domovine.

Slicno terminima polis, town i grad tumacio je i Meringer (Idg. Forsch. 17, 157) latinski termin urbs kao »mit geflochtenem Zaune geschutzte Niederlassung« pa ga stoga veze za verbena, verber nase vrba itd. Walde-Pokorny (o. c. 275) oznacavaju ovu etimologiju kao wahrscheinlich, dok O. Hoffmann u Heinishenovu Recniku za urbs kaze ungedeutet a Meillet, kako smo vec videli emprunte. Stowasseru termin urbs znaci »mit einer Ringmauer umgebene Stadt«. Slicno se izrazava i Gaffiot: ville avec une enceinte. Ali u nasem slucaju vrlo je vazno znati da li je zastita od plota ili drvene ograde ili je zid odnosno Ringmauer, jer u tome je stvarna razlika izmedu mediteranskog i pontsko-podunavskog urbanizma. Onomasiologije termina polis, grad, town ne govore ni u kom slucaju za Ringmauer. Slov. grad, kako pokazuju tisuce sacuvanih ostataka rasutih po srednjoj i istocnoj Evropi (v. NIEDERLE, Manuel 299 i Rukovet Slov. Archeologie 89) potpuno se slaze sa Herodotovim izrazom polis xyline (isp. ruski derevnja »selo«).

I Schrader-Nehring (Reallex. d. Idg. Altertumskunde, II, 436) naginju Meringerovoj etimoloskoj kombinaciji pa stoga i rusko gorodisce tumace u smislu staroind. pur kao befestigte Zufluchtsstatte provizornog karaktera. Tako je njima i gorodisce karakteristicno vise po svojoj izgradnji nego po svom terenskom polozaju. Rumunski arheolog Parvan konstatovao je, iako u znatno manjem broju, uglavnom isto ono sto kaze Niederle za nebrojena slovenska naselja izmedu Labe i Dnjepra, koja se pretezno nalaze u ravnici. Protiv Meilletove iskljucivosti u pogledu termina polis govori vec u V. v. uobicajeni termin asty= Athenai, iako se kod Aticana javlja polis u znacenju akropolis. Tako se na rimskoj strani termin urbs uvek upotrebljava kao pendent grckom asty, a Capitolium dobio je tokom vremena i za druge gradove znacenje citadelle.

Ali bez obzira na ova semanticka nijansiranja, jasno je da su trajnija gradska naselja u pontsko-karpatskoj oblasti mogla biti samo ono sto kaze narodna pesma »ni selo ni varos«. Dovoljna su za to samo dva primera: Subotica u Podunavlju a Bukurest na drugoj strani. I jedan i drugi grad ustvari su velika sela. Mediteranska hortikultura nasuprot pontsko-karpatskoj agrikulturi ekstenzivnog i nomadskog tipa, uslovljavala je, razume se, u znatnoj meri oblik svakog trajnijeg naselja. U tom smislu treba shvatiti balkanski termin palanka koji Vuk prevodi Mittelding zwischen Dorf und Stadt, a po svoj prilici i rusko derevnja, koje je po svojoj onomasiologiji najblize terminima gorod i gorodisce odnosno Herodotovu izrazu polis xyline. Pritom ne smemo zaboraviti da prema Vuku u Crnoj Gori i Hercegovini palanka oznacava pandurnicu ili strazaru, koja je, kao i danas mogla biti samo drvena konstrukcija.

Eto takvu drvenu konstrukciju koja je ocigledna kod termina grad pretpostavljamo i kod lat. urbs. Iako je Ceci (Rendic. Acc. Linc. Ser. V, vol. III, 393; IV, 622) vec ranije pokusao da identifikuje oba termina, grad i urbs, njegova kombinacija nije prihvacena sa prostog razloga sto je posao od labiovelarnog inicijala. Mi medutim znamo pouzdano da je inicijal u leksickoj grupi grad zvucna guturalna aspirata. Dok je lat. urbs osnova na -i, koja svakako ukazuje na prvobitni kolektiv odnosno plural jer se radi o kolju i gredama, slov. grad je osnova na -o. Pa i ova osnova obrazuje mnozinu pomocu istog formativa -i (v. WACKERNAGEL-DEBRUNNER, Altind. Gramm; III, 63 i SPECHT, Ursprung d. Idg. Deklination, 382). Ceci nije pogresio. Njegova identifikacija, a na to nam daje prava apofonski oblik zirdi, mora racunati sa starijim oblikom hurbi- (od ghrdhi-) i onda je sve u redu. Gubitak inicijalskog h, koje je i kod rimske gospode, skolovane u Atini, gde su se isticali dasyntikoi, imalo labavu artikulaciju, iste je prirode kao u anser i er. Da se ovde ne radi o nekoj vulgarnoj ili seljackoj latinstini, kao sto se to obicno kaze u etimoloskim prirucnicima, pokazuje docnije herus nasuprot klasicnom erus.

Mozda bi ipak na osnovu sportskog termina arena (od starijeg hasena) dosao u obzir etrurski izvor, buduci da etrursko Curtun odgovara minojskom Gortyn. Na takvog posrednika navodi nas arkadska dubleta G/Kortynios, koja nam dozvoljava da za dolat. urbs pretpostavimo starije hurthi- u nekom govoru indoevropskih Pelasta, buduci da u etrurskom pored toponima Curtun Cortona imamo vec pomenuti apelativ indoevropskog porekla spur spur (od starijeg sporo ~ polis). Takvu aspiraciju bezvucnog guturala koju mozemo samo naslucivati za dolat. hurthi- imamo dokumentovanu na Siciliji (K/h/alandros), i, sto je narocito vazno, u samom minojskom Gortinu: k(h)onnos »posuda«. U obema tim oblastima imamo pouzdanih tragova indoevropskih Pelasta. Stoga je prilicno verovatno da izvor dolatinskog imena vecnog grada, koji je imao i svoje tajno ime, treba traziti kod latinskih Venetulani ili kod Rutula ciji se glavni grad zove Ardea. Za Venetulane sa razlogom naslucujemo da su u vezi sa jadranskim i centralnobalkanskim Venetima.

Izlazi da je Meilletovo shvatanje o stranom poreklu termina urbs prilicno osnovano. Tako bismo pored etrurske Cortone, minojskog Gortyini, arkadskog G/Kortys i makedonske Gortynie imali frigij. Gordion i slozeno Mane-gordum. Ovaj posljednji toponim belezi tako najbolji rukopis Itinerarium Antonini. Ali ima isto tako dobrih rukopisa sa grafijom -zordum. Kretschmer (Einleit. 231) koji ne zna za ruske pojave gorod ogorod i zorod ozorod, razume se da nije mogao naci izlaza iz tih dveju grafija ili bolje receno sinonima, koji se zbog ruske i litavske paralele ne moze smatrati specificno frigijanskim. Fantasticna je upornost u Klugeovu Recniku12 kojom se jos uvek odrzava tradicionalna predrasuda o germanskom poreklu baltskoslovenske grupe garda grad. Zbog te upornosti najnoviji redaktor tog recnika A. Gotze mora da izjavi sledece: alb. garth-di »Hecke«, phryg. Mane-gordum »Manesstadt« jungere Entlehnung aus dem Slav. I kada ne bi bilo Hesihijeve glose kerta »grad« (apud Armenios) moramo priznati pravilnost Kretschmerove interpretacije Mane-gordum »Manesov grad«.

Sve to znaci da u klasicnom balkansko-anadolskom prostoru moramo racunati sa postojanjem u drustveno-ekonomskom pogledu vrlo vaznog indoevropskog termina ghordho- grad. S druge strane taj termin za oznaku trajnog naselja nigde nije u tolikoj meri rasiren kao kod slovenskih plemena. I trece, a to je najvaznije, taj termin ne obelezava to naselje kao utvrdenje okruzeno kamenim zidom nego kao koljem i gredama obezbeden prostor. U ilirskoj oblasti mi imamo dosta gradista sa vidnim ostacima kamenog zida. Ta vrsta zastite pripada mediteranskoj kamenoj civilizaciji, dok je za pontsko-karpatsku civilizaciju i susedne oblasti karakteristican Herodotov polis xyline. To znaci da pojavu ovoga termina na minojskom Kritu i u doklasicnom balkansko-anadolskom prostoru moramo smatrati karakteristicnom svojinom onih indoevropskih plemena koja dolaze iz Podunavlja i pontskog zaleda na Mediteran.

Buduci da se posle definitivnog doseljenja grckih plemena na Krit i na balkanski jug, koje je zavrseno najdocnije pocetkom X v. st. e. ne zna za bilo kakvo doseljavanje bilo kojeg indoevropskog plemena, znaci da toponomasticka grupa g/kort- na Kritu i u Arkadiji mora pripadati onim Indoevropljanima koji su pre Ahajaca krenuli iz Podunavlja na Mediteran. Fonetske promene koje su uocljive kod ove grupe jasno pokazuju da ti toponimi ne mogu pripadati nijednom grckom plemenu.

Na minojskom Kritu, gde se nalazi najjuzniji clan toponomasticke grupe ghordho- »grad« imamo na istoku, kako se kaze u Odiseji (19. 175) »divne Pelazge« a na zapadu Kidonce cije se ime javlja i u obliku Kydoniatai. Ovaj etnikon pretpostavlja toponim Kydonia a obrazovan je pomocu poznatog ilirskog formativa (isp. Autariatai, Spartiatai, Bathiatai, Daisitiatai, v. KRAHE Die alten balkanill. geogr. Namen, 62). Mesto homerskog i literarnog imena Pelazgoi treba uzeti na terenu dokumentovano ime Pelastai, kako ih zove Homerov sholijast, Palaistai, koji su sedeli u Epiru, dali su, kako je poznato, ime Palestini, gde se javljaju pod imenom Pilistim ili Prst, prema misirskim spomenicima (v. KRETSCHMER, Glotta, XXXI, 6). Ovi Pelasti krecu iz Epira preko Peloponeza i Krita prema fenickom primorju. Ovo treba imati na umu da bi se razumela pojava »fenickog« termina kart »grad« od kojeg polazi Trombetti, kako smo videli ranije.

Kako se kidonsko ime ne javlja samo na Kritu i na balkanskom Jugu nego i u severno-aigajskoj oblasti, moramo se sloziti sa Fickom i Kretschmerom da i to pleme pripada grupi indoevropskih Pelasta, prema nasoj terminologiji, ili, prema njihovoj terminologiji, onoj indoevropskoj grupi koju osim ilirskih i trackih plemena cine i Frigijanci. Tragovi ovih Frigijanaca ne javljaju se samo u Anadolu i u centralnom Balkanu, nego mozda cak i u danasnjoj Ceskoj, kako to zakljucuje Kretschmer, na osnovu toponima Phrou(r)gisatis, koji Ptolemej belezi u Germania Magna. Razume se da su se ovi Ptolemejevi »Frigi« zbog pozne dokumentacije mogli tamo doseliti sa juga. U svakom slucaju pada u oci da se ovi »Frigi« krecu prema jugu istim putevima kao i Kretschmerovi Raeti odnosno Tirseno-Pelazgi t.j.. jadranskim i dunavskim putem.

Vezama izmedu Frigijanaca i Kidonaca, koje su utvrdili Fick i Kretschmer, treba dodati toponim Gortyn i oronim Ida, Kako su Frigijanci prema opstem shvatanju, dosli u Anadol iz centralnog Balkana, vrlo je verovatno da se i makedonski toponim Gortynia mora staviti na njihov racun buduci da i u Anadolu imamo toponime Gordion i Mane-gordon. Za toponim G/Kortys u centralnom Peloponezu smemo sa istih razloga zakljuciti da spada u neretke tragove koje su ostavili Kidonci odnosno Pelasti. Najzad i Hesihijeva glosa kerta »grad« pripada nekom govoru anadolskih Indoevropljana a ne upravo jermenskim Indoevropljanima, iako ove Herodot smatra frigijanskim kolonistima. Ako je seoba ahajskih i ostalih grckih plemena prema balkanskom jugu zapocela najdocnije vec u XVI. v. st. e., kako to vecina strucnjaka misli, onda su ovi dogrcki Indoevropljani na Kritu i na Peloponezu morali biti na mestu i docekati ahajske koloniste kao starinci. To ce se bolje i pouzdanije moci videti tek kada mognemo bez preteranih kombinacija i komplikacija da citamo scripta minoa sa Krita i iz Mesenije. Dotle se moramo zadovoljiti glosama i imenima. Ovim drugim samo pod uslovom da nam je od ranije poznato njihovo pravo znacenje.

Upravo je takav slucaj sa leksickom grupom g/kord/t, koja je ostavila traga i na minojskom Kritu, i, sto je narocito vazno, ne samo u toponimu Gortyns. Fick (Vorgr. Ortsnamen, 21) smatra, doduse, da su Gortyn osnovali Pelazgi, koji su isto tako dali ime arkadskom toponimu G/Kortys i pelagonskoj Gortiniji. On to cini stoga sto nas Stefan Vizantinac s. Gortyn obavestava da se kritski Gortyn zvao najpre Larissa pa zatim Kremnia, dok mu je najstarije ime bilo Hellotis (isp. dodonske Helloi). Mozda se radi o povezanim naseljima sa raznim imenima, pri cemu su tokom istorije pojedina naselja igrala vazniju ulogu. Sam toponim Larisa ne bi bio dovoljan razlog da Pelazge smatramo iskljucivim osnivacima tog grada. Ali ako je verovati geografu Strabonu da se sve balkansko-anadolske Larise nalaze u ravnici, zbog cega je tesko prihvatiti Fickovu interpretaciju da se gortinska citadella zvala Larisa, onda je ovaj znacajni toponim po svoj prilici u vezi sa Hesihijevom glosom lorymnon »najdonji«. Na taj nacin dobijamo specificno indoevropsku vokalsku alternaciju a/o, pa bi se na osnovu Strabonova iskaza obe ove apofonske i morfoloske varijante heteroklitskog tipa n/r (isp. donum prema doron) bez ikakvih teskoca mogle identifikovati sa lat. planus i nem. Flur. Gubitak inicijalskog labijala u dogrckim koradikalima svakako je iste prirode kao i u jermenskom i u irskom lar (od starijeg plaro-). Mislim da je time pripadnost ovog toponima dovoljno objasnjena.

U pogledu toponima Gortyns, kako se zvao najmocniji grad na juznom centralnom Kritu, nije potrebno gubiti reci posle svega sto je napred izlozeno. Ali toponim Kremnia koji daje Stefan Vizantinac i kome Fick ne poklanja nikakve paznje, kao da protivreci datom tumacenju toponima Larisa, ako se radi o istom lokalitetu. U ovom slucaju dovoljno je pomenuti terenske termine visoravan, Hochebene i plateau. Protiv ovih semantickih paralela govorio bi ipak toponim Kremnia, ako ga smatramo derivatom od idioglotskog grckog kremnos »strmen«. Ali ovaj grcki terenski termin oko cije etimologije muku muce strucnjaci (v. etimoloske prirucnike) treba izvoditi od starijeg oblika qrad-mos pridruziti dobro poznatoj grckoj leksickoj grupi kordax kradao. Semanticku evoluciju u ovom slucaju lepo ilustruju klasicne paralele kao grcko throsko throsmos »strmen« i lat. salio saltus. Promenu konsonantske grupe dm/mn vidimo u imenima Memnon, Agamemnon (<starijeg Medmon) i u kompozitu Mesomne od starijeg Meso-dme. Sto je jos lepse istu promenu imamo i na samom Kritu gde se javlja oblik mnoa nasuprot grc. dmos, cije poreklo Hofmann smatra aloglotskim dok se Chantraine na kraju krajeva zadovoljava sa dva upitnika. To znaci da mozemo sasvim mirno izvoditi od starijeg Kradmia. Ovakva odstupanja i na dorskom Kritu postaju shvatljiva samo u slucaju aloglotskog porekla, pri cemu se treba setiti aloglotskih imena kao Leda, Kybeba itd. o kojima je bilo ranije govora.

Pre nego nastavimo moramo povodom naseg tumacenja idioglotskog grckog terenskog termina kremnos, koji pokazuje istu intonaciju kao sinonim throsmos, i postavljene veze sa kordax, kradao, ukazati na potpunu istovetnost apofonskih baza kord/krad- koja je savrseno iste prirode kao kod voldh/vladh- odnosno vlada lada ili lat. procella clades Mislim da nije suvisan makar i naknadan primer vise za napred izneseno tumacenje anadolskog drustveno-politickog termina lada »gospoda, zena«, koji se bukvalno i sadrzajno potpuno poklapa sa dubrovackim terminom lada i vladika.

Varijanta Kremnia, koju je Stefan Vizantinac verovatno uzeo iz nekog pesnickog dela, jer je poznato u kolikoj je meri ucena aleksandriska poezija izvlacila na svetlost arhaicna i legendarna imena, odnosi se prema Hesihijevoj glosi, doduse nesto koruptnoj ali ipak dovoljno jasnoj, Kartemnidai (mesto -es) »Gortynii« isto onako kao sto se tehnicki termin u dolatinskoj redakciji javlja kao carpisclum (od starijeg carp-ist(r)-) nasuprot dogrc. krepida. I bez obzira na sufiksalno -st u lat. tudici koja svakako ukazuje na ilirski izvor ili ilirskog posrednika, likvidska metateza zapaza se i u doklasicnom paru kirkos krikos circus. Vrlo je verovatno da ce Vetter imati prava kad ovu metatezu smatra osobinom ilirske fonetike. Na to ukazuju u prvom redu varijante Asklepijeva imena, kod kojih se javlja cak polnoglasje ali i likvida + dugi vokal, a zatim i pojava istog takvog fonetskog procesa kod slovenskih Indoevropljana, najblizih suseda ilirskih Indoevropljana. Ovo svakako moze da baci novu svetlost na poreklo metateze u slovenskoj fonetici.

Iz Hesihijeve glose Kartemnidai i varijante Kremnia, koja nam je sacuvana kod Stefana Vizantinca; izlazi sasvim jasno da pored oblika Gortyn na minojskom Kritu moramo racunati sa manje poznatom dubletom kard/t-. Njeno znacenje moze biti, razume se, samo ono koje belezi Hesihije s. kerta »grad« i koje nalazimo u fenickom Kart-hadusat »Urbs Nova«. Kako su kidonski Indoevropljani povezani sa trackim i frigijanskim Indoevropljanima treba ovamo pridriiziti i toponim Kardia na trackom Hersonesu. Ocigledno je da ovaj toponim ne moze imati nikakve veze sa homofonim grckim apelativom, koji se javlja i u homerskoj dubleti kradia »srce«. Na isti zakljucak nas navodi i Hesihijeva glosa, Kardianoi kojom su balkanski Skiti zvali grcke gradske stanovnike. Adaptacija guturalnog inicijala moze se staviti samo na konto grckog posrednika, pa bi tako originalan oblik glasio Gardianoi. To se od glasa do glasa i sadrzinski poklapa sa nasim pluralom gradani odnosno grazdani od starijeg gardianoi. Time je kritska varijanta Kremnia (od starijeg Kard-mia) dobila svoju istocno-balkansku verifikaciju. Sufiksalni elemenat u varijanti Kard-m-ia treba tumaciti na isti nacin kao u varijantama derivatskog tipa kod fitonima daukhna i daukhmos nasuprot kritskom daukos »Daucus carota« (od starijeg dhousos »mirisan«).

Svi dosadasnji strucnjaci, medu kojima Fick i Kretschmer, pri tumacenju minojskog toponima Gortyns, etrurskog Curtun i njihovih balkansko-anadolskih srodnika, nisu se koristili, a mozda nisu ni zapazili, znacajne Hesihijeve glose Kartemnidai »Gortinjani«. Stoga su njihova tumacenja i ostala fragmentarna i nedovrsena. Zbog likvidske metateze kart/kred- ne preostaje nam nista drugo nego da i ime samog ostrva, Kreta identifikujemo sa tim osnovnim elementom toponima kart-/gort-. Ostrvo je vec u najstarije doba dobilo svoje ime prema najvaznijem gradu, isto onako kao sto su docnije Mlecici zamenili tradicionalno ime prema gradu Kandiji i ostrvo prozvali Kandion.

Hesihijeva glosa Kartemnid(ai) pruza nam ne samo varijantu toponima Gort-yn, nego svojim sufiksalnim elementom -mn, koji smo vec utvrdili u etrurskim imenima Veltumna, Vortumnus (koji se javlja i kod hetskih Indoevropljana kao i kod ilirskih (isp. Bersumno pored Birziminium) otkriva svoje indoevropsko poreklo. Ovaj sufiks za odredivanje konkretne geografske i logicke pripadnosti ne moze biti mediteranski jer ga nalazimo u grckom prymnos i u staroind. nimnah i diymna. Za visoku starost i ugled lokaliteta Gort/Kart- govori i kultska legenda sa samog Krita po kojoj je Zevs svoju hierogamiju sa Evropom proveo pod gortinskim platanom (v. THEOPHR. hist. plant., I, 9, 5 i CH. PICARD, ''Les religions prehelleniques'', II 9). Nasem tumacenju imena ostrva na osnovu najuglednijeg toponima ne protivi se ni Hesihijeva glosa karten (ten boun) kako su Kretes zvali kravu i roba (oiketes). buduci da se obe ove semanticke varijante odnose s jedne strane na glavno teriomorfno bozanstvo koje je dominiralo celokupnom kritskom oblasti, a sa druge strane na podjarmljene Eteokrete. To znaci da su Kricani izrazom kartas obelezavali ne samo Kricanku kao kravu nego i Kricanina kao roba. Razume se da ovakva semanticka evolucija pretpostavlja duzi vremenski period, jer su se eteokretski dogrcki govori kako je poznato, odrzali sve do u istorisko doba. U svakom slucaju Hesihijeva glosa karten i pored svog osobitog zavrsetka potvrduje vaznost glose Kartemnidai i pokazuje da je konsonantska osnova Kres »Kricanin« doista postala od starijega Kart- i to takvom metatezom koja u tom obliku nije svojstvena grckoj fonetici nego iskljucivo fonetici dogrckih Indoevropljana.

Etnikon Kres i Kressa pokazuje u svim grckim dijalektima kao i samo ime ostrva. Krete isti onaj vokal posle r kao i aloglotsko krepis nasuprot dolakonskom arpis sacuvanom kod Hesihija. To je vec istakao i Herwerden (Lex Gr. Suppl. et Dial. s. v. Krete): Krete et cognata vocabula in omni dialecto servat priorem vocalem. Svi ovi primeri kao Leda, Kybeba, krepis, Kreta pokazuju prvo, da Kretschmerov postupak pri objasnjenju apelativa lada nije bio pravilan vec stoga sto nije obuhvatio sve ocigledne dogrcke slucajeve; i drugo, da je promena a/e starija od aticko-jonske zajednice i da potice iz govora dogrckih Pelasta ili Pelazga, kako se oni obicno i manje tacno nazivaju. Konsonantska osnova kras (od starijeg kraet-s) potseca na heteroklitske slucajeve kao Dax pored poznatijeg Dakos, gde se radi o razumljivom skracivanju antroponima kod kojih se po pravilu radi o cestoj upotrebi. Na samom Kritu, kako pokazuju natpisi ime Kres ima nacionalni smisao a Kretaieus geografski. Ta se razlika javlja docnije i kod istoricara Polibija.

Za iznesenu interpretaciju imena Gortyns, Kardia i Kardianoi govori dovoljno recito i manje poznati oblik tog istog toponima koji glasi Kardiopolis (isp. PAPE-BENSELER3 s. Kardia gde se vec pomislja na skitsko poreklo samog toponima). Kako se ova miletska kolonija, po svoj prilici s kraja VIII v.. st. e., nalazila na vaznom saobracajnom cvoru trackog Hersonesa (danasnji Galipolj), gde su stanovali Bisalti, sasvim je osnovana kombinacija sa starijim imenom Helesponta koje glasi Borysthenes. Ovo je ime daljim prodiranjem grckih kolonista u pontsku oblast preneseno na istoimenu njihovu koloniju na uscu Dnjepra koji je, prema tome, i sam dobio to isto ime. To znaci da oba ova geografska termina Kardia i Borysthenes, koja se nalaze u neposrednoj blizini, moramo tretirati u smislu Hesihijeve interpretacije koju prihvataju Pape-Benseler. Stoga u slozenom toponimu Kardiopolis treba gledati isti slucaj tautoloskog kompozita kao u savremenim italijanskim geografskim imenima Lingua-Glossa i Mon(te)-Gibello. Istovetni su primeri koje pruza nas savremeni jezik: papir-cage, dzeviz-orah i lejluk (Lohnung+ajluk). Da se u ovakvim slucajevima po pravilu radi o interpretaciji jednog i to obicno starijeg dela slozenice, pokazuju nemacki tautoloski kompoziti: Sauerampfer i Windhund t.j. canis leporarius venetus koji se zove i Pommer »Pomeranac«, odnosno ruski hrt.
Toboz slozeno ime Borystenes koje su, Grci preudesili prema svojim imenima Eurysthenes, Demosthenes itd. doveo sam vec ranije u vezu sa nasim terminom brz(d)ica, i litavskim pridevom burzdus i bruzdus »hitar«, buduci da je u oba slucaja, u Helespontu i na Dnjepru onomasioloski momenat lako uocljiv: radi se o brzoj struji, narocito u Dardanelima koja prodire sa hladnog Ponta prema toplijem Mediteranu.

Oba ova negrcka imena, Borystenes i Kardia odnosno Kardiopolis i bez obzira na koje i na kakve Skite misli Hesihijeva interpretacija, potvrduju onu cinjenicu, za koju znamo iz jednog fragmenta pesnika Alkaja, koji je delovao u drugoj polovini VII v.st.e. Ovaj liricar zna za, narocitu vrstu skitske obuce koju zove skythikai (sc. krepides), a nepun vek docnije pesnik Anakreont ima vec frazu skythisti pinein. Iz ovih filoloskih sitnica mozemo prilicno pouzdano zakljuciti da su grcki kolonisti na Pontu vec od pocetka VII v. dobro poznavali etnicku situaciju na zapadnom pontskom primorju. Dok su za Hesioda i pesnika Ilijade ovi varvari bili idealizovani galaktophagoi i galaktopotai »molokani«, dotle se vec u VI veku opaza uticaj trgovine vinom iz oblasti juzno od Dunava. Zbog osetskog sanaptin i »trackog« sanapai »pijanice« vrlo je verovatno da je u donjem Podunavlju stariji od vinopije onaj koji se opijao dimom konopljinih semenki. Idealizovanu sliku stanovnika te oblasti sacuvala je legenda o Ripajskim planinama koju najpre belezi pesnik Alkman iz lidijanskog Sardisa, vazan za istoriju grcke lirike i muzike.

I u geografskom terminu Rhipaia ore treba traziti isti pokusaj interpretacije kao u Kardiopolis, lingua-Glossa, Mon(te)-Gibello itd., buduci da se aloglotsko Rhipai ili Argippai, kako to ime glasi kod Herodota, ne moze lako odvojiti od slov. termina chribu »planina«. Kolebanja u pogledu artikulacije labijala sasvim su razumljiva u miksoglotskoj fonetici (isp. kanap/bis »konoplja«). Najzad ne smemo zaboraviti da u jonskoj kolonizaciji Ponta, narocito u miletskim ekspedicijama ucestvuju i varvari, Karci i Tirseni koji bolje poznaju teren od samih Grka, i koji su, kako je to pokazalo lidijansko ime boga Hermesa, imali vec ranije, pre miletskih kolonista, intenzivne trgovacke veze sa zapadnim i severnim crnomorskim zaledem. U tom smislu treba shvatiti i interpretatio romana za etrursko flexe/untes koja glasi celeres. Ako prihvatimo kao tacnu latinsku interpretaciju ovog drustveno-politickog termina, koji belezi i Hesihije, onda nam se ne samo zbog sazvucnosti nego i zbog onomasioloskog momenta namece kao najbliza veza sa tudicom ploxe/inum »coffre de voiture«. Meringer (KZ XL 229) je sa dovoljno razloga ovu vrstu kola izdvojio iz poznate grupe keltsko-latinskih naziva za prevozna sredstva i kao idioglotski derivat doveo u vezu sa plecto objasnivsi ga kao »geflochtener Wagenkorb« prema koradikalnom ruskom pletenica koje oznacava i vrstu kola. Ernout-Meillet (Recnik s. ploxenum) pomisljaju na vezu sa aloglotskim sinonimom plostrum odnosno plaustrum, pri cemu nije lako objasniti sredstvima italske fonetike razliku izmedu ks i st iako se pojava likvide posle st moze lako objasniti kao sekundarna. To pokazuju dublete genist(r)a, mediast(r)inus, catast(r)a i dr.

Ali u grckoj miksoglotiji ima primera za smenu grupa ks i st jer tu nalazimo varijante ixale pored isthle, isklai, isthela. Drzeci se semanticke paralele koju nam pruza latinska leksicka grupa curro-currus i aloglotski termin flexuntes »celeres« ima sve uslove za vezu sa terminom ploxe/inum ali u daleko manjoj meri sa plostrum. Suprotno Kvintilijanu obavestava nas Verije Flak, koji je bez sumnje stariji i pouzdaniji svedok, sledecim recima (P. F. 260 L): ploxinum appellari ait Catullus capsum capsamve. Ova interpretacija ubeduje nas ocigledno jos vise da je postavljena veza sa grupom pelq- »motati, viti« dovoljno ubedljiva i kada ne bi bilo semanticke paralele koju nam pruza keltsko- latinska grupa benna combenno i hom. tudica peirintha »panier d'osier qu'on adaptait a un char«. Iako Chantraine zbog sufiksalnog elementa -nth- ovoj homerskoj tudici pripisuje mediteransko poreklo za koje bi govorila i lat. tudica pilentum »char suspendu, voiture pour les dames romaines« pouzdana je kao semanticka paralela kako se to vidi iz Ebelingova opisa: arca e viminibus confecta quae imponitur currui recipiendis iis quae vehuntur s. hominibus s. rebus. Zbog ove podudarnosti koja je i realna i formalna, lat. tudica pilentum ne moze se lako odvojiti od hom. peirintha, pa je prema tome keltsko ili ibersko poreklo latinske tudice prilicno neubedljivo.

U pogledu morfoloske strane aloglotske grupe ploxenum flexuntes (njegov singular prema Hesihiju mozda je glasio u tirsenskom phlexentieus sa ociglednom sufiksalnom hipertrofijom svojstvenom tirsenskom recniku) jasan je nazalni karakter sufiksalnog elementa, kojim je obrazovana derivatska osnova. Isti takav nazalni formativ kod derivata imamo i u hidronimu Borysthenes, koji nije zabelezen samo za donji tok Dnjepra nego i za legendarni Helespont, kako nas obavestava Hesihije. Buduci da se kod oba ova hidronima radi o brzacima, odnosno brzdicama, izazvanim ne samo geomorfoloskim uslovima nego i jakim strujama izmedu hladnog Ponta i toplijeg Mediterana, taj se geografski naziv moze sa dovoljno razloga identifikovati sa nasim terminom brzdica (v. Trautmannov Recnik 40 i baltske dublete burzdu bruzdu). Sa slovenskog gledista moze se prema tome postaviti sledeca proporcija »mlad : mladica : Mladen — brz : brzdica : Borysthenes«. Na osnovu ove proporcije cija je dokazna moc verovatno ubedljivija no Vasmerova konstrukcija nekog staroiranskog kompozita kulturno-istoriske i etnolingvisticke veze izmedu padske doline i pontsko-podunavske oblasti postaju jos uocljivije, pogotovo kada se setimo Herodotove informacije o kretanju siginskih trgovaca oruzjem u prostoru izmedu zapadnog Ponta i ligurskih naselja u oblasti gornjeg Pada.

Na te istocno-balkanske i severno-apeninske veze upucuje nas i stari podatak o osnivanju naselja Pisae u pogranicnoj ligursko-etrurskoj oblasti (v. NORDEN, Alt-Germanien, 287). To se naselje ranije zvalo Teuta koje da su osnovali Teutani »graeca gens« i u kojem su, kako kaze Dionisije iz Halikarnasa (I, 20, 5) stanovali u simbiozi Aborigines pored Pelazgoi. Vec je receno da se ti Pelazgi zovu zapravo Pelasti, pa u tom smislu treba razumeti vest da su Teutani »graeca gens« (isp. hom. patronimik Pelazga Teutamidas i centralno-balkanska dogrcka mitska imena Oteudanos i Eteudaniskos). Kako smo vec videli drustveno-ekonomski termin ghordho »grad« dokumentovan je ne samo u balkansko-anadolskom prostoru nego i kod apeninskih Tirsena odnosno Etruraca. Stoga nije cudo sto se ligursko ime Pada javlja kod Hesihija u obliku Be-denkos (mesto pogresnog Beleekos) nasuprot Plinijevu Bodincus. Obe ove klasicne dublete ilustruju prelaz e/i u padskom terminu ploxenum ploxinum mada je ta promena poznata i u italskim dijalektima. Stoga mi se cini da cemo najlakse zadovoljiti oba termina i u pogledu fonetike kao u pogledu znacenja, ako racunamo sa prvobitnim prostim bezvucnim inicijalom koji je potvrden terminom ploxe/inum. To bi znacilo da za etrurski oblik moramo uzeti u obzir prelaz p/ph, kao sto je to utvrdeno u grupama pala palatum, fala faladum, persona fersu itd. Samo pak znacenje drustveno-vojnickog termina flexuntes utvrduje, kako smo vec videli, interpretatio romana koja glasi celeres.

Na osnovu svega toga zakljucujem da je ploxe/inum kao i flexuntes u pogledu radikalnog elementa u apofonskom odnosu prema staroslov. plachu (od starijega polqso-, a ne od polso-, kako misle Walde-Pokorny, II, 52) »brz, nagao, lakomislen, vagus, vacillans, timidus« i plahovit »praeceps«. Leksemski minimum pelq-/pleq- »motati, gibati« javlja se u grc. pleco, lat. plecto i bez dentala duplex itd. kao i u staroind. prasnah »kos, pleter« sa palatalnim guturalom nasuprot velarnom u slov. plachu. Ovamo spada i grcka grupa amplakisko »gresiti«, amplakon, a(m)plakema »greska« itd. u kojoj se javljaju i oblici sa sekundarnim b mesto p, ocigledno pod uticajem sinonimne grupe amblys, blax, blakeuo. U tom smislu bi trebalo ispraviti neubedljiva domisljanja u etimoloskim prirucnicima, gde se poteze amblisko »pobaciti«. Semanticka evolucija ove leksicke grupe, ili, bolje receno, prelaz iz konkretne u moralnu oblast u dovoljnoj meri ilustruju latinsko-slovenski koradikali vyna nevyn vitium cija je pripadnost grupi viti savijati ocigledna (isp. i nas izraz smotan). Najzad ako se i u koradikalu ploxe/inum trazi prvobitna, konkretna semanticka jezgra »motati, plesti« i odbaci se paralela sa lat. curro currus, ipak ostaje sasvim nepovredena povezanost ovih koradikalnih derivata, buduci da keltski termin benna (od bhendh-na) »zweiradiger Wagen mit geflochtenem Korb« pripada grupi koju cine nem. binden, lat. offendimentum, grc. pentheros »tast« i litav. bendras »zajedno«. Jasna je u svakom slucaju fonetska cinjenica da padski (ligurski ili venetski?) tehnicki termin ploxe/inum zbog svog labijalnog inicijala ne moze pripadati ni.kakvom keltskom dijalektu.

U pogledu sufiksalnog elementa koji se nalazi kod termina flexuntes, phleksenties treba najpre ukazati na toponim Vei i njegove stanovnike Veientes, kao i na dogrcke toponime Abai, Kyrba i stanovnike Abantes, Kyrbantes. U poslednje vreme Kretschmer (Anz. Akk. Wien 1951 ''Hethitische Relikte im kleinasiatischen Griechisch'') sa razlogom poredi ne samo hetska obrazovanja kao elant »darovi« nego i slovenska kao rusko teljata (od starijeg telenta) pored naseg; novijeg telad. Znaci da se ovaj tirsensko-etrurski formativ javlja u istoj funkciji vec u protoslovenskom.

Pre nego zavrsimo kritske dublete Gort-/Kart/d-, potrebno je reci jos rec dve o leksickoj grupi ghordh-/'ghrondh- »greda, grad«. Mislim na sazvucnu grupu dokumentovanu u lat. crates, nem. Hurde, staroprus. corto »ograda« i grc. kyrtia »plot«, koja se vec i stoga mora uzeti u obzir sto se i kod nje javlja nazalizovan oblik leksemskog minimuma. To pokazuje nase krut (od starijeg kronto-). Onim strucnjacima koji zastupaju glediste o nekoj starijoj jezickoj zajednici semitskih i indoevropskih plemena, znatna podudarnost, fonetska i sadrzinska, izmedu grupe qert-/qrent- i gherdh/ghrendh- pruzala bi prilicno jak dokaz. Drugi se u ovom slucaju ispomazu varijacijom determinativa t/dh kao sto je to n. pr. slucaj u lat. lateo, grc. lanthano, pa stoga pretpostavljaju dva razna leksemska minimuma qer- i gher- sa semantickom jezgrom »motam«. U svakom slucaju mi moramo, kao sto je to istakao Trubeckoj racunati za najstariju indoevropsku epohu i sa konsonantskim a ne samo sa vokalskim alternacijama. Ipak u ovom konkretnom slucaju imamo pred sobom nesumnjiv nazalni infiks koji po pravilu povlaci sonorizaciju. Tako je od starijeg qert- moglo postati ne samo krent/d-nego i ghrendh-, gde je aspiraciju inicijala izazvao kontakt sa r. Takvo dejstvo glasa koji obelezava littera canina poznato je i iz grcke fonetike i ortografije. Prema tome ako prihvatimo zajednicki arhetip za oba leksemska minimuma qer(en)t- i gher(en)dh- ne smemo pustiti iz vida semanticku stranu, koja nas primorava da slov. grad zrd i greda shvatimo, kako smo vec istakli, kao »debela motka, kruta greda i sve konstrukcije od nje«. Latinski koradikal crates sa svojim dugim vokalom koji pokazuje i u ovom slucaju smenu »lake« i »teske« baze (isp. grc. kartallos) govori za relativnu starinu neaspiratskog leksemskog minimuma a to znaci da je oblik gherdh-/ghrendh- histerogen. Ali i bez obzira na tu eventualnu istovetnost leksemskog arhetipa cije su varijante neizvesnog porekla jer moramo racunati i sa emfazom i sa promenom intonacije, lat. crates nasuprot grc. kartallos pruza jos jedan dokaz za nase izvodenje doklasicnog drustveno-politickog termina lada od starijeg vladha.

Posto smo pretresli kritske tragove kidonskih Indoevropljana, moramo zbog njihove veze sa Frigima i Tracanima pogledati da li na severnom Balkanu postoji jos neki izraz za drustveno-ekonomski pojam »grad«. Pritom nas narocito interesuje onomasiologija jer nam jedino ona pruza mogucnost za objasnjenje da li je termin nastao pod mediteranskim uslovima ili se radi o takvom izrazu koji vise odgovara Podunavlju. Ne smemo pritom zaboraviti da je i termin ghordho- iako mu je onomasioloski momenat sasvim obezbeden koradikalnim zrd, ipak tokom evolucije u novoj oblasti mogao sasvim lepo da obelezava i grad sa kamenim zidovima. Na to nas upucuje grcka grupa haimos »cestar« i haimasia »zivica > ograda > kameni zid«., a narocito murus gallicus koji obelezava kameni suvozid ucvrscen gredama. Kao tracke termine za trajno naselje beleze vec anticki leksikografi izraze bria i d/leba. Za prvi termin, koji je dokumentovan i u slozenicama Selymbria, Polthymbria, Menebria i Bolbebria, kaze Hesihijev izvor da je seosko naselje. Kod istog leksikografa drugi termin belezi se sa kratkim osnovnim vokalom. Medutim, iz slozenog toponima Pulpudeva »Philippopolis«, kome odgovara danasnji Plovdiv, vidimo sasvim pouzdano da se radi o dugom vokalu.

Na takav dugi vokal upucuju nas oni slozeni dacki toponimi kod kojih drugi deo glasi de/ava (v. SCHRADER-NEHRING, Reallex. I, 183 i JOKL u Ebertovu Reallex. d. Vorgeschichte s. Thraker). U ovome dacko-trackom terminu za trajnije naselje ocigledno se radi o istom derivatu kao sto je slov. -devu, sacuvano bilo kao derivat, bilo kao drugi deo slozenice: nadev, pridev, devenica, zadevica nasuprot slovenackom zadeva itd. Sve to spada leksemskom minimumu dhe/dho »staviti« od kojeg imamo i atematsku reduplikovanu osnovu dedmi. Tako su postali sinonimi nad, nada, nadezda (isp. o-dezda pored o-deca). Morfoloska proporcija za ovaj podunavsko-slovenski derivat deva (od starijega dhevo-odnosno dheva) mogla bi se postaviti na sledeci nacin: stav, stava odnosi se prema lat. stamen i grc. stemon kao -dev, deva prema grc. themon »hrpa, gomila«. Ovo isto formativsko v ne nalazimo samo u baltsko-slovenskom, i u dacko-trackom nego i u grckom, kako se to sasvim lepo vidi iz Hesihijeve glose thabakon »sediste« (v. Walde-Pokorny, I. 827). Suprotno ovim etimolozima Reihelt ima pravo kada pojavu formativa v u ovoj leksickoj grupi smatra prajezickom (isp. Zeus Daj i SPECHT, o. c. 159). Na njegovu pojavu svakako je uticala i bliska leksicka grupa sta- kod koje imamo stav i stava. Kako slov. stav ima i znacenje »hrpa, naslaga» vrlo je verovatno da i tracko-slovensko -deva obelezava takvo naselje koje je podignuto na vestackom bregu. Po misljenju rumunskog arheologa Parvana takav tip utvrdenih naselja karakteristican je za podunavske oblasti. Ako ne uzmemo u obzir taj arheoloski momenat ostaje da dheva znaci naprosto »mesto, staniste«.

Neizvesno je da li ovamo spada i toponim Djevin, koji se nalazi povise Bratislave na visokom dunavskom bregu. Isto je tako neizvesna pripadnost toponomasticke grupe t(h)eba/taba koja je rasirena po balkansko-anadolskom prostoru i za koju je Trombetti nasao veza ne samo u Evraziji i na crnom kontinentu u bantu-govorima nego i u centralnoj Americi kod acteckih plemena. I pripadnost toponima Lebedos Lebadeia je neizvesna dok kritski toponim Leben svojim prelazom d/l potseca na istovetnu pojavu u trackim dubletama d/leba. Od narocite je vaznosti u ovom slucaju toponim Desudava u oblasti vardarskih Maida, buduci da pretstavlja najjuzniji primerak te toponomasticke grupe (v. Kretschmer, Einleit. 214) Isto je tako interesantan par Assudava i Assuparis nasuprot prostom imenu Paris i slozenom ilirskom Voltuparis.

Zbog Pelazga vazan je podatak koji nam pruza rimski antikvar Varon: nam lingua prisca et in Graecia Aeolis Boeoti sine afflatu vocant collis t(h)ebas et in Sabinis, quo e Graecia venerunt Pelasgi, etiam nunc ita dicunt, cuius vestigium in agro Sabino via Salaria non longe Re(a)te miliarius clivus cum appellatur t(h)ebae.

Fick (o. c. 78) odbacuje svaku vezu izmedu ove toboz sabinske reci i poznatog bojotskog toponima, koji u svim grckim dijalektima cuva vokalizam e dok se na samom terenu javlja grafija Theiba. Za Ficka je grupa ovih toponima (u Anadolu su tri Tebe) naprosto dogrckog porekla. Zbog trackog prelaza v/b mora se i u ovom slucaju oprezno postupati u pogledu filoloske tradicije i analize, makar da nas Trombetti obiljem svojih veza anadolskih i vanevropskih gotovo sasvim zbunjuje.

Za nas je u ovom slucaju potpuno dovoljno da ukazemo na karakteristicnu podudarnost u ovom detalju trackog i slovenskog recnika, a po svoj prilici i etrurskog. Trombetti (o. c. 229) misljenja je da poznati tehnicki termin tebenna, tebennos, tebennis, koji su nam sacuvali Poluks i Atenaj i koji Bucheler (Rh. Mus. XXXIX, 421) smatra latinskom tudicom u vezi sa toboznjim sabinskim teba »breg«, pripada etrurskom recniku, iako se tome protivi pojava zvucnog labijala. Za njega je svakako bio presudan sufiksalni elemenat -enna, koji je dobro poznat u etrurskom recniku (isp. na pr. levenna). Buduci da on pritom identifikuje etrursko + tegb/wen sa lat. tegmen, koje je koradikalno sa toga, izlazi da se radi u stvari o latinskoj idioglotiji. Iako su grcki leksikografi ovaj termin smatrali specificno rimskim ipak o njemu na Apeninskom Poluostrvu nema ni traga ni glasa. Razume se da se tu moze raditi samo o praznini u nasoj tradiciji. Ali varijante sa m mesto b i sa prostim nazalom mesto geminate tj. temenos, temenis pokazuju u drugom pravcu. Ove varijante su starije od Atenaja jer ih beleze Artemidor i Strabon. Njihove fonetske promene poznate su nam iz trackog. Stoga je mnogo prostije nasuprot Buchelleru i Trombettiu pretpostaviti da su ajgajski Tirseni ovaj tekstilni termin preuzeli od Tracana i preneli ga preko Etruraca na zapad. Za takvu pretpostavku govore slovenske leksicke cinjenice: oderen, odevati se, i litavsko deviu »odeven sam«. Da su klasicnim narodima dolazili i tekstilni termini sa severoistocnog Balkana i to vec u V. v. st. e. dokazuju tudice kanap/bis, kaunax i kimberikos. O ovom poslednjem bice posebno govora. Slucaj sa italskim teb/meno- karakteristican je u prvom redu sto bukvalno odgovara baltsko-slovenskim derivatima sa istovetnim znacenjem. Jasno je da se ovom semantickom nijansom, cija je veza sa teba »breg« prirodno Waldeu morala biti sasvim nerazumljiva, itekako utvrduje iznesena identifikacija dackog i trackog drustveno-ekonomskog termina deva sa istovetnim slovenskim koradikalima.

10. Sapa(i)oi, Imbros, Kimberos, Prosapia, Sebar

Osim vec navedenih imena dogrckog Hermesa, mislim na tirsensko Kadmos i lidij. Adramon, znamo i za trece ime ovog glasnika i tumaca, ili, da se posluzimo savremenim izrazom, ovog veziste, t.j. onog, koji povezuje i posreduje izmedu ljudi i bogova, izmedu ovog i onog sveta, pa razume se i izmedu pojedinih naroda i samih pojedinaca. To je karsko ime koje glasi Imbros, ili, da navedemo odmah i njegove derivate Imbramos i Imbrasos. Kako nas obavestava Herodot, ciji je otac bio karskog porekla, Karci su cinili zajedno sa Misima i Lidijancima kultsku zajednicu u slavu Karskog Zeusa (v. DOTTIN, o. c. 114). Ovo je bozanstvo prema Picardu (o.c. 190, 201) ustvari kritsko-karskog porekla, buduci da kao maitre de la foudre vitla labrisom, pa se stoga docnije i njegova epikleza prevodi sa bipennifer. Ovo balkansko-anadolsko oruzje zvano labrys, koje se javlja kod pesnika Gorskog Vijenca pod uticajem arapsko-islamskog Zulfikara kao dva maca na jednom balcaku, ne mora etimoloski biti povezano sa derivatom Labraundeus. Iz raznih varijanata ove epikleze koje nabraja Kretschmer (Einleit. 303) ne moze se doci do ubedljive veze izmedu osnove labry- i naziva Labraundos, Labraendos. Na prvi pogled jasno je da ova epikleza stoji u vezi sa karskim toponimom Labranda gde se, prema Herodotu (V. 119) nalazi glavno svetiste karskog Zevsa u gaju belokorih platana (platanus Orientalis). Zbog grckog fitonima leuke, kojim se obelezava sasvim srodna vrsta stabala, dozvoljen je zakljucak da je toponim Labraundos u vezi sa lidijsko-frigijanskim toponimom Blau(n)dos ili Blados (kod Hijerokla) koji pokazuie isti gubitak nazala kao i Plutarhova varijanta (Quaest. Gr. 45) ove Zevsove epikleze Labradeus.

Prema tome odvajam ime ovog Zevsa od amblema labrys (a taj je termin po svoj prilici karskog ili lidijanskog porekla) i njegov osnovni elemenat blau(n)dos identifikujem sa dogerm. bhl?ndo i staroind. bradhna- »crvenkast, svetao« (v. Klugeov Recnik12 s. blond). Zevs kao bozanstvo munje i svetlosti ima puno pravo na epiklezu Presvetli (isp. Zeus Agamemnon) buduci da je oblik Labraundeus ocigledno nastao disimilacijom starijeg Lablaundeus. Prefiksalni elemenat la- vec smo konstatovali u slozenicama kao Labyrinthos, latmeneia., Lamakhos, lakatapygon. Iako su Karci po ostrvima Ajgajskog Mora bili podlozni minojskoj talasokratiji, iako karski Zevs stvarno drzi labrys to jos ne mora da znaci da je do svoje epikleze dosao zbog tog oruzja koje, uostalom, nije nikako iskljucivo njegov privilegij. Iako pesnik i pisac aticke Ilijade Karce zove barbarophonoi ipak njihova kultska veza sa Misima i Lidijancima moze u dovoljnoj meri da sluzi kao dokaz za njihovu prvobitnu pripadnost ka grupi indoevropskih Pelasta. Mise sam vec ranije, na osnovu njihova imena pridruzio nekentumskim Indoevropljanima i ovo moje tumacenje je pored ostalih prihvatio i sam Hofmann (v. WALDE-HOFMANNOV Recnik s. fagus). Najzad i ime karskog Hermesa kao da pripada indoevropskom recniku. To je moguce vec stoga sto su i ranije u karskim fragmentima trazeni i nadeni indoevropski relikti.

Kretschmer (Glotta XXXII, 200) dao je u najnovije vreme ovaj hronoloski raspored anadolske imigracije: In der Antike bedeutet sie (die Zerstreuung der Abchasen und Ubychen) den Abschluss der Bevolkerungsumwalzungen, die durch die Invasionen zuerst der Hethiter oder richtiger der Nasier (Nesier) und Luvier, dann der Phryger und Armenier, der Myser, Lyder, Karer (Kavarer), schliesslich der Griechen hervorgerufen wurden. Nachher kamen im Altertum nur noch die Galater und Romer ... Poznato je da ovaj strucnjak na osnovu imena Alaksandus, koje on smatra originalnim grckim, nalazi grcke koloniste u anadolskom primorju vec krajem XIV v. st. e., dok se od ranije stoji na gledistu da su se frigijanska plemena doselila sa centralnog Balkana u zapadni Anadol vec krajem treceg milenija. Iz toga bi izlazilo da su Karci (zenski oblik kod Homera glasi Kaveira od starijeg Kuveria) najkasnije oko 1500 god. bili susedi Misa, Lidijanaca i Frigijanaca. Tako bi njihov Hermes zvani Imbros bio gotovo isto toliko star kao lidij. Adramon i tirsenski Kadmos.

Ali karska talasokratija po antickim tradicijama i racunicama kao da pripada tek VIII v. st. e. (v. DOTTIN, o. c. 241) zapravo od 730 do 670 tj. onoj eposi posle tirsenske kolonizacije Apeninskog Poluostrva, koja je zapocela najkasnije oko 800 god. Ovo znaci da karsko pitanje nije ni istoriski akamoli lingvisticki rascisceno. Kao profesionalni ratnici na glasu lutaju po primorskim oblastima istocnog Sredozemlja i javljaju se ne samo u sluzbi legendarnog Minosa nego i u Misiru pod Psametihom. Zbog svega toga njihov je etno-lingvisticki polozaj jos uvek neodreden, pa prema tome i karske glose kao i njihov onomatoloski materijal moraju biti obelezeni miksoglotijom.

Ono sto se vidi kod epikleze Labraundeus, koja na prvi pogled ima oblik etnikona, moze se ocekivati i kod ostalih karskih glosa, iako Karce kao svoje pretke Herodot dovodi u vezu sa Lelezima, koji su, prema Kretschmeru, pripadnici kavkaskih starinaca buduci da danasnji Laki Treba da budu njihovi potomci (isp. Glotta XXXII, 161). Ali i u tom slucaju ima razloga da u ostacima karskog recnika trazimo tragove nesumnjive kultske i kulturne simbioze sa balkansko-anadolskim Pelastima, buduci da je kavkazolog i fonolog N. Trubeckoj ubedljivo ukazao na leksicke i morfoloske veze izmedu dobro poznatih indoevropskih dijalekata s jedne strane i jos uvek slabo proucenih kavkaskih govora s druge strane.

Primera radi da uzmemo samo dve karske glose kojima znamo znacenje. Mislim na ala »konj« i soua »grob«. Vazan drustveno-politicki termin gela »kralj« mnogo potseca na lidijanski naziv kralja koji glasi katois i na etrurski nomen gentllicium Mecenin Cilnius »atavis oditus regibus«, koji svakako pretpostavlja stariji oblik kel-na »kraljevic«. Karska glosa ala pravi utisak neke radikalne imenice pa se sa te tacke gledista ne moze odvojiti od grc. harma i lat. armentum, kako se ova imenica obicno tretira u etimoloskim prirucnicima. Kod glose soua stvar nije tako prosta jer se moze raditi o iskopanoj jami ili o nasutoj humci. Prva je mogucnost verovatnija i na taj bi nacin ovaj karski kulturno-istoriski termin bio istovetan sa grc. kovos »jama«, kyar »id.« i lat. cauos, cauerna. Ako je u pitanju nadgrobna humka onda se prosto namece identifikacija sa grc. khova »sipanje« i khoma »nadgrobna humka, grob«. Sudeci po Picardovim (o. c. 173) izlaganjima karske su grobnice usecene u stenu pa je stoga verovatnija identifikacija sa kovos i cauos nego sa khoma. Bez obzira za koju se mogucnost odlucimo, a to nije lako jer su i fonetski i morfoloski razlozi podjednako prihvatljivi, u svakoni slucaju dolazimo do istog zakljucka: u karskom recniku ima tragova nekentumskih Pelasta i njihova uticaja, jer se kod ove mogucnosti javlja sibilant kao refleks palatalnog guturala.

Sada mozemo preci na karsko ime dogrckog Hermesa koje glasi Imbros i po kome je prozvano poznato ostrvo u trackom primorju i grad na tom ostrvu. Ostrvo je pripadalo i Tirsenima odnosno Pelastima (Fick, o.c. 121). Kretschmer (Einleit. 358) koji istice karski karakter ovog imena i pritom spominje prosti oblik bez r tj. likijansko ime Imbiaimis, propustio je, ne znam kako, Hesihijevu glosu imbous, odnosno, kako zahteva azbucni red, immous »boves«, koja je oznacena kao lidijanska. Ali zbog kultske zajednice i bliskih odnosa izmedu Karaca i Lidijanaca kao i zbog karskog imena Imbros, Imbramos, Imbrasos, ova se glosa mirne duse moze smatrati i karskom, pogotovo kada se ima na umu vagilni karakter karskih placenika i njihovo specificno naoruzanje. Zbog ove poslednje okolnosti i helenisticku tudicu hyssos, kojom Polibije obelezava pilum romanum, smatraju etimolozi karskom iako njen konsonantizam ukazuje na jonski udeo u koini i na mogucnost vezivanja sa poznatijim nazivom istog tog oruzja enkhos (mozda od starijega suengh-es).

Karsko-lidijansko imbo- moze imati istu onomasiologiju kao i originalno grcko zygones »boes ergatai« i lat. iumentum (od ieug-s-mentom), kako to nemacki strucnjaci kazu govece je okarakterisano kao Jochtier (isp. lat. armentum »govece« i grc. harma od starije zajednicke osnove arp-mn- sacuvane u alojskom arpys »coniugium«; isp. savremeno znacenje naseg izraza veza »amor«). U tom slucaju kao grcki koradikali bez nazalnog infiksa koji uslovljava sonorizaciju labijalnog elementa dolazi u obzir u prvom redu Hesihijeva glosa ipson »desmoterion, vincula«. Ova Hesihijeva glosa pokazuje postojanje sigmatske osnove ipes ili nekog derivata koji je zapravo nomen actionis na -ti ili -tu tj. ipso-pretpostavlja iptio- ili iptvo-. Homersko iptomai »stisnem, pritisnem« ima svoj bezvucni dental od starijeg pj pa je stoga pravilan postupak Boisacqa (Recnik4, 380) koji glosu ipson rastavlja od tradicionalne veze sa lat. vincio, buduci da grcki koradikali ipos »poids qui presse«, ipoun »presser, comprimer«, iposis »pression« ne pokazuju nikakve inicijalske digame.

Ni Chantraine ni Hofmann ne daju za ove reci nikakve etimologije. Boisacq podrzava staru vezu izmedu lat. vix i grc. ipos koju Walde-Hofmann s punim pravom odbija. Sve ovo znaci da grcka leksicka grupa ipos ipson itd. nije dosla do ubedljive etimologije. Nazalni infiks kao u karsko-lidijanskom imbo- nasuprot prostom ipos imamo u isto tako dosada neobjasnjenim Hesihijevim glosama impsas »zeuxas« i Impsios »Zygios«, epitet Posejdona koji upreze ili zapreze kola. Ovaj epitet pretpostavlja nomen actionis impsis (od starijega imp-ti-). Posejdonova epikleza Impsios »Zygios« kao i glosa impsas »zeuxas« dokazuje da je nasa polazna tacka za karsko-lidijanski zoonim imbo- bila sasvim pravilna i da su semanticke paralele kao lakonsko zougoner »boes ergatai« i lat. iumentum bile sasvim umesne u pogledu njihove dokazne moci. Stoga je opravdano da se ovamo zbog svog znacenja pridruzi i tesalska glosa gimbanai »zeugana« (kod Hesihija), iako etimolozi inicijalski gutural u ovoj glosi smatraju obicnom grafijom za digamu. Medutim, to tradicionalno shvatanje obavezno je samo u tom slucaju ako se u samom grckom recniku nalaze koradikalni derivati kod kojih je digama nedvosmisleno utvrdena kao inicijalski fonem. Ali, kako smo gore videli, to nije slucaj ni kod impsas ni kod Impsios pa ni kod ipson »vincula« zbog cega je Boisacq s punim pravom raskinuo tradicionalnu vezu tih reci sa lat. vincio. Ta je veza uostalom bila neodrziva vec i sa tog razloga sto toboznji latinski koradikal ne dokazuje ocekivani bezvucni labiovelarni gutural koji bi nam jedino dao prava da grcku leksicku seriju impsas ipson itd. vezemo sa lat. vincio.

Nastaje nova teskoca zbog tesalske glose gimbanai »zeugana« koja . svojim znacenjem prosto trazi vezu sa navedenom leksickom grupom i sa karsko-lidijanskim imbo- »zygon, iumentum«. Ovo treba narocito istaknuti buduci da se u tesalskom govoru, kako je to epigrafski utvdeno (v. BECHTEL, Griech. Dial. I, 138) inicijalska digama odrzala sve do kraja V v. st. e. Zbog nesumnjive kulturne i jezicke simbioze grckih doseljenika sa zatecenim starincima, medu kojima je sasvim pouzdano bilo i indoevropskih Pelasta (isp. tesalske poluslobodne starince zvane penestai od starijeg pelestai), mora se racunati i sa negrckim odnosno dogrckim poreklom tehnickog termina gimbanai »iuga«, ciji zvucni gutural moze biti i posledica progresivne asimilacije prema iducem zvucnom labijalu. Na tu nas pomisao navodi vulgarno-aticki epigrafski oblik Mekakles mesto normalnog Megakles. Medutim kada se radi o miksoglotskoj fonetici situacija nije ni iz daleka tako pravilna, buduci da se tu javljaju i patoloske promene, neizbezne pri ukrstanju raznih, fonetskih sistema.

Iduci u tom pravcu moramo naci primere nesumnjivo istovetnih reci sa guturalnim inicijalom i bez njega. Tako se odmah namece tesalska glosa kapana »vrsta kola«, koju Atenaj (418 d) citira iz Ksenarha i kod koje vec obazrivi Chantraine uzima u obzir poznatiji termin apene (od starijeg apana) istog znacenja. Dosadasnji pokusaji koji se citaju u etimoloskim prirucnicima i koji polaze od grckih sredstava ne uzimaju u obzir Hesihijeve glose amana i gapos »kola«. Za ovu poslednju se izricno kaze da je tirsenska, iako zvucni gutural ne odgovara etrurskoj fonetici. Da je varijanta amana postala od starijeg abana moglo bi se zakljuciti i po tome sto se u istocno balkanska plemena, koja su hamaxobioi kao i skitska, kod Homera ubrajaju Abioi odnosno Gabioi kako ih zove Ajshil, ako ta imena doista obelezavaju takve nomade. Dovoljno je, medutim, uzeti u obzir tracku promenu b/m, a varijante G/Abioi ostaviti po strani. Sa ovim sto je napred receno sasvim se lepo slaze i objasnjenje leksikografa Poluksa po kome je toboz tesalska kapana ustvari skitska periphragma tj. kos od pletera kojim su presvodena kola istocno-balkanskih nomada (isp. galsko. lat. benna, dogrc. peirins, nem. Wagenkorb i SCHRADER-NEHRING, Reallex, II, 617). U vezi sa apene i kapana pominje se u etimoloskim prirucnicima i oblik lampene »velika, svecana kola«. Rec se javlja kod Sofokla i docnije kod Menandra. Ocigledno se radi o slozenici pomocu dogrckog augmentativskog prefiksa la- o kome je vec ranije bilo govora. Varijanta lapene pored lampene dokazuje da je nazalni infiks u prvom slogu sekundaran i da se radi o anticipaciji nazalnog zavrsetka. Hesihijeva glosa pena »apene« objasnjava u dovoljnoj meri slozenicu lapene ali ne pruza nikakva dokaza da su termini kapana i apene grcke slozenice sa penos, pannus »platno, ponjava«. U najboljem slucaju moglo bi se raditi o koradikalnom derivatu sa lat. qualus qualum (od starijeg quas-lo-) i slov. kos i to pod pretpostavkom da je inicijal bio labiovelarne prirode. Smena sufiksalnih elemenata lo/no- nije nimalo neobicna kako to pokazuje engl. sun i lat. sol. U tom slucaju Hesihijeva glosa pena »hamaxa« morala bi se izvoditi od starijeg quas-na, ali samo pod uslovom da se ne radi o aferezi inicijalskoga a (tj. pena od apene) koja ne bi bila neobicna kod termina stranog porekla.

Medutim i grc. hamaxa »kola sa cetiri tocka« tumace Kretschmer i Meringer, svaki na svoj nacin, kao originalno grcku slozenicu od hama + axon tj. kola sa tockovima koji se krecu zajedno sa osovinama, pricem se pozivaju na rusko odnokolka. Ali na to Schrader-Nehring sasvim razlozno primecuju da takva terminologija prirodno pretpostavlja postojanje kola sa dve osovine. Ovom njihovu protivrazlogu dodajemo jos dva: prvo, hamaxa nije Einachser jer ima dve osovine, a drugo, hamaxa kako Boisacq s pravom istice a designe tout d'abord chassis de l'apene. To ustvari znaci da je hamaxa isto sto i amana, kapana i apene odnosno peirins i benna i postala je sufiksom -ax od tirsenskog g/hapo-, pa je stoga koradikalna sa navedenim varijantama. Takav sufiks nalazimo u fitonimu at/draphaxi/ys odnosno u dolat. atri-p(l)ex. Povrh svega toga treba istaknuti da pronalazak kola tipa dogrckih hamaxa, kako kaze Plinije (n. h. VII, 56, 199), prema antickoj tradiciji pripada frigijanskim Indoevropljanima: vehiculum cum quattuor rotis Phryges. To je za cilj ovih ispitivanja od narocite vaznosti.

Ipak sve to nije dovoljno da objasni odnos izmedu karsko-lidijanskog imbo-, i Hesihijevih glosa impsas »zeuxas«, Impsios »Zygios« s jedne strane i toboz tesalske glose gimbanai »iuga« s druge strane. Neizvesno je naime da li grupa (s)kimbazo i okimbazo »claudico« pripada tesalskom gimbanai iako bi se kod ovog poslednjeg zvucni gutural mogao objasniti progresivnom asimilacijom. Razlika u znacenju ne preporucuje takvu vezu. Stoga je bolje da se drzimo znacenja iugum, iungo i da tesalsko gimbanai u prvom redu vezemo sa Hesihijevim glosama impsas i Impsios i to pod pretpostavkom da se kod tih reci radi o inicijalskom sibilantu: starije simb- dalo je na jednoj strani u psilotskim govorima prosto imb- dok je u gimbanai forsirana aspiracija dala zvucni gutural kao sto to imamo u siptarskim govorima. Ali vec na samom antickom Balkanu imamo potvrda za prelaz s u g na osnovu kojeg imamo ne samo dublete s/z nego i h/g. Tu ne mislim na dublete trackog toponima Salmydessos — Halmydessos na koje je ukazao vec Kretschmer nego na tehnicke termine koji zbog svoje miksoglotske fonetike i jedinstvenog znacenja ocigledno cine jedinstvenu leksicku grupu. Mislim na Hesihijeve glose gabena, gabathon, zabatos, zamation (prema azbucnom redu mesto zalmation) kabatha i dolat. gabata i gavessa »Schale, Schussel, holzernes Gefass«, kako kaze Walde-Hofmann s. v.; sve odreda termini keramicke industrije, kojima se zbog inicijalskog sibilanta i ociglednog korenskog labijala moraju pridruziti dogrcke dublete sipya odnosno ipya. Ova poslednja varijanta potice svakako iz nekog psilotskog dijalekta, pa se odnosi prema sipya kao halmydessos prema Salmydessos.

Ova fonetska paralela nuzna je i stoga sto etimolozi izvor svih ovih, keramickih termina traze bilo na semitskom istoku bilo na keltskom zapadu upustajuci se, razume se, u razne konstrukcije okicene zvezdicama. Vec je ta cinjenica dovoljna da posumnjamo u pravilnost takvih postupaka, pogotovo kada se uzme u obzir da predlozena resenja ne objasnjavaju promene inicijala, ili, bolje receno, hronoloski odnos izmedu sibilantskog inicijala prema guturalnom i prema nulskom inicijalu. Pored tih konsonantskih osobina treba uvaziti i vokalske razlike, mislim na vokalizam prvoga sloga a/i. I jedna i druga teskoca resavaju se najlakse ako pretpostavimo zajednicki arhetip saip- i njegove apofonske varijante sap- i sip-. Baza sap- moze se smatrati rezultatom monoftongizacije karakteristicne za govore indoevropskih Pelasta. Tako imamo kod Aristotela {mir. ausc. 830 a 7) pajonski zoonim monaipos pored poznatijeg oblika monapos, monops odnosno monotos kod Antigona iz Karista (Mir. 57). Jos je poucnija u tom pogledu tracka i makedonska fonetika gde imamo adraia »aithria« prema grc. aither i nulskom itharos. Zbog ove monoftongizacije koja se javlja i kod ilirskih posrednika izmedu grckih i italskih masa, bez ikakvih teskoca mogu se objasniti latinske tudice dtrium i crapula koje su ocigledno postale od grc. aithrion i kraipala. Stoga ponavljamo grc. aither i itharos nasuprot maked. adraia. Ova dva poslednja koradikalna derivata potpuno objasnjavaju varijantu zabatos (od starijeg saipato-) nasuprot sipya odnosno ipya, od kojih imamo i dolat. simpuium i simpulum.

Sve te vokalske i konsonantske promene kao monoftongizacija, sonorizacija i prelaz p/b/m/v mogu se objasniti na osnovu miksoglotske fonetike, uslovljene kulturnom i jezickom simbiozom izmedu doseljenih Grka i zatecenih starinaca indoevropskog porekla. Za takvu patolosku fonetiku govori verovatno i Hesihijeva glosa sebis »pyxis« u kojoj se javlja prelaz a/e. Istu promenu s > g kao u zabatos nasuprot gabata i gabena mozemo konstatovati u varijantama getskog odnosno trackog bozanstva Zamolxis, Gebeleizis i Suelsourdos odnosno Zbelthiourdos. Vec nam Herodot (IV, 94) kaze da je Zamolxis isto bozanstvo kao i Gebeleizis, koji svojim vernim Getima obezbeduje besmrtnost. Stoga nije lako prihvatiti shvatanje engleskih naucnika (The Oxford Classical Dictionary, 964) koji Zamolxisa smatraju bozanstvom smrti. Jos su vazniji za nas oblici sa bezvucnim inicijalskim sibilantom, Salmoxis odnosno Samolxis. Zbog Porfirijeve interpretatio graeca »dora arktou« moramo pretpostaviti dva razna imena koja tesko da imaju makakvu medusobnu vezu. Pored oblika S/Zamolxis moramo racunati i sa slozenicom zalm-olxis, ciji je prvi deo vec identifikovan sa grc. khlaina (od starijeg khlamia), dok je drugi deo -olxis besumnje istovetan sa grc. arktos i lat. ursus, a po svoj prilici i sa imenom Alaksandus Alexandros »Medvedovic«. Ovog trojanskog junaka je prema antickoj tradiciji othranila medvedica. Drugo je ime Samol-xis, u kojem zbog istovetnosti sa Gebeleizis moramo konstatovati tracki prelaz b/m. Prema tome prvi deo kod ovih imena, Samol-xis i Gebel-eizis, izvodimo od starijeg sauol- odnosno sauel- dokumentovano pored ostalog u grckom helios (od starijeg sauelios). Po ovoj nasoj etimoloskoj kombinaciji imamo posla sa bozanstvom sunca, koje je obicno istovremeno i bozanstvo rata buduci da su i stari Indoevropljani isli u ratne pohode i u cetovanja u povoljnije godisnje doba. To se jos sasvim lepo vidi i iz Tukididove monografije o peloponeskom ratu, a jos bolje iz rimskog kulta. Tek tim posrednim putem mogao je Samolxis odnosno Gebeleizis postati i bozanstvo smrti.

Drugi deo slozenice Samol-xis identifikujem sa staroind. ksayati »vlada, drzi« i sa grc. ktaomai, Sasvim je bliska onomasiologija i u slozenici Zbel-thiourdos gde u prvom delu imamo uocljiv apofonski oblik suel-.»sunce« (isp. lat. sol i BENVENISTE, Origines, 11). Drugi deo identifikujem sa baltsko-slov. tvirt/da »cvrst, drzeci«, o kojima govori Trautmann (334). Oblik -thiourdos po svoj prilici postao je od starijeg turdos sa sekundarnom diftongizacijom korenskog vokala posle dentalnog inicijala. Na taj nacin slozena imena Samolxis i Suelsourdos, mogu se i u pogledu drugog dela smatrati sinonimima* dok im je prvi deo potpuno istovetan sem razlike u apofonskoj bazi. Kod slozenog imena bozanstva Gebel-eizis, koje daje svojim vernima besmrtnost, moramo potsetiti na Ajshilove Gabioi i na Homerove Abioi. Ove varijante, naime, jasno pokazuju da je prvobitni inicijal bio bezvucni sibilant, koji se bilo izgubio putem aspiracije bilo odrzao kao zvucni gutural (isp. siptar. gume nasuprot lat. somnus). Ako ne zahtevamo ocuvanje kvantiteta i kod imena, a protiv takvog zahteva govore oblici Samol- i Gebel-sa kratkocama u prvom slogu, onda se i ime istocno-balkanskih G/Abioi moze identifikovati sa prostim imenom sunca koje glasi sau/su-. Neizvesno je, medutim, da li ovamo spadaju i imena trackih plemena Savioi i Sapaioi, ali je prilicno verovatno da ovoj onomatoloskoj grupi pripada ime Bakha, Sabos, i Zeus Sabazios na Kritu i u Frigiji. Oblik Sebadius pored Sabathikos pokazuje u prvom slogu isti vokal kao Gebel-eizis nasuprot Samol-xis. Sufiksalni elemenat -ado, dokumentovan u derivatu Sabadios, iste je prirode kao u trackoj grupi Ismaros, Ismarados.

* Max. Tyr. (VIII, 1): agalma Heliou Paionikon diskos brakhys hyper makrou xylou.

Nesto je teza situacija sa drugim delom slozenice Gebel-eizis. Ali stvar postaje znatno shvatljivija ako pretpostavimo da se i tu radi o nekom kultskom terminu sa znacenjem visokog ranca kao »bog, vladar, itd.«. Stoga se sama sobom namece identifikacija sa tirsenskim aiso-»bog«, koje je ostavilo traga i u grckom recniku. Mislim na kultski termin ais-akos, ciji je sufiksalni elemenat ocigledno trackog porekla (isp. Spart-akos). Taj termin obelezava svetu granu od mirte ili lovora. Drugo je pitanje da li ovoj tirsenskoj grupi, kako to hoce Kretschmer i Hofmann, pripada i pridev hieros (od starijeg isaros) »svet« i tracki hidronim Istros kao i ilirsko iser na skadarskom natpisu cije nam znacenje nije poznato. Ova neizvesnost dolazi odatle sto ne znamo da li je tirsensko aisa- primaran oblik ili mozda ipak sekundaran od starijeg anso-. Za ovu drugu mogucnost govori u prvom redu utvrdeno indo-evropsko poreklo nekih imena etrurskog Olimpa kao Tin Turms itd., zatim rasprostranjen geografski termin Astypalaia (v. FICK, Vorgr. Ortsnamen, 83) kao i karska imena sa elementom -yso »bog«. Ovaj karski termin moze se sa dosta razloga dokuciti iz slozenog imena Mayso- »Mater deorum«, pogotovo kada se ima na umu i varijanta Maesolos (v. KRETSCHMER, Einleit. 327).

Za sve te sekundarne oblike kao aiso-, eso-, i yso- najpravilnije je da se pode od arhetipa anso- koji je utvrden u indoevropskom recniku sa znacenjem »duh umrlog pretka, bozanstvo«. Takvo znacenje indo-evropskog anso- dokumentovano je ne samo u germanskom nego i u slovenskom. A to je od narocite vaznosti za postavljenu temu. U ruskom, naime, imamo denominativski glagol uhatь »mirisati« (isp. ruske dublete duhi »duhovi«, duhi »mirisi« i nase miloduh) koji je svakako rezultat ukrstanja sa duhatь ka'ko je pokazao Pedersen. Za balkanske Gote znamo od Jordanesa da su svoje paganske bogove zvali anses (v. Kluge12 s. Asen gde se kaze da su ovi bili prvobitno Wind- und Seelengottheiten). Stariji oblik sacuvan je u imenu Anshelm. Ali ni Kluge ni njegovi nastavljaci nisu uzeli u obzir da se isti leksemski minimum anso- nalazi ne samo u nemackim slozenicama gonnen, Gunst i starovisnem. abanst, abunst »Ungunst« koji su ocigledno koradikalni sa grckom sigmatskom osnovom ansos sacuvanom u slozenim pridevima apenes i prosenes. Promenu znacenja u grc. prosenes »prijazan« i germanskim slozenicama kao Gunst u dovoljnoj meri objasnjava Vergilijeva (Aen. II, 385) fraza adspirat primo fortuna labori.

Na osnovu germanskih derivata i slozenica kao Gunst, abanst, abunst i kod Klugea rekonstruisanih osnova ansti-, unsti- »spiritus«, »anima« moze se koristiti, kako smo to vec ucinili, sa karskim toponimom soua-n-gela »sepulcrum regium«, isto tako paretimoloska interpretacija slozenog geografskog imena Asty-palaia »deorum mensa« iako akademik Ostir (Arhiv I, 129) drukcije sudi o paretimoloskom materijalu te vrste. U slozenom imenu Asty-palaia imamo u prvom delu ocigledno indoevropski nomen actionis odnosno agentis ans-ti/tu-, koji se potpuno poklapa sa navedenom germanskom osnovom i to ne samo morfoloski nego i semasioloski. Drugi deo tog slozenog imena -pala »mensa«, poreden sa semantickom paralelom discos - Tisch, poklapa se sa leksickom grupom pala i njenim slovenskim clanovima pol polka polica koje obraduje Trautmann (Bsl. W-buch, 204). Tirsensko aiso- (od starijeg anso-) s obzirom na geografsku lingvistiku potseca nas na ajolske pojave kao paisa nasuprot kretskom pansa. Stoga je i sa ovog razloga verovatnija veza sa Jordanesovim anses »bogovi« nego sa staroind. Jajnak »Gottes — verehrung, Opfer« (~ grc. hagios, hagos itd.), iako se inicijalsko j gubi u tirsenskom kao sto to pokazuje etr. unial »iunonius«. Pri ovakvoj etimoloskoj kombinaciji gubimo doduse jedan primer vise za nekentumski karakter doklasicnih Pelasta, ali osobita i potpuna podudarnost izmedu germ. ansti- »duh umrlog pretka kao bozanstvo« i dogrc. asty-mora se smatrati presudnom pa i na osnovu nje dobavljena identifikacija dovoljno ubedljivom. Daleko je manje ubedljiva pripadnost elementa As- u imenima dogrc. bozanstva kao As-doulos za Dionisa (isp. njegovo pajonsko ime Dyalos), As-gelatas za Apolona i As-k(a)lap/bios za Asklepija (isp. kalabotes). Verovatnije je, medutim, da u Dionisovu imenu cije su glavne varijante Dionysos, Dionousos, Deunysos, Dinysos, Dienysos i Zonnysos, elemenat -yso ne smatramo prostim sufiksom nego drugim delom slozenog imena u kome je prvi deo po svoj prilici istovetan sa vec pretresenim tirsenskim tin- odnosno frig. Me-dineus i njihovim apofonskim bazama dei/doi- dokumentovanim u ilir. Dei-patyros i u slov. Daj-bog, Daj-babe (baza doi- odnosno doidio u Dazd-bog). Tako dobiven elemenat -yso (od starijeg anso-) javlja se u karskim koradikalima Ma-yso- »mater deorum« o kojem je bilo govora napred. Promena ans- u ys- potseca na slicne pojave u grckoj fonetici kao yn pored ana i ijary pored hieron i ody = onton. Kako je poznato slican proces pokazuje i slovenska fonetika.

Na kraju treba istaknuti pojavu heteroklizije kod ove vazne leksicke grupe. Dok u slovenskom i u tirsenskom moramo racunati sa vokalskom osnovom anso- dotle u grckim slozenim pridevima prosenes, apenes imamo pouzdano sacuvanu sigmatsku osnovu. U slozenom trackom imenu Gebel-eizis izgleda da imamo posla sa istom osnovom kao u Jordanesovu nazivu paganskih germanskih bogova anses. Ni vokalizam trackog -eizi nije usamljen kako to pokazuju italski koradikali esaristrom »sacrificium« (v. MULIER, Altit. W-buch, 14, koji kao i njegovi prethodnici podvlaci tirsensko poreklo cele grupe), pa stoga nismo primorani da racunamo sa prelazom a/e niti sa uticajem vokalizma prethodnih slogova. Prema tome vokalska osnova aiso- odnosi se prema sigmatskoj kao grc. domos prema despotes (od starijeg dems-) ili kao lat. modos prema derivatu modestos. Imena Gebeleizis i Dionysos slozena su na isti nacin kao slov. Daj-bog i nem. Sonnengott.

Sada imamo tracko ime Gebeleizis zajedno sa dubletama G/Abioi nasuprot Samolxis i Suelsourdos pored ranije pomenutih varijanata keramickog termina z/gabato- nasuprot sipya pored ipya, koje se javljaju kao pozajmice u latinskoj sakralnoj terminologiji (simpuium, sumpuuium). U pogledu nepouzdanog citanja Festova oblika simpulum mesto simpuium: uas paruulum non dissimile cyatho quo uinum in sacrificiis libabatur, unde et mulieres rebus divinis deditae simpulatrices (v. ERNOUT-MEILLET, Recnik3, ]107), moglo bi se reci samo toliko da pretstavlja nomen instrumenti ili deminutivski derivat nekog prostijeg oblika simpo-, ako je uopste obezbedeno postojanje takvog deminutiva. Sekundarni oblik sumpuvium dobio je svoj osnovni vokal prema naglasenom vokalu iduceg sloga, pa je i sa te strane obezbedena egzistencija oblika simpo-, a ne sem-lo- (~ sentina), kako se to i danas cita u etimoloskim prirucnicima. Ova dva primera za inicijalske varijante s/g/zero potpuno su dovoljna da objasne karski zoonim imbo- »zygon« nasuprot tesalskoj tudici gimbanai »iuga«, makar da se i danas karakter karskog idioma sa indoevropskog gledista ocenjuje kao »recht fremdartig» (tako KRAHE, Sprache und Vorzeit, 152).

Taj cudni karakter i jos cudnija mesavina karskih ostataka ili bolje receno svega onoga sto anticki pisci obelezavaju terminom »karski« ne moze nas nikako spreciti da u karskom recniku trazimo i poneki indoevropski ostatak, pogotovo kada Herodot kao karsko dete pouzdano indoevropske Mise i Lidijance smatra najblizim karskim rodacima. Za te indoevropske elemente u karskoj mesavini najpouzdaniji je svedok vec pomenuti toponim Alabanda, koji Stefan Vizantinac s.v. izvodi od nekog antroponima Alabandos »Hipponikos«. Ovaj grcki prevod pokazuje da karski onomastikon sadrzi i dobro poznate slozene indoevropske antroponime kojih tako reci nema kod starih Latina u cije indoevropsko poreklo niko ne sumnja. Mi ne moramo primiti analizu i znacenje koje daje Stefan Vizantinac kao tacno i sasvim pouzdano; ali njegov podatak da karsko banda znaci pobeda ne moze se olako odbaciti.

Stoga i bez obzira da li je prvi deo slozenog imena ala- zbog homofone avarske reci, indoevropskog porekla ili ne, samo bando- moze se sasvim lepo interpretirati kao indoevropski derivat na -to (isp. grc. phortos i lat. porta) od leksemskog minimuma ven- »streben, erstreben« (v. WALDE-POKORNY I, 258), buduci da njegovi indoiranski koradikalni derivati pokazuju upravo isto znacenje kao i karsko bando-. Ti su derivati: staroind. vanati vanoti »wunscht, liebt, erlangt, gewinnt, siegt«, avest. vanaiti vanaoiti »pobeduje« i vantar »pobedilac«, srednjepers. vanitan »pobediti« (cf. engl. win »pobeduje«). Na osnovu ove etimoloske kombinacije moze se reci da se inicijalsko v u karskom ponasa isto onako kao u trackom, gde imamo prelaz v/b. To isto vazi i za prelaz o/a. Ali za razliku od slozenih karskih toponima Souangela i Astypalaia, ciji kraci oblik Pylaia nedvosmisleno kazuje da je pogresna Ostirova analiza A-stypalaia, antroponim Alabandos ne moramo na osnovu analize Stefana Vizantinca smatrati slozenicom nego prostim derivatom pomocu sufiksalnog elementa -nd, koji nije iskljucivo staroanadolski, pa ga prema tome identifikovati sa slov. ornitonimom i antroponimom Labud (od starijeg albanda, v. Trautmannov recnik, 5) koji se zbog apofonskog oblika lebedi mora bezuslovno smatrati indoevropskim (v. ERNOUT-MEILLET, Recnik3 36 koji slovenske oblike smatraju nejasnim).

Ovom tumacenju karskog ili toboz karskog nomen actionis na -to bando- (od starijeg vento ili vonto) moglo bi se prigovoriti da je u karskom sasvim iscezao inicijalski spirant v, kako bi se to moglo zakljuciti iz karskog imena Idyma, ako je ono doista u vezi sa dogrc. ide »suma, japija« (v. HOFMANN, Et. Wb. d. Gr., 122). Ovo stoga sto je oronim Jda, dokumentovan ne samo na Kritu nego i u Frigiji kao i u centralnom Balkanu, pa po svoj prilici i u ilirskom imenu sumskog bozanstva Vidasus (v. MAYER, Glotta XXXI, 238), besumnje imao takav inicijal kako se to vidi iz indoevropskih koradikala sa anofonskim promenama, o kojima govori Trautmann (Recnik, 358) i Walde-Hofmann (I, 359). Od tih koradikala zbog svog znacenja narocito dolaze u obzir keltski i germanski kao irsko fid »Wald, Baum, Holz«, vipr »id.«, a zbog apofonije lit. vieduolis »innen -vertrockneter Baum«. Istu bazu kao u ovom litavskom koradikalu sa sekundarnom monoftongizacijom mozemo konstatovati i u dogrc. oronimu i apelativu Ida (od starijeg veidha). Ali mi nemamo nikakve stvarne podrske da je karsko ime Idyma (isp. frig. Dindyma prema ilir. Dindari) doista u vezi sa ovom leksickom grupom, iako je u njoj utvrdena osnova vidhu- pored vidho-. Pre bi se moglo reci da bi po svom znacenju ovamo mogao spadati vec tretirani termin hyssos »koplje« koje je Bechtel zbog sazvucnog karskog imena Hyssolos, cije nam je znacenje savrseno nepoznato, proglasio karskim, dok smo mi uzeli u obzir kombinaciju sa idioglotskim enkhos (od starijeg suenghes) »koplje«. Zbog utvrdenih apofonskih baza veidh-/vidh- i voidh- (isp. staroind. vedhayati »wird leer«) i zbog utvrdene promene oi/u u dogrckoj fonetici indoevropskih Pelasta (isp. hidronim Loidys, Lydias} a svakako i zbog istovetnog znacenja, aloglotskoj grupi ida pripada i dogrcki termin hyla sa prelazom d/l kao u trackom d/leba i u dogrc. d/laphna »lovor«. Zbog raznih znacenja, narocito u staroind. vedhayati treba porediti baltsko-slov. dirva drvo (~ razdor, prodor; v. TRAUTMANN, Recnik, 56), koje je preko ilirskih Indoevropljana na Apeninskom Poluostrvu ostavilo traga u dolat. silva (od starijeg dirua). Kod ove lat. tudice imamo isti refleks ilirske sonantske likvide kao u (h)irpus (od starijeg ulquos).

Da se vratimo grupi keramickih termina, koja nam je u pogledu inicijalskih varijanata besumnje pouzdanija i dragocenija nego bogovska imena Gebeleizis, Samolxis, Suelsourdos, pa i dublete podunavskih pravednika G/Abioi. U toj grupi pada u oci razlika u radikalnom vokalizmu. Na jednoj je strani zamato-, gabato-, gabena, gavessa a na drugoj sipya pored ipya i svakako pcelarski termin za kosnicu simblos koji se odnosi prema karskom imbo- kao sipya prema ipya ili tracki toponim Salmydessos prema Halmydessos ili sicilski toponim Segesta prema Akesta, Aigesta. Mozda je ipak bolje izdvojiti ove toponime, koji se javljaju po pravilu u vezi sa predlozima ex i eis, pa se stoga mora racunati sa pogresnom podelom na slogove. Vokalizam u sipya, ipya, simblos i imbo-nasuprot zamato-, gambato-, gabena i gavessa moze se objasniti jedino na taj nacin da imamo ovde posla sa indoevropskom apofonijom. Slicne apofonske pojave imamo kako smo videli u grc. aither, (ali maked. adraia sa ociglednom monoftongizacijom) nasuprot grckom derivatu itharos »vedar«. Jos je bolja i pouzdanija paralela sa poznatom leksickom grupom skai-/ski- od koje imamo grc. skia i skene (od starijeg: skana), skaios »senovit« a verovatno i lat. caelum, caesius (v. WALDE-HOFMANN 6.V.).

Prema tome u nasem slucaju leksemski minimum ove doklasicne grupe glasio bi saip-/sip-, a sa nazalnim infiksom simp/b-t; zvucni labijal je ocigledno sekundaran i uslovljen prethodnim nazalom (isp. npr. pateo pando). Srecom od ovog minimuma imamo koradikalne derivate u klasicnim jezicima, pa je na osnovu toga omoguceno proveravanje celokupne serije, aloglotske i idioglotske. Semanticka jezgra tog minimuma mogla bi se zbog lat. koradikala saepe, saepes, saepio odrediti izrazima »stisnuti, obuhvatiti, comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«. Stoga je sasvim opravdano sto smo ovamo pridruzili i Hesihijevu glosu simblos »kos, kosnica«. Ovom dogrckom derivatu pomocu likvide po svoj prilicii odgovara i karsko ime posrednika i veziste Hermesa koje glasi Imbros odnosno Imbramos, Imbrasos. Sve tri ove varijante Hermesova karskog imena zajedno sa karskom glosom imbo- »iumentum« odnose se prema Hesihijevoj glosi simblos kao ipya prema sipya.

Dok je paralela sa sipya - ipya ocigledna i sasvim pouzdana to se ne bi moglo reci za Hesihijevu glosu sempada, koju je izdavac Schmidt korigovao u sempala i tako dosao do uocljive veze sa sambala, sandala (od starijeg sambiala). Boisacqovo ukazivanje na novoiransko santal neprihvatljivo je zbog hronoloske razdaljenosti a Hroznyeva kombinacija {Hist. d. Asie Ant., 196, 211) sa lujsko-hetskim bozanstvom Sandas ne uzima u obzir ajolske varijante sambala koja je navela Schmidta da menja rukopisno sempada. Ovo sempada odnosi se prema embada kao sipya prema ipya, Samo je muka u tome sto svi etimolozi termin embades zbog bliskog embates »obuca, konjanicke cizme, koturne« izvode od idioglotskog glagola embaino, ne uzimajuci pritom u obzir Hesihijeve glose sempada, koja je ocigledno dogrckog porekla. Stoga je bolje ovo pitanje ostaviti otvorenim i zadovoljiti se paralelom sipya — ipya. Slucajevi kao (s)ys, (s)yrikos, (s)yringa i syphar pored yphaiar izgleda da spadaju pre u cisto grcku fonetiku no u miksoglotsku.

Pored Hesihijeve glose sempada, ciji je odnos prema embas i embates nejasan iako je vrlo verovatna paretimoloska adaptacija prema baino, imamo vec pomenuti tracki toponim S/Halmydessos i ime Zevsovih svestenika u Dodoni koje glasi Selloi i docnije Helloi, To znaci da i na zapadnom i na istocnom Balkanu imamo utvrden prelaz s u h, sa kojim svakako ide zajedno i tesalsko gimbanai »iuga« (od starijeg simbanai). Toj se cinjenici ne protivi ni juzno tesalsko ime Ellanes koje strucnjaci s pravom vezu sa dodonskim Selloi (v. moj clanak Hellen—Hellas Zbornik Vizant. Inst. I, 24). I ovaj primer znaci da prelaz s/h nije ogranicen na grcke dijalekte. Chantraine u svom izdanju Baillyeva Recnika s. Selloi identifikuje dodonske Seiloi sa rimskim Salii i grc. hallomai, dodavajuci pritom jedan peut-etre. Tome se protivi homerska tradicija koja zna samo toliko da epirski Selloi ne peru noge i leze na goloj zemlji, a ne kaze da se bave ritualnim igrama kao Marsovi Salii. Vazno je stoga Dielsovo zapazanje da ovaj asketizam u Dodoni savrseno odudara od grckog kulta i religije kojoj je on sasvim stran u homerskoj eposi. Ima, doduse i na rimskoj strani neka ucena tradicija po kojoj Marsovi Salii »skakaci« dolaze iz Arkadije. O tome nas izvestava Festov izvod iz Verija Flaka (438, 27) ovim recima: salios a saliendo et saltando dictos esse quamvis dubitari non debeat, tamen Polemon ait Arcada quendam fuisse, nomine Salium, quem Aeneas a Mantinea in Italiam deduxerit, qui iuvenes Italicos enoplion saltationem docuerit. Uzgred napominjemo da ime Salii i glagol salire ne pokazuju istu bazu kao grc. hallomai, kako to misli Hofmann buduci da lat. a moze biti refleks redukovanog e, koje u grckom reflektuje na isti nacin kao u slovenskom i staroindiskom, dakle sasvim drukcije no u latinskom (isp. pateo, pando nasuprot petannymi, pitnemi).

Sa svih tih razloga ne moze se primiti Chantraineovo tumacenje dubleta Selloi - Helloi, koje kao i samo ime Zevsova svetista u Dodoni, Hella, ne mogu pripadati grckom recniku, pogotovo kada i sam pesnik i pisac Ilijade tog Zevsa, pa prema tome i njegovo svetiste i njegove svestenike zove Pelastikos, ne pelazgikos, kako citamo u vulgati (II. 16, 233). Za ovu lectio difficilior, koju nam daje Homerov sholijast, govori i cinjenica sto u samom Epiru, dakle u toj istoj oblasti, imamo docnije dokumentovan toponim Palaista (kod Cezara B, Civ. 3, 6, 3.) i derivat palestinus (Luc. Phars. 5, 460). Pored toga treba uzeti u obzir i Hesihijevu glosu odnosno tesprotski hidronim Selleeis i njegovo tumacenje da su po tom hidronimu dobili Selloi svoje ime. Sa cisto formalnog gledista verovatnije je, medutim, da je hidronim Selleeis derivat prema imenu Selloi ili, tacnije receno, prema drugom obliku istog imena Selleus od osnove na -eus. I ova osnova dokazuje da su negrcki Pelasti glavno svetiste svoga Zevsa u Dodoni zvali Sella i da je Hesihijev oblik histerogen, ali nikako istovetan sa lakonskim apelativom hella »kathedra«. Derivatska osnova Selleus, najzad, ne moze se smatrati, nasom rekonstrukcijom, jer nju zahteva Hesihijeva glosa Selleia-deo (Archil. fr. 102) sa interpretacijom »Selleos hyios ho maritis, Batousiades to onoma«. Kod ove interpratacije treba ukazati najpre na izraz mantis, sinonim za hypophetes kako su zvani Selloi, zatim na gentilicium Batousiades koji pretpostavlja ime Batontios. Kod tog imena i osnova i sufiksalni elemenat ukazuju na ilirsko poreklo.

Prema tome ime Selloi odnosno Helloi ocigledno je u vezi sa imenom Zevsova svetilista i prorocista u Dodoni koje se zvalo najpre Sella. Imajuci u vidu te lokalne cinjenice ova leksicka serija moze se dovesti u vezu sa gotskim sakralnim terminom saljan »faire accepter, offrir un sacrifice« i staronord. selia »uberliefern, ubertragen, verkaufen« koje Walde-Pokorny (II, 504) smatraju kauzativnim derivatom leksemskog minimuma sel- »nehmen, ergreifen«. Ali ocigledno koradikalno slovensko sulati i posulu »emissus« jasno nas upucuje da se radi o minimumu sel- »movere manum pedemve«. Hofmann s. haireo sudi uglavnom kao i Walde-Pokomy, dok je Chantraine oprezniji kad s. haireo veli ce mot expressif et important n'a pas d'etymologie certaine, pas plus que son aoriste helein. Predlozena semanticka jezgra »movere« zadovoljava glavne varijante »pruziti ruku« i »posegnuti rukom«, a semanticku paralelu daju lat. rego i grc. orego sa vrlo instruktivnim objasnjenjem kod Ernout-Meilleta (Recnik3 1004) kojima treba dodati i semanticku varijantu srp. pruziti »dati, porrigere«. Stoga se bez ustrucavanja kao tudice ovoj grckoj leksickoj grupi mogu pridruziti imena demona koji grabe malu decu Gello/s) »daimon, hen gynaikes ta neogna paidia phasin harpazein (Hes.). Kako se ova dubleta iavlja kod pesnikinje Sapfe, dakle i u ajolskom dijalektu, a znacenje je imena ocigledno u vezi s leksemskim minimumom sel- »movere manum pe-demve, arripere« izlazi da se i ovde radi o istom slucaju kao u tesalskom gimbanai, trackom Gebeleizis i dogrc. gabathon gambrion. Iz toga sledi da i ovde imamo prelaz bezvucnog sibilanta u zvucni gutural a ne samo u spirant kao u Helloi, Hella, Halmydessos.

Kako smo videli ime dodonskih Selloi - Helloi nalazi se i u toboz grckom imenu negrcke Dodone koje glasi ne samo- Hella - nego i Hellopia. To je pokazao vec Fick (Vorgr. Ortsnamen, 156, 159). Isti strucnjak identifikuje ovaj toponim sa dolopskim naseljem Ellopia u Jugozapadnoj Tesaliji. Za takvu identifikaciju daje mu prava sufiksalni elemenat -op, koji je karakteristican za ilirska imena kao Dolopes, Burdopes, Deuriopes, Almopes, Aeropes, Noropes, Dryopes, Meropes. Krahe (Die alten Balkanill. Geogr. Namen, 73) ne prihvata, doduse, bezuslovno Kiepertovo misljenje o ilirskom poreklu formativa -op nego se zadovoljava konstatacijom da takva imena pripadaju centralnoj oblasti starog Balkana. Iz te grupe narocito se istice ime Meropes, kako su se zvali gegeneis na ostrvu Kosu, buduci da je to ime dovedeno u vezu i sa nasim meropsima. Razume se, to je moguce samo pod uslovom da se sasvim zanemari istoriska gramatika. Psiloza u toponimu Ellopia svakako da ide na racun nekog ajolskog lokalnog govora. Ali, sto je za nas predmet mnogo vaznije, varijante Ellopia i Selloi, Helloi, Gellos sasvim se podudaraju s jedne strane sa ilirskim varijantama Autariatai i Saudaatai (v. KRAHE, Die Balkffnill. Geogr\ Namen, 16) i s druge strane sa onomatoloskom grupom Imbros Kimberos pored sebar i sjaber (od starijeg simb(e)ro- v. nize). Od presudne je pak vaznosti cinjenica da je varijanta Saudaratai epigrafski dokumentovana (CIG 2058) u istom prostoru u kojem se pored opsteslov. sib(e)ro- javljaju oblici kimbero- i Kimmerioi. Kiepert {Lehrbuch d. alten Geogr. 348, 5) smatra ove Saudarate, koji pod kraj II v. st. e. traze zastitu u grckoj Olbiji, ostatkom ilirskih Autarijata koje je keltska invazija odbacila prema istoku. Najzad jos jedan starobalkanski i to negrcki primer za prelaz inicijalskog sibilanta u gutural. To je staromaked. glosa zabelezena kod Hesihija gouan »svinja« koja pripada istoj leksickoi grupi kao lat. sus, nem. Sau itd. Mislimo da su svi ovi negrcki primeri dovoljni da ilustruju prelaz inicijalskog s > h/g. O tome se i radi kad je rec o identiflkaciji slov. termina simb(e)ro- sa istocno-balkanskim imenima veziste Hermesa, Imbros, Imbramos, Imbrasos i etmkonima Kimberoi, Kimmerioi.

Semanticka evolucija u terminu simblos kao i u grupi keramickih naziva zamato-, gambatho-, gabena itd., medu kojima treba narocito istaknnti Hesihnev oblik gambrion buduci da pokazuje i nazalni infiks i formativsku likvidu r kao i Hermesovo ime Imbros moze se objasniti time sto je prvobitna keramika bila ustvari pleter ispunjen i izlepljen glinom. Stoga bi se i dolat. simpulum, koje Gaffiot ne smatra pogresnom grafijom, moglo zbog dogrc. simblos smatrati realnim. Takvom resenju naginje i Juret (Dict. Et. 267), iako na svoj osoben nacin. Ova indoevropska leksicka grupa ima svojih clanova i u grckom recniku, koje smo vec ranije pomenuli. Mislimo na ipos, ipsos iptomai kao i na Hesihijeve glose impsas »zeuxas«, Impsios »Zygios« koje su nam narocito vazne zbog karske grupe imbo- Imbros i kod kojih smo bili u neizvesnosti da li imaju inicijalsku digamu. Ali kako smo uzeli u obzir i mogucnost da se radi o inicijalskom sibilantu cija je sudbina u govorima indoevropskih Pelasta nesto drukcija od one u grckoj fonetici, bili smo prinudeni da napravimo poduzu digresiju i da pronademo odgovarajuce slucajeve. To nam je poslo za rukom i sada uzimamo ponovo u pretres te grcke clanove ali na osnovu pomenutog leksemskog minimuma saip-/sip-/simp/b-.

Dok Boisacq (Recnik4 388) povezuje grcku grupu koju cine ipsos »brsljan«, impsas, Impsios, gimbanai »zeugan?« sa lat. vincio i vicia, dotle na str. 1114 kao i Walde-Hofmann (669) odbija Petersonovu kombinaciju za dolat. ibex i uzima u obzir Perssona (Beitr. z. idg. Wortforschung, 1323) koji napusta vezu sa vincio i vicia i predlaze kombinaciju sa got. bi-waibjan »umotati« i waips »venac«, dolazeci tako do leksemskog minimuma veib-/vib-. Poznato je, medutim. kako je to Meillet u nekoliko mahova isticao, da je primarni prosti zvucni labijal u indoevropskom konsonantskom sistemu neobicno retka pojava i uglavnom se svodi na ogranicene onomatopeje. U glosi gimbanai zvucni labijal uslovljen je, po svoj prilici, prethodnim nazalom i stoga irelevantan za rekonstrukciju leksemskog minimuma. Kod ostalih clanova leksicke grupe ipsos, impsas, Impsios nemamo pouzdanih dokaza za inicijalsku digamu, koja ni u tesalskom gimbanai ne mora biti obelezena prostom gamom kako je vec receno.

Fitonim ipsos dokumentovan za aticku koloniju Thurioi u Lukaniji, zbog parasitske prirode same biljke moze se identifikovati sa parasitom ixos »imela« na taj nacin sto se radi o promeni ps > ks kao u dogrc. daxa (od starijeg dapsa) »more« pored zaps. Istu evoluciju grupe ps imamo u lat. ipse - ikse, u keltskom toponimu Uxello-dunum (od starijeg upsello-) i mozda u imenu ostrva Cresa, Krepsa — Kreksa, ukoliko se kod ovog poslednjeg primera ne radi o disimilaciji. Dolat. viscum nasuprot dogrc. ixos pokazuje istu metatezu kao Iskender, jesker, sesker, ili, jos bolje, kao lat. ascia nasuprot grc. axine pored axis, axon, itd. Na taj nacin druga homofona Hesihijeva glosa ipson »vincula« ide zajedno sa glosama impsas, Impsios kao i sa vec pomenutim iptomai »pritiskam«. I njihova zajednicka semanticka jezgra moze da se formulise izrazima ''stisnuti, obuhvatiti''.

Zbog duzine korenskog vokala u ipos i zbog istaknute semanticke jezgre vrlo je verovatna data veza sa lat. saepio, saepe, sciepes, I bez obzira na eventualnu vezu sa grckim koradikalom haimasia, koja se obicno poteze u etimoloskim prirucnicima, ocigledno je da ovoj leksickoj grupi pripadaju dosada neobjasnjene grcke reci aipos »uzvisina«, aipys »strm«, aipeinos »uzvisen«, aipsa, aiphnes »naglo« i aipseros »nagao«. Semanticku evoluciju koja pri nasem izlaganju izgleda malo neobicna, na potpuno ubedljiv nacin ilustruje po znacenju bliska leksicka grupa koju cine grc. pegnimi, pegos »kompaktan, cvrst, silan«, pagos »uzvisina« i lat. pax, pagus, compages kao i njihovi koradikali u ostalim indoevropskim dijalektima. Sigmatsku osnovu ocekivanu zbog Hesihijeve glose ipson »vincula« imamo u normalnom aipos, aipeinos, aipseros, aipsa, aiphnes. Ponovo isticemo da malo neobicne semanticke varijante kod grckih koradikala kao aipos i aipsa objasnjava grcki sinonim pagos »uzvisina«, pegos »cvrst« s jedne strane, i pyka »cvrsto«, pykinos »cvrst, zbijen, valjan« pored ampyx »vinculum, vitta« s druge strane.

Zbog semanticke nijanse u lat. propago, koje je koradikalno sa grc. pagos, lat. pagus i compages, vrlo je verovatno da leksickoj grupi saip. /simb- pripada i lat. prosapia (isp. sinonime proles i progenitura) pa prema tome i slov. termin sembru (od starijeg simbro-) i tracka glosa Zibythides »Tracanke ili pravi, rodeni Tracani«. Ali Hesihijev izdavac Schmidt kod ove glose, koja dolazi posle leme zibynnai stavlja tacku izmedu ziby i -thides, po cemu bi se ocekivalo da pravi oblik glasi zibyrthides. U tom slucaju laik bi pomislio na nem. Geburt, geburtig, ciji prefiksalni elemenat ge-, gi-, ga- potice od starijeg qo- (v. Klugeov Recnik12, 189). Stoga se moramo zadovoljiti prostim zib-yt- i to tim pre sto vec imamo tracka etnika Sapaioi, Savioi, Gabioi, Abioi. Iako im ne znamo pravih znacenja mozemo ih uzeti u obzir u prvom redu zbog tracke monoftongizacije diftonga ai, na osnovu cega dobijamo apofonske baze saip-/sip- koje smo vec napred utvrdili. Drugi razlog za ovu vezu nije nista manji, buduci da se oslanja na Hesihijev atribut gnesios »rodeni, pravi«. Apofonsku bazu sa dugim vokalom koju je uslovio gubitak drugog dela diftonga vec u opsteindoevropskoj eposi imamo u pomenutom lat. terminu prosapia (od starijeg sa(i)po-). Baze sa monoftongizacijom prvobitnog diftonga imamo vec u pretresenim koradikalima zamato- i gabato-, pa su stoga oblici gambato- i gambrion dobili mozda svoje nazalne infikse tek u miksoglotskoj fonetici. To znaci da se ovi oblici ne mogu staviti u isti red sa grc. impsas, Impsios i dogrc. simblos, gimbanai a svakako i slov. sebar (od starijeg simbro-), koji potpuno odgovara karskom imbros i dogrc. kimberos. Smena likvida l/r, kako smo videli ranije, starog je datuma cak i onda kada se javlja kod sufiksalnih elemenata. U pogledu korenskog vokala originalno tracki termin Zibythides odnosi se prema imenima Sapaioi i Savioi kao gabathon i gabena prema sipya.

Sve to treba imati na umu pri tumacenju vaznog, komplikovanog i ocigledno arhaicnog slovenskog drustveno-politickog termina simbro-koji je vec Solmsen, a posle njega Walde i Muller (Altit. Wb., 396), povezao sa italskom onomatoloskom serijom Sabus, Sabini, Samnium, Sabelli i nem. Sippe i staroind. sabha »Versammlung der Dorfgemeinde«. Nazalost iz italskog recnika dolazi u obzir samo ime kotline koju cini reka Anio u oblasti Ekva i koja, se zove Simbruvium (isp. Lanuvium, Vesuvius, Pacuvius). Ime Simbruvium dolazi u obzir u prvom redu stoga sto mu je sa gledista fonetike radikalni elemenat potpuno istovetan sa slov. simbru i karskom Imbros, U pogledu znacenja, medutim, moramo potsetiti na vec pretresane keramicke termine simpuvium i simpulum koje sada na osnovu ove veze ne moramo smatrati pozajmicama od dogrckog.sipya - ipya, kako se to redovno uzima. Poznato je da nazalni infiks cesto dolazi u vezi sa sufiksalnim -ro, pa se prema tome i slov. termin simber i italsko Simbruvium zajedno sa dogrc.simblos »sud, ostava, kos« mogu i sa gledista morfologije smatrati koradikalnim derivatima. U pogledu apofonije za nas leksemski minimum saip-/simp- osim leksicke grupe skana, skaios, skia ubedljivu i interesantnu paralelu pruza leksicka grupa lampros, za koju Hofmann (Et. Wb. d. Gr., 172) s pravom postulira baze la(i)p-, l?ip-, l?p-. Iz ove poslednje baze dokumentovane u grc. lampo itd. jasno se vidi da je gubitak sonantskog elementa, koji je u dugoj bazi ai bio sasvim opravdan prenesen i u redukovanu bazu. To znaci da pored koradikala kao prosapia, prosapies (isp. proles, progenies, progenitura) mozemo racunati i sa bazom samp/b- odnosno sa derivatom sambro-. Ovakav derivat stvarno je dokumentovan u dogrc. keramickom terminu gambrion (od starijeg sambro-} koje belezi Hesihije sa znacenjem tryblion, »zdela, posuda«. Prema tome moze se slobodno tvrditi da italski geografski termin Simbruvium u onomasioloskom pogledu odgovara nasem kazan (u Derdapu) zatim Plitvicama (u Hrvatskoj) kao i geomorfoloskim terminima kotlina i basen (od starijeg baccinum »posuda»).

Time je, mislim, reseno pitanje italskog imena Simbruvium. Ali na Apeninskom Poluostrvu nasa leksicka grupa ima jos jednog svog clana, kako nas obavestava Plutarh u svom Mariju. Liguri, koji su prema starom Katonu ranije bili naseljeni po celoj Italiji zvali su se sami Ambrones. Medutim Fest (15, LINDSAY) kaze sledece pod imenom Ambrones: fuerunt gens quaedam Gallica, qui subita inundatione maris cum amisissent sedes suas, rapinis et praedationibus se suosque alere coeperunt. Eos et Cimbros Teotonosque C. Marius delevit. Ex gu tractum est, ut turpis vitae homines ambrones dicerentur. Razume se ova kombinacija odrziva je samo pod pretpostavkom da je inicijalsko s preslo u h, kako je to doista i slucaj u keltskom. Ali Plutarhov podatak, koji po svoj prilici potice od Posejdonija (v. NORDEN, Alt-Germanien, 202), ne dozvoljava takve pretpostavke. Isto tako ne moze se nista reci o pripadnosti etrurskog nomen gentile Sempronius, koje akademik Ostir uzima u obzir pri tumacenju slov. simbru- »sebar«. Baza sambro-, koja se prema tome moze samo naslucivati za etnikon Ambrones, ima, doduse, svog najblizeg srodnika u grckom deminutivskom hapax eiremenon amnion (od starijeg samb-no). Ova veza nije beznacajna kada se zna da se smenjuju sufiksalni elementi no/ro-. Izlazi da se za nas termin simbro- moraju traziti pouzdaniji srodnici. Prema misljenju Rozwadowskog to su Cimbri koji se redovno javljaju sa Ambronima i Teutonima, a po mome, to bi mogli biti Kimberoi koji se javljaju u atickom recniku sredinom V v. st. e.

Dosadasnju literaturu o nejasnom poreklu i znacenju vaznog drustveno-politickog termina sebar koji se sve do Vuka odrzao u dubrovackom govoru, beleze Jokl i Pisani {Sbornik L. Miletica, 121, 659) {Die Sprache I, 140). I novija tumacenja isto kao i starija mogu se uglavnom podeliti u dve grupe: jedni su tumaci, kao Ljapunov (simbro-), Sobolevskij i Vaillant (sembro- od starijeg koim-ro-) i Petersson (heterokliticna osnova sebh-er, sebh-n-es, sembhno) za idioglotsko poreklo. dok su Ostir (etr. zenpir) i Jokl (germ. semburo-), Rozwadowski (keltsko kimbro- < germ. himbra) i za njim Pisani za aloglotsko poreklo. Razume se da se manje vise kod ovih tumacenja mora pristati na izvesne teskoce akcenatske, fonetske i morfoloske prirode. Verovatno u tome i lezi razlog sto su se strucnjaci odmah u pocetku podelili u dva pomenuta tabora. Dodajemo jos da i Muller (Altit. W-buch, 396) i pored ociglednih fonetskih teskoca zadrzava staru Solmsenovu zapravo Fickovu i Bezzenbergerovu kombinaciju ovog termina sa zamenicom se/so i onomatoloskom serijom Sabus, Sabinus, Sabelli, i da je W. Thomsen (Beroringer 216) slovenske reci pogresno smatrao pozajmicama iz baltskih govora (v. JOKL, o. c. 122), pobijajuci pritom suprotno Brucknerovo glediste. Miklosiceva kombinacija sa finskim izvorom, data uostalom bez ikakve stvarne podrske, danas se vise ne uzima u obzir. Jos u vecoj meri vazi to za Safarikovu kombinaciju sa imenom Sabeiroi ethnos ounikon, protiv koje govori ne samo fonetika, nego i sasvim konkretna i specificna znacenja termina sebar. Jirecek (Arch. sl. Phil. 22, 212) postulira za juznoslovenske i ruske oblike (sjabr, sabr, seber, seber) fonetski arhetip sembiru- odnosno simbiru-, kome slicno Schemannu daje semanticku jezgru »Halftner, Teilhaber, Gesellschafter«. Na to primecuje Jokl da se siptarska pozajmica iz slovenskog sember »Teilhaber am Vieh, Halbspanner, Genosse, Teilnehmer, Kompagnon, Sozius« u svakom pogledu potpuno poklapa sa Jirecekovim shvatanjem.

Slicno Jireceku polazi i akademik Ostir (Etnolog IV, 1930, str. 1-28) od doslov. oblika sembiru kome on vidi poreklo u etr. zenpir »alter« i u vec pomenutoj trackoj glosi (kod Hesihija) Zibyrthides, prema njegovu citanju, buduci da ubacuje r ispred th da bi sacuvao azbucni red. Takva emendacija Hesihijeva teksta data je vec ranije. Ali sa isto toliko opravdanja moze se citati Zibysthides ili Zibytthides sa ekspresivnom geminatom kao u grc. Atthis pored attikos. Bice jos reci o ovom trackom terminu, ali se vec sada moze reci da je najverovatnije citanje Zibysthides, posto i na istocnom Balkanu imamo onomasticke derivate pomocu poznatog sufiksa -st (isp. npr. Ktistai pored Agde/istis i hidronim Dunastis). Uzgred treba napomenuti da je Ostir sasvim ubedljivo odbio glediste madarskih strucnjaka (SZINNYEI, MELICH GOMBOCZ), koji su u rumunskom kolektivu simbra »societas, communio, commercum« nastojali da pronadu posrednika izmedu grc. symbola i slov. oblika (JOKL o. c. 124), buduci da se u rumunskom samo intervokalsko r, a ne i postkonsonantsko menja u r. Sam Ostir polazi od staroevropskog *Dze(n)bir »zadruga«. U pogledu tog toboz prvobitnog znacenja, ali samo toliko, s Ostirom se slazu Vaillant (Slavia, II, 1932, str. 38-40), Ljapunov i Sobolevskij (JOKL, o. c. 659) koji termin sebar smatraju koradikalnim derivatom baltsko-slovenske grupe seima- »familia« (TRAUTMANN, Bsl. Wb. 300) sa tom razlikom sto Vaillant i Sobolevskij polaze od apofonske baze saima (koimo-), a Ljapunov od nulske baze sima-. Medutim sva trojica moraju da pretpostave prelaz grupe mr u mbr tj. sembru moralo je postati od starijih oblika seimra odnosno simra. Da za takvu rekonstrukciju nema upravo nikakvih dokaza priznaje sada i sam Vaillant kada (Gramm. Comp. des lang. slaves, I, 95) kaze sledece: Des groupes *nr, *mr ont du se rencontrer, mais on n'est guere renseigne sur leur traitement en slave, ni en baltique: on attend *ndr de *nr, *mbr de *mr, par relachement d'une articulation renforcee *nnr *mmr, et en effet l'allemand Heinrich »Henri« est v. tch. Jindrich, v. r. Andrihu, le nom du »membre d'une association«, sembru, r. sjaber. doit representer *sem-ru, derive de lit. seima »famille«, slavon semija, r. sem'ja.

Jos rec dve o fonetskoj strani dosadasnjih tumacenja. Sobolevskij, Ostir, Vaillant i Jokl pretpostavljaju dug osnovni slog na osnovu uzlaznog naglaska, pri cemu je svejedno da li je ta duzina prvobitan monoftong ili stariji diftong. Jokl (o. c. 130) se pritom poziva i na ruske oblike (sjaber, sjabr, sjabor, saber, sjaber, sjabru) kao i na nase sebar da bi dokazao steigende (gestossene) Intonation. Ali kako znamo od ranije (VONDRAK, Vgl, Slav. Gramm. 225) u pogledu prvobitnog kvantiteta ruski su oblici prilicno problematican svedok, dok na drugoj strani imamo slucajeve kao pun pored brat nasuprot pilnas i bhratro (isp. i sedra nasuprot Sinter, ali gredelj prema grindila). To znaci da prvobitni uzlazni naglasak u terminu sembru- ne mora pretstavljati duzlnu osnovnog, odnosno, kako Jokl misli, prvog sloga, nego da se moze poci i od sonantskog diftonga simbro-. Na stranu sto je u slovenskom nedokumentovana apofonska baza koim- od koje polaze Vaillant i Sobolevskij. I sam Jokl na kraju krajeva postulira neslovenski kompozit somburo- dok Rozwadowski slicno Ljapunovu racuna sa nulskom bazom kim-ro-, od koje da je postalo germ. himbr- i keltsko-latinsko Cimbri. Prema ovom tumacenju Rozwadowskog. slov. sebar bila bi pozajmica iz germanskog, cije je himbr- koradikalno sa baltsko-slov. seima »porodica«.

Svi ovi navedeni etimoloski pokusaji, stariji i noviji, tumace termin sebar kao clana zadruge ili porodice odnosno kao Sippengenosse. Kako smo vec rekli sa tim se ne slazu Jirecek i Jokl. Narocito je Jokl (str. 121) dovoljno precizno utvrdio osobeno znacenje slovenskog drustveno-ekonomskog termina i to na osnovu siptarske pozajmice sember »Teilhaber, am Vieh, Halbspanner, Genosse, Teilnehmer, Kompagnon«. Jos bolje no u siptarskom sacuvano je prvobitno znacenje u novijem grckom: sympros ho georgos ho ekhon hena monon boun synetairizetai met'allou, hin' apotelese zeugari, zetei sympron. Mnogo su docnija znacenja koja belezi Dimitrakos (Mega lex. ell. s. v.): ho epi symbasei kalliergon allotrion ktema, epimortos kalliergates kollegas; ho epi symbasei diatrephon allotria boskemata.

Na osnovu navedene Jirecekove definicije i znacenja utvrdenih za ovu tudicu slovenskog porekla u grckom i siptarskom, dosao je Jokl na svoju etimolosku kombinaciju prema kojoj slov. sembru- pretpostavlja ne starije sembiru ili simbiru, kako je mislio Jirecek nego semburu od nedokumentovanog kompozita sem-bur. Tako je ta rec morala da postoji i da glasi u gotskom jeziku i njeno pravo znacenje prema Joklovu shvatanju treba da je »halben Ertrag, halben Zins, halbe Abgabe scil. liefernd bzw. empfangend«, »Halbzinsmann, Halbbauer«. Nazalost sa ovakvom interpretacijom ne slazu se ni grcka ni siptarska tudica ni rumunsko simbra ni madarsko cimbora (isp. slovacko ime Cimburek), pa ni ruska znacenja koja Jokl uzima iz Daljeva recnika: »tovarisc, arteljscik, pajscik, soucastnik, odnosum, chozjain, tjagoljnyj, u kogo golos na schodke«. Ne slazu se sa prostog razloga sto se tu ne radi ni o napolicaru ni o polovniku nego o zemljoradniku koji nema sve potrebne orace volove da bi mogao samostalno obradivati svoju a ne tudu zemlju, pa se stoga mora povezati i udruziti sa drugim zemljoradnikom, koji je u pogledu radne stoke isto tako oskudan kao i on sam, da bi mogli obojica zajedno jedan drugom uzorati i obraditi zemlju. Takva institucija zemljoradnika saveznika postoji i danas i Vuk daje za nju nekoliko termina koji su zamenili stariji termin sebar.

Iako se Jokl u nastojanju da obrazlozi svoju nicim dokumentovanu koristrukciju arhetipskog kompozita semi-buro »napolicar« sluzio i izvesnim materijalom iz ekonomske istorije ipak mu se mora prigovoriti da je taj njegov napor bio neosnovan i nekoristan. Njegovo tumacenje tog pretpostavljenog kompozita, koji on interpretira sa nem. Halbbauer i lat. colonus partiarius (v. GAI, Instit., 2, 254; Dig. 19, 2, 25 i GAFFIOT s. v.) pretpostavlja takav drustveno-ekonomski poredak kod slovenskih plemena u doba seobe naroda, kakav je dokumentovan tek docnije, kada je bila zavrsena slovenska diaspora. Za opsteslovensku epohu razlikuje Niederle {Manuel, II, 169) pored aristokratije dvorskog i ratnickog karaktera jos dva drustvena sloja, slobodne seljake i robove. Suprotno tome nasi strucnjaci Ostrogorski, Grafenauer i Perovic (Istorija naroda Jugoslavije I, 70) smatraju da se tek pod kraj VI v. n. e. moze govoriti u punom smislu reci o robovima kao drustvenom sloju, koji je iskljucivo stranog porekla kao rezultat ratnog plena iz vizantiskog Podunavlja. Isti pisci nalaze da su slovenska plemena sve do VII v. n. e zivela uglavnom u rodovskoj zajednici, koja nije znala ni za ekonomsku ni za politicku klasifikaciju nego samo za »rodovsku demokratiju«. To znaci da se tek posle diaspore moze govoriti o Niederleovoj podeli.

Evo sta kazu nasi strucnjaci: »U oba ova sistema zemljoradnje (paljevinski i poljoprivredni) zemljiste je jos uvek kolektivno vlasnistvo citave opstine. Njena prava dolaze do izrazaja narocito u zajednickom iskoriscavanju neobradenog zemljista — pasnjaka i suma — i prilikom sukoba sa susednim opstinama oko pojedinih delova zemljista u kojima opstina kao kolektiv zastupa svoje interese. Posto se i zemljiste koje je trenutno obradeno upotrebljava za njive samo nekoliko godina, a onda se opet za duzi period prikljucuje neobradenom zemljistu, i nad njim se u krajnjoj liniji sacuvalo vrhovno vlasnistvo opstine. Medutim time sto je kolektivno obradivanje i iskoriscavanje zemlje zamenjeno privremenom podelom patrijarhalnim i velikim porodicama na obradivanje i uzivanje, stvorena je osnova za raslojavanje drustva i opadanje rodovskih odnosa.« Bez obzira na vojnu demokratiju ili mozda tacnije receno vojnu aristokratiju, kako misli M. Hauptmann, Joklovo se tumacenje pomocu nekog nedokumentovanog germanskog izvora ne moze primiti sa prostog razloga sto nisu postojali drustveno-ekonomski uslovi za pozajmljivanje termina »napolicar« u vekovima koji su prethodili slovenskoj diaspori. Nase tumacenje pretpostavlja upotrebu oracih volova ali sinonimi suveznik, suznik i spreznik dopustaju daleko stariju pojavu termina sebar, koji je najpre specijalizovan a docnije prosiren na opste znacenje tezak, kako je zabelezio Vuk za Dubrovnik.

U starosrpskoj obradi Blastareve sintagme termin sebr odgovara grckom euteles dok u Dusanovu Zakoniku, prema Novakovicevu tumacenju sebar je svaki onaj clan drustva koji ne pripada privilegovanim klasama crkvenim i feudalnim. Odatle i sinonim seljak i zemljanin. To znaci da vec ovde imamo posla sa razvijenijom semantickom evolucijom, i da su starija odredenija znacenja sacuvana u grc. sympros, sempros i siptarskom sember, odakle je po svoj prilici postao i geografski termin Semberija. U zapadnim krajevima stariji leksikografi beleze znacenja, koja se mnogo ne razlikuju od onog u Dusanovu Zakoniku i Dubrovniku: rusticus, ignobilis, homo impossessionatus. Madarski prevodi Verboczyieva Tripartituma daju izraze paraszt kinek joszaga ninc, joszagtalan birtoktalan, kinek birtoka ninc. Kako se vidi sve znacenja koja odgovaraju srpskoj upotrebi srpskog termina sebar u prvoj polovini XIII veka. Starijem znacenju, utvrdenom u grckim i siptarskim pozajmicama odgovara i starija fonetika, buduci da sacuvani nazalni elemenat dokazuje da je rec iz juznoslovenskih govora presla juznim susedima najdocnije u prvoj polovini X v. Stoga je sasvim prirodno i razumljivo sto je u novoj sredini taj termin sacuvao svoje staro prvobitno znacenje »slobodan zemljoradnik sa nedovoljno teglece stoke, koji se udruzuje i sklapa savez sa drugim zemljoradnikom slicnog stanja«. U mom kraju izmedu gornjeg Vrbasa i Sane postojala je doskora takva institucija i takav se zemljoradnik zove suveznik.

Tu istu rec belezi vec Vuk za Dalmaciju i upucuje na reci sprega, spreznik i suznik (u Hrvatskoj). Pod sprega citamo sledece: das Zusammenspannen, coniunctio boum meorum cum vicini bobus in opem mutuam (cf. sprezanje). U Srbiji ljudi koji nemaju citavog pluga volova, spregnu po dva i po tri a siromasni i po cetiri (jer se obicno ore na 8 ili 6 volova) zajedno pa tako oru i preko citave godine rade kojesta i vuku na volovima. Gdjekoji budu u sprezi po nekoliko godina. Koji spreznik ima vise volova u sprezi onome vise i rade.

Iz ovog Vukova opisa sasvim je lepo uocljiva semanticka jezgra iz koje su se bez narocitih skokova i specificnih uzroka mogla prirodno razviti sva potonja znacenja drustveno-ekonomskog termina sebar, zamenjenog novijim tvorevinama na osnovu iste onomasiologije i to upravo u nasoj jezickoj oblasti, gde su, prema svedocanstvu grcke i siptarske pozajmice sacuvana, najstarija znacenja. Rumunski kolektiv simbra, koji je postao i nomen actionis potvrduje i sa morfoloske strane arhaicnost ovog termina, buduci da je graden pomocu istog kolektivskog sufiksa kao gospoda i bratija, braca (od starijeg bhratria kao i grcko phratria). Ovi semanticki i morfoloski detalji jasno govore protiv Jokla koji je morao sam da konstruise i ad hoc udesi svoj kompozit sem-bur, iako njegovo znacenje »napolicar« u sustini ne odgovara upotrebi slovenskog termina sebar. Ne pomaze Joklu pozivanje na donjonem. kompozit halfwinner »poludobitnik« i svajcarski halbgenossig, sa prostog razloga sto sebar nije napolicar nego suveznik i spreznik. Joklu nije poslo za rukom ni to da u recniku gotskih Germana pronade bar jedan kompozit ciji bi prvi deo odgovarao trazenom semi- »pola«, buduci da citirano starosaks. samquik i starovis. nem. samiquek odgovaraju lat. semi-vivos.

Pozivajuci se na Sahmatova tumaci Jokl ruske dijalekatske oblike sjaber, sjabor, sjaber, kao sekundarne dublete kao sto je to slucaj u dobor, krugol, chraber i veper. Ali oster nasuprot ostru i oselok pored staroslov. osla ocigledno potvrduju ono stanje koje je starije i od opsteruskog i od opsteslovenskog: ovde se radi o morfoloskim dubletama starijeg, doslovenskog datuma jer prema grc. akros i baltsko-slov. asra stoji irsko acher (od starijeg akeros). Iz toga proizlazi da je i slov. termin sembru prema siptarskom sember, Semberija i ruskom sjaber sjaber morao imati dva oblika: jedan obrazovan pomocu sufiksa -ero kao irsko acher a drugi pomocu sufiksa -ro kao grcko akros, Savrseno iste dublete imamo i u baltskom sinonimu za slov. sembru koji glasi bendra nasuprot grc. pentheros: litav. bendras »gemeinschaftlich, gemeinsam, als M. Teil-haber; let. biedrs »Genosse, Gefahrte« koji su u ociglednoj vezi sa staroind. bandhu- »Verbindung, Verwandtschaft, Genossenschaft, Beziehung; Verwandter, Angehoriger« (v. Trautmannov Recnik, 30). Naveli smo sve semanticke nijanse staroind. koradikala bandhu da bismo bolje ilustrovali ne samo semanticku evoluciju termina sebar, nego i ostale promene znacenja u celokupnoj leksickoj grupi saip/simb- »comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«, koja dosada u etimoloskim prirucnicima nije ni uocena u punom opsegu. Nije ni potrebno isticati da su vokalske alternacije sufiksalnog elementa ero/ro, utvrdene nedvosmisleno u slucajevima kao ak(e)ros, bhendh(e)ros i simb(e)ros, svakako uslovljene opste-indoevropskom slobodnom intonacijom.

Tako smo tek sada uspeli, ili bar mislimo da smo uspeli, sa identifikacijom opsteslov. simb(e)ro- sa imenom dogrckog veziste Hermesa Imbros (od starijeg Simbros) i keramickim terminima simblos, (s)ipya, gambrion, lat. simpuvium, Simbruvium itd. o kojima je napred bilo dovoljno reci. Smena likvida r/l, koja je opste-indoevropska, javlja se i u ovom slucaju jer nasuprot dogrc. simblos stoji karsko Imbros i slov. simb(e)ro. Na isti nacin kao sto nasuprot grc. akros stoji irsko acher stoji staroslov. osla »brus« i rusko oselok »id.« pored ostr, ostri prema oster i sebar prema sjaber (isp. Tiberis pored Thybris i hidronim Dubra). Stoga je bespredmetno sto Sahmatov, a sa njim i za njim i Jokl, pomenute ruske dijalekatske varijante tretiraju kao internu stvar ruske dijalektologije, pogotovo kad vec u homerskom grckom imamo pod istovetnim uslovima dublete hieros (od starijeg isaros) pored (h)iros (od starijeg isros).

Ne uzimajuci u obzir baltsko-slovenske varijante u leksickoj grupi korko-, krak, krok, korak, krka, krkaca, moglo bi se reci da je normalna baza pored nulske u kontaktu sa likvidama po svoj prilici uslovljena slobodom pokretnog akcenta, pa je i sa tog gledista bespredmetna Ostirova i Joklova konstrukcija nekog aloglotskog arhetipa sem-/bi/uro, kada raspolazemo ruskim sjaber i sjaber pored naseg sebar, pogotovo kada siptarsko sember zahteva i za juznoslovenske govore normalnu bazu sufiksalnog elementa sa likvidom. Chantraine (Formation, 230) samo spominje jonsko-ajolsku dubletu iros pored hieros odnosno hiaros, kako taj pridev glasi u dorskom i arkadsko-kiparskom dijalektu, ali ne daje nikakva objasnjenja. Slicna je situacija u kontaktu sa likvidom r i kod fitonima skorodon (kod Herodota) i skordon (kod Herodotova savremenika, atickog komediografa Krateta). Nije iskljuceno stoga da je kod dvojake prirode sufiksalnih elemenata sa vokalom i bez vokala izvesnu ulogu igrala i njihova sonantska priroda kao i ritam koji odgovara za anaptiksu odnosno pojavu »nepostojanih vokala« ispred likvida. Drukciji je slucaj sa akcentom ruske tudice osel »magare«, buduci da se tu radi o uticaju idioglotskih zoonima kozilu i orilu (TRAUTMANN, 14).

Ostaje nam jos da u antickim ostacima iz recnika indoevropskih Pelasta pronademo i oblik simberos, na koji imamo prava na osnovu siptarskog sember i ruskih dijalekatskih varijanata sjaber i sjaber koje jasno govore protiv Joklove konstrukcije nekog gotskog sem-bur. Mi smo vec naveli cetiri primera za prelaz inicijalskog sibilanta u gutural. To su, bili gimbanai »iuga«, pored simblos, Gebeleizis »tracki bog sunca« pored Samolxis i Selloi pored Gellos i maked. gouan »suem«. Razume se da u istu kategoriju spadaju i dublete trackog toponima S/Halmydessos. Primeri sa bezvucnim guturalom mesto inicijalskog sibilanta kao da nisu u tolikoj meri ni brojni ni pouzdani kao ovi sa zvucnim guturalom, a nama se, zbog Aristofanovih Kimberoi, radi upravo o takvom primeru, iako je u aloglotskoj fonetici smena zvucnih i bezvucnih konsonanata sasvim obicna.

Ipak evo jednog sasvim pouzdanog primera i to iz aloglotske leksicke grupe o kojoj je vec bilo reci. Mislim na tirsensku glosu sacuvanu kod Hesihija koja glasi gapos »kola« i koja se bez narocitih razloga ne moze odvojiti od toboz tesalskog kapana i dogrc. apene »kola sa pokrovom koji se zove periphragma, illud quo quid circumsepitur«. Stoga nije iskljucena mogucnost da sve tri ove tudice s obzirom na tracku monoftongizaciju treba izvoditi od starijega saip- i smatrati ih koradikalnim sa sipya, simblos, zamathon, gambathon kao i sa lat. prosapia i trackim Ziby(s)thides. U pogledu semanticke evolucije derivata simblos i prosapia dovoljno je potsetiti na galsko-lat. benna »Wagenkorb« i na njegov staroind. koradikal o kome je malocas bilo reci, bandhu- »Verbindung, Verwandtschaft, Genossenschaft«.

Drukcije stoji stvar sa doklasicnom leksickom grupom kaballes caballus cabo i sa etnikonom Kabaleis, koji je dokumentovan ne samo za oblast Majandra nego i za donje Podunavlje, dakle upravo za onu oblast u kojoj se nalaze Homerovi Abioi i Ajshilovi Gabioi. Koliko se vidi iz etimoloskih prirucnika jedini je Chantraine koji kaballes smatra originalno grckim terminom (Baillyev Recnik s. v.) i dovodi ga stoga u vezu sa kataballo dok je Hofmann (Et. Wb. d. Gr. 128) napustio svoj raniji stav i ovu grupu proglasio ilirskom. Zasada moze se samo toliko reci da dosada nije uzeta u obzir grcka slozenica autokabdalos (od starijeg autokabjalos, kao sandala od starijeg sambjala) koja se na osnovu arheoloskih podataka odnosi na komicke figure koje jasu na ljudima, pa se stoga i zovu »pravi konji« (isp. autolykos »pravi vuk« t.j. kradljivac).

Etnikon Kabaleis (Kabelees i Kabalioi) tesko je bez neke odredenije podrske pravilno oceniti. Moze se reci samo toliko da varijanta Kabelees i bez obzira na toponim Kabalis potseca na Hesihijevii glosu kabelos »castratus«, dakle ista paretimoloska kombinacija kao sa imenom anadolskih Kephenes, koje su grcki kolonisti doveli u vezu sa kephen »trut«. Sa svih tih razloga bice bolje da i te homofonije ostavimo po strani i to tim pre sto nisu u neposrednoj vezi sa postavljenim zadatkom. A taj je, odnos Aristofanovih Kimberoi prema slov. simb(e)ru »coniunctus, socius«. Aristofanov (Lysistr. 45, 52) pridev kimberikos (hitoniscos) odnosi se na neku vrstu zenskog odela i pretpostavlja imenicki oblik kimberos ili kimberios slican pridevu kimmerikos od imena Kimmerios. Odatle je razumljiva v.1. kimmerikos kao i okolnost sto Aristofanov sholijast i leksikograf naprosto identifikuju oba ova prideva. Oblik Kimmerioi, pa prema tome i pridev kimmerikos poznat je vec pesniku Odiseje kao i grckim anadolskim kolonijama vec pocetkom VII v. st. e. Anadolski oblici njihova imena glase Gimirri (na vavilonskim spomenicima) i Gomer (u Starom Zavetu). Prema Hroznom (o. c. 197) s njima su vodene borbe oko Karhemisa na gornjem Eufratu vec pod kraj X v. st. e. Ali njihova pojava na istocnom Balkanu znatno je docnija zbog cega nije neumesno pitanje da li se radi o istim etnickim grupama, iako obe dolaze iz severnog pontskog zaleda (v. Quaestio de Neuris Cimmeriisgue, Glas SAN CCVII, 37).

U svakom slucaju treba odgovoriti na pitanje koji je oblik imena verovatniji za istocni Balkan pa prema tome i za Aristofanovu Atinu, koja je vec podrug veka ranije imala neposredne ekonomske veze sa tim delom pontskog primorja. Buduci da je oblik kimberikos ocigledno lectio difficilior nasuprot uobicajenom kimmerikos, jasno je da se moramo odluciti za Aristofanov singularni oblik, koji u oblasti izmedu donjeg Dunava i Dnjepra pretpostavlja etnikon Kimber(i)oi ciji su se nosioci bavili izradom tekstila. Kako je Atina jos pre Aristofana uvozila zito iz te oblasti i kako je u njoj narocito uspevao kannabis »konoplja«, izuzetno vazna biljka za tekstilnu industriju, morali bismo pronaci neke narocite razloge da mozemo odbiti lectio difficilior kimberikos.

Stoga nam ne preostaje nista drugo nego da u toj oblasti poznatoj u arheologiji kao oblast tripoljske civilizacije, cije nosioce istoricar i arheolog M. Rostovcev smatra pretcima slovenskih plemena, pored Herodotovih Neuroi ili, tacnije receno, Nauroi, kako to zahtevaju slovenski oblici Nurska zemlja, i hidronim Nurec, trazimo naselja Aristofanovih Kimbera. Vezu izmedu grckih kolonista i trgovaca sa tim proto-slovenskim starincima u prostoru izmedu istocnih Karpata i Dnjepra mogli su pored skitskih i getskih plemena da uspostave i odrzavaju tracki posrednici. Kako smo videli, upravo u govorima tih trackih posrednika ima primera za prelaz inicijalskog sibilanta u aspirant ili gutural. Odatle i nas zakljucak da Aristofanov prisvojni pridev kimberikos ukazuje na trackog posrednika koji je originalno slovenski oblik simbero- preneo grckim dosljacima u svojoj redakciji kao kimbero-. Ovo resenje namece nam se i stoga sto je iskljucena i svaka pomisao na tako ranu pojavu germanskih Kimbra ili Himbra iako se oni vec odavna dovode u vezu sa imenom Kimmerioi na dalekom i maglovitom severu. To je na pr. ucinio vec poslednji stoicki enciklopedista Posejdonije a posle njega i drugi (v. DOTTIN, o. c. 171).

U vezi sa ovim resenjem idioglotskog slov. termina simb(e)ro sa kojim smo pored Aristofanovog prideva kimberikos identifikovali i karsko-tracka imena Imbros, Imbrasos, Imbramos specificna za bozanskog glasnika i »vezistu« Hermesa., postavlja se pitanje hronologije prelaza s u h odnosno k/g. Ta se hronologija ne moze preciznije odrediti nego samo relativno: oblici sa s su svakako stariji kako se to vidi iz Herodotova toponima Salmydessos nasuprot Plinijevu Halmydessos. Ova neizvesnost dolazi po svoj prilici odatle sto ta osobina tracke fonetike nije obuhvatila istovremeno sve dijalekte i lokalne govore. Ali siptarsko gume (od starijeg sup-no) kao i onomatoloska grupa S/Helloi, Gellos nesumnjivo pokazuju da se taj proces sirio prema centralnom Balkanu zapadno od toponima S/Halmidessos. Ajshilova dubleta Gabioi nasuprot homerskoj Abioi (baza saip-) pored hronoloski neodredene glose Ziby(s)thides (isp. lat. koradikal prosapia) svedoce o vremenskoj i geografskoj neujednacenosti tog procesa. Sa tim stanjem se slaze i psiloza u Hermesovu imenu Imbros i u karskoj glosi imbo- »iumentum«. Ova psiloza, svojstvena uostalom jonskim i ajolskim govorima, isto kao i Aristofanov pridev kimberikos, koji neki izdavaci bez potrebe prepravljaju u kimmerikos, govore u prilog starije hronologije.

Na isti zakljucak nas upucuje i Hesihijeva glosa Kimmeris thea »mater deorum«, cija geminata mm pokazuje rezultat asimilacije starije grupe mb. Ime tog frigijanskog bozanstva navodi na pomisao da je osnova simb(e)ro- »coniunctus, socius« postojala vec u balkanskoj postojbini anadolskih Friga. To bi znacilo da slov. drustveni termin simb(e)ro- ima semanticki blize leksicke srodnike ne samo u trackoj glosi Ziby(s)thides i u lat. prosapia., nego i u drugim indoevropskim dijalektima.

Pri ovom tumacenju mora se uzeti u obzir eventualni prigovor koji bi se odnosio na tako ranu pojavu slovenskih elemenata u klasicnom recniku. Mi smo vec ranije konstatovali da se ime Kardianoi i bez obzira na bezvucni inicijal od slova do slova potpuno slaze sa slovenskim terminom gradani. Ali upravo kod Aristofana pored termina kimberikos, za zenski tekstil imamo i termin kaunakes »krzno«, koji ne samo Niederle (Manuel II, 240) nego i Hofmann (Et. Wb. d. Gr. s. v.) dovode u vezu sa slov. kuna odnosno baltsko-slov. kauna. Trautmann (str. 122) ne upusta se, doduse, u preistoriju ovog baltsko-slovenskog termina, ali (na str. 356) kao da precutno odbija Niederleovo shvatanje, preuzeto doduse od ranijih strucnjaka, da su i Plinijev zoonim viverra »veverica« doneli rimski trgovci od slovenskih plemena, kao sto su to mnogo ranije ucinili grcki trgovci sa zoonimom kauna odakle i Aristofanovo kaunakes. Schrader-Nehring {Reallex. II, 157) vise naginju novijem shvatanju da je Aristofanov kaunakes dosao preko Anadola iz Irana, gde, uostalom. ta rec nije dokumentovana.

Ali ako termin kaunakes nije dokumentovan u Iranu, kako bismo to zeleli na osnovu anticke tradicije i modernih shvatanja u tome pogledu dokumentovan je u Mesopotamiji, buduci da u asirskom imamo tudicu gunakku »ein Kleidungstuck«. U tome asirskom obliku ogleda se sasvim lepo morfoloska adaptacija prema pilaqqu i akad. kunukku (odatle slov. knjiga, HROZNY, o. c. 144). Medutim su arheolozi i etnolozi kao A. Schmidt i drugi (isp. KAZAROW, Beitrage z. Kulturgesch. d. Traker, 6) davno zapazili uocljive veze u pogledu materijalne kulture izmedu karpatsko-podunavske oblasti i Zakavkazja, gde je lingvista J. Schmidt, zbog osobenog sistema brojeva, trazio najstariju indoevropsku postojbinu. Kao posrednici u prenosenju materijalne kulture dolaze u obzir u ovom slucaju ponajpre tracka plemena kao i njihovi anadolski srodnici Frigijanci i pretci danasnjih Jermena. Vec smo ranije videli veze Zakavkazja sa pontsko-karpatskim prostorom kada je bilo govora o mitanskom talami, etr. Turms, lid. Adramo- i slov. tulmacu (od starijeg tlmaqio, isp. kovac, sokac itd.). Hemiska analiza mesopotamskih primeraka cilibara nedvosmisleno je pokazala da se radi o baltickom cilibaru. To znaci da je trgovina cilibarom izmedu pontskih zemalja isla preko Dnjepra i tripoljske oblasti prema severo-zapadu.

Odatle i pojava podunavsko-karpatskog krzna kaunaka u asirskom prostoru. Sa tim se sasvim dobro slaze i histerogena pojava ocigledno srodnog termina za krzneno odelo u vulgarnolat. gunna, kojem Walde-Hofmann (s. v.) suprotno Pokorny-u traze poreklo u »einer Nachbarsprache der Appenninen- oder Balkanhalbinsel«, dakle u istoj oblasti u kojoj otprilike trazimo i poreklo Aristofanova kaunakes. Kraci oblik gunna sa ekspresivnom nazalnom geminatom i sa monoftongizacijom osnovnog diftonga, zabelezen u schol. Verg. Georg. 3, 383 (v. GAFFIOT, Dict. ill. Lat. Franc.) odnosi se prema Aristofanovu kaunakes kao tracko mandakes »desmos khortou« (v. KRETSCHMER, Einleit. 236) prema anglosaks. mand »snop«, ili kao baltsko-slov. kauna prema kaunaka. Izlazi da je Aristofan dobio i ovaj kulturni termin preko onog istog posrednika preko kojeg je dosao i termin kimberikos. To su tracka plemena izmedu Ponta i istocnih Karpata preko kojih su slovenska naselja u oblasti Tripolja jedino i mogla da saobracaju sa grckim trgovcima i kulturnijim balkansko-anadolskim jugoistokom. Dodajemo da monoftongizacija u histerogenom obliku gunna isto tako govori za trackog posrednika na sto nas upucuje leksicka grupa baukos, Bakkhos, Bykkhos (v. Aristotelove dve vrste tragedije, Glas SAN CCI, 75). Kolebanja u inicijalu (gaunaka) navode Schrader-Nehringa (Reallex. II, 157) na pomisao da je rec mozda »mediteranskog« porekla. Ali ta kolebanja u pogledu artikulacije, ili, kako bi drugi kazali, taj mediteranski i paleoevropski Stufenwechsel tesko da mogu sluziti kao pouzdana diskriminanta, buduci da je smena zvucnih i bezvucnih konsonanata sasvim obicna, da ne kazemo normalna pojava u miksoglotskoj fonetici.

U Glasu SAN (CCVII, 55) pomenuo sam Wiedemannovu (Bezz. Beitrage 27, 213) kombinaciju u pogledu dogrckog sitos sa staroslov. zito, za koju bi govorilo i tracko ime Ziton »qui et vitalis«, a jos daleko vise Herodotovo obavestenje da se u oblasti tripoljske civilizacije proizvodi zito za izvoz na jug. Dogrc. sitos sita bice stoga pre slovenskog no trackog porekla buduci da u trackom ta ista osnova nema trazenog sekundarnog znacenja no samo prvobitno Ziton »vitalis«. Najzad treba pomenuti i Hesihijevu glosu senike u kojoj su strucnjaci vec davno otkrili slov. termin sani, sanke. O svim tim grcko-slovenskim vezama potrebno je posebno raspravljati. Zasada se moze reci samo toliko da su slovenska plemena mogla stanovati i na liniji bukve (Kalinjin-grad - Odesa) i da su njihove veze sa indoevr. Pelastima bile u svakom slucaju vise posredne nego neposredne.

Glavni prigovor koji se moze uciniti nasem idioglotskom tumacenju drustvenog termina sebar sjaber (od starijeg simb(e)ro-) iako smo nasli odgovarajuce anticke oblike Imbros (od starijeg Simbros) »vezista Hermes« i Kimberos (trackim posredstvom od simberos), bio bi sledeci: odakle taj termin u slovenskom jeziku bez ijednog jedinog idioglotskog koradikala koji bi bar donekle dokazivao slovenske tragove leksicke grupe saip/sip/simb- »comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«. Ovaj se prigovor mora uciniti iako smo van slovenskog nasli koradikalne derivate sa slicnom semantickom funkcijom. Mislim na lat. prosapia »proles, progenies« i na tracko-grcki derivat Ziby(s)thides. Prvi od ovih koradikalnih derivata dokazuje postojanje baze sa duzinom prvog dela diftonga, posle kojeg je morao isceznuti drugi deo, a drugi derivat pokazuje bazu sa duzinom drugog dela diftonga sip- odnosno sib-, pri cemu je zvucnost labijala, ako je genuina, uslovljena nazalnim infiksom korenske varijante simb-.

Ipak je potrebno reci da takva smena zvucnog i bezvucnog labijala na kraju leksemskog minimuma kao sto je to ovde slucaj i ne mora uvek biti uslovljena nazalnim infiksom, niti moramo za zvucnost ciniti odgovornim grckog posrednika. Nase dublete liupina (od starijeg leupeina) i lubina (od starijeg loubheina) jasno pokazuju da su takve promene artikulacije prilicno obicna stvar. Stoga se tracki koradikal Ziby(s)thides »pravi Tracani ili Tracanke kao clanovi etnicke zajednice« moze zajedno sa lat. koradikalom prosapia bez ikakvih fonetskih teskoca svrstati u leksicku grupu saip-/simb- kojoj pripada i nas termin sebar. Jedino smo duzni da i van ovog etimoloskog pokusaja dokazemo postojanje te leksicke grupe u slovenskom. Srecom od iste vokalske baze, od koje potice lat. koradikal prosapia imamo somatoloski termin sapi »clunes equi«, koji Bruckner tek onako od oka dovodi u vezu sa vec tretiranom onomatopejom sopiti itd. Somatoloski sinonim stegno ubedljivo nam otkriva onomasioloski momenat koji se jos lepse ogleda u nem. grupi Hanke, Schenkel, schinken, schunken, Isto vazi i za sinonim kuk kukovi i kompozit kukotres, kod kojeg kaze Vuk: Osteti mu suru bedeviju / od kraj repa do vrh kukotresa / da ne valja sedlu ni samaru. U pogledu broja sa terminom sapi slazu se ne samo sinonimi bedra, kukovi, nego i drugi nazivi za pojedine delove tela kao stegna, butine, slabine, desni, leda, gde kolektiv treba da oznaci masovnost tog dela tela. Upravo ta masovnost karakteristicna je za sapi kao i za lat. clunes gde se radi o zbijenoj kompaktnoj masi. Ovaj idioglotski koradikal jasno svedoci da je leksemski minimum saip-/simb- sacuvao i u slovenskom svoje primarno konkretno znacenje »comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«. Odatle s jedne strane semanticka varijanta pressus za sapi a s druge strane coniunctus za sebra.