СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

 

 

Milan Budimir
PELASTO-SLAVICA
/delovi/

 

 

| Uvod | 1. Tin(ia) din. | 5. Gortyn Cortona grad |
| 10. Sapa(i)oi, Imbros, Kimberos, prosapia, sebar |

 

 

 

Uvod


Naslov ove rasprave mora da se posebno pravda iako je ovde rec samo o lingvistickim vezama. Za Slovene se zna prilicno pouzdano da pripadaju indoevropskoj jezicnoj zajednici. Ali za Tirseno-Pelazge odnosno etrurski jezik postoje zasada samo izvesni znaci, leksicki i morfoloski, koji taj, jos uvek slabo poznati idiom dovode u neodredenu vezu sa pomenutom zajednicom. Razume se da postoje i drukcije hipoteze o lingvistickom polozaju starih Etruraca. Prema tome i geografska strana etrursko-indoevropskih veza mora se uzeti strogo u obzir. I u tom pogledu iznesene su razne kombinacije. Najstarija je Herodotova o zapadno-anadolskom poreklu Tirsena odnosno Etruraca. Za tu Herodotovu tezu ne zna istoricar Ksanto a protiv nje je istoricar, gramaticar i retoricar Dionisije.

Druga je hipoteza B. Niehbura po kojoj su Etrurci kao severni susedi alpsko-podunavskih Reta dosli u Italiju iz gornjeg Podunavlja. Tu Niehburovu tezu sa novijom adaptacijom podrzava na pr. P. Kretschmer, koji danasnju Cesku i Moravsku smatra doitalskom postojbinom Etruraca, Reta, Pelazga i Tirsena. Sva cetiri ova imena treba da, prema Kretschmeru obelezavaju jednu jedinu, lingvisticki manje vise homogenu grupu govora i plemena koja su tamo negde u drugoj polovini treceg milenija krenula na jug i jugoistok, pa preko Balkana u Anadol, dok su njihovi saplemenici. Reti, okrenuli jadranskim putem (Raitinon u Dalmaciji, v. Glotta XXXII, 190).

Prema ovoj istoj hipotezi, zapoceo je, pocetkom drugog milenija, u istom pravcu slican pokret indoevropskih plemena koja da su bila naseljena zapadno od ovih »Pelazga«, dakle u danasnjoj centralnoj Nemackoj, i koja su lingvisticki bila u lateralnom srodstvu sa tom grupom, buduci da su obe grupe pripadale jednoj ranijoj lingvistickoj zajednici, koju Kretschmer zove protoindoevropskom. Ta starija zajednica treba da je postojala u tom prostoru tokom neolitskog perioda, sa tom razlikom, sto se retsko-tirenska grupa kao nosilac »trakaste keramike« (Bandkeramiker) nalazila u polozaju kulturnog posrednika izmedu srednje-evropskih Indoevropljana i anadolsko-mediteranskih neindoevropskih kultura.

Po trecoj hipotezi, ciji je autor vatikanski etruskolog B. Nogara (Gli Etruschi e la loro civilta, 1934), Etrurci su se doselili iz oblasti izmedu istocnih Karpata i Ponta, te su i u tom polozaju mogli vrsiti posrednicku ulogu izmedu kulturnijeg Anadola i Sredozemlja s jedne strane i kulturno zaostale srednje i severne Evrope s druge strane. Za ovu Nogarinu hipotezu govorila bi i anticka tradicija, zabelezena kod Theopompa, po kojoj su iz iste oblasti prodirala kimeriska plemena ne samo u Anadol vec u IX. v. st. e., nego i na samo Apeninsko poluostrvo. To bi znacilo da su apeninski Tirseni dosli iz oblasti tripoljske kulture, u koju ne samo jafetitolog N. J. Marr nego i istoricar M. Rostovcev smestaju najstarija sedista slovenskih plemena.

Ipak vecina strucnjaka, lingvista, istoricara i arheologa vracaju se danas, iako s raznim modifikacijama starom Herodotu: Etrurci dolaze u zapadni mediteran iz Anadola. Dok je W. Brandenstein za istocni Anadol t.j. blize Mesopotamiji i staroturskim plemenima, dotle su ostali za zapadni Anadol i Misiju, kao sto je bio i sam otac istorije.

Sve tri ove hipoteze o starijoj postojbini Etruraca odnosno Tirsena mnogo nas potsecaju na novije kombinacije o indoevropskoj »prapostojbini«. U tom pogledu su jedni, kao H. Hirt, P. Kretschmer i Fr. Specht (Der Ursprung d. idg. Deklination) za Germaniju bilo severnu bilo srednju, drugi su, kao O. Schrader za danasnju Ukrajinu, a treci, kao J. Schmidt i N. J. Marr za Zakavkazje, dakle istocni Anadol. Svi oni, razume se, imaju svoje posebne razloge, koji uvek nisu u sasvim jasnoj vezi sa naukom (ovo se mora narocito reci za Kretschmera i Spechta). Ovaj poslednji, u pomenutom delu, vidi svoje Indoevropljane u siroj oblasti danasnje Luzice vec od paleolitskih vremena. Nisu mi shvatljivi razlozi za ovu i ovakvu hronologiju.

U svakom slucaju imamo dovoljno razloga da u ovom radu govorimo o Etrurcima, Tirsenima, Pelazgima, Ilirima, Tracanima, Anadolcima i Mediterancima posto anticku kulturu ne mozemo smatrati iskljucivim proizvodom i posedom klasicnih naroda, Grka i Rimljana, pogotovo kad znamo da su ahajski i italski Indoevropljani pri svom naseljavanju mediteranskih obala zatekli starija naselja sa visom kulturom no sto je bila njihova.

Ima, medutim, jedan krupni prigovor koji bi se mogao uciniti nasem naslovu. To je pozna pojava Slovena u sirokoj oblasti mediteranske civilizacije. Tako na pr. A. Vaillant (Grammaire comparee del langues slaves, I, 5) misli da je baltsko-slovenska jezicka zajednica prestala da postoji tek u prvim vekovima hriscanske ere. To bi znacilo da sa Slovenima, kao posebnom etnolingvistickom individualnoscu, ne mozemo racunati pre pocetka seobe naroda. Kako s druge strane pouzdano znamo da je vec Sula uglavnom likvidirao Etrurce tako da su pod kraj stare ere samo rimski filolozi znali ponesto etrurski, nezgodno bi bilo i pomisljati na neke etrursko-slovenske lingvisticke veze, buduci da je Etruraca (Pelazga, Pelasta) nestalo pre pojave Slovena, Ipak cemo pokusati da na nekoliko leksickih primera ukazemo na mogucnost takvih veza i da tako opravdamo postavljenu temu.

Zna se da su stari Etrurci bili ne samo opasni gusari, od kojih je strepio zapadni Mediteran, nego i vesti trgovci koji su dolazili sve do Baltika. Vec su tada mogli da dodu u vezu sa protoslovenskim plemenima, ako prihvalimo tezu o baltsko-slovenskoj zajednici, koju uporno brani Vaillant, drzeci se pritom, isto kao i R. Trautmann pre njega, u prvom redu leksickog materijala. Ali i bez obzira na taj materijal, ciji su detalji katkada izuzetno interesantni, vrlo je verovatno da su etrurski trgovci pored ostale robe u balticka naselja donosili i prodavali majmune. To je moralo biti svakako pre nase ere, pa cak mozda i pre baltsko-slovenske jezicke zajednice ako je takva uopste i postojala. Geograf Strabon (XIII, IV, 6) koji svoje kulturnoistoriske podatke uzima vecinom od stoickoa; enciklopediste Poseidonija iz poslednjeg veka st. e., kaze da se majmun etrurski zove arimos. Ovo ime sacuvano je i danas na Baltiku u obliku erms (v. SCHRADER NEHRING, Reallexikon I, 17). Pritom se mora konstatovati cudna pojava, da ni keltska ni germanska plemena, sa kojima su etrurski trgovci mnogo cesce i intenzivnije saobracali nego sa baltickim sa prostog razloga sto je geografska razdaljenost bila znatno manja, ne znaju za etrurski naziv tog trgovackog artikla. Nije nikakvo cudo, stoga, sto ni slovenska plemena u tom detalju ne ucestvuju sa baltickim susedima, ali je doista veliko cudo sto upravo u tom detalju i keltski i germanski dijalekti idu zajedno sa slovenskim od kojih im je dosla tudica ap/bana »opica« (v. Klugeov Recnik12 s. Affe). Ovo bi se cudo moglo objasniti poznatom cinjenicom da su u balticko primorje dolazili ne samo etrurski nego i anadolski trgovci koji su se sluzili dunavskim i dnjeparskim putem.

Keltsko-germansko ap/bana, koje rekonstruise Schrader pokazuje isti radikalni elemenat kao i starorusko opica. Stoga se zbog onomasioloske paralele u grc. kallias moze pomisljati na idioglotsko a ne na mediteransko poreklo, i na pripadnost leksickoj grupi antus »zgodan«. Tome se ne bi protivila ni Ostirova kombinacija sa dogrckim pithex, pithekos, pithon, koje tesko da ima veze sa lat. foedus i slov. besu (v. Juznoslov. Filolog VI, 166). Lat. aptus ima svoj pouzdani koradikalni kompozit u nasem prionuti (od starijeg op-no).

 

1. Tin (ia) Din.

Realnost etrursko-slovenskih lingvistickih veza mogu u prvom redu potvrditi nomina sacra, ali samo u slucaju da se radi o uocljivim identifikacijama. Stoga se sa dovoljno razloga moze prihvatiti Kretschmerova identifikacija etrurskog Jupitra Tin(ia) (Glotta XIV, 308) sa opsteslov. din- »dan«, iako ovaj derivat odudara od poznate leksicke grupe dieus pater, s kojom je, po opstem priznanju, koradikalan kao i lat. dies i ilirsko Deipatyros. Poznato je da su gotsko atta i slov. oticu potisnula opsteindoevropsko pater. A. Meillet misli da je tome razlog poodmakla civilizacija, dok Hirt zastupa sasvim suprotno glediste da su slovenski Indoevropljani sacuvali najvise arhaizama. Cinjenica sto su sacuvali termin mater kao i neki drugi matrilinearni relikti ukazuju na drugaciju mogucnost tumacenja. Zbog grckih koradikala Dois i Domater dozvoljena je i fonetski potpuno opravdana pripadnost imena Da(j)bog i Dajbahe (singular!) leksickoj grupi dies Tin Iuppiter i t.d.

Normalnu bazu samog leksickog mininiuma dei- bez ikakva formativa nalazimo u ilirskom slozenom imenu Dei-patyros, koje Hesihije smatra svojstvenim epirotskim Stimfajcima, Po nacinu obrazovanja moze se kao najblizi srodnik smatrati latinski naziv Diespiter, koji je ustvari samo dubleta za daleko poznatije Iuppiter. Ako ilirskom Dei-patyros (v. KRAHE, Die Sprache I, 38) treba, kako neki misle, pridruziti i toponim Dodona, od kojeg je sacuvana i dubleta Dodo, onda bismo i u ilirskom imali istu dugu bazu kao u slovenskom Dajbog Dajbabe. U tom bi slucaju oblik Dodo pored vec pomenutog Dois i Domater potvrdivao polovnu ili nepotpunu reduplikaciju leksickog minimuma dei-, koja je vec konstatovana u staroind. dideti »blista«. Na taj bi nacin otpale zamerke koje cini H. Herwerden u svom Recniku s. Domatros u pogledu Bechtelova Dois i veze sa Dodona i Dotion pedion. Iz svega ovog izlazi da je duga baza koju imamo u slov. paru Dajbog Dajbahe potvrdena u grckom i u ilirskom. Najzad, sa cisto fonetskog gledista opravdano je utvrditi polovnu reduplikaciju ne samo u staroind. dideti i u ilir. Dodo nego i u lat. grupi Diana i Iuppiter Dianus, buduci da se kod ovih starorimskih nomina sacra moze poci pre od starijih oblika Didiana odnosno Didianus nego od Varonove konstrukcije Diviana iako se pritom poziva upomoc etrurska tudica indoevropskog porekla tiv {~divan, diviti se i jerm. tiv »dan«) »mesec«. Ocigledno da i ova tudica kao i pretresano Tin(ia) »Iuppiter« potvrduje bliske lingvisticke veze izmedu etrurskog i indoevropskog, koje, razume se, ne moraju biti genealoske prirode, kako to misli Kretschmer, nego naprosto kulturno-geografske. Za rimsku Dijanu karakteristicna je veza sa etrurskim Vertumnus, o kome ce biti docnije reci.

Iznesenom tumacenju juznoslovenskog bozanskog para Dajbog Dajbabe protivi se tradicionalno ucenje slovenskih mitologa i etimologa, po kojima su Dabog Dajbog Dazbog (o imenu Dajbabe ne govori nijedan od njih) u vezi sa glagolom »dati«. Tako se za Da(j)boga obicno kaze da je »staro slovensko bozanstvo sunca koje daje svu blagodat». Ovu filolosku interpretaciju ilustruje V. Cajkanovic homerskim izrazom dotor eaon. »dator bonorum«. Pritom se obicno istice shvatanje, toboz narodno, po kome je juznoslovenski Da(j)bog kao htonsko bozanstvo neprijateljski raspolozen prema bozanstvu neba i svetlosti. Neki vide u tome ostatak manihejskog odnosno bogomilskog diulizma (v. A. BRUCKNER, Mitologja Slowianska 58). Jasno je da je ova protivrecnost prividna i da je obicna i razumljiva posledica hriscanske detronizacije poganskih konkurenata, po kojoj je Da(j)bog postao hromi Dabo i prost sinonim za davola. I Vasmeru (Russ, Et. Wb. I, 326) Dazbog je »Spender des Wohlstandes« i bez obzira na Striboga i Skotij boga.

U kolikoj meri jezicka svest i budnost moze odmaci sa svojim paretimoloskim kombinacijama i adaptacijama, najbolje pokazuje ono sto citamo u Ak. Rjecniku (pravilnije bi bilo Recniku, isp. brijeg bregovi brescici i t.d.) s. Dabog: "Dabog m. po nekim krajevima narod misli i pripovijeda da je Dabog zli duh koji je bio jednako mogucan kao bog i nad zemljom gospodovao dok ga nije sin boziji nadvladao i osvojio — Postalo je od Dajbog, starosl. Dazd bog, sto je sastavljeno od imperativa glagola dati i od imena bog. Uzdrzalo se jos iz slavenske mitologije u kojoj je po svoj prilici naznacavalo sunce, vidi Miklosic, lex. paleosl. kod Dazd bog i Jagicevu raspravu u Arch. fur slav. Philologie 5, 1 i dale
- Samo u nase vrijeme u narodnim pripovijetkama. Bio Dabog car na zemli a gospod bog na nebesima. Pa se pogode; gresne duse ludi da idu Dabogu, a pravedne duse gospodu bogu na nebesa. Nar. prip. vil. 1866. 642. Dabog okupio skupstinu pa veca i smije se sto se gospod bog muci. 1867, 655.« i: »Dabo m. ime sto se kao za salu nadijeva djavolu - Moze biti postalo iz latinskoga diabolus no je veca prilika da je hyp. od Dabog - Dolazi od prosloga vijeka a izmedu rjecnika u Vukovu gdje stoji da se govori samo hromi Dabo. Od dvi vrste vina . . . jeste vino svitovne i vino milosti bozanstvene. Prvo vino nazdravlja Dabo i ovo pristaje onima, koji ga protiva razloga piju ... Drugo pak vino jeste vino nebesko. E. Pavic, ogled. 507.«

Kad znamo da vec pesnik i pisac aticke Ilijade operise paretimoloskim kombinacijama, nazivajuci svog glavnog junaka Ahila akhos Akhaivon, nije nikakvo cudo sto i Hesiod (Opera 356) postupa na isti nacin praveci razne kombinacije sa derivatima glagola didomi. Ali njegov hapax legomenon imenica dos nema nikakve veze sa homofonim imenom Dos koje citamo kod Homera (hymn. in Cererem 122). Emendacija Fr. Bechtela, uslovljena metrickom nuzdom koja to ime menja u Dois daleko je ubedljivija nego Brunckov dometak men, buduci da je i paleografski mnogo jednostavnija, jer se radi o jednoj jedinoj hasti. Bruncku je potrebna nova rec, veza men, za koju se odlucio J. Humbert u svome izdanju homerskih himni (str. 45), iako je poznato da je Fr. Bechtel jedinstven strucnjak i za grcku onomastiku i za celokupnu problematiku indoevropske apofonije. U nasem slucaju se i radi upravo o apofoniji, jer za Bechtelovu emendaciju govori ne samo epirski hidronim Dodo koji ima istovetnog srodnika i na baltsko-slovenskom prostoru, nego i toponim Dodona i Dotion a pogotovo ilirski Dei-patyros i grcki Zas (od starijega Di-ant-s) koji su ocigledno koradikalni sa prvim slogom u nasem bogovskom paru Dajbog Dajbabe.

I pored oskudnih podataka, bozanska imena Da(j)bog i Daz(d)bog, ciju vezu sa solarnim Svarogom podvlace svi strucnjaci, mogu se u smislu prethodnih izvodenja svesti na zajednicki arhetip odnosno leksicki minimum dei-, ili, sa reduplikacijom deid-, koja je utvrdena u staroindiskom, grckom i ilirskom. Tako se i oblik Daz(d)bog, imajuci u vidu njegovu vezu sa Svarogom, sasvim lepo moze izvesti od starijeg Doi-d-io-, dok je nereduplikovana duga baza sacuvana u obliku Dajbog (od starijeg Doi-o-, isp. kraj : kroj : lat. crevi), Na ovaj se nacin nasi Dajbog i Dajbabe oslobadaju svoje dosadasnje usamljenosti i njihova veza sa blistavim Svarogom (~ helios, sol i t. d.) postaje sasvim jasna i prirodna. Ali ne samo to. Prema iznesenom tumacenju slovenski apelativ din- i denominativ diviti se imaju u etrurskim koradikalnim i istovetnim obrazovanjima Tin(ia) i tiv(r) »mesec« (isp. luna < louxna »blistava«) svoje najblize srodnike. Daleko je medutim vaznije da i sam Jupiter sa svojom epiklezom Dianus kao i njegovi ostali indoevropski srodnici u grckom, indoiranskom, ilirskom i germanskom ima svog lingvistickog i kultskog srodnika u nasem Dajbogu i Daz(d)bogu.
Reduplikovani leksicki minimum utvrden u staroind. dideti, ilirskom Dodo, Dodona gde sedi Zeus Pelastikos (ne Pelazgikos) i u staroslov. Daz(d)bog, kao da je ostavio traga u nekim glosama iz govora indoevropskih Pelasta; samo sa normalnim vokalizmom ei. Na to ukazuju Hesihijeve glose, za koje je karakteristicno pomeranje zvucnih dentala u bezvucne: tito »zora, dan, sunce« i dogrc. ime solarnog bozanstva Titan. P. Chantraine u svojim etimoloskim beleskama za Baillyev Recnik6 ostavlja apelativ tito (po svoj prilici od starijeg oblika deido) bez ikakve etimoloske kombinacije, dok ime Titan zajedno sa Hesihijevim glosama titax »kralj« i titene »kraljica« proglasuje mediteranskim t.j. neindoevropskim. I bez obzira na siptarski koradikal dite »dan« i na dolat. titus »columba agrestis, penis, senator«. ocigledno je da se ova doklasicna leksicka grupa ne moze bez narocitih razloga odvojiti od svojih indoevropskih srodnika i to tim teze sto vec i sam Kretschmer misli da su najblizi indoevropski srodnici, retsko-tirsenski Pelazgi iz oblasti severno od gornjeg Dunava, vec u drugoj polovini treceg milenija preko zapadnog Balkana krenuli prema Mediteranu i Anadolu. Prema njemu ovi Pelazgi cine sa najstarijim Indoevropljanima posebnu lingvisticku grupu koju on zove protoindoevropskom. Za relativnu verovatnocu iznesenog tumacenja dogrckih tudica tito Titan i t.d. govori i vazan fonetski detalj, sto se njihov osnovni vokalizam poklapa sa staroindiskim koradikalom dideti, i ilir. Dei.patyros, pa se tim putem obezbeduju opsteindoevropske vokalske alternacije i, prema tome, idioglotski karakter cele leksicke grupe.

Neizvesno je da li ovamo spada i dogrc. naziv majmuna tityros (Theophr. Char. 5), iako imamo onomasiolosku paralelu u staroind. kapi-h »majmun« (zbog crvenkaste boje dlake) odakle poticu po svoj prilici ne samo grcke tudice Keb/pos, keblos nego i staroslov. pozajmica opica, u kojoj strucnjaci traze izvor germanskom apan- i keltskom abbana (mesto rukopisnog abrana).

Ako tityros pripada leksickoj grupi dei/di- »blistav«, a zato je navedena onomasioloska paralela, onda se dogrc. tityros mora smatrati kao derivat neke nominalne osnove na tu-. Poznato je da takva osnova, koja je iz kolektiva razvila imenice apstraktnog karaktera, ustvari pretstavlja nomina actionis kao i osnove na ti- i ta- (v. P. KRETSCHMER, Dyaus, Zeus, Diespiter und die Abstrakta im Indogermanischen, Glotta XIII, 107). Srecom upravo kod ove leksicke grupe imamo svih pet vrsta kolektiva: na -ta, na -ti, na -tu, na -n i na -r. Za prvu vrstu svedoci siptarsko dite (od starijeg dita; isp. grc. genete, biote i t. d.), za drugu vrstu staroind. su-di-tih ''schonen Glanz habend'', za trecu vrstu spomenuta tudica ti-tyros a za cetvrtu i petu Tin(ia) slov. din i podloga denominativa dirio (isp. divio i diviti). Vec je Kretschmer (o. c. 109), nasuprot Brugmannu i Wackernagelu ubedljivo zakljucio da je leksicki minimum sa zavrsnim -u, koji nalazimo u imenima Zeus Iuppiter i u nasim derivatima divan diviti se i t.d., sekundarnog karaktera i da se mora poci, kao sto smo to vec napred ucinili, od minimuma dei-, kome su dodavani formativi t, n, r, u. Za ovaj poslednji formativ i njegov izrazito kultski ili bolje receno demonski karakter (v. Fr. SPECHT, ''Zum sakralen u,'' Die Sprache 1 43) govori pored ostalog i arhaicno gradena staroind. imenica dyumna »Himmelsherrlichkeit« koja nas potseca ne samo na grc. prymnos, staroind. nimna- nego i na bozanska imena sa Apeninskog Poluostrva kao Picumnus Pilumnus Vortumnus i Voltumna. Medutim Kretschmer koji je bogato dokumentovao prosirenje ovog leskickog minimuma odnosno njegovu reduplikaciju u staroindiskom recniku, objasnjava zenski rod imenice dyaus pored Dyauh u najstarijim partijama Rgvede kao ostatak starijeg stanja kada su demonska bica bila neodredenog i bezlicnog karaktera. Isti takav arhaizam sa naknadnom korekturom novijeg datuma imamo u nasem bozanskom paru Dajbog Dajbabe. To znaci da se ovde u nasem mitoloskom folkloru radi o izuzetno arhaicnom reliktu iz najstarije indoevropske proslosti.

Da je ovo shvatanje doista prilicno verovatno vidi se po tome sto oblici Da(j)bog i Daz(d)bog imaju svoje pune paralele u indoevropskoj nominalnoj morfologiji. Daz(d)bog pretpostavlja isto prosirenje leksickog minimuma koje smo vec konstatovali u staroindiskom, dogrckom i u hidronimu epirskih Ilira Dodo (v. H. KRAHE, ''Sprache und Vorzeit'', 108). Stoga nije slucajno sto se ovaj i ovakav hidronim javlja ne samo kod ilirskih plemena na jugu nego i kod njihovih baltsko-slovenskih srodnika na severu. Onomasioloski moment ovog hidronima otkrivaju nam semanticke paralele kao Alpheios, Aspropotamos, Albula i nasi hidronimi Bistrica, Beli Potok i Lab nasuprot Tamnava i Crna Reka.

U pomenutoj raspravi ukazao je Kretschmer dalje na mogucnost da se i singularni pesnicki oblik Zevsova imena Zas (od starijeg di-ants) svede na leksicki minimum di-, ciju smo normalnu bazu konstatovali u ilirskom Dei-patyros, a visoku produzenu baza u nasoj onomastickoj grupi Dajbog Dajbabe. Ali ni Kretschmer ni ostali strucnjaci nisu uzeli u obzir slovenska koradikalna obrazovanja, koja kao i rgvedski koradikali dyaus i Dyauh ukazuju na najstarije stanje, a ono je prethodilo pojavi patrijarhalnog sistema u indoevropskom drustvu, dokumentovanog izrazima Zeuspater Iuppiter Diespiter. Kako znamo da je pojava zivog roda sekundarna pa da prema tome ni rgvedsko Dyauh ni dyaus ne mogu pretstavljati najstarije stanje, moramo traziti takav oblik koji i drustveno-politicki i lingvisticko-istoriski daje makar naslutiti tu najprimitivniju situaciju.

Tu najstariju situaciju pokazuje korenski minimum slozenog ilirskog imena Dei-patyros buduci da su i grcko Zas i nase Daz(d)bog, Da(j)bog vec u izvesnom smislu derivati. Zna se cak da su najstarija nominalna obrazovanja radikalnog karaktera i da za njima dolaze kolektivne imenice heteroklitskog tipa na n/r i na u- (isp. dom — domovoj). Sledi da su ilirski Pelasti u ovom pravcu sacuvali najstarije stanje, a da je etrursko Tin (ia) vec docnija pojava, iako ima istovetne srodnike u staroindiskom i latinskom a najvise u slovenskom. Ovo poslednje stoga sto tu nalazimo i derivate od heteroklitske osnove na r-.

Za ovu idioglotsku arhaicnost navedenih slovenskih koradikalnih obrazovanja govorilo bi i najnovije shvatanje M. Vasmera, da slov. ''bogu'' nije neka opsteslovenska pozajmica iz nekog skitsko-iranskog govora nego samostalan clan slovenske idioglotije. U tom bi slucaju Da(j)bog Daz(d)bog i Dajbabe u oba svoja dela bili potpuno originalne tvorevine, koje potvrduju da su protoslovenska plemena sacuvala tragove najstarijeg indoevropskog Olimpa gotovo bolje nego sto se to moze zakljuciti iz Rgveda za staroindiske Indoevropljane.

Drugi deo slozenice Dajbabe moze se objasniti Vukovim recima (Recnik s. baba): ''U Dubrovniku se svaka dojkinja i dadilja zove baba, makar bila i djevojka od 12 godina.'' Sa ovim Vukovim tumacenjem uglavnom se slaze i interesantna leksicka cinjenica da se u planinskoj oblasti zapadno od gornjeg Vrbasa izrazom baba zove ona udata zena koja ima poroda, pa makar joj bilo tek 15 godina. To znaci da je Dajbabe supruga bozanstva koje se zove Daj ili Dazd. Razume se da bi se oblik Daj mogao smatrati refleksom za starije Dadj (od indoevr. doidio, a ne od baze doi-), pa bi na taj nacin homersko Dos ili Dois bilo usamljeno. Prosirenje sa sufiksom -ijo-, koje je ocigledno u obliku Dazdbog, javlja se ne samo u vedskom sur(i)yah nego i u grckom helios (od starijega savelios). Ovaj morfoloski detalj, na koji su ukazali Ernout-Meillet (Recnik3 1116) ide svakako u prilog iznesenom tumacenju i podrzava vezu sa solarnim Svarogom.

Slozenica Dajbabe, dokumentovana u oblasti Titograda, ukazuje isto tako na arhaicnost njenog dohriscanskog ili bolje receno paganskog kulta, iako potvrduje prelaz iz demonizma u deizam gde vec imamo posla sa jasno obelezenim bozanskim individualnostima. Interpretatio graeca za staroslov. baba glasi mamme. Oba ova onomatopejska obrazovanja sa labijalnim suglasnicima javljaju se kao kultska imena vec u doklasicnom Anadolu, odakle pod kraj IX v. st. e., po misljenju vecine strucnjaka dolaze Tirseni na Apeninsko Poluostrvo. Ime tog starog anadolskog bozanstva javlja se u vise oblika: Ma, Mene odnosno Kybebe, Ku-papas, Kubaba(t) (v. B. HROZNY, Histoire de l'Asie anterieure 212). Isti pisac na str. 104 pominje i oblik Baba-Ellit, iako ne zna za Hesihijevu glosu babaka kao ime Kibelina svestenika. To znaci da se glavno materijalno bozanstvo u ajgajsko-anadolskoj oblasti zvalo Baba. buduci da Hrozny i za minojski period postulira kult bozanstva Ku-papas.

Posto se radi o ociglednoj onomatopeji odnosno o primitivnom hipokoristiku, vrlo je rizicno nesto odredeno kazati u pogledu veze izmedu slovenske babe i homofonog ajgajsko-anadolskog bozanstva. Takvu vezu cini verovatnom glavno skitsko bozanstvo sa imenom Papaios, kako nas obavestava Herodot (isp. G. DOTTIN, Anciens peuples de l'Europe 176). Ovo tim pre sto i imenu Kubaba odgovara muski oblik Ku-babos ili Combabos kako glasi potonji oblik. Za ime ovog ajgajsko-anadolskog bozanstva postoji samo jedna jedina interpretatio graeca odnosno romana ''Magna Mater''. To bi znacilo da prefiksalno ko/cu ima augmentativni karakter. Bezvucnost skitskih labijala u imenu Papaios ne treba nimalo da nas buni: nju objasnjava ne samo postojanje grckog papos a ne babos nego i fonetska paralela u hidronimu Tanais-Don. Za takvu arhaicnu vezu izmedu nase Dajbabe i ajgajsko-anadolske Kybebe govorila bi i ta okolnost sto se ime hetskog demona koji drzi nebo i koji se zove Upelluri ne moze lako odvojiti od dogrckih demonskih imena Peloros — Apelauros i nasega Peruna (od starijega heteroklitskoga Perauro-). O ovome ce biti govora drugom prilikom, jer slovensko-anadolske veze nisu ogranicene na ovaj detalj, koji bi na kraju krajeva mogao biti i slucajan (v. clanak Protosloveni i staroanadolski Indoevropljani Zbornik filozofskog fakulteta II, 255).

Mozda nije slucajnost sto se i u tirsenskom javlja onomasticka grupa papa (v. A. TROMBETTI, La lingua etrusca 224), buduci da fonetski sistem tirsenski ne zna za zvucne labijale. Najzad moramo ukazati i na histerogeni oblik imena Kubaba - Kybeke. Ovakvu disimilaciju labijalnog reda imamo i u nasoj tudici p(r)oskura od grckog prosphora ali pitanje je da li se i slov. bogu, koje sada prema Vasmeru ne mora biti tudica iranskog porekla, moze smatrati rezultatom takve disimilacije buduci da nije iskljucena veza sa ilirskim bagaros »topao«. Za semanticku evoluciju svetao > topao imamo dovoljno paralela u indoevropskom recniku. Za drugu mogucnost t.j. za vezu sa ilirskim bagaro- govorilo bi ne samo ime prvog Slovenina koje glasi Boz (od starijeg bhagio-) nego i fitonim bozur sa karakteristicnom crvenom bojom. Heteroklitski sufiks kod prideva koji oznacuju boju glasio je auno/auro- pa stoga u grupu takvih prideva spada ne samo bozur i derivatsko tmuran (~tmica, tmast) nego i ime samog Peruna. Bozovih 72 glavara nisu nastali pod uticajem isto tolikog broja Hristovih ucenika jer potvrduju postojanje slovenske suncane godine od 360 dana odnosno 72 sedmice po pet dana. U prilog takve hronoloske racunice govori i svakom poznata cinjenica sto se sreda nalazi izmedu drugog i cetvrtog dana a ne izmedu treceg i petog.

Nije nikakvo cudo sto je hriscanstvo, ubacujuci subotu i nedelju (prema grckom apraktos sc. hemera) poremetilo donekle tu stariju racunicu.

Da je slovensko din- sasvim arhaicni derivat vidi se po denominativu od heteroklitske varijante n/r dirio »gledati« (isp. grc. leukos leusso, Trautmannov Recnik 56 i Boisacqov Recnik4 s. deato). Siptarski derivat dite »dan« i staroind. su-di-tih dopunjavaju ovu seriju formativa t/n/r (isp. grc. dotina pored lat. donum i naseg dar), koju N. Trubeckoj smatra karakteristicnom za najstariju indoevropsku morfologiju, jer se, po njegovu misljenju, nalazi i u nekim govorima severoistocnog Kavkaza. Bez ovih formativa obrazovana je grcka slozenica ogdodion (kod Hesihija) »zrtva koja se prinosi Tezeju svakog osmog dana«. O kultskoj i hronoloskoj vaznosti osmice mora se govoriti posebno jer je dokumentovana ne samo kod Etruraca i na minojskom Kritu, kod jadranskih i japodskih Ilira nego i u srpskohrvatskom folkloru. Slicno kao u Hesihijevu kultskom terminu ogdodion gde imamo nulsku bazu leksickog minimuma dei »svetao i t.d.« imamo slovensko obrazovanje bez formativa t/n/r u pomenutoj kultskoj grupi Dajbog i Dajbabe. Ova apofonska varijanta sa prvobitnim o odnosi se prema homerskim oblicima deato i doassato kao nas apelativ kraj prema kroj i prema baltskim bazama kreju i krijas (v. Trautmannov Recnik 141). Razume se da ove fonetske formalnosti ne resavaju do kraja problem slovenskog Dajboga i njegove Dajbabe. Za ovu poslednju ne zna B. O. Unbegaun (Les Religions de l'Europe Ancienne III, 400), kao ni L. Niederle kojeg on uglavnom reprodukuje. Ipak izneseno tumacenje objasnjava bar donekle vezu izmedu Dajboga i Svaroga, cija je apofonska baza potpuno istovetna sa onom u Hesihijevoj glosi boroi (od starijega suoroi ~ sau/su »svetao«) »oci«, koradikalnoj sa leksickom grupom sol »sunce i t.d.« Semanticku nijansu »oci« nalazimo i u koradikalnom irskom suil a mozda i u skitskom spou koje belezi Herodot (IV, 27), kao i u lat. lumina. Evo i morfoloske proporcije: grcko boros stoji prema Svarog kao akros prema Ostrog. Data etimologija ustvari je identifikacija. Formativsko r u imenu Svarog potseca na pomenuti denominativ dirio »gledam«. Htonski kult Dajbabe, konstatovan u blizini Titograda, ne protivi se solarnoj prirodi Dajboga i Svaroga (isp, htonski kult rimske Dea Dia u praksi Arvalske Brace, GRENIER, Les religions, III, 102).

5. Gortyn Cortona Grad

Kretschmer (Glotta XXXI, 190) nalazi da su tirsenski Reti stigli preko Balkana i u Lidiju, gde se javlja ime Raitenoi i toponim Tyrsa, koji treba da cini podlogu za etnikon tyrsenos. Veze izmedu Lidije i Etrurije vec su napred u dovoljnoj meri istaknute. Ipak je tesko reci ma sta odredenije o Kretschmerovoj vezi izmedu alpskih Reta i anadolskih Raitenoi. Ali se moze nesto reci o njegovu tvrdenju da su retski osvajaci stigli preko jadranskog naselja Raitinon u centralni Peloponez, u Arkadiju gde imamo toponime Raiteai i Kortys i hidronim Gortynios, buduci da Kretschmer oba ova poslednja imena smatra pouzdano retsko-tirsenskim, pa ih veze sa etrurskim toponimom Cortona odnosno Curtun. Dok su se ranije strucnjaci izjasnjavali za semitsko poreklo minojskog toponima Gortyns, dotle je vec Fick (Vorgriech. Ortsnamen, 20) stao na glediste da ova dobro poznata i rasirena grupa toponima pokazuje izrazito pelagonisch-pelasgische Pragung. Ficka je na to navela cinjenica sto se Tukididova Gortynia nalazi na gornjem Vardaru, dakle u centralnom Balkanu, gde se moze manje racunati sa semitskim kolonistima.

Fick, koji za razliku od Kretschmera, daje potpun pregled svih toponima grupe g/kord/t- ne pravi nikakva pitanja od oblika Gordynia, kako Stefan Vizantinac belezi makedonsku Gortynia. Za ovo kolebanje izmedu zvucnog i bezvucnog konsonanta, koje se javlja i u samoj Arkadiji (Kortys, Kortynioi, Gordynios) nudi nam Kretschmer jednostavno objasnjenje: ova imena pripadaju retsko-tirsenskim Pelazgima cija se artikulacija eksploziva nalazila negde u sredini izmedu zvucne i bezvucne baze. Akademik Ostir kazao bi da se tu radi o smeni baza fortis/lenis, kako nam je to poznato iz istoriske fonetike finsko-ugarskih govora.

Prilicno je beznadezno kod imena, kod kojih je i inace artikulacija cesto opterecena afektivnim i iracionalnim momentima, a da i ne govorimo o paretimoloskim kombinacijama, traziti pravolinisku i fizioloski razumljivu istorisku evoluciju glasova, pogotovo kada se radi o materijalu koji je i geografski i hronoloski gotovo po pravilu disparatan. Stoga je sasvim opravdano kad Fick ovom makedonskom, arkadskom i minojskom toponimu pridruzuje tesalski Gyrton. I bez obzira na pretpostavku da je dogrcko Gyrtyn na Kritu dobilo grecizirani oblik Gortyn. Trombetti u svojoj poznatoj raspravi o mediteranskoj toponomastici (Arhiv za arb. starinu, III, 33) otisao je svojim putem nesto dalje povezavsi semitsko kart sa indoevropskim ghort-, pod pretpostavkom da semitskim emfaticnim glasovima odgovaraju indoevropske zvucne aspirate. Iako Trombetti i za svoju jedinstvenu leksiku racuna sa determinativima t/d, ipak on na svoj nacin pridruzuje ovoj leksickoj grupi ne samo celu gomilu u izvesnoj meri bliskih, ali ipak neproverljivih uralsko-altajskih i tursko-tatarskih reci, nego i semitskih pa sve do Bantu-jezika. Od mediteransko-anadolskih mogucih pripadnika navodi Trombetti imena kao Cordy-lussa ostrvo u oblasti Karije, Gordos (Lidija), Gordion teikhos (Karija), Gordioukometes (Pisidija i Isaurija), Maneg/zordum (Frigija), zatim epigrafski oblik gen. sing. Korthyos blizu kritskog Gortyn(a) i Cortona (Etrurija i Iberija).

Ne moze se sporiti veza vecine ovih toponima sa indoevropskim apelativom ghordho- »ograda, grad«. Ali kada se pazljivije pogledaju etimoloski prirucnici i stariji i noviji, vidi se prvo, da Trombettievo semitsko kart »grad« sa emfaticnim inicijalom nije sasvim pouzdano. Tako n. pr. Moller (Vgl. Indogerm.-Semit. Worterbuch, 83) koji navodi klasicne termine khoros khortos hortus cohors, zatim germ. garda i baltsko zardi-. nema nijednog semitskog oblika sa dentalnim formativom, pa prema tome ni Trombettieva kart, koji je, kako se zna, ogranicen na fenicki. Druga je teskoca kod ove leksicke grupe u tome sto vecina etimologa polazi od leksickog minimuma gher- »okruziti, obuhvatiti« sa palatalnim guturalom, pa stoga protoslovensko garda smatraju pozajmicom iz germanskog (n. pr. KLUGE12 s. Garten, gde je zavrsni dental oznacen kao neaspirat, iako se zbog koradikalnog Gurt mora racunati sa zvucnim dentalnim aapiratom). Osim Klugea i Meillet (Recnik3 535) smatra nas termin pozajmicom: »Le v. sl. gradu »enclos, ville« a chance d'etre emprunte en germanique; car "garda s'est largement etendu".

Zar slov. gradu nije dovoljno rasiren termin? Ovo shvatanje Klugea i Meilleta neodrzivo je sa razloga apofonije na koju se poziva Trautmann (Balt. Slav. W-buch, 79), navodeci staroslov. zirdi »xylon« i rusko zerd' »motka«. Znacenje ovog apofonskog oblika presudno je ne samo za idioglotski karakter znacajnog slovenskog termina grad, nego i za osnovno znacenje navedenih antickih toponima na Kritu i u balkansko-anadolskoj oblasti. Trautmann dalje istice: »Die Beziehungen zur Sippe von zarda- sind unklar«, ali ne uzima pri tom u obzir sinonimnu leksicku grupu darza- o kojoj govori na str. 45, i sa kojom sam ranije doveo u vezu doklasicne termine tyrsis turris kao svedoke nekentumskog karaktera dogrckih Pelasta.

Mozda je opravdan Trautmannov zakljucak da ova poslednja leksicka grupa ide zajedno sa grupom dirza-, litavski dirzas »remen«, jer nas na to upucuje semanticka paralela koju imamo u nem. Gurt Garten. Ipak imamo posla sa tri oblika sinonimnih termina: garda-, zarda; darza-. Ako i odvojimo ovaj posljednji ostaje nam ipak zarda, koje se stalno veze za lat. hortus, grc. khortos i nem. Garten. Sto je jos vaznije, ovaj oblik sa palatalnim guturalom javlja se istovremeno sa svojim konkurentom ciji je inicijal velarni gutural, u frigijanskom toponimu Maneg/zordum »Manesov grad«. Ovoj frigijanskoj dubleti odgovara rusko zorod »stog« nasuprot gorod o-grad ograda. Hofmann u svojoj obradi Waldeova Recnika s. cohors, priznaje samostalnost ove poslednje slovenske leksicke grupe, te se tako sa razlogom odvaja od Klugeova stava po kome su slovenski Indoevropljani od Germana preuzeli garda i prosirili u tolikoj meri da su ga predali ne samo siptarima nego i Frigijancima. Treba primetiti da se frig. toponim Gordion, koji belezi vec Ksenofont, javlja uvek sa velarnim guturalom.

Za velarni inicijal, koji nalazimo u slov. grad, svedoci i dosada nezapazena i neiskoriscena Hesihijeva glosa kerta »grad«. Hesihije dodaje da je to jermenski termin. Tesko da ce ovo biti tacno jer su u jermenskom kao i u frigijanskom i slovenskom sacuvane zvucne aspirate kao prosti zvucni konsonanti. To bi znacilo da kerta pripada nekom indoevropskom idiomu u Anadolu i da se svojlm bezvucnim konsonantima potpuno priblizuje fenickom terminu kart-, koji je dokumentovan u originalnom obliku imena Kartagine Kart-hadusat »Novi grad«. U svakom slucaju Hesihijeva kerta nasuprot baltskom zarda- pretstavlja jedan dokaz vise da se slov. gradu ne sme smatrati pozajmicom germanskog porekla kako to misle Kluge i Meillet.

Baltsko zarda; frig. -zordum i rusko zorod govorili bi svojim inicijalima za tradicionalno shvatanje svih etimologa po kome knortos hortus cohors Garten itd. pripadaju leksickoj grupi gher- kojoj pripada i grc. kheir »ruka« (kao hvataljka). Ali u tom slucaju ne mogu toj grupi pripadati ni slov. gradu ni zrd ni frig. Gordion i anadolsko kerta, pa razume se ni kritsko Gortyns, arkadsko G/Kortys i maked. Gortynia. To znaci ni tirsensko Cortona. Stoga se mora izvrsiti ponovna analiza i izdvajanje ovih koradikala sa velarnim inicijalom iz grupe hortus, kod koje Hofmann, slicno kao i Meillet, pretpostavlja dvojak determinativ t/dh. Grcko khortos moze se zbog koradikalnih derivata korthis i korthelai izvoditi od starijeg khorthos, pa bi se ova razlika u disimilaciji aspirata mogla porediti sa dubletama phatna nasuprot pathna »jasle«. Tako bi se iz grupe hortus Garten. izdvojila ova grcka grupa i pridruzila slovenskom terminu gradu. Hetsko gurtas »citadela« neizvesno je jer kuneiformska azbuka nije pouzdana u pogledu razlike izmedu zvucnih i bezvucnih konsonanata. Najzad toharsko kerciye »palaca« islo bi uporedo sa hortus i cohors, koje i Chantraine veze za staroind. harati »hvata« i grc. kheir. Na taj nacin oba klasicna izraza khortos i hortus izgledaju kao participi perfekta pasiva a ne kao derivati od nekog minimuma ghort-, buduci da i Chantraine, isto kao i Meillet, zastupa de Saussureovo ucenje o nepostojanju indoevropskih »korena« sa zvucnim inicijalom i bezvucnim finalom. Juret, najzad, ti svome Recniku (57, 128) jos hrabrije od Trombettia razlikuje u grckom dvoje khortos: prvo znaci pica a drugo ograda.

Ako germanske oblike po zakonu prvog Lautverschiebunga izvodimo od starijega ghorto, onda smo oslobodeni duznosti da za ove oblike pretpostavljamo minimum ghordh-, kao sto to moramo ciniti za baltsko-slovensko i frigijansko g/zarda-, g/zorod. Iako imamo slovenskih primera za depalatalizaciju indoevropskih guturala ipak je bolje sasvim odvojiti slovensku grupu grad i zrd od grupe zarda- zorod. Ova poslednja odnosi se prema sinonimu darza- isto onako kao nase zid i litavsko ziedziu »oblikujem« prema ruskom deza »nacve« i trackom -dizos (grc. teikhos i toikhos). Ovakvih metateza ima i inace kao n. pr.: bheud/dh pored dheup/dhumb(h)- »dno, dubok«, a po svoj prilici i grc. pothos (disimilovano od starijega g?hodhos) pored tephra lat. foveo itd. U pogledu semanticke evolucije ove poslednje grupe treba se setiti Ciceronove fraze cupiditate libertatis ardere kao i samog glagola cupio. Zbog ovakvih radikalnih inverzija moramo zakljuciti da litvansko zardas, rusko zorod i frig. -zordon pripadaju po znacenju, pa stoga i po poreklu, istovetnom darzas (od starijeg dhorgho-). Prema tome ova inverzija spada u opste-indoevropsku epohu buduci da nas na to upucuju i one dve navedene inversije odnosno metateze.
Onoga ko ne pristaje na inverziju potsecamo da su leksemski minimumi dhergh- »drzati« i gherdh- »obuhvatiti« u tolikoj meri bliski po znacenju i po funkciji, da se kod njih bez ikakva rizika moze pretpostaviti prajezicko uzajamno ukrstanje i to tim pre sto su dokumentovani potpuno sinonimni prosti leksicki minimumi dher- (isp. lat. fretus i staroind. dharayati »drzi, nosi«) i gher- (isp. grc. kheir khoros i po svoj prilici khor-tos). Najzad, ako zelimo da ostanemo pri dosadanjoj vezi izmedu zardas zorod i gardas grad, dovoljno je pomenuti guturalsku altenaciju u ocigledno srodnim slovenskim glagolima trgati i trzati (v. MIKLOSIC Et. W-buch 354 i WALDE-POKORNY I, 732). Sa gledista takve alternacije treba posmatrati i frigijanske dublete Mane-g/zordum, ukoliko su one, zbog pozne potvrde, pouzdane i upotrebljive.

Sa svih tih razloga baltskoslov. garda »ograda od kolaca ili motaka« i kada ne bi bilo apofonske baze zirdi-, ne moze ni na koji nacin ici zajedno sa grupom koju pretstavlja lat. hortus. To se vec vidi i iz kolebanja u Walde-Pokornyevu Recniku (I, 608) gde citamo: »gherdh- und gherdh- »flechten, winden« oder »umfassen, umzaunen, umgurteln« und dann Erweiterung von * gher- »fassen«? Znak pitanja je sasvim na svome mestu jer eventualnu depalatalizaciju slovenskih koradikala zbog kontakta sa likvidom r ne mozemo uzeti u obzir sa prostog razloga sto ovde tog kontakta nema. Protiv takve depalatalizacije govori i frigij. Gordion i Manegordon kao i malocas pomenute slovenske dublete trgati i trzati. Sve nas navodi na to da baltskoslovensku leksicku grupu ghordho-/ghrdhi-, koju i Pokorny (l. c.) isto kao i Bernecker, Trautmann i Hofmann nasuprot Klugeu, Meilletu i Zubatyu i drugim smatra idioglotskom, sasvim izdvojimo i da njoj pridruzimo mesto lat. hortus itd. drugu latinsku leksicku grupu koju obraduje Walde-Hofmannov Recnik s. grunda. Tu saznajemo da je odlicno dokumentovana posebna opste-indoevropska leksicka grupa ghere(n)dh/ghordh/ghrondh- »debela motka, greda«. To pokazuju ovi koradikali suggrunda, zatim litav. grindis »podnica«, nase greda, staronord. grind »ograda« i deminutiv grindil »kracun«. Nase gredelj itd. mora se smatrati pozajmicom iz germanskog (isp. WALDE-POKORNY I, 657).

Posto smo utvrdili da krupan i znacajan slovenski drustveno-ekonomski termin grad nije usamljen buduci da ima srodnika ne samo u frigijanskom i u anadolskom kerta (kod Hesihija) nego i u latinskom i germanskom, a po svoj prilici i u staroindiskom grhah (od starijeg disimilovanog grdha, v. WACKERNAGEL, Altind. Gramm. I, 251), moramo narocito istaknuti onomasiolosku stranu ovog termina. Samo u slovenskom pokazuje ova leksicka grupa sa konkretnom semantickom jezgrom »greda, daska, debela motka« upravo ono znacenje koje se manifestuje ne samo na minojskom Kritu nego i u ostalom balkansko-anadolskom prostoru doklasicne epohe. Stoga mozemo semanticku jezgru slovenskog termina grad obeleziti Herodotovim izrazom polis xyline koji se odnosi na naselja u pontskom zaledu.

Meillet (Recnik,3 1333) za lat. urbs kaze: Sans doute emprunte. Il n'y a pas en indo-europeen un nom de la »ville«. Le groupe de gr. polis, etc. signifiait »citadelle«. Ovoj njegovoj apodiktickoj tvrdnji treba dodati i ono sto kaze za oppidum (str. 822): »Le nom de la »citadelle« represente par skr. pur, lit. pilis, gr. polis (ptolis) n'est pas atteste hors de ce groupe oriental de l'indo-europeen. Le germanique et le celtique ont des denominations isolees: v. h. a.,burg, etc., et gaul. dunon. Le lat. oppidum est aussi propre au latin.« Ova tvrdenja treba proveriti. Mozda je litavsko pilis »gradac, dvorac« slicno kao i njegovi indo-evropski srodnici doista, kao aufgeschutteter Wall (tako HOFMANN Et. Wb. d. griech. 279) u vezi sa pilti »-puniti« ili sto mi se cini verovatnije u vezi s nasim plot, nem. falten i grc. diplous »dvostruk«. U tom slucaju ovaj termin za naselje ogradeno plotom bio bi semanticki blizak slov. terminu grad, dok je grc. vasty i staroind. vastu »mesto, stan«, ocigledno u vezi sa leksickom grupom * ues- »boraviti, stanovati«. Vec ova poslednja leksicka cinjenica govori protiv Meilletova iskljuciva znacenja »citadelle« za grupu polis. Slozenica akro-polis, koja doista znaci »citadelle« recito govori protiv Meilleta i dokazuje da polis obelezava neku vrstu gradskog naselja, po svoj prilici onako nesto kao Herodotov polis xyline.

Cak i derivat ptoliethron ne podupire Meilletovu tezu o nepostojanju gradskih naselja u opsteindoevropskoj eposi. Za takvu tezu govori samo hipoteza nordiske skole o najstarijoj postojbini indoevropskih plemena koju treba traziti sto dalje od Mediterana i sto blize severnim maglama. Da leksicku grupu polis koja je dosada osim u grckom dokumentovana samo u baltskom i u indiskom recniku, treba, kako sam malocas rekao, izdvojiti od leksicke grupe pilti »puniti« (plenus pimplemi full itd.) i da je treba pridruziti grupi plot haplous diplous falten, dokazuje sav onaj semanticki materijal sto su ga strucnjaci skupili u vezi sa terminom grad »ogradom zasticeno naselje«. Nasuprot Hofmannu moramo ovu leksicku grupu staviti pod minimum (s)pel/r »omotati, obaviti« koja je dobro dokumentovana i koja pokazuje prajezicku smenu likvida l/r o cemu je bilo vec ranije govora u vezi sa lat. stella (od starijeg stelna), nem. Stern i slov. tulku, tulmacu. Od poznatijih clanova leksicke grupe spel/r, potvrdenih u grckom recniku, navodim pored termina polis i part. perf. pass. -paltos i participske imenice spartos, sparte, sparton, speira, spyris itd. Ali, za ovo nase tumacenje koje racuna sa dubletama, pa stoga i grupi polis daje siru upotrebu i veci geografski prostor, govori i etrurski posudeni termin spur »grad« koji bez sumnje moramo izvoditi od starijeg oblika sporo-. I pojava s-mobile u etrurskoj tudici indoevropskog porekla govori u prilog iznesene kombinacije. Starinu ove pozajmice dokazuju razni etrurski derivati koje navodi Trombetti (o. c., 228) i Pallotino (o.c., 248). Nijedan od ove dvojice strucnjaka ne daje znacenja koja bi isla u prilog Meilletova shvatanja: da je grupa polis, koju sada moramo formulisati drukcije no dosada t.j. spol/r, znacila prvobitno »citadelle«. Znacila je naprosto gradsko naselje (citta, ville). To je ujedno i jedan dokaz vise za ucenje Joh. Schmidta koji najstariju indoevropsku postojbinu trazi u Anadolu i Zakavkaziju, blize oblastima gradske civilizacije, a ne u pustoj ravnici. izmedu Baltika i Sudeta. Ovu okolnost treba imati na umu pri odredivanju protoslovenske domovine.

Slicno terminima polis, town i grad tumacio je i Meringer (Idg. Forsch. 17, 157) latinski termin urbs kao »mit geflochtenem Zaune geschutzte Niederlassung« pa ga stoga veze za verbena, verber nase vrba itd. Walde-Pokorny (o. c. 275) oznacavaju ovu etimologiju kao wahrscheinlich, dok O. Hoffmann u Heinishenovu Recniku za urbs kaze ungedeutet a Meillet, kako smo vec videli emprunte. Stowasseru termin urbs znaci »mit einer Ringmauer umgebene Stadt«. Slicno se izrazava i Gaffiot: ville avec une enceinte. Ali u nasem slucaju vrlo je vazno znati da li je zastita od plota ili drvene ograde ili je zid odnosno Ringmauer, jer u tome je stvarna razlika izmedu mediteranskog i pontsko-podunavskog urbanizma. Onomasiologije termina polis, grad, town ne govore ni u kom slucaju za Ringmauer. Slov. grad, kako pokazuju tisuce sacuvanih ostataka rasutih po srednjoj i istocnoj Evropi (v. NIEDERLE, Manuel 299 i Rukovet Slov. Archeologie 89) potpuno se slaze sa Herodotovim izrazom polis xyline (isp. ruski derevnja »selo«).

I Schrader-Nehring (Reallex. d. Idg. Altertumskunde, II, 436) naginju Meringerovoj etimoloskoj kombinaciji pa stoga i rusko gorodisce tumace u smislu staroind. pur kao befestigte Zufluchtsstatte provizornog karaktera. Tako je njima i gorodisce karakteristicno vise po svojoj izgradnji nego po svom terenskom polozaju. Rumunski arheolog Parvan konstatovao je, iako u znatno manjem broju, uglavnom isto ono sto kaze Niederle za nebrojena slovenska naselja izmedu Labe i Dnjepra, koja se pretezno nalaze u ravnici. Protiv Meilletove iskljucivosti u pogledu termina polis govori vec u V. v. uobicajeni termin asty= Athenai, iako se kod Aticana javlja polis u znacenju akropolis. Tako se na rimskoj strani termin urbs uvek upotrebljava kao pendent grckom asty, a Capitolium dobio je tokom vremena i za druge gradove znacenje citadelle.

Ali bez obzira na ova semanticka nijansiranja, jasno je da su trajnija gradska naselja u pontsko-karpatskoj oblasti mogla biti samo ono sto kaze narodna pesma »ni selo ni varos«. Dovoljna su za to samo dva primera: Subotica u Podunavlju a Bukurest na drugoj strani. I jedan i drugi grad ustvari su velika sela. Mediteranska hortikultura nasuprot pontsko-karpatskoj agrikulturi ekstenzivnog i nomadskog tipa, uslovljavala je, razume se, u znatnoj meri oblik svakog trajnijeg naselja. U tom smislu treba shvatiti balkanski termin palanka koji Vuk prevodi Mittelding zwischen Dorf und Stadt, a po svoj prilici i rusko derevnja, koje je po svojoj onomasiologiji najblize terminima gorod i gorodisce odnosno Herodotovu izrazu polis xyline. Pritom ne smemo zaboraviti da prema Vuku u Crnoj Gori i Hercegovini palanka oznacava pandurnicu ili strazaru, koja je, kao i danas mogla biti samo drvena konstrukcija.

Eto takvu drvenu konstrukciju koja je ocigledna kod termina grad pretpostavljamo i kod lat. urbs. Iako je Ceci (Rendic. Acc. Linc. Ser. V, vol. III, 393; IV, 622) vec ranije pokusao da identifikuje oba termina, grad i urbs, njegova kombinacija nije prihvacena sa prostog razloga sto je posao od labiovelarnog inicijala. Mi medutim znamo pouzdano da je inicijal u leksickoj grupi grad zvucna guturalna aspirata. Dok je lat. urbs osnova na -i, koja svakako ukazuje na prvobitni kolektiv odnosno plural jer se radi o kolju i gredama, slov. grad je osnova na -o. Pa i ova osnova obrazuje mnozinu pomocu istog formativa -i (v. WACKERNAGEL-DEBRUNNER, Altind. Gramm; III, 63 i SPECHT, Ursprung d. Idg. Deklination, 382). Ceci nije pogresio. Njegova identifikacija, a na to nam daje prava apofonski oblik zirdi, mora racunati sa starijim oblikom hurbi- (od ghrdhi-) i onda je sve u redu. Gubitak inicijalskog h, koje je i kod rimske gospode, skolovane u Atini, gde su se isticali dasyntikoi, imalo labavu artikulaciju, iste je prirode kao u anser i er. Da se ovde ne radi o nekoj vulgarnoj ili seljackoj latinstini, kao sto se to obicno kaze u etimoloskim prirucnicima, pokazuje docnije herus nasuprot klasicnom erus.

Mozda bi ipak na osnovu sportskog termina arena (od starijeg hasena) dosao u obzir etrurski izvor, buduci da etrursko Curtun odgovara minojskom Gortyn. Na takvog posrednika navodi nas arkadska dubleta