Naslov ove rasprave mora da se posebno pravda iako je ovde rec samo o
lingvistickim vezama. Za Slovene se zna prilicno pouzdano da pripadaju
indoevropskoj jezicnoj zajednici. Ali za Tirseno-Pelazge odnosno etrurski
jezik postoje zasada samo izvesni znaci, leksicki i morfoloski, koji taj,
jos uvek slabo poznati idiom dovode u neodredenu vezu sa pomenutom zajednicom.
Razume se da postoje i drukcije hipoteze o lingvistickom polozaju starih
Etruraca. Prema tome i geografska strana etrursko-indoevropskih veza mora
se uzeti strogo u obzir. I u tom pogledu iznesene su razne kombinacije.
Najstarija je Herodotova o zapadno-anadolskom poreklu Tirsena odnosno
Etruraca. Za tu Herodotovu tezu ne zna istoricar Ksanto a protiv nje je
istoricar, gramaticar i retoricar Dionisije.
Druga je hipoteza B. Niehbura po kojoj su Etrurci kao
severni susedi alpsko-podunavskih Reta dosli u Italiju iz gornjeg Podunavlja.
Tu Niehburovu tezu sa novijom adaptacijom podrzava na pr. P. Kretschmer,
koji danasnju Cesku i Moravsku smatra doitalskom postojbinom Etruraca,
Reta, Pelazga i Tirsena. Sva cetiri ova imena treba da, prema Kretschmeru
obelezavaju jednu jedinu, lingvisticki manje vise homogenu grupu govora
i plemena koja su tamo negde u drugoj polovini treceg milenija krenula
na jug i jugoistok, pa preko Balkana u Anadol, dok su njihovi saplemenici.
Reti, okrenuli jadranskim putem (Raitinon u Dalmaciji, v. Glotta XXXII,
190).
Prema ovoj istoj hipotezi, zapoceo je, pocetkom drugog
milenija, u istom pravcu slican pokret indoevropskih plemena koja da su
bila naseljena zapadno od ovih »Pelazga«, dakle u danasnjoj centralnoj
Nemackoj, i koja su lingvisticki bila u lateralnom srodstvu sa tom grupom,
buduci da su obe grupe pripadale jednoj ranijoj lingvistickoj zajednici,
koju Kretschmer zove protoindoevropskom. Ta starija zajednica treba da
je postojala u tom prostoru tokom neolitskog perioda, sa tom razlikom,
sto se retsko-tirenska grupa kao nosilac »trakaste keramike« (Bandkeramiker)
nalazila u polozaju kulturnog posrednika izmedu srednje-evropskih Indoevropljana
i anadolsko-mediteranskih neindoevropskih kultura.
Po trecoj hipotezi, ciji je autor vatikanski etruskolog
B. Nogara (Gli Etruschi e la loro civilta, 1934), Etrurci su se doselili
iz oblasti izmedu istocnih Karpata i Ponta, te su i u tom polozaju mogli
vrsiti posrednicku ulogu izmedu kulturnijeg Anadola i Sredozemlja s jedne
strane i kulturno zaostale srednje i severne Evrope s druge strane. Za
ovu Nogarinu hipotezu govorila bi i anticka tradicija, zabelezena kod
Theopompa, po kojoj su iz iste oblasti prodirala kimeriska plemena ne
samo u Anadol vec u IX. v. st. e., nego i na samo Apeninsko poluostrvo.
To bi znacilo da su apeninski Tirseni dosli iz oblasti tripoljske kulture,
u koju ne samo jafetitolog N. J. Marr nego i istoricar M. Rostovcev smestaju
najstarija sedista slovenskih plemena.
Ipak vecina strucnjaka, lingvista, istoricara i arheologa
vracaju se danas, iako s raznim modifikacijama starom Herodotu: Etrurci
dolaze u zapadni mediteran iz Anadola. Dok je W. Brandenstein za istocni
Anadol t.j. blize Mesopotamiji i staroturskim plemenima, dotle su ostali
za zapadni Anadol i Misiju, kao sto je bio i sam otac istorije.
Sve tri ove hipoteze o starijoj postojbini Etruraca
odnosno Tirsena mnogo nas potsecaju na novije kombinacije o indoevropskoj
»prapostojbini«. U tom pogledu su jedni, kao H. Hirt, P. Kretschmer i
Fr. Specht (Der Ursprung d. idg. Deklination) za Germaniju bilo severnu
bilo srednju, drugi su, kao O. Schrader za danasnju Ukrajinu, a treci,
kao J. Schmidt i N. J. Marr za Zakavkazje, dakle istocni Anadol. Svi oni,
razume se, imaju svoje posebne razloge, koji uvek nisu u sasvim jasnoj
vezi sa naukom (ovo se mora narocito reci za Kretschmera i Spechta). Ovaj
poslednji, u pomenutom delu, vidi svoje Indoevropljane u siroj oblasti
danasnje Luzice vec od paleolitskih vremena. Nisu mi shvatljivi razlozi
za ovu i ovakvu hronologiju.
U svakom slucaju imamo dovoljno razloga da u ovom radu
govorimo o Etrurcima, Tirsenima, Pelazgima, Ilirima, Tracanima, Anadolcima
i Mediterancima posto anticku kulturu ne mozemo smatrati iskljucivim proizvodom
i posedom klasicnih naroda, Grka i Rimljana, pogotovo kad znamo da su
ahajski i italski Indoevropljani pri svom naseljavanju mediteranskih obala
zatekli starija naselja sa visom kulturom no sto je bila njihova.
Ima, medutim, jedan krupni prigovor koji bi se mogao
uciniti nasem naslovu. To je pozna pojava Slovena u sirokoj oblasti mediteranske
civilizacije. Tako na pr. A. Vaillant (Grammaire comparee del langues
slaves, I, 5) misli da je baltsko-slovenska jezicka zajednica prestala
da postoji tek u prvim vekovima hriscanske ere. To bi znacilo da sa Slovenima,
kao posebnom etnolingvistickom individualnoscu, ne mozemo racunati pre
pocetka seobe naroda. Kako s druge strane pouzdano znamo da je vec Sula
uglavnom likvidirao Etrurce tako da su pod kraj stare ere samo rimski
filolozi znali ponesto etrurski, nezgodno bi bilo i pomisljati na neke
etrursko-slovenske lingvisticke veze, buduci da je Etruraca (Pelazga,
Pelasta) nestalo pre pojave Slovena, Ipak cemo pokusati da na nekoliko
leksickih primera ukazemo na mogucnost takvih veza i da tako opravdamo
postavljenu temu.
Zna se da su stari Etrurci bili ne samo opasni gusari,
od kojih je strepio zapadni Mediteran, nego i vesti trgovci koji su dolazili
sve do Baltika. Vec su tada mogli da dodu u vezu sa protoslovenskim plemenima,
ako prihvalimo tezu o baltsko-slovenskoj zajednici, koju uporno brani
Vaillant, drzeci se pritom, isto kao i R. Trautmann pre njega, u prvom
redu leksickog materijala. Ali i bez obzira na taj materijal, ciji su
detalji katkada izuzetno interesantni, vrlo je verovatno da su etrurski
trgovci pored ostale robe u balticka naselja donosili i prodavali majmune.
To je moralo biti svakako pre nase ere, pa cak mozda i pre baltsko-slovenske
jezicke zajednice ako je takva uopste i postojala. Geograf Strabon (XIII,
IV, 6) koji svoje kulturnoistoriske podatke uzima vecinom od stoickoa;
enciklopediste Poseidonija iz poslednjeg veka st. e., kaze da se majmun
etrurski zove arimos. Ovo ime sacuvano je i danas na Baltiku u obliku
erms (v. SCHRADER NEHRING, Reallexikon I, 17). Pritom se mora konstatovati
cudna pojava, da ni keltska ni germanska plemena, sa kojima su etrurski
trgovci mnogo cesce i intenzivnije saobracali nego sa baltickim sa prostog
razloga sto je geografska razdaljenost bila znatno manja, ne znaju za
etrurski naziv tog trgovackog artikla. Nije nikakvo cudo, stoga, sto ni
slovenska plemena u tom detalju ne ucestvuju sa baltickim susedima, ali
je doista veliko cudo sto upravo u tom detalju i keltski i germanski dijalekti
idu zajedno sa slovenskim od kojih im je dosla tudica ap/bana »opica«
(v. Klugeov Recnik12 s. Affe). Ovo bi se cudo moglo objasniti poznatom
cinjenicom da su u balticko primorje dolazili ne samo etrurski nego i
anadolski trgovci koji su se sluzili dunavskim i dnjeparskim putem.
Keltsko-germansko ap/bana, koje rekonstruise Schrader
pokazuje isti radikalni elemenat kao i starorusko opica. Stoga se zbog
onomasioloske paralele u grc. kallias moze pomisljati na idioglotsko a
ne na mediteransko poreklo, i na pripadnost leksickoj grupi antus »zgodan«.
Tome se ne bi protivila ni Ostirova kombinacija sa dogrckim pithex, pithekos,
pithon, koje tesko da ima veze sa lat. foedus i slov. besu (v. Juznoslov.
Filolog VI, 166). Lat. aptus ima svoj pouzdani koradikalni kompozit u
nasem prionuti (od starijeg op-no).
1. Tin (ia) Din.
Realnost etrursko-slovenskih lingvistickih veza mogu
u prvom redu potvrditi nomina sacra, ali samo u slucaju da se radi o uocljivim
identifikacijama. Stoga se sa dovoljno razloga moze prihvatiti Kretschmerova
identifikacija etrurskog Jupitra Tin(ia) (Glotta XIV, 308) sa opsteslov.
din- »dan«, iako ovaj derivat odudara od poznate leksicke grupe dieus
pater, s kojom je, po opstem priznanju, koradikalan kao i lat. dies i
ilirsko Deipatyros. Poznato je da su gotsko atta i slov. oticu potisnula
opsteindoevropsko pater. A. Meillet misli da je tome razlog poodmakla
civilizacija, dok Hirt zastupa sasvim suprotno glediste da su slovenski
Indoevropljani sacuvali najvise arhaizama. Cinjenica sto su sacuvali termin
mater kao i neki drugi matrilinearni relikti ukazuju na drugaciju mogucnost
tumacenja. Zbog grckih koradikala Dois i Domater dozvoljena je i fonetski
potpuno opravdana pripadnost imena Da(j)bog i Dajbahe (singular!) leksickoj
grupi dies Tin Iuppiter i t.d.
Normalnu bazu samog leksickog mininiuma dei- bez ikakva
formativa nalazimo u ilirskom slozenom imenu Dei-patyros, koje Hesihije
smatra svojstvenim epirotskim Stimfajcima, Po nacinu obrazovanja moze
se kao najblizi srodnik smatrati latinski naziv Diespiter, koji je ustvari
samo dubleta za daleko poznatije Iuppiter. Ako ilirskom Dei-patyros (v.
KRAHE, Die Sprache I, 38) treba, kako neki misle, pridruziti i toponim
Dodona, od kojeg je sacuvana i dubleta Dodo, onda bismo i u ilirskom imali
istu dugu bazu kao u slovenskom Dajbog Dajbabe. U tom bi slucaju oblik
Dodo pored vec pomenutog Dois i Domater potvrdivao polovnu ili nepotpunu
reduplikaciju leksickog minimuma dei-, koja je vec konstatovana u staroind.
dideti »blista«. Na taj bi nacin otpale zamerke koje cini H. Herwerden
u svom Recniku s. Domatros u pogledu Bechtelova Dois i veze sa Dodona
i Dotion pedion. Iz svega ovog izlazi da je duga baza koju imamo u slov.
paru Dajbog Dajbahe potvrdena u grckom i u ilirskom. Najzad, sa cisto
fonetskog gledista opravdano je utvrditi polovnu reduplikaciju ne samo
u staroind. dideti i u ilir. Dodo nego i u lat. grupi Diana i Iuppiter
Dianus, buduci da se kod ovih starorimskih nomina sacra moze poci pre
od starijih oblika Didiana odnosno Didianus nego od Varonove konstrukcije
Diviana iako se pritom poziva upomoc etrurska tudica indoevropskog porekla
tiv {~divan, diviti se i jerm. tiv »dan«) »mesec«. Ocigledno da i ova
tudica kao i pretresano Tin(ia) »Iuppiter« potvrduje bliske lingvisticke
veze izmedu etrurskog i indoevropskog, koje, razume se, ne moraju biti
genealoske prirode, kako to misli Kretschmer, nego naprosto kulturno-geografske.
Za rimsku Dijanu karakteristicna je veza sa etrurskim Vertumnus, o kome
ce biti docnije reci.
Iznesenom tumacenju juznoslovenskog bozanskog para Dajbog
Dajbabe protivi se tradicionalno ucenje slovenskih mitologa i etimologa,
po kojima su Dabog Dajbog Dazbog (o imenu Dajbabe ne govori nijedan od
njih) u vezi sa glagolom »dati«. Tako se za Da(j)boga obicno kaze da je
»staro slovensko bozanstvo sunca koje daje svu blagodat». Ovu filolosku
interpretaciju ilustruje V. Cajkanovic homerskim izrazom dotor eaon. »dator
bonorum«. Pritom se obicno istice shvatanje, toboz narodno, po kome je
juznoslovenski Da(j)bog kao htonsko bozanstvo neprijateljski raspolozen
prema bozanstvu neba i svetlosti. Neki vide u tome ostatak manihejskog
odnosno bogomilskog diulizma (v. A. BRUCKNER, Mitologja Slowianska 58).
Jasno je da je ova protivrecnost prividna i da je obicna i razumljiva
posledica hriscanske detronizacije poganskih konkurenata, po kojoj je
Da(j)bog postao hromi Dabo i prost sinonim za davola. I Vasmeru (Russ,
Et. Wb. I, 326) Dazbog je »Spender des Wohlstandes« i bez obzira na Striboga
i Skotij boga.
U kolikoj meri jezicka svest i budnost moze odmaci sa
svojim paretimoloskim kombinacijama i adaptacijama, najbolje pokazuje
ono sto citamo u Ak. Rjecniku (pravilnije bi bilo Recniku, isp. brijeg
bregovi brescici i t.d.) s. Dabog: "Dabog m. po nekim krajevima narod
misli i pripovijeda da je Dabog zli duh koji je bio jednako mogucan kao
bog i nad zemljom gospodovao dok ga nije sin boziji nadvladao i osvojio
— Postalo je od Dajbog, starosl. Dazd bog, sto je sastavljeno od imperativa
glagola dati i od imena bog. Uzdrzalo se jos iz slavenske mitologije u
kojoj je po svoj prilici naznacavalo sunce, vidi Miklosic, lex. paleosl.
kod Dazd bog i Jagicevu raspravu u Arch. fur slav. Philologie 5, 1 i dale
- Samo u nase vrijeme u narodnim pripovijetkama. Bio Dabog car na zemli
a gospod bog na nebesima. Pa se pogode; gresne duse ludi da idu Dabogu,
a pravedne duse gospodu bogu na nebesa. Nar. prip. vil. 1866. 642. Dabog
okupio skupstinu pa veca i smije se sto se gospod bog muci. 1867, 655.«
i: »Dabo m. ime sto se kao za salu nadijeva djavolu - Moze biti postalo
iz latinskoga diabolus no je veca prilika da je hyp. od Dabog - Dolazi
od prosloga vijeka a izmedu rjecnika u Vukovu gdje stoji da se govori
samo hromi Dabo. Od dvi vrste vina . . . jeste vino svitovne i vino milosti
bozanstvene. Prvo vino nazdravlja Dabo i ovo pristaje onima, koji ga protiva
razloga piju ... Drugo pak vino jeste vino nebesko. E. Pavic, ogled. 507.«
Kad znamo da vec pesnik i pisac aticke Ilijade operise
paretimoloskim kombinacijama, nazivajuci svog glavnog junaka Ahila akhos
Akhaivon, nije nikakvo cudo sto i Hesiod (Opera 356) postupa na isti nacin
praveci razne kombinacije sa derivatima glagola didomi. Ali njegov hapax
legomenon imenica dos nema nikakve veze sa homofonim imenom Dos koje citamo
kod Homera (hymn. in Cererem 122). Emendacija Fr. Bechtela, uslovljena
metrickom nuzdom koja to ime menja u Dois daleko je ubedljivija nego Brunckov
dometak men, buduci da je i paleografski mnogo jednostavnija, jer se radi
o jednoj jedinoj hasti. Bruncku je potrebna nova rec, veza men, za koju
se odlucio J. Humbert u svome izdanju homerskih himni (str. 45), iako
je poznato da je Fr. Bechtel jedinstven strucnjak i za grcku onomastiku
i za celokupnu problematiku indoevropske apofonije. U nasem slucaju se
i radi upravo o apofoniji, jer za Bechtelovu emendaciju govori ne samo
epirski hidronim Dodo koji ima istovetnog srodnika i na baltsko-slovenskom
prostoru, nego i toponim Dodona i Dotion a pogotovo ilirski Dei-patyros
i grcki Zas (od starijega Di-ant-s) koji su ocigledno koradikalni sa prvim
slogom u nasem bogovskom paru Dajbog Dajbabe.
I pored oskudnih podataka, bozanska imena Da(j)bog i
Daz(d)bog, ciju vezu sa solarnim Svarogom podvlace svi strucnjaci, mogu
se u smislu prethodnih izvodenja svesti na zajednicki arhetip odnosno
leksicki minimum dei-, ili, sa reduplikacijom deid-, koja je utvrdena
u staroindiskom, grckom i ilirskom. Tako se i oblik Daz(d)bog, imajuci
u vidu njegovu vezu sa Svarogom, sasvim lepo moze izvesti od starijeg
Doi-d-io-, dok je nereduplikovana duga baza sacuvana u obliku Dajbog (od
starijeg Doi-o-, isp. kraj : kroj : lat. crevi), Na ovaj se nacin nasi
Dajbog i Dajbabe oslobadaju svoje dosadasnje usamljenosti i njihova veza
sa blistavim Svarogom (~ helios, sol i t. d.) postaje sasvim jasna i prirodna.
Ali ne samo to. Prema iznesenom tumacenju slovenski apelativ din- i denominativ
diviti se imaju u etrurskim koradikalnim i istovetnim obrazovanjima Tin(ia)
i tiv(r) »mesec« (isp. luna < louxna »blistava«) svoje najblize srodnike.
Daleko je medutim vaznije da i sam Jupiter sa svojom epiklezom Dianus
kao i njegovi ostali indoevropski srodnici u grckom, indoiranskom, ilirskom
i germanskom ima svog lingvistickog i kultskog srodnika u nasem Dajbogu
i Daz(d)bogu.
Reduplikovani leksicki minimum utvrden u staroind. dideti, ilirskom Dodo,
Dodona gde sedi Zeus Pelastikos (ne Pelazgikos) i u staroslov. Daz(d)bog,
kao da je ostavio traga u nekim glosama iz govora indoevropskih Pelasta;
samo sa normalnim vokalizmom ei. Na to ukazuju Hesihijeve glose, za koje
je karakteristicno pomeranje zvucnih dentala u bezvucne: tito »zora, dan,
sunce« i dogrc. ime solarnog bozanstva Titan. P. Chantraine u svojim etimoloskim
beleskama za Baillyev Recnik6 ostavlja apelativ tito (po svoj prilici
od starijeg oblika deido) bez ikakve etimoloske kombinacije, dok ime Titan
zajedno sa Hesihijevim glosama titax »kralj« i titene »kraljica« proglasuje
mediteranskim t.j. neindoevropskim. I bez obzira na siptarski koradikal
dite »dan« i na dolat. titus »columba agrestis, penis, senator«. ocigledno
je da se ova doklasicna leksicka grupa ne moze bez narocitih razloga odvojiti
od svojih indoevropskih srodnika i to tim teze sto vec i sam Kretschmer
misli da su najblizi indoevropski srodnici, retsko-tirsenski Pelazgi iz
oblasti severno od gornjeg Dunava, vec u drugoj polovini treceg milenija
preko zapadnog Balkana krenuli prema Mediteranu i Anadolu. Prema njemu
ovi Pelazgi cine sa najstarijim Indoevropljanima posebnu lingvisticku
grupu koju on zove protoindoevropskom. Za relativnu verovatnocu iznesenog
tumacenja dogrckih tudica tito Titan i t.d. govori i vazan fonetski detalj,
sto se njihov osnovni vokalizam poklapa sa staroindiskim koradikalom dideti,
i ilir. Dei.patyros, pa se tim putem obezbeduju opsteindoevropske vokalske
alternacije i, prema tome, idioglotski karakter cele leksicke grupe.
Neizvesno je da li ovamo spada i dogrc. naziv majmuna
tityros (Theophr. Char. 5), iako imamo onomasiolosku paralelu u staroind.
kapi-h »majmun« (zbog crvenkaste boje dlake) odakle poticu po svoj prilici
ne samo grcke tudice Keb/pos, keblos nego i staroslov. pozajmica opica,
u kojoj strucnjaci traze izvor germanskom apan- i keltskom abbana (mesto
rukopisnog abrana).
Ako tityros pripada leksickoj grupi dei/di- »blistav«,
a zato je navedena onomasioloska paralela, onda se dogrc. tityros mora
smatrati kao derivat neke nominalne osnove na tu-. Poznato je da takva
osnova, koja je iz kolektiva razvila imenice apstraktnog karaktera, ustvari
pretstavlja nomina actionis kao i osnove na ti- i ta- (v. P. KRETSCHMER,
Dyaus, Zeus, Diespiter und die Abstrakta im Indogermanischen, Glotta XIII,
107). Srecom upravo kod ove leksicke grupe imamo svih pet vrsta kolektiva:
na -ta, na -ti, na -tu, na -n i na -r. Za prvu vrstu svedoci siptarsko
dite (od starijeg dita; isp. grc. genete, biote i t. d.), za drugu vrstu
staroind. su-di-tih ''schonen Glanz habend'', za trecu vrstu spomenuta
tudica ti-tyros a za cetvrtu i petu Tin(ia) slov. din i podloga denominativa
dirio (isp. divio i diviti). Vec je Kretschmer (o. c. 109), nasuprot Brugmannu
i Wackernagelu ubedljivo zakljucio da je leksicki minimum sa zavrsnim
-u, koji nalazimo u imenima Zeus Iuppiter i u nasim derivatima divan diviti
se i t.d., sekundarnog karaktera i da se mora poci, kao sto smo to vec
napred ucinili, od minimuma dei-, kome su dodavani formativi t, n, r,
u. Za ovaj poslednji formativ i njegov izrazito kultski ili bolje receno
demonski karakter (v. Fr. SPECHT, ''Zum sakralen u,'' Die Sprache 1 43)
govori pored ostalog i arhaicno gradena staroind. imenica dyumna »Himmelsherrlichkeit«
koja nas potseca ne samo na grc. prymnos, staroind. nimna- nego i na bozanska
imena sa Apeninskog Poluostrva kao Picumnus Pilumnus Vortumnus i Voltumna.
Medutim Kretschmer koji je bogato dokumentovao prosirenje ovog leskickog
minimuma odnosno njegovu reduplikaciju u staroindiskom recniku, objasnjava
zenski rod imenice dyaus pored Dyauh u najstarijim partijama Rgvede kao
ostatak starijeg stanja kada su demonska bica bila neodredenog i bezlicnog
karaktera. Isti takav arhaizam sa naknadnom korekturom novijeg datuma
imamo u nasem bozanskom paru Dajbog Dajbabe. To znaci da se ovde u nasem
mitoloskom folkloru radi o izuzetno arhaicnom reliktu iz najstarije indoevropske
proslosti.
Da je ovo shvatanje doista prilicno verovatno vidi se
po tome sto oblici Da(j)bog i Daz(d)bog imaju svoje pune paralele u indoevropskoj
nominalnoj morfologiji. Daz(d)bog pretpostavlja isto prosirenje leksickog
minimuma koje smo vec konstatovali u staroindiskom, dogrckom i u hidronimu
epirskih Ilira Dodo (v. H. KRAHE, ''Sprache und Vorzeit'', 108). Stoga
nije slucajno sto se ovaj i ovakav hidronim javlja ne samo kod ilirskih
plemena na jugu nego i kod njihovih baltsko-slovenskih srodnika na severu.
Onomasioloski moment ovog hidronima otkrivaju nam semanticke paralele
kao Alpheios, Aspropotamos, Albula i nasi hidronimi Bistrica, Beli Potok
i Lab nasuprot Tamnava i Crna Reka.
U pomenutoj raspravi ukazao je Kretschmer dalje na mogucnost
da se i singularni pesnicki oblik Zevsova imena Zas (od starijeg di-ants)
svede na leksicki minimum di-, ciju smo normalnu bazu konstatovali u ilirskom
Dei-patyros, a visoku produzenu baza u nasoj onomastickoj grupi Dajbog
Dajbabe. Ali ni Kretschmer ni ostali strucnjaci nisu uzeli u obzir slovenska
koradikalna obrazovanja, koja kao i rgvedski koradikali dyaus i Dyauh
ukazuju na najstarije stanje, a ono je prethodilo pojavi patrijarhalnog
sistema u indoevropskom drustvu, dokumentovanog izrazima Zeuspater Iuppiter
Diespiter. Kako znamo da je pojava zivog roda sekundarna pa da prema tome
ni rgvedsko Dyauh ni dyaus ne mogu pretstavljati najstarije stanje, moramo
traziti takav oblik koji i drustveno-politicki i lingvisticko-istoriski
daje makar naslutiti tu najprimitivniju situaciju.
Tu najstariju situaciju pokazuje korenski minimum slozenog
ilirskog imena Dei-patyros buduci da su i grcko Zas i nase Daz(d)bog,
Da(j)bog vec u izvesnom smislu derivati. Zna se cak da su najstarija nominalna
obrazovanja radikalnog karaktera i da za njima dolaze kolektivne imenice
heteroklitskog tipa na n/r i na u- (isp. dom — domovoj). Sledi da su ilirski
Pelasti u ovom pravcu sacuvali najstarije stanje, a da je etrursko Tin
(ia) vec docnija pojava, iako ima istovetne srodnike u staroindiskom i
latinskom a najvise u slovenskom. Ovo poslednje stoga sto tu nalazimo
i derivate od heteroklitske osnove na r-.
Za ovu idioglotsku arhaicnost navedenih slovenskih koradikalnih
obrazovanja govorilo bi i najnovije shvatanje M. Vasmera, da slov. ''bogu''
nije neka opsteslovenska pozajmica iz nekog skitsko-iranskog govora nego
samostalan clan slovenske idioglotije. U tom bi slucaju Da(j)bog Daz(d)bog
i Dajbabe u oba svoja dela bili potpuno originalne tvorevine, koje potvrduju
da su protoslovenska plemena sacuvala tragove najstarijeg indoevropskog
Olimpa gotovo bolje nego sto se to moze zakljuciti iz Rgveda za staroindiske
Indoevropljane.
Drugi deo slozenice Dajbabe moze se objasniti Vukovim
recima (Recnik s. baba): ''U Dubrovniku se svaka dojkinja i dadilja zove
baba, makar bila i djevojka od 12 godina.'' Sa ovim Vukovim tumacenjem
uglavnom se slaze i interesantna leksicka cinjenica da se u planinskoj
oblasti zapadno od gornjeg Vrbasa izrazom baba zove ona udata zena koja
ima poroda, pa makar joj bilo tek 15 godina. To znaci da je Dajbabe supruga
bozanstva koje se zove Daj ili Dazd. Razume se da bi se oblik Daj mogao
smatrati refleksom za starije Dadj (od indoevr. doidio, a ne od baze doi-),
pa bi na taj nacin homersko Dos ili Dois bilo usamljeno. Prosirenje sa
sufiksom -ijo-, koje je ocigledno u obliku Dazdbog, javlja se ne samo
u vedskom sur(i)yah nego i u grckom helios (od starijega savelios). Ovaj
morfoloski detalj, na koji su ukazali Ernout-Meillet (Recnik3 1116) ide
svakako u prilog iznesenom tumacenju i podrzava vezu sa solarnim Svarogom.
Slozenica Dajbabe, dokumentovana u oblasti Titograda,
ukazuje isto tako na arhaicnost njenog dohriscanskog ili bolje receno
paganskog kulta, iako potvrduje prelaz iz demonizma u deizam gde vec imamo
posla sa jasno obelezenim bozanskim individualnostima. Interpretatio graeca
za staroslov. baba glasi mamme. Oba ova onomatopejska obrazovanja sa labijalnim
suglasnicima javljaju se kao kultska imena vec u doklasicnom Anadolu,
odakle pod kraj IX v. st. e., po misljenju vecine strucnjaka dolaze Tirseni
na Apeninsko Poluostrvo. Ime tog starog anadolskog bozanstva javlja se
u vise oblika: Ma, Mene odnosno Kybebe, Ku-papas, Kubaba(t) (v. B. HROZNY,
Histoire de l'Asie anterieure 212). Isti pisac na str. 104 pominje i oblik
Baba-Ellit, iako ne zna za Hesihijevu glosu babaka kao ime Kibelina svestenika.
To znaci da se glavno materijalno bozanstvo u ajgajsko-anadolskoj oblasti
zvalo Baba. buduci da Hrozny i za minojski period postulira kult bozanstva
Ku-papas.
Posto se radi o ociglednoj onomatopeji odnosno o primitivnom
hipokoristiku, vrlo je rizicno nesto odredeno kazati u pogledu veze izmedu
slovenske babe i homofonog ajgajsko-anadolskog bozanstva. Takvu vezu cini
verovatnom glavno skitsko bozanstvo sa imenom Papaios, kako nas obavestava
Herodot (isp. G. DOTTIN, Anciens peuples de l'Europe 176). Ovo tim pre
sto i imenu Kubaba odgovara muski oblik Ku-babos ili Combabos kako glasi
potonji oblik. Za ime ovog ajgajsko-anadolskog bozanstva postoji samo
jedna jedina interpretatio graeca odnosno romana ''Magna Mater''. To bi
znacilo da prefiksalno ko/cu ima augmentativni karakter. Bezvucnost skitskih
labijala u imenu Papaios ne treba nimalo da nas buni: nju objasnjava ne
samo postojanje grckog papos a ne babos nego i fonetska paralela u hidronimu
Tanais-Don. Za takvu arhaicnu vezu izmedu nase Dajbabe i ajgajsko-anadolske
Kybebe govorila bi i ta okolnost sto se ime hetskog demona koji drzi nebo
i koji se zove Upelluri ne moze lako odvojiti od dogrckih demonskih imena
Peloros — Apelauros i nasega Peruna (od starijega heteroklitskoga Perauro-).
O ovome ce biti govora drugom prilikom, jer slovensko-anadolske veze nisu
ogranicene na ovaj detalj, koji bi na kraju krajeva mogao biti i slucajan
(v. clanak Protosloveni i staroanadolski Indoevropljani Zbornik filozofskog
fakulteta II, 255).
Mozda nije slucajnost sto se i u tirsenskom javlja onomasticka
grupa papa (v. A. TROMBETTI, La lingua etrusca 224), buduci da fonetski
sistem tirsenski ne zna za zvucne labijale. Najzad moramo ukazati i na
histerogeni oblik imena Kubaba - Kybeke. Ovakvu disimilaciju labijalnog
reda imamo i u nasoj tudici p(r)oskura od grckog prosphora ali pitanje
je da li se i slov. bogu, koje sada prema Vasmeru ne mora biti tudica
iranskog porekla, moze smatrati rezultatom takve disimilacije buduci da
nije iskljucena veza sa ilirskim bagaros »topao«. Za semanticku evoluciju
svetao > topao imamo dovoljno paralela u indoevropskom recniku. Za
drugu mogucnost t.j. za vezu sa ilirskim bagaro- govorilo bi ne samo ime
prvog Slovenina koje glasi Boz (od starijeg bhagio-) nego i fitonim bozur
sa karakteristicnom crvenom bojom. Heteroklitski sufiks kod prideva koji
oznacuju boju glasio je auno/auro- pa stoga u grupu takvih prideva spada
ne samo bozur i derivatsko tmuran (~tmica, tmast) nego i ime samog Peruna.
Bozovih 72 glavara nisu nastali pod uticajem isto tolikog broja Hristovih
ucenika jer potvrduju postojanje slovenske suncane godine od 360 dana
odnosno 72 sedmice po pet dana. U prilog takve hronoloske racunice govori
i svakom poznata cinjenica sto se sreda nalazi izmedu drugog i cetvrtog
dana a ne izmedu treceg i petog.
Nije nikakvo cudo sto je hriscanstvo, ubacujuci subotu
i nedelju (prema grckom apraktos sc. hemera) poremetilo donekle tu stariju
racunicu.
Da je slovensko din- sasvim arhaicni derivat vidi se
po denominativu od heteroklitske varijante n/r dirio »gledati« (isp. grc.
leukos leusso, Trautmannov Recnik 56 i Boisacqov Recnik4 s. deato). Siptarski
derivat dite »dan« i staroind. su-di-tih dopunjavaju ovu seriju formativa
t/n/r (isp. grc. dotina pored lat. donum i naseg dar), koju N. Trubeckoj
smatra karakteristicnom za najstariju indoevropsku morfologiju, jer se,
po njegovu misljenju, nalazi i u nekim govorima severoistocnog Kavkaza.
Bez ovih formativa obrazovana je grcka slozenica ogdodion (kod Hesihija)
»zrtva koja se prinosi Tezeju svakog osmog dana«. O kultskoj i hronoloskoj
vaznosti osmice mora se govoriti posebno jer je dokumentovana ne samo
kod Etruraca i na minojskom Kritu, kod jadranskih i japodskih Ilira nego
i u srpskohrvatskom folkloru. Slicno kao u Hesihijevu kultskom terminu
ogdodion gde imamo nulsku bazu leksickog minimuma dei »svetao i t.d.«
imamo slovensko obrazovanje bez formativa t/n/r u pomenutoj kultskoj grupi
Dajbog i Dajbabe. Ova apofonska varijanta sa prvobitnim o odnosi se prema
homerskim oblicima deato i doassato kao nas apelativ kraj prema kroj i
prema baltskim bazama kreju i krijas (v. Trautmannov Recnik 141). Razume
se da ove fonetske formalnosti ne resavaju do kraja problem slovenskog
Dajboga i njegove Dajbabe. Za ovu poslednju ne zna B. O. Unbegaun (Les
Religions de l'Europe Ancienne III, 400), kao ni L. Niederle kojeg on
uglavnom reprodukuje. Ipak izneseno tumacenje objasnjava bar donekle vezu
izmedu Dajboga i Svaroga, cija je apofonska baza potpuno istovetna sa
onom u Hesihijevoj glosi boroi (od starijega suoroi ~ sau/su »svetao«)
»oci«, koradikalnoj sa leksickom grupom sol »sunce i t.d.« Semanticku
nijansu »oci« nalazimo i u koradikalnom irskom suil a mozda i u skitskom
spou koje belezi Herodot (IV, 27), kao i u lat. lumina. Evo i morfoloske
proporcije: grcko boros stoji prema Svarog kao akros prema Ostrog. Data
etimologija ustvari je identifikacija. Formativsko r u imenu Svarog potseca
na pomenuti denominativ dirio »gledam«. Htonski kult Dajbabe, konstatovan
u blizini Titograda, ne protivi se solarnoj prirodi Dajboga i Svaroga
(isp, htonski kult rimske Dea Dia u praksi Arvalske Brace, GRENIER, Les
religions, III, 102).
5. Gortyn Cortona Grad
Kretschmer (Glotta XXXI, 190) nalazi da su tirsenski
Reti stigli preko Balkana i u Lidiju, gde se javlja ime Raitenoi i toponim
Tyrsa, koji treba da cini podlogu za etnikon tyrsenos. Veze izmedu Lidije
i Etrurije vec su napred u dovoljnoj meri istaknute. Ipak je tesko reci
ma sta odredenije o Kretschmerovoj vezi izmedu alpskih Reta i anadolskih
Raitenoi. Ali se moze nesto reci o njegovu tvrdenju da su retski osvajaci
stigli preko jadranskog naselja Raitinon u centralni Peloponez, u Arkadiju
gde imamo toponime Raiteai i Kortys i hidronim Gortynios, buduci da Kretschmer
oba ova poslednja imena smatra pouzdano retsko-tirsenskim, pa ih veze
sa etrurskim toponimom Cortona odnosno Curtun. Dok su se ranije strucnjaci
izjasnjavali za semitsko poreklo minojskog toponima Gortyns, dotle je
vec Fick (Vorgriech. Ortsnamen, 20) stao na glediste da ova dobro poznata
i rasirena grupa toponima pokazuje izrazito pelagonisch-pelasgische Pragung.
Ficka je na to navela cinjenica sto se Tukididova Gortynia nalazi na gornjem
Vardaru, dakle u centralnom Balkanu, gde se moze manje racunati sa semitskim
kolonistima.
Fick, koji za razliku od Kretschmera, daje potpun pregled
svih toponima grupe g/kord/t- ne pravi nikakva pitanja od oblika Gordynia,
kako Stefan Vizantinac belezi makedonsku Gortynia. Za ovo kolebanje izmedu
zvucnog i bezvucnog konsonanta, koje se javlja i u samoj Arkadiji (Kortys,
Kortynioi, Gordynios) nudi nam Kretschmer jednostavno objasnjenje: ova
imena pripadaju retsko-tirsenskim Pelazgima cija se artikulacija eksploziva
nalazila negde u sredini izmedu zvucne i bezvucne baze. Akademik Ostir
kazao bi da se tu radi o smeni baza fortis/lenis, kako nam je to poznato
iz istoriske fonetike finsko-ugarskih govora.
Prilicno je beznadezno kod imena, kod kojih je i inace
artikulacija cesto opterecena afektivnim i iracionalnim momentima, a da
i ne govorimo o paretimoloskim kombinacijama, traziti pravolinisku i fizioloski
razumljivu istorisku evoluciju glasova, pogotovo kada se radi o materijalu
koji je i geografski i hronoloski gotovo po pravilu disparatan. Stoga
je sasvim opravdano kad Fick ovom makedonskom, arkadskom i minojskom toponimu
pridruzuje tesalski Gyrton. I bez obzira na pretpostavku da je dogrcko
Gyrtyn na Kritu dobilo grecizirani oblik Gortyn. Trombetti u svojoj poznatoj
raspravi o mediteranskoj toponomastici (Arhiv za arb. starinu, III, 33)
otisao je svojim putem nesto dalje povezavsi semitsko kart sa indoevropskim
ghort-, pod pretpostavkom da semitskim emfaticnim glasovima odgovaraju
indoevropske zvucne aspirate. Iako Trombetti i za svoju jedinstvenu leksiku
racuna sa determinativima t/d, ipak on na svoj nacin pridruzuje ovoj leksickoj
grupi ne samo celu gomilu u izvesnoj meri bliskih, ali ipak neproverljivih
uralsko-altajskih i tursko-tatarskih reci, nego i semitskih pa sve do
Bantu-jezika. Od mediteransko-anadolskih mogucih pripadnika navodi Trombetti
imena kao Cordy-lussa ostrvo u oblasti Karije, Gordos (Lidija), Gordion
teikhos (Karija), Gordioukometes (Pisidija i Isaurija), Maneg/zordum (Frigija),
zatim epigrafski oblik gen. sing. Korthyos blizu kritskog Gortyn(a) i
Cortona (Etrurija i Iberija).
Ne moze se sporiti veza vecine ovih toponima sa indoevropskim
apelativom ghordho- »ograda, grad«. Ali kada se pazljivije pogledaju etimoloski
prirucnici i stariji i noviji, vidi se prvo, da Trombettievo semitsko
kart »grad« sa emfaticnim inicijalom nije sasvim pouzdano. Tako n. pr.
Moller (Vgl. Indogerm.-Semit. Worterbuch, 83) koji navodi klasicne termine
khoros khortos hortus cohors, zatim germ. garda i baltsko zardi-. nema
nijednog semitskog oblika sa dentalnim formativom, pa prema tome ni Trombettieva
kart, koji je, kako se zna, ogranicen na fenicki. Druga je teskoca kod
ove leksicke grupe u tome sto vecina etimologa polazi od leksickog minimuma
gher- »okruziti, obuhvatiti« sa palatalnim guturalom, pa stoga protoslovensko
garda smatraju pozajmicom iz germanskog (n. pr. KLUGE12 s. Garten, gde
je zavrsni dental oznacen kao neaspirat, iako se zbog koradikalnog Gurt
mora racunati sa zvucnim dentalnim aapiratom). Osim Klugea i Meillet (Recnik3
535) smatra nas termin pozajmicom: »Le v. sl. gradu »enclos, ville« a
chance d'etre emprunte en germanique; car "garda s'est largement
etendu".
Zar slov. gradu nije dovoljno rasiren termin? Ovo shvatanje
Klugea i Meilleta neodrzivo je sa razloga apofonije na koju se poziva
Trautmann (Balt. Slav. W-buch, 79), navodeci staroslov. zirdi »xylon«
i rusko zerd' »motka«. Znacenje ovog apofonskog oblika presudno je ne
samo za idioglotski karakter znacajnog slovenskog termina grad, nego i
za osnovno znacenje navedenih antickih toponima na Kritu i u balkansko-anadolskoj
oblasti. Trautmann dalje istice: »Die Beziehungen zur Sippe von zarda-
sind unklar«, ali ne uzima pri tom u obzir sinonimnu leksicku grupu darza-
o kojoj govori na str. 45, i sa kojom sam ranije doveo u vezu doklasicne
termine tyrsis turris kao svedoke nekentumskog karaktera dogrckih Pelasta.
Mozda je opravdan Trautmannov zakljucak da ova poslednja
leksicka grupa ide zajedno sa grupom dirza-, litavski dirzas »remen«,
jer nas na to upucuje semanticka paralela koju imamo u nem. Gurt Garten.
Ipak imamo posla sa tri oblika sinonimnih termina: garda-, zarda; darza-.
Ako i odvojimo ovaj posljednji ostaje nam ipak zarda, koje se stalno veze
za lat. hortus, grc. khortos i nem. Garten. Sto je jos vaznije, ovaj oblik
sa palatalnim guturalom javlja se istovremeno sa svojim konkurentom ciji
je inicijal velarni gutural, u frigijanskom toponimu Maneg/zordum »Manesov
grad«. Ovoj frigijanskoj dubleti odgovara rusko zorod »stog« nasuprot
gorod o-grad ograda. Hofmann u svojoj obradi Waldeova Recnika s. cohors,
priznaje samostalnost ove poslednje slovenske leksicke grupe, te se tako
sa razlogom odvaja od Klugeova stava po kome su slovenski Indoevropljani
od Germana preuzeli garda i prosirili u tolikoj meri da su ga predali
ne samo siptarima nego i Frigijancima. Treba primetiti da se frig. toponim
Gordion, koji belezi vec Ksenofont, javlja uvek sa velarnim guturalom.
Za velarni inicijal, koji nalazimo u slov. grad, svedoci
i dosada nezapazena i neiskoriscena Hesihijeva glosa kerta »grad«. Hesihije
dodaje da je to jermenski termin. Tesko da ce ovo biti tacno jer su u
jermenskom kao i u frigijanskom i slovenskom sacuvane zvucne aspirate
kao prosti zvucni konsonanti. To bi znacilo da kerta pripada nekom indoevropskom
idiomu u Anadolu i da se svojlm bezvucnim konsonantima potpuno priblizuje
fenickom terminu kart-, koji je dokumentovan u originalnom obliku imena
Kartagine Kart-hadusat »Novi grad«. U svakom slucaju Hesihijeva kerta
nasuprot baltskom zarda- pretstavlja jedan dokaz vise da se slov. gradu
ne sme smatrati pozajmicom germanskog porekla kako to misle Kluge i Meillet.
Baltsko zarda; frig. -zordum i rusko zorod govorili
bi svojim inicijalima za tradicionalno shvatanje svih etimologa po kome
knortos hortus cohors Garten itd. pripadaju leksickoj grupi gher- kojoj
pripada i grc. kheir »ruka« (kao hvataljka). Ali u tom slucaju ne mogu
toj grupi pripadati ni slov. gradu ni zrd ni frig. Gordion i anadolsko
kerta, pa razume se ni kritsko Gortyns, arkadsko G/Kortys i maked. Gortynia.
To znaci ni tirsensko Cortona. Stoga se mora izvrsiti ponovna analiza
i izdvajanje ovih koradikala sa velarnim inicijalom iz grupe hortus, kod
koje Hofmann, slicno kao i Meillet, pretpostavlja dvojak determinativ
t/dh. Grcko khortos moze se zbog koradikalnih derivata korthis i korthelai
izvoditi od starijeg khorthos, pa bi se ova razlika u disimilaciji aspirata
mogla porediti sa dubletama phatna nasuprot pathna »jasle«. Tako bi se
iz grupe hortus Garten. izdvojila ova grcka grupa i pridruzila slovenskom
terminu gradu. Hetsko gurtas »citadela« neizvesno je jer kuneiformska
azbuka nije pouzdana u pogledu razlike izmedu zvucnih i bezvucnih konsonanata.
Najzad toharsko kerciye »palaca« islo bi uporedo sa hortus i cohors, koje
i Chantraine veze za staroind. harati »hvata« i grc. kheir. Na taj nacin
oba klasicna izraza khortos i hortus izgledaju kao participi perfekta
pasiva a ne kao derivati od nekog minimuma ghort-, buduci da i Chantraine,
isto kao i Meillet, zastupa de Saussureovo ucenje o nepostojanju indoevropskih
»korena« sa zvucnim inicijalom i bezvucnim finalom. Juret, najzad, ti
svome Recniku (57, 128) jos hrabrije od Trombettia razlikuje u grckom
dvoje khortos: prvo znaci pica a drugo ograda.
Ako germanske oblike po zakonu prvog Lautverschiebunga
izvodimo od starijega ghorto, onda smo oslobodeni duznosti da za ove oblike
pretpostavljamo minimum ghordh-, kao sto to moramo ciniti za baltsko-slovensko
i frigijansko g/zarda-, g/zorod. Iako imamo slovenskih primera za depalatalizaciju
indoevropskih guturala ipak je bolje sasvim odvojiti slovensku grupu grad
i zrd od grupe zarda- zorod. Ova poslednja odnosi se prema sinonimu darza-
isto onako kao nase zid i litavsko ziedziu »oblikujem« prema ruskom deza
»nacve« i trackom -dizos (grc. teikhos i toikhos). Ovakvih metateza ima
i inace kao n. pr.: bheud/dh pored dheup/dhumb(h)- »dno, dubok«, a po
svoj prilici i grc. pothos (disimilovano od starijega g?hodhos) pored
tephra lat. foveo itd. U pogledu semanticke evolucije ove poslednje grupe
treba se setiti Ciceronove fraze cupiditate libertatis ardere kao i samog
glagola cupio. Zbog ovakvih radikalnih inverzija moramo zakljuciti da
litvansko zardas, rusko zorod i frig. -zordon pripadaju po znacenju, pa
stoga i po poreklu, istovetnom darzas (od starijeg dhorgho-). Prema tome
ova inverzija spada u opste-indoevropsku epohu buduci da nas na to upucuju
i one dve navedene inversije odnosno metateze.
Onoga ko ne pristaje na inverziju potsecamo da su leksemski minimumi dhergh-
»drzati« i gherdh- »obuhvatiti« u tolikoj meri bliski po znacenju i po
funkciji, da se kod njih bez ikakva rizika moze pretpostaviti prajezicko
uzajamno ukrstanje i to tim pre sto su dokumentovani potpuno sinonimni
prosti leksicki minimumi dher- (isp. lat. fretus i staroind. dharayati
»drzi, nosi«) i gher- (isp. grc. kheir khoros i po svoj prilici khor-tos).
Najzad, ako zelimo da ostanemo pri dosadanjoj vezi izmedu zardas zorod
i gardas grad, dovoljno je pomenuti guturalsku altenaciju u ocigledno
srodnim slovenskim glagolima trgati i trzati (v. MIKLOSIC Et. W-buch 354
i WALDE-POKORNY I, 732). Sa gledista takve alternacije treba posmatrati
i frigijanske dublete Mane-g/zordum, ukoliko su one, zbog pozne potvrde,
pouzdane i upotrebljive.
Sa svih tih razloga baltskoslov. garda »ograda od kolaca
ili motaka« i kada ne bi bilo apofonske baze zirdi-, ne moze ni na koji
nacin ici zajedno sa grupom koju pretstavlja lat. hortus. To se vec vidi
i iz kolebanja u Walde-Pokornyevu Recniku (I, 608) gde citamo: »gherdh-
und gherdh- »flechten, winden« oder »umfassen, umzaunen, umgurteln« und
dann Erweiterung von * gher- »fassen«? Znak pitanja je sasvim na svome
mestu jer eventualnu depalatalizaciju slovenskih koradikala zbog kontakta
sa likvidom r ne mozemo uzeti u obzir sa prostog razloga sto ovde tog
kontakta nema. Protiv takve depalatalizacije govori i frigij. Gordion
i Manegordon kao i malocas pomenute slovenske dublete trgati i trzati.
Sve nas navodi na to da baltskoslovensku leksicku grupu ghordho-/ghrdhi-,
koju i Pokorny (l. c.) isto kao i Bernecker, Trautmann i Hofmann nasuprot
Klugeu, Meilletu i Zubatyu i drugim smatra idioglotskom, sasvim izdvojimo
i da njoj pridruzimo mesto lat. hortus itd. drugu latinsku leksicku grupu
koju obraduje Walde-Hofmannov Recnik s. grunda. Tu saznajemo da je odlicno
dokumentovana posebna opste-indoevropska leksicka grupa ghere(n)dh/ghordh/ghrondh-
»debela motka, greda«. To pokazuju ovi koradikali suggrunda, zatim litav.
grindis »podnica«, nase greda, staronord. grind »ograda« i deminutiv grindil
»kracun«. Nase gredelj itd. mora se smatrati pozajmicom iz germanskog
(isp. WALDE-POKORNY I, 657).
Posto smo utvrdili da krupan i znacajan slovenski drustveno-ekonomski
termin grad nije usamljen buduci da ima srodnika ne samo u frigijanskom
i u anadolskom kerta (kod Hesihija) nego i u latinskom i germanskom, a
po svoj prilici i u staroindiskom grhah (od starijeg disimilovanog grdha,
v. WACKERNAGEL, Altind. Gramm. I, 251), moramo narocito istaknuti onomasiolosku
stranu ovog termina. Samo u slovenskom pokazuje ova leksicka grupa sa
konkretnom semantickom jezgrom »greda, daska, debela motka« upravo ono
znacenje koje se manifestuje ne samo na minojskom Kritu nego i u ostalom
balkansko-anadolskom prostoru doklasicne epohe. Stoga mozemo semanticku
jezgru slovenskog termina grad obeleziti Herodotovim izrazom polis xyline
koji se odnosi na naselja u pontskom zaledu.
Meillet (Recnik,3 1333) za lat. urbs kaze: Sans doute
emprunte. Il n'y a pas en indo-europeen un nom de la »ville«. Le groupe
de gr. polis, etc. signifiait »citadelle«. Ovoj njegovoj apodiktickoj
tvrdnji treba dodati i ono sto kaze za oppidum (str. 822): »Le nom de
la »citadelle« represente par skr. pur, lit. pilis, gr. polis (ptolis)
n'est pas atteste hors de ce groupe oriental de l'indo-europeen. Le germanique
et le celtique ont des denominations isolees: v. h. a.,burg, etc., et
gaul. dunon. Le lat. oppidum est aussi propre au latin.« Ova tvrdenja
treba proveriti. Mozda je litavsko pilis »gradac, dvorac« slicno kao i
njegovi indo-evropski srodnici doista, kao aufgeschutteter Wall (tako
HOFMANN Et. Wb. d. griech. 279) u vezi sa pilti »-puniti« ili sto mi se
cini verovatnije u vezi s nasim plot, nem. falten i grc. diplous »dvostruk«.
U tom slucaju ovaj termin za naselje ogradeno plotom bio bi semanticki
blizak slov. terminu grad, dok je grc. vasty i staroind. vastu »mesto,
stan«, ocigledno u vezi sa leksickom grupom * ues- »boraviti, stanovati«.
Vec ova poslednja leksicka cinjenica govori protiv Meilletova iskljuciva
znacenja »citadelle« za grupu polis. Slozenica akro-polis, koja doista
znaci »citadelle« recito govori protiv Meilleta i dokazuje da polis obelezava
neku vrstu gradskog naselja, po svoj prilici onako nesto kao Herodotov
polis xyline.
Cak i derivat ptoliethron ne podupire Meilletovu tezu
o nepostojanju gradskih naselja u opsteindoevropskoj eposi. Za takvu tezu
govori samo hipoteza nordiske skole o najstarijoj postojbini indoevropskih
plemena koju treba traziti sto dalje od Mediterana i sto blize severnim
maglama. Da leksicku grupu polis koja je dosada osim u grckom dokumentovana
samo u baltskom i u indiskom recniku, treba, kako sam malocas rekao, izdvojiti
od leksicke grupe pilti »puniti« (plenus pimplemi full itd.) i da je treba
pridruziti grupi plot haplous diplous falten, dokazuje sav onaj semanticki
materijal sto su ga strucnjaci skupili u vezi sa terminom grad »ogradom
zasticeno naselje«. Nasuprot Hofmannu moramo ovu leksicku grupu staviti
pod minimum (s)pel/r »omotati, obaviti« koja je dobro dokumentovana i
koja pokazuje prajezicku smenu likvida l/r o cemu je bilo vec ranije govora
u vezi sa lat. stella (od starijeg stelna), nem. Stern i slov. tulku,
tulmacu. Od poznatijih clanova leksicke grupe spel/r, potvrdenih u grckom
recniku, navodim pored termina polis i part. perf. pass. -paltos i participske
imenice spartos, sparte, sparton, speira, spyris itd. Ali, za ovo nase
tumacenje koje racuna sa dubletama, pa stoga i grupi polis daje siru upotrebu
i veci geografski prostor, govori i etrurski posudeni termin spur »grad«
koji bez sumnje moramo izvoditi od starijeg oblika sporo-. I pojava s-mobile
u etrurskoj tudici indoevropskog porekla govori u prilog iznesene kombinacije.
Starinu ove pozajmice dokazuju razni etrurski derivati koje navodi Trombetti
(o. c., 228) i Pallotino (o.c., 248). Nijedan od ove dvojice strucnjaka
ne daje znacenja koja bi isla u prilog Meilletova shvatanja: da je grupa
polis, koju sada moramo formulisati drukcije no dosada t.j. spol/r, znacila
prvobitno »citadelle«. Znacila je naprosto gradsko naselje (citta, ville).
To je ujedno i jedan dokaz vise za ucenje Joh. Schmidta koji najstariju
indoevropsku postojbinu trazi u Anadolu i Zakavkaziju, blize oblastima
gradske civilizacije, a ne u pustoj ravnici. izmedu Baltika i Sudeta.
Ovu okolnost treba imati na umu pri odredivanju protoslovenske domovine.
Slicno terminima polis, town i grad tumacio je i Meringer
(Idg. Forsch. 17, 157) latinski termin urbs kao »mit geflochtenem Zaune
geschutzte Niederlassung« pa ga stoga veze za verbena, verber nase vrba
itd. Walde-Pokorny (o. c. 275) oznacavaju ovu etimologiju kao wahrscheinlich,
dok O. Hoffmann u Heinishenovu Recniku za urbs kaze ungedeutet a Meillet,
kako smo vec videli emprunte. Stowasseru termin urbs znaci »mit einer
Ringmauer umgebene Stadt«. Slicno se izrazava i Gaffiot: ville avec une
enceinte. Ali u nasem slucaju vrlo je vazno znati da li je zastita od
plota ili drvene ograde ili je zid odnosno Ringmauer, jer u tome je stvarna
razlika izmedu mediteranskog i pontsko-podunavskog urbanizma. Onomasiologije
termina polis, grad, town ne govore ni u kom slucaju za Ringmauer. Slov.
grad, kako pokazuju tisuce sacuvanih ostataka rasutih po srednjoj i istocnoj
Evropi (v. NIEDERLE, Manuel 299 i Rukovet Slov. Archeologie 89) potpuno
se slaze sa Herodotovim izrazom polis xyline (isp. ruski derevnja »selo«).
I Schrader-Nehring (Reallex. d. Idg. Altertumskunde,
II, 436) naginju Meringerovoj etimoloskoj kombinaciji pa stoga i rusko
gorodisce tumace u smislu staroind. pur kao befestigte Zufluchtsstatte
provizornog karaktera. Tako je njima i gorodisce karakteristicno vise
po svojoj izgradnji nego po svom terenskom polozaju. Rumunski arheolog
Parvan konstatovao je, iako u znatno manjem broju, uglavnom isto ono sto
kaze Niederle za nebrojena slovenska naselja izmedu Labe i Dnjepra, koja
se pretezno nalaze u ravnici. Protiv Meilletove iskljucivosti u pogledu
termina polis govori vec u V. v. uobicajeni termin asty= Athenai, iako
se kod Aticana javlja polis u znacenju akropolis. Tako se na rimskoj strani
termin urbs uvek upotrebljava kao pendent grckom asty, a Capitolium dobio
je tokom vremena i za druge gradove znacenje citadelle.
Ali bez obzira na ova semanticka nijansiranja, jasno
je da su trajnija gradska naselja u pontsko-karpatskoj oblasti mogla biti
samo ono sto kaze narodna pesma »ni selo ni varos«. Dovoljna su za to
samo dva primera: Subotica u Podunavlju a Bukurest na drugoj strani. I
jedan i drugi grad ustvari su velika sela. Mediteranska hortikultura nasuprot
pontsko-karpatskoj agrikulturi ekstenzivnog i nomadskog tipa, uslovljavala
je, razume se, u znatnoj meri oblik svakog trajnijeg naselja. U tom smislu
treba shvatiti balkanski termin palanka koji Vuk prevodi Mittelding zwischen
Dorf und Stadt, a po svoj prilici i rusko derevnja, koje je po svojoj
onomasiologiji najblize terminima gorod i gorodisce odnosno Herodotovu
izrazu polis xyline. Pritom ne smemo zaboraviti da prema Vuku u Crnoj
Gori i Hercegovini palanka oznacava pandurnicu ili strazaru, koja je,
kao i danas mogla biti samo drvena konstrukcija.
Eto takvu drvenu konstrukciju koja je ocigledna kod
termina grad pretpostavljamo i kod lat. urbs. Iako je Ceci (Rendic. Acc.
Linc. Ser. V, vol. III, 393; IV, 622) vec ranije pokusao da identifikuje
oba termina, grad i urbs, njegova kombinacija nije prihvacena sa prostog
razloga sto je posao od labiovelarnog inicijala. Mi medutim znamo pouzdano
da je inicijal u leksickoj grupi grad zvucna guturalna aspirata. Dok je
lat. urbs osnova na -i, koja svakako ukazuje na prvobitni kolektiv odnosno
plural jer se radi o kolju i gredama, slov. grad je osnova na -o. Pa i
ova osnova obrazuje mnozinu pomocu istog formativa -i (v. WACKERNAGEL-DEBRUNNER,
Altind. Gramm; III, 63 i SPECHT, Ursprung d. Idg. Deklination, 382). Ceci
nije pogresio. Njegova identifikacija, a na to nam daje prava apofonski
oblik zirdi, mora racunati sa starijim oblikom hurbi- (od ghrdhi-) i onda
je sve u redu. Gubitak inicijalskog h, koje je i kod rimske gospode, skolovane
u Atini, gde su se isticali dasyntikoi, imalo labavu artikulaciju, iste
je prirode kao u anser i er. Da se ovde ne radi o nekoj vulgarnoj ili
seljackoj latinstini, kao sto se to obicno kaze u etimoloskim prirucnicima,
pokazuje docnije herus nasuprot klasicnom erus.
Mozda bi ipak na osnovu sportskog termina arena (od
starijeg hasena) dosao u obzir etrurski izvor, buduci da etrursko Curtun
odgovara minojskom Gortyn. Na takvog posrednika navodi nas arkadska dubleta
G/Kortynios, koja nam dozvoljava da za dolat. urbs pretpostavimo starije
hurthi- u nekom govoru indoevropskih Pelasta, buduci da u etrurskom pored
toponima Curtun Cortona imamo vec pomenuti apelativ indoevropskog porekla
spur spur (od starijeg sporo ~ polis). Takvu aspiraciju bezvucnog guturala
koju mozemo samo naslucivati za dolat. hurthi- imamo dokumentovanu na
Siciliji (K/h/alandros), i, sto je narocito vazno, u samom minojskom Gortinu:
k(h)onnos »posuda«. U obema tim oblastima imamo pouzdanih tragova indoevropskih
Pelasta. Stoga je prilicno verovatno da izvor dolatinskog imena vecnog
grada, koji je imao i svoje tajno ime, treba traziti kod latinskih Venetulani
ili kod Rutula ciji se glavni grad zove Ardea. Za Venetulane sa razlogom
naslucujemo da su u vezi sa jadranskim i centralnobalkanskim Venetima.
Izlazi da je Meilletovo shvatanje o stranom poreklu
termina urbs prilicno osnovano. Tako bismo pored etrurske Cortone, minojskog
Gortyini, arkadskog G/Kortys i makedonske Gortynie imali frigij. Gordion
i slozeno Mane-gordum. Ovaj posljednji toponim belezi tako najbolji rukopis
Itinerarium Antonini. Ali ima isto tako dobrih rukopisa sa grafijom -zordum.
Kretschmer (Einleit. 231) koji ne zna za ruske pojave gorod ogorod i zorod
ozorod, razume se da nije mogao naci izlaza iz tih dveju grafija ili bolje
receno sinonima, koji se zbog ruske i litavske paralele ne moze smatrati
specificno frigijanskim. Fantasticna je upornost u Klugeovu Recniku12
kojom se jos uvek odrzava tradicionalna predrasuda o germanskom poreklu
baltskoslovenske grupe garda grad. Zbog te upornosti najnoviji redaktor
tog recnika A. Gotze mora da izjavi sledece: alb. garth-di »Hecke«, phryg.
Mane-gordum »Manesstadt« jungere Entlehnung aus dem Slav. I kada ne bi
bilo Hesihijeve glose kerta »grad« (apud Armenios) moramo priznati pravilnost
Kretschmerove interpretacije Mane-gordum »Manesov grad«.
Sve to znaci da u klasicnom balkansko-anadolskom prostoru
moramo racunati sa postojanjem u drustveno-ekonomskom pogledu vrlo vaznog
indoevropskog termina ghordho- grad. S druge strane taj termin za oznaku
trajnog naselja nigde nije u tolikoj meri rasiren kao kod slovenskih plemena.
I trece, a to je najvaznije, taj termin ne obelezava to naselje kao utvrdenje
okruzeno kamenim zidom nego kao koljem i gredama obezbeden prostor. U
ilirskoj oblasti mi imamo dosta gradista sa vidnim ostacima kamenog zida.
Ta vrsta zastite pripada mediteranskoj kamenoj civilizaciji, dok je za
pontsko-karpatsku civilizaciju i susedne oblasti karakteristican Herodotov
polis xyline. To znaci da pojavu ovoga termina na minojskom Kritu i u
doklasicnom balkansko-anadolskom prostoru moramo smatrati karakteristicnom
svojinom onih indoevropskih plemena koja dolaze iz Podunavlja i pontskog
zaleda na Mediteran.
Buduci da se posle definitivnog doseljenja grckih plemena
na Krit i na balkanski jug, koje je zavrseno najdocnije pocetkom X v.
st. e. ne zna za bilo kakvo doseljavanje bilo kojeg indoevropskog plemena,
znaci da toponomasticka grupa g/kort- na Kritu i u Arkadiji mora pripadati
onim Indoevropljanima koji su pre Ahajaca krenuli iz Podunavlja na Mediteran.
Fonetske promene koje su uocljive kod ove grupe jasno pokazuju da ti toponimi
ne mogu pripadati nijednom grckom plemenu.
Na minojskom Kritu, gde se nalazi najjuzniji clan toponomasticke
grupe ghordho- »grad« imamo na istoku, kako se kaze u Odiseji (19. 175)
»divne Pelazge« a na zapadu Kidonce cije se ime javlja i u obliku Kydoniatai.
Ovaj etnikon pretpostavlja toponim Kydonia a obrazovan je pomocu poznatog
ilirskog formativa (isp. Autariatai, Spartiatai, Bathiatai, Daisitiatai,
v. KRAHE Die alten balkanill. geogr. Namen, 62). Mesto homerskog i literarnog
imena Pelazgoi treba uzeti na terenu dokumentovano ime Pelastai, kako
ih zove Homerov sholijast, Palaistai, koji su sedeli u Epiru, dali su,
kako je poznato, ime Palestini, gde se javljaju pod imenom Pilistim ili
Prst, prema misirskim spomenicima (v. KRETSCHMER, Glotta, XXXI, 6). Ovi
Pelasti krecu iz Epira preko Peloponeza i Krita prema fenickom primorju.
Ovo treba imati na umu da bi se razumela pojava »fenickog« termina kart
»grad« od kojeg polazi Trombetti, kako smo videli ranije.
Kako se kidonsko ime ne javlja samo na Kritu i na balkanskom
Jugu nego i u severno-aigajskoj oblasti, moramo se sloziti sa Fickom i
Kretschmerom da i to pleme pripada grupi indoevropskih Pelasta, prema
nasoj terminologiji, ili, prema njihovoj terminologiji, onoj indoevropskoj
grupi koju osim ilirskih i trackih plemena cine i Frigijanci. Tragovi
ovih Frigijanaca ne javljaju se samo u Anadolu i u centralnom Balkanu,
nego mozda cak i u danasnjoj Ceskoj, kako to zakljucuje Kretschmer, na
osnovu toponima Phrou(r)gisatis, koji Ptolemej belezi u Germania Magna.
Razume se da su se ovi Ptolemejevi »Frigi« zbog pozne dokumentacije mogli
tamo doseliti sa juga. U svakom slucaju pada u oci da se ovi »Frigi« krecu
prema jugu istim putevima kao i Kretschmerovi Raeti odnosno Tirseno-Pelazgi
t.j.. jadranskim i dunavskim putem.
Vezama izmedu Frigijanaca i Kidonaca, koje su utvrdili
Fick i Kretschmer, treba dodati toponim Gortyn i oronim Ida, Kako su Frigijanci
prema opstem shvatanju, dosli u Anadol iz centralnog Balkana, vrlo je
verovatno da se i makedonski toponim Gortynia mora staviti na njihov racun
buduci da i u Anadolu imamo toponime Gordion i Mane-gordon. Za toponim
G/Kortys u centralnom Peloponezu smemo sa istih razloga zakljuciti da
spada u neretke tragove koje su ostavili Kidonci odnosno Pelasti. Najzad
i Hesihijeva glosa kerta »grad« pripada nekom govoru anadolskih Indoevropljana
a ne upravo jermenskim Indoevropljanima, iako ove Herodot smatra frigijanskim
kolonistima. Ako je seoba ahajskih i ostalih grckih plemena prema balkanskom
jugu zapocela najdocnije vec u XVI. v. st. e., kako to vecina strucnjaka
misli, onda su ovi dogrcki Indoevropljani na Kritu i na Peloponezu morali
biti na mestu i docekati ahajske koloniste kao starinci. To ce se bolje
i pouzdanije moci videti tek kada mognemo bez preteranih kombinacija i
komplikacija da citamo scripta minoa sa Krita i iz Mesenije. Dotle se
moramo zadovoljiti glosama i imenima. Ovim drugim samo pod uslovom da
nam je od ranije poznato njihovo pravo znacenje.
Upravo je takav slucaj sa leksickom grupom g/kord/t,
koja je ostavila traga i na minojskom Kritu, i, sto je narocito vazno,
ne samo u toponimu Gortyns. Fick (Vorgr. Ortsnamen, 21) smatra, doduse,
da su Gortyn osnovali Pelazgi, koji su isto tako dali ime arkadskom toponimu
G/Kortys i pelagonskoj Gortiniji. On to cini stoga sto nas Stefan Vizantinac
s. Gortyn obavestava da se kritski Gortyn zvao najpre Larissa pa zatim
Kremnia, dok mu je najstarije ime bilo Hellotis (isp. dodonske Helloi).
Mozda se radi o povezanim naseljima sa raznim imenima, pri cemu su tokom
istorije pojedina naselja igrala vazniju ulogu. Sam toponim Larisa ne
bi bio dovoljan razlog da Pelazge smatramo iskljucivim osnivacima tog
grada. Ali ako je verovati geografu Strabonu da se sve balkansko-anadolske
Larise nalaze u ravnici, zbog cega je tesko prihvatiti Fickovu interpretaciju
da se gortinska citadella zvala Larisa, onda je ovaj znacajni toponim
po svoj prilici u vezi sa Hesihijevom glosom lorymnon »najdonji«. Na taj
nacin dobijamo specificno indoevropsku vokalsku alternaciju a/o, pa bi
se na osnovu Strabonova iskaza obe ove apofonske i morfoloske varijante
heteroklitskog tipa n/r (isp. donum prema doron) bez ikakvih teskoca mogle
identifikovati sa lat. planus i nem. Flur. Gubitak inicijalskog labijala
u dogrckim koradikalima svakako je iste prirode kao i u jermenskom i u
irskom lar (od starijeg plaro-). Mislim da je time pripadnost ovog toponima
dovoljno objasnjena.
U pogledu toponima Gortyns, kako se zvao najmocniji
grad na juznom centralnom Kritu, nije potrebno gubiti reci posle svega
sto je napred izlozeno. Ali toponim Kremnia koji daje Stefan Vizantinac
i kome Fick ne poklanja nikakve paznje, kao da protivreci datom tumacenju
toponima Larisa, ako se radi o istom lokalitetu. U ovom slucaju dovoljno
je pomenuti terenske termine visoravan, Hochebene i plateau. Protiv ovih
semantickih paralela govorio bi ipak toponim Kremnia, ako ga smatramo
derivatom od idioglotskog grckog kremnos »strmen«. Ali ovaj grcki terenski
termin oko cije etimologije muku muce strucnjaci (v. etimoloske prirucnike)
treba izvoditi od starijeg oblika qrad-mos pridruziti dobro poznatoj grckoj
leksickoj grupi kordax kradao. Semanticku evoluciju u ovom slucaju lepo
ilustruju klasicne paralele kao grcko throsko throsmos »strmen« i lat.
salio saltus. Promenu konsonantske grupe dm/mn vidimo u imenima Memnon,
Agamemnon (<starijeg Medmon) i u kompozitu Mesomne od starijeg Meso-dme.
Sto je jos lepse istu promenu imamo i na samom Kritu gde se javlja oblik
mnoa nasuprot grc. dmos, cije poreklo Hofmann smatra aloglotskim dok se
Chantraine na kraju krajeva zadovoljava sa dva upitnika. To znaci da mozemo
sasvim mirno izvoditi od starijeg Kradmia. Ovakva odstupanja i na dorskom
Kritu postaju shvatljiva samo u slucaju aloglotskog porekla, pri cemu
se treba setiti aloglotskih imena kao Leda, Kybeba itd. o kojima je bilo
ranije govora.
Pre nego nastavimo moramo povodom naseg tumacenja idioglotskog
grckog terenskog termina kremnos, koji pokazuje istu intonaciju kao sinonim
throsmos, i postavljene veze sa kordax, kradao, ukazati na potpunu istovetnost
apofonskih baza kord/krad- koja je savrseno iste prirode kao kod voldh/vladh-
odnosno vlada lada ili lat. procella clades Mislim da nije suvisan makar
i naknadan primer vise za napred izneseno tumacenje anadolskog drustveno-politickog
termina lada »gospoda, zena«, koji se bukvalno i sadrzajno potpuno poklapa
sa dubrovackim terminom lada i vladika.
Varijanta Kremnia, koju je Stefan Vizantinac verovatno
uzeo iz nekog pesnickog dela, jer je poznato u kolikoj je meri ucena aleksandriska
poezija izvlacila na svetlost arhaicna i legendarna imena, odnosi se prema
Hesihijevoj glosi, doduse nesto koruptnoj ali ipak dovoljno jasnoj, Kartemnidai
(mesto -es) »Gortynii« isto onako kao sto se tehnicki termin u dolatinskoj
redakciji javlja kao carpisclum (od starijeg carp-ist(r)-) nasuprot dogrc.
krepida. I bez obzira na sufiksalno -st u lat. tudici koja svakako ukazuje
na ilirski izvor ili ilirskog posrednika, likvidska metateza zapaza se
i u doklasicnom paru kirkos krikos circus. Vrlo je verovatno da ce Vetter
imati prava kad ovu metatezu smatra osobinom ilirske fonetike. Na to ukazuju
u prvom redu varijante Asklepijeva imena, kod kojih se javlja cak polnoglasje
ali i likvida + dugi vokal, a zatim i pojava istog takvog fonetskog procesa
kod slovenskih Indoevropljana, najblizih suseda ilirskih Indoevropljana.
Ovo svakako moze da baci novu svetlost na poreklo metateze u slovenskoj
fonetici.
Iz Hesihijeve glose Kartemnidai i varijante Kremnia,
koja nam je sacuvana kod Stefana Vizantinca; izlazi sasvim jasno da pored
oblika Gortyn na minojskom Kritu moramo racunati sa manje poznatom dubletom
kard/t-. Njeno znacenje moze biti, razume se, samo ono koje belezi Hesihije
s. kerta »grad« i koje nalazimo u fenickom Kart-hadusat »Urbs Nova«. Kako
su kidonski Indoevropljani povezani sa trackim i frigijanskim Indoevropljanima
treba ovamo pridriiziti i toponim Kardia na trackom Hersonesu. Ocigledno
je da ovaj toponim ne moze imati nikakve veze sa homofonim grckim apelativom,
koji se javlja i u homerskoj dubleti kradia »srce«. Na isti zakljucak
nas navodi i Hesihijeva glosa, Kardianoi kojom su balkanski Skiti zvali
grcke gradske stanovnike. Adaptacija guturalnog inicijala moze se staviti
samo na konto grckog posrednika, pa bi tako originalan oblik glasio Gardianoi.
To se od glasa do glasa i sadrzinski poklapa sa nasim pluralom gradani
odnosno grazdani od starijeg gardianoi. Time je kritska varijanta Kremnia
(od starijeg Kard-mia) dobila svoju istocno-balkansku verifikaciju. Sufiksalni
elemenat u varijanti Kard-m-ia treba tumaciti na isti nacin kao u varijantama
derivatskog tipa kod fitonima daukhna i daukhmos nasuprot kritskom daukos
»Daucus carota« (od starijeg dhousos »mirisan«).
Svi dosadasnji strucnjaci, medu kojima Fick i Kretschmer,
pri tumacenju minojskog toponima Gortyns, etrurskog Curtun i njihovih
balkansko-anadolskih srodnika, nisu se koristili, a mozda nisu ni zapazili,
znacajne Hesihijeve glose Kartemnidai »Gortinjani«. Stoga su njihova tumacenja
i ostala fragmentarna i nedovrsena. Zbog likvidske metateze kart/kred-
ne preostaje nam nista drugo nego da i ime samog ostrva, Kreta identifikujemo
sa tim osnovnim elementom toponima kart-/gort-. Ostrvo je vec u najstarije
doba dobilo svoje ime prema najvaznijem gradu, isto onako kao sto su docnije
Mlecici zamenili tradicionalno ime prema gradu Kandiji i ostrvo prozvali
Kandion.
Hesihijeva glosa Kartemnid(ai) pruza nam ne samo varijantu
toponima Gort-yn, nego svojim sufiksalnim elementom -mn, koji smo vec
utvrdili u etrurskim imenima Veltumna, Vortumnus (koji se javlja i kod
hetskih Indoevropljana kao i kod ilirskih (isp. Bersumno pored Birziminium)
otkriva svoje indoevropsko poreklo. Ovaj sufiks za odredivanje konkretne
geografske i logicke pripadnosti ne moze biti mediteranski jer ga nalazimo
u grckom prymnos i u staroind. nimnah i diymna. Za visoku starost i ugled
lokaliteta Gort/Kart- govori i kultska legenda sa samog Krita po kojoj
je Zevs svoju hierogamiju sa Evropom proveo pod gortinskim platanom (v.
THEOPHR. hist. plant., I, 9, 5 i CH. PICARD, ''Les religions prehelleniques'',
II 9). Nasem tumacenju imena ostrva na osnovu najuglednijeg toponima ne
protivi se ni Hesihijeva glosa karten (ten boun) kako su Kretes zvali
kravu i roba (oiketes). buduci da se obe ove semanticke varijante odnose
s jedne strane na glavno teriomorfno bozanstvo koje je dominiralo celokupnom
kritskom oblasti, a sa druge strane na podjarmljene Eteokrete. To znaci
da su Kricani izrazom kartas obelezavali ne samo Kricanku kao kravu nego
i Kricanina kao roba. Razume se da ovakva semanticka evolucija pretpostavlja
duzi vremenski period, jer su se eteokretski dogrcki govori kako je poznato,
odrzali sve do u istorisko doba. U svakom slucaju Hesihijeva glosa karten
i pored svog osobitog zavrsetka potvrduje vaznost glose Kartemnidai i
pokazuje da je konsonantska osnova Kres »Kricanin« doista postala od starijega
Kart- i to takvom metatezom koja u tom obliku nije svojstvena grckoj fonetici
nego iskljucivo fonetici dogrckih Indoevropljana.
Etnikon Kres i Kressa pokazuje u svim grckim dijalektima
kao i samo ime ostrva. Krete isti onaj vokal posle r kao i aloglotsko
krepis nasuprot dolakonskom arpis sacuvanom kod Hesihija. To je vec istakao
i Herwerden (Lex Gr. Suppl. et Dial. s. v. Krete): Krete et cognata vocabula
in omni dialecto servat priorem vocalem. Svi ovi primeri kao Leda, Kybeba,
krepis, Kreta pokazuju prvo, da Kretschmerov postupak pri objasnjenju
apelativa lada nije bio pravilan vec stoga sto nije obuhvatio sve ocigledne
dogrcke slucajeve; i drugo, da je promena a/e starija od aticko-jonske
zajednice i da potice iz govora dogrckih Pelasta ili Pelazga, kako se
oni obicno i manje tacno nazivaju. Konsonantska osnova kras (od starijeg
kraet-s) potseca na heteroklitske slucajeve kao Dax pored poznatijeg Dakos,
gde se radi o razumljivom skracivanju antroponima kod kojih se po pravilu
radi o cestoj upotrebi. Na samom Kritu, kako pokazuju natpisi ime Kres
ima nacionalni smisao a Kretaieus geografski. Ta se razlika javlja docnije
i kod istoricara Polibija.
Za iznesenu interpretaciju imena Gortyns, Kardia i Kardianoi
govori dovoljno recito i manje poznati oblik tog istog toponima koji glasi
Kardiopolis (isp. PAPE-BENSELER3 s. Kardia gde se vec pomislja na skitsko
poreklo samog toponima). Kako se ova miletska kolonija, po svoj prilici
s kraja VIII v.. st. e., nalazila na vaznom saobracajnom cvoru trackog
Hersonesa (danasnji Galipolj), gde su stanovali Bisalti, sasvim je osnovana
kombinacija sa starijim imenom Helesponta koje glasi Borysthenes. Ovo
je ime daljim prodiranjem grckih kolonista u pontsku oblast preneseno
na istoimenu njihovu koloniju na uscu Dnjepra koji je, prema tome, i sam
dobio to isto ime. To znaci da oba ova geografska termina Kardia i Borysthenes,
koja se nalaze u neposrednoj blizini, moramo tretirati u smislu Hesihijeve
interpretacije koju prihvataju Pape-Benseler. Stoga u slozenom toponimu
Kardiopolis treba gledati isti slucaj tautoloskog kompozita kao u savremenim
italijanskim geografskim imenima Lingua-Glossa i Mon(te)-Gibello. Istovetni
su primeri koje pruza nas savremeni jezik: papir-cage, dzeviz-orah i lejluk
(Lohnung+ajluk). Da se u ovakvim slucajevima po pravilu radi o interpretaciji
jednog i to obicno starijeg dela slozenice, pokazuju nemacki tautoloski
kompoziti: Sauerampfer i Windhund t.j. canis leporarius venetus koji se
zove i Pommer »Pomeranac«, odnosno ruski hrt.
Toboz slozeno ime Borystenes koje su, Grci preudesili prema svojim imenima
Eurysthenes, Demosthenes itd. doveo sam vec ranije u vezu sa nasim terminom
brz(d)ica, i litavskim pridevom burzdus i bruzdus »hitar«, buduci da je
u oba slucaja, u Helespontu i na Dnjepru onomasioloski momenat lako uocljiv:
radi se o brzoj struji, narocito u Dardanelima koja prodire sa hladnog
Ponta prema toplijem Mediteranu.
Oba ova negrcka imena, Borystenes i Kardia odnosno Kardiopolis
i bez obzira na koje i na kakve Skite misli Hesihijeva interpretacija,
potvrduju onu cinjenicu, za koju znamo iz jednog fragmenta pesnika Alkaja,
koji je delovao u drugoj polovini VII v.st.e. Ovaj liricar zna za, narocitu
vrstu skitske obuce koju zove skythikai (sc. krepides), a nepun vek docnije
pesnik Anakreont ima vec frazu skythisti pinein. Iz ovih filoloskih sitnica
mozemo prilicno pouzdano zakljuciti da su grcki kolonisti na Pontu vec
od pocetka VII v. dobro poznavali etnicku situaciju na zapadnom pontskom
primorju. Dok su za Hesioda i pesnika Ilijade ovi varvari bili idealizovani
galaktophagoi i galaktopotai »molokani«, dotle se vec u VI veku opaza
uticaj trgovine vinom iz oblasti juzno od Dunava. Zbog osetskog sanaptin
i »trackog« sanapai »pijanice« vrlo je verovatno da je u donjem Podunavlju
stariji od vinopije onaj koji se opijao dimom konopljinih semenki. Idealizovanu
sliku stanovnika te oblasti sacuvala je legenda o Ripajskim planinama
koju najpre belezi pesnik Alkman iz lidijanskog Sardisa, vazan za istoriju
grcke lirike i muzike.
I u geografskom terminu Rhipaia ore treba traziti isti
pokusaj interpretacije kao u Kardiopolis, lingua-Glossa, Mon(te)-Gibello
itd., buduci da se aloglotsko Rhipai ili Argippai, kako to ime glasi kod
Herodota, ne moze lako odvojiti od slov. termina chribu »planina«. Kolebanja
u pogledu artikulacije labijala sasvim su razumljiva u miksoglotskoj fonetici
(isp. kanap/bis »konoplja«). Najzad ne smemo zaboraviti da u jonskoj kolonizaciji
Ponta, narocito u miletskim ekspedicijama ucestvuju i varvari, Karci i
Tirseni koji bolje poznaju teren od samih Grka, i koji su, kako je to
pokazalo lidijansko ime boga Hermesa, imali vec ranije, pre miletskih
kolonista, intenzivne trgovacke veze sa zapadnim i severnim crnomorskim
zaledem. U tom smislu treba shvatiti i interpretatio romana za etrursko
flexe/untes koja glasi celeres. Ako prihvatimo kao tacnu latinsku interpretaciju
ovog drustveno-politickog termina, koji belezi i Hesihije, onda nam se
ne samo zbog sazvucnosti nego i zbog onomasioloskog momenta namece kao
najbliza veza sa tudicom ploxe/inum »coffre de voiture«. Meringer (KZ
XL 229) je sa dovoljno razloga ovu vrstu kola izdvojio iz poznate grupe
keltsko-latinskih naziva za prevozna sredstva i kao idioglotski derivat
doveo u vezu sa plecto objasnivsi ga kao »geflochtener Wagenkorb« prema
koradikalnom ruskom pletenica koje oznacava i vrstu kola. Ernout-Meillet
(Recnik s. ploxenum) pomisljaju na vezu sa aloglotskim sinonimom plostrum
odnosno plaustrum, pri cemu nije lako objasniti sredstvima italske fonetike
razliku izmedu ks i st iako se pojava likvide posle st moze lako objasniti
kao sekundarna. To pokazuju dublete genist(r)a, mediast(r)inus, catast(r)a
i dr.
Ali u grckoj miksoglotiji ima primera za smenu grupa
ks i st jer tu nalazimo varijante ixale pored isthle, isklai, isthela.
Drzeci se semanticke paralele koju nam pruza latinska leksicka grupa curro-currus
i aloglotski termin flexuntes »celeres« ima sve uslove za vezu sa terminom
ploxe/inum ali u daleko manjoj meri sa plostrum. Suprotno Kvintilijanu
obavestava nas Verije Flak, koji je bez sumnje stariji i pouzdaniji svedok,
sledecim recima (P. F. 260 L): ploxinum appellari ait Catullus capsum
capsamve. Ova interpretacija ubeduje nas ocigledno jos vise da je postavljena
veza sa grupom pelq- »motati, viti« dovoljno ubedljiva i kada ne bi bilo
semanticke paralele koju nam pruza keltsko- latinska grupa benna combenno
i hom. tudica peirintha »panier d'osier qu'on adaptait a un char«. Iako
Chantraine zbog sufiksalnog elementa -nth- ovoj homerskoj tudici pripisuje
mediteransko poreklo za koje bi govorila i lat. tudica pilentum »char
suspendu, voiture pour les dames romaines« pouzdana je kao semanticka
paralela kako se to vidi iz Ebelingova opisa: arca e viminibus confecta
quae imponitur currui recipiendis iis quae vehuntur s. hominibus s. rebus.
Zbog ove podudarnosti koja je i realna i formalna, lat. tudica pilentum
ne moze se lako odvojiti od hom. peirintha, pa je prema tome keltsko ili
ibersko poreklo latinske tudice prilicno neubedljivo.
U pogledu morfoloske strane aloglotske grupe ploxenum
flexuntes (njegov singular prema Hesihiju mozda je glasio u tirsenskom
phlexentieus sa ociglednom sufiksalnom hipertrofijom svojstvenom tirsenskom
recniku) jasan je nazalni karakter sufiksalnog elementa, kojim je obrazovana
derivatska osnova. Isti takav nazalni formativ kod derivata imamo i u
hidronimu Borysthenes, koji nije zabelezen samo za donji tok Dnjepra nego
i za legendarni Helespont, kako nas obavestava Hesihije. Buduci da se
kod oba ova hidronima radi o brzacima, odnosno brzdicama, izazvanim ne
samo geomorfoloskim uslovima nego i jakim strujama izmedu hladnog Ponta
i toplijeg Mediterana, taj se geografski naziv moze sa dovoljno razloga
identifikovati sa nasim terminom brzdica (v. Trautmannov Recnik 40 i baltske
dublete burzdu bruzdu). Sa slovenskog gledista moze se prema tome postaviti
sledeca proporcija »mlad : mladica : Mladen — brz : brzdica : Borysthenes«.
Na osnovu ove proporcije cija je dokazna moc verovatno ubedljivija no
Vasmerova konstrukcija nekog staroiranskog kompozita kulturno-istoriske
i etnolingvisticke veze izmedu padske doline i pontsko-podunavske oblasti
postaju jos uocljivije, pogotovo kada se setimo Herodotove informacije
o kretanju siginskih trgovaca oruzjem u prostoru izmedu zapadnog Ponta
i ligurskih naselja u oblasti gornjeg Pada.
Na te istocno-balkanske i severno-apeninske veze upucuje
nas i stari podatak o osnivanju naselja Pisae u pogranicnoj ligursko-etrurskoj
oblasti (v. NORDEN, Alt-Germanien, 287). To se naselje ranije zvalo Teuta
koje da su osnovali Teutani »graeca gens« i u kojem su, kako kaze Dionisije
iz Halikarnasa (I, 20, 5) stanovali u simbiozi Aborigines pored Pelazgoi.
Vec je receno da se ti Pelazgi zovu zapravo Pelasti, pa u tom smislu treba
razumeti vest da su Teutani »graeca gens« (isp. hom. patronimik Pelazga
Teutamidas i centralno-balkanska dogrcka mitska imena Oteudanos i Eteudaniskos).
Kako smo vec videli drustveno-ekonomski termin ghordho »grad« dokumentovan
je ne samo u balkansko-anadolskom prostoru nego i kod apeninskih Tirsena
odnosno Etruraca. Stoga nije cudo sto se ligursko ime Pada javlja kod
Hesihija u obliku Be-denkos (mesto pogresnog Beleekos) nasuprot Plinijevu
Bodincus. Obe ove klasicne dublete ilustruju prelaz e/i u padskom terminu
ploxenum ploxinum mada je ta promena poznata i u italskim dijalektima.
Stoga mi se cini da cemo najlakse zadovoljiti oba termina i u pogledu
fonetike kao u pogledu znacenja, ako racunamo sa prvobitnim prostim bezvucnim
inicijalom koji je potvrden terminom ploxe/inum. To bi znacilo da za etrurski
oblik moramo uzeti u obzir prelaz p/ph, kao sto je to utvrdeno u grupama
pala palatum, fala faladum, persona fersu itd. Samo pak znacenje drustveno-vojnickog
termina flexuntes utvrduje, kako smo vec videli, interpretatio romana
koja glasi celeres.
Na osnovu svega toga zakljucujem da je ploxe/inum kao
i flexuntes u pogledu radikalnog elementa u apofonskom odnosu prema staroslov.
plachu (od starijega polqso-, a ne od polso-, kako misle Walde-Pokorny,
II, 52) »brz, nagao, lakomislen, vagus, vacillans, timidus« i plahovit
»praeceps«. Leksemski minimum pelq-/pleq- »motati, gibati« javlja se u
grc. pleco, lat. plecto i bez dentala duplex itd. kao i u staroind. prasnah
»kos, pleter« sa palatalnim guturalom nasuprot velarnom u slov. plachu.
Ovamo spada i grcka grupa amplakisko »gresiti«, amplakon, a(m)plakema
»greska« itd. u kojoj se javljaju i oblici sa sekundarnim b mesto p, ocigledno
pod uticajem sinonimne grupe amblys, blax, blakeuo. U tom smislu bi trebalo
ispraviti neubedljiva domisljanja u etimoloskim prirucnicima, gde se poteze
amblisko »pobaciti«. Semanticka evolucija ove leksicke grupe, ili, bolje
receno, prelaz iz konkretne u moralnu oblast u dovoljnoj meri ilustruju
latinsko-slovenski koradikali vyna nevyn vitium cija je pripadnost grupi
viti savijati ocigledna (isp. i nas izraz smotan). Najzad ako se i u koradikalu
ploxe/inum trazi prvobitna, konkretna semanticka jezgra »motati, plesti«
i odbaci se paralela sa lat. curro currus, ipak ostaje sasvim nepovredena
povezanost ovih koradikalnih derivata, buduci da keltski termin benna
(od bhendh-na) »zweiradiger Wagen mit geflochtenem Korb« pripada grupi
koju cine nem. binden, lat. offendimentum, grc. pentheros »tast« i litav.
bendras »zajedno«. Jasna je u svakom slucaju fonetska cinjenica da padski
(ligurski ili venetski?) tehnicki termin ploxe/inum zbog svog labijalnog
inicijala ne moze pripadati ni.kakvom keltskom dijalektu.
U pogledu sufiksalnog elementa koji se nalazi kod termina
flexuntes, phleksenties treba najpre ukazati na toponim Vei i njegove
stanovnike Veientes, kao i na dogrcke toponime Abai, Kyrba i stanovnike
Abantes, Kyrbantes. U poslednje vreme Kretschmer (Anz. Akk. Wien 1951
''Hethitische Relikte im kleinasiatischen Griechisch'') sa razlogom poredi
ne samo hetska obrazovanja kao elant »darovi« nego i slovenska kao rusko
teljata (od starijeg telenta) pored naseg; novijeg telad. Znaci da se
ovaj tirsensko-etrurski formativ javlja u istoj funkciji vec u protoslovenskom.
Pre nego zavrsimo kritske dublete Gort-/Kart/d-, potrebno
je reci jos rec dve o leksickoj grupi ghordh-/'ghrondh- »greda, grad«.
Mislim na sazvucnu grupu dokumentovanu u lat. crates, nem. Hurde, staroprus.
corto »ograda« i grc. kyrtia »plot«, koja se vec i stoga mora uzeti u
obzir sto se i kod nje javlja nazalizovan oblik leksemskog minimuma. To
pokazuje nase krut (od starijeg kronto-). Onim strucnjacima koji zastupaju
glediste o nekoj starijoj jezickoj zajednici semitskih i indoevropskih
plemena, znatna podudarnost, fonetska i sadrzinska, izmedu grupe qert-/qrent-
i gherdh/ghrendh- pruzala bi prilicno jak dokaz. Drugi se u ovom slucaju
ispomazu varijacijom determinativa t/dh kao sto je to n. pr. slucaj u
lat. lateo, grc. lanthano, pa stoga pretpostavljaju dva razna leksemska
minimuma qer- i gher- sa semantickom jezgrom »motam«. U svakom slucaju
mi moramo, kao sto je to istakao Trubeckoj racunati za najstariju indoevropsku
epohu i sa konsonantskim a ne samo sa vokalskim alternacijama. Ipak u
ovom konkretnom slucaju imamo pred sobom nesumnjiv nazalni infiks koji
po pravilu povlaci sonorizaciju. Tako je od starijeg qert- moglo postati
ne samo krent/d-nego i ghrendh-, gde je aspiraciju inicijala izazvao kontakt
sa r. Takvo dejstvo glasa koji obelezava littera canina poznato je i iz
grcke fonetike i ortografije. Prema tome ako prihvatimo zajednicki arhetip
za oba leksemska minimuma qer(en)t- i gher(en)dh- ne smemo pustiti iz
vida semanticku stranu, koja nas primorava da slov. grad zrd i greda shvatimo,
kako smo vec istakli, kao »debela motka, kruta greda i sve konstrukcije
od nje«. Latinski koradikal crates sa svojim dugim vokalom koji pokazuje
i u ovom slucaju smenu »lake« i »teske« baze (isp. grc. kartallos) govori
za relativnu starinu neaspiratskog leksemskog minimuma a to znaci da je
oblik gherdh-/ghrendh- histerogen. Ali i bez obzira na tu eventualnu istovetnost
leksemskog arhetipa cije su varijante neizvesnog porekla jer moramo racunati
i sa emfazom i sa promenom intonacije, lat. crates nasuprot grc. kartallos
pruza jos jedan dokaz za nase izvodenje doklasicnog drustveno-politickog
termina lada od starijeg vladha.
Posto smo pretresli kritske tragove kidonskih Indoevropljana,
moramo zbog njihove veze sa Frigima i Tracanima pogledati da li na severnom
Balkanu postoji jos neki izraz za drustveno-ekonomski pojam »grad«. Pritom
nas narocito interesuje onomasiologija jer nam jedino ona pruza mogucnost
za objasnjenje da li je termin nastao pod mediteranskim uslovima ili se
radi o takvom izrazu koji vise odgovara Podunavlju. Ne smemo pritom zaboraviti
da je i termin ghordho- iako mu je onomasioloski momenat sasvim obezbeden
koradikalnim zrd, ipak tokom evolucije u novoj oblasti mogao sasvim lepo
da obelezava i grad sa kamenim zidovima. Na to nas upucuje grcka grupa
haimos »cestar« i haimasia »zivica > ograda > kameni zid«., a narocito
murus gallicus koji obelezava kameni suvozid ucvrscen gredama. Kao tracke
termine za trajno naselje beleze vec anticki leksikografi izraze bria
i d/leba. Za prvi termin, koji je dokumentovan i u slozenicama Selymbria,
Polthymbria, Menebria i Bolbebria, kaze Hesihijev izvor da je seosko naselje.
Kod istog leksikografa drugi termin belezi se sa kratkim osnovnim vokalom.
Medutim, iz slozenog toponima Pulpudeva »Philippopolis«, kome odgovara
danasnji Plovdiv, vidimo sasvim pouzdano da se radi o dugom vokalu.
Na takav dugi vokal upucuju nas oni slozeni dacki toponimi
kod kojih drugi deo glasi de/ava (v. SCHRADER-NEHRING, Reallex. I, 183
i JOKL u Ebertovu Reallex. d. Vorgeschichte s. Thraker). U ovome dacko-trackom
terminu za trajnije naselje ocigledno se radi o istom derivatu kao sto
je slov. -devu, sacuvano bilo kao derivat, bilo kao drugi deo slozenice:
nadev, pridev, devenica, zadevica nasuprot slovenackom zadeva itd. Sve
to spada leksemskom minimumu dhe/dho »staviti« od kojeg imamo i atematsku
reduplikovanu osnovu dedmi. Tako su postali sinonimi nad, nada, nadezda
(isp. o-dezda pored o-deca). Morfoloska proporcija za ovaj podunavsko-slovenski
derivat deva (od starijega dhevo-odnosno dheva) mogla bi se postaviti
na sledeci nacin: stav, stava odnosi se prema lat. stamen i grc. stemon
kao -dev, deva prema grc. themon »hrpa, gomila«. Ovo isto formativsko
v ne nalazimo samo u baltsko-slovenskom, i u dacko-trackom nego i u grckom,
kako se to sasvim lepo vidi iz Hesihijeve glose thabakon »sediste« (v.
Walde-Pokorny, I. 827). Suprotno ovim etimolozima Reihelt ima pravo kada
pojavu formativa v u ovoj leksickoj grupi smatra prajezickom (isp. Zeus
Daj i SPECHT, o. c. 159). Na njegovu pojavu svakako je uticala i bliska
leksicka grupa sta- kod koje imamo stav i stava. Kako slov. stav ima i
znacenje »hrpa, naslaga» vrlo je verovatno da i tracko-slovensko -deva
obelezava takvo naselje koje je podignuto na vestackom bregu. Po misljenju
rumunskog arheologa Parvana takav tip utvrdenih naselja karakteristican
je za podunavske oblasti. Ako ne uzmemo u obzir taj arheoloski momenat
ostaje da dheva znaci naprosto »mesto, staniste«.
Neizvesno je da li ovamo spada i toponim Djevin, koji
se nalazi povise Bratislave na visokom dunavskom bregu. Isto je tako neizvesna
pripadnost toponomasticke grupe t(h)eba/taba koja je rasirena po balkansko-anadolskom
prostoru i za koju je Trombetti nasao veza ne samo u Evraziji i na crnom
kontinentu u bantu-govorima nego i u centralnoj Americi kod acteckih plemena.
I pripadnost toponima Lebedos Lebadeia je neizvesna dok kritski toponim
Leben svojim prelazom d/l potseca na istovetnu pojavu u trackim dubletama
d/leba. Od narocite je vaznosti u ovom slucaju toponim Desudava u oblasti
vardarskih Maida, buduci da pretstavlja najjuzniji primerak te toponomasticke
grupe (v. Kretschmer, Einleit. 214) Isto je tako interesantan par Assudava
i Assuparis nasuprot prostom imenu Paris i slozenom ilirskom Voltuparis.
Zbog Pelazga vazan je podatak koji nam pruza rimski
antikvar Varon: nam lingua prisca et in Graecia Aeolis Boeoti sine afflatu
vocant collis t(h)ebas et in Sabinis, quo e Graecia venerunt Pelasgi,
etiam nunc ita dicunt, cuius vestigium in agro Sabino via Salaria non
longe Re(a)te miliarius clivus cum appellatur t(h)ebae.
Fick (o. c. 78) odbacuje svaku vezu izmedu ove toboz
sabinske reci i poznatog bojotskog toponima, koji u svim grckim dijalektima
cuva vokalizam e dok se na samom terenu javlja grafija Theiba. Za Ficka
je grupa ovih toponima (u Anadolu su tri Tebe) naprosto dogrckog porekla.
Zbog trackog prelaza v/b mora se i u ovom slucaju oprezno postupati u
pogledu filoloske tradicije i analize, makar da nas Trombetti obiljem
svojih veza anadolskih i vanevropskih gotovo sasvim zbunjuje.
Za nas je u ovom slucaju potpuno dovoljno da ukazemo
na karakteristicnu podudarnost u ovom detalju trackog i slovenskog recnika,
a po svoj prilici i etrurskog. Trombetti (o. c. 229) misljenja je da poznati
tehnicki termin tebenna, tebennos, tebennis, koji su nam sacuvali Poluks
i Atenaj i koji Bucheler (Rh. Mus. XXXIX, 421) smatra latinskom tudicom
u vezi sa toboznjim sabinskim teba »breg«, pripada etrurskom recniku,
iako se tome protivi pojava zvucnog labijala. Za njega je svakako bio
presudan sufiksalni elemenat -enna, koji je dobro poznat u etrurskom recniku
(isp. na pr. levenna). Buduci da on pritom identifikuje etrursko + tegb/wen
sa lat. tegmen, koje je koradikalno sa toga, izlazi da se radi u stvari
o latinskoj idioglotiji. Iako su grcki leksikografi ovaj termin smatrali
specificno rimskim ipak o njemu na Apeninskom Poluostrvu nema ni traga
ni glasa. Razume se da se tu moze raditi samo o praznini u nasoj tradiciji.
Ali varijante sa m mesto b i sa prostim nazalom mesto geminate tj. temenos,
temenis pokazuju u drugom pravcu. Ove varijante su starije od Atenaja
jer ih beleze Artemidor i Strabon. Njihove fonetske promene poznate su
nam iz trackog. Stoga je mnogo prostije nasuprot Buchelleru i Trombettiu
pretpostaviti da su ajgajski Tirseni ovaj tekstilni termin preuzeli od
Tracana i preneli ga preko Etruraca na zapad. Za takvu pretpostavku govore
slovenske leksicke cinjenice: oderen, odevati se, i litavsko deviu »odeven
sam«. Da su klasicnim narodima dolazili i tekstilni termini sa severoistocnog
Balkana i to vec u V. v. st. e. dokazuju tudice kanap/bis, kaunax i kimberikos.
O ovom poslednjem bice posebno govora. Slucaj sa italskim teb/meno- karakteristican
je u prvom redu sto bukvalno odgovara baltsko-slovenskim derivatima sa
istovetnim znacenjem. Jasno je da se ovom semantickom nijansom, cija je
veza sa teba »breg« prirodno Waldeu morala biti sasvim nerazumljiva, itekako
utvrduje iznesena identifikacija dackog i trackog drustveno-ekonomskog
termina deva sa istovetnim slovenskim koradikalima.
10. Sapa(i)oi, Imbros,
Kimberos, Prosapia, Sebar
Osim vec navedenih imena dogrckog Hermesa, mislim na
tirsensko Kadmos i lidij. Adramon, znamo i za trece ime ovog glasnika
i tumaca, ili, da se posluzimo savremenim izrazom, ovog veziste, t.j.
onog, koji povezuje i posreduje izmedu ljudi i bogova, izmedu ovog i onog
sveta, pa razume se i izmedu pojedinih naroda i samih pojedinaca. To je
karsko ime koje glasi Imbros, ili, da navedemo odmah i njegove derivate
Imbramos i Imbrasos. Kako nas obavestava Herodot, ciji je otac bio karskog
porekla, Karci su cinili zajedno sa Misima i Lidijancima kultsku zajednicu
u slavu Karskog Zeusa (v. DOTTIN, o. c. 114). Ovo je bozanstvo prema Picardu
(o.c. 190, 201) ustvari kritsko-karskog porekla, buduci da kao maitre
de la foudre vitla labrisom, pa se stoga docnije i njegova epikleza prevodi
sa bipennifer. Ovo balkansko-anadolsko oruzje zvano labrys, koje se javlja
kod pesnika Gorskog Vijenca pod uticajem arapsko-islamskog Zulfikara kao
dva maca na jednom balcaku, ne mora etimoloski biti povezano sa derivatom
Labraundeus. Iz raznih varijanata ove epikleze koje nabraja Kretschmer
(Einleit. 303) ne moze se doci do ubedljive veze izmedu osnove labry-
i naziva Labraundos, Labraendos. Na prvi pogled jasno je da ova epikleza
stoji u vezi sa karskim toponimom Labranda gde se, prema Herodotu (V.
119) nalazi glavno svetiste karskog Zevsa u gaju belokorih platana (platanus
Orientalis). Zbog grckog fitonima leuke, kojim se obelezava sasvim srodna
vrsta stabala, dozvoljen je zakljucak da je toponim Labraundos u vezi
sa lidijsko-frigijanskim toponimom Blau(n)dos ili Blados (kod Hijerokla)
koji pokazuie isti gubitak nazala kao i Plutarhova varijanta (Quaest.
Gr. 45) ove Zevsove epikleze Labradeus.
Prema tome odvajam ime ovog Zevsa od amblema labrys
(a taj je termin po svoj prilici karskog ili lidijanskog porekla) i njegov
osnovni elemenat blau(n)dos identifikujem sa dogerm. bhl?ndo i staroind.
bradhna- »crvenkast, svetao« (v. Klugeov Recnik12 s. blond). Zevs kao
bozanstvo munje i svetlosti ima puno pravo na epiklezu Presvetli (isp.
Zeus Agamemnon) buduci da je oblik Labraundeus ocigledno nastao disimilacijom
starijeg Lablaundeus. Prefiksalni elemenat la- vec smo konstatovali u
slozenicama kao Labyrinthos, latmeneia., Lamakhos, lakatapygon. Iako su
Karci po ostrvima Ajgajskog Mora bili podlozni minojskoj talasokratiji,
iako karski Zevs stvarno drzi labrys to jos ne mora da znaci da je do
svoje epikleze dosao zbog tog oruzja koje, uostalom, nije nikako iskljucivo
njegov privilegij. Iako pesnik i pisac aticke Ilijade Karce zove barbarophonoi
ipak njihova kultska veza sa Misima i Lidijancima moze u dovoljnoj meri
da sluzi kao dokaz za njihovu prvobitnu pripadnost ka grupi indoevropskih
Pelasta. Mise sam vec ranije, na osnovu njihova imena pridruzio nekentumskim
Indoevropljanima i ovo moje tumacenje je pored ostalih prihvatio i sam
Hofmann (v. WALDE-HOFMANNOV Recnik s. fagus). Najzad i ime karskog Hermesa
kao da pripada indoevropskom recniku. To je moguce vec stoga sto su i
ranije u karskim fragmentima trazeni i nadeni indoevropski relikti.
Kretschmer (Glotta XXXII, 200) dao je u najnovije vreme
ovaj hronoloski raspored anadolske imigracije: In der Antike bedeutet
sie (die Zerstreuung der Abchasen und Ubychen) den Abschluss der Bevolkerungsumwalzungen,
die durch die Invasionen zuerst der Hethiter oder richtiger der Nasier
(Nesier) und Luvier, dann der Phryger und Armenier, der Myser, Lyder,
Karer (Kavarer), schliesslich der Griechen hervorgerufen wurden. Nachher
kamen im Altertum nur noch die Galater und Romer ... Poznato je da ovaj
strucnjak na osnovu imena Alaksandus, koje on smatra originalnim grckim,
nalazi grcke koloniste u anadolskom primorju vec krajem XIV v. st. e.,
dok se od ranije stoji na gledistu da su se frigijanska plemena doselila
sa centralnog Balkana u zapadni Anadol vec krajem treceg milenija. Iz
toga bi izlazilo da su Karci (zenski oblik kod Homera glasi Kaveira od
starijeg Kuveria) najkasnije oko 1500 god. bili susedi Misa, Lidijanaca
i Frigijanaca. Tako bi njihov Hermes zvani Imbros bio gotovo isto toliko
star kao lidij. Adramon i tirsenski Kadmos.
Ali karska talasokratija po antickim tradicijama i racunicama
kao da pripada tek VIII v. st. e. (v. DOTTIN, o. c. 241) zapravo od 730
do 670 tj. onoj eposi posle tirsenske kolonizacije Apeninskog Poluostrva,
koja je zapocela najkasnije oko 800 god. Ovo znaci da karsko pitanje nije
ni istoriski akamoli lingvisticki rascisceno. Kao profesionalni ratnici
na glasu lutaju po primorskim oblastima istocnog Sredozemlja i javljaju
se ne samo u sluzbi legendarnog Minosa nego i u Misiru pod Psametihom.
Zbog svega toga njihov je etno-lingvisticki polozaj jos uvek neodreden,
pa prema tome i karske glose kao i njihov onomatoloski materijal moraju
biti obelezeni miksoglotijom.
Ono sto se vidi kod epikleze Labraundeus, koja na prvi
pogled ima oblik etnikona, moze se ocekivati i kod ostalih karskih glosa,
iako Karce kao svoje pretke Herodot dovodi u vezu sa Lelezima, koji su,
prema Kretschmeru, pripadnici kavkaskih starinaca buduci da danasnji Laki
Treba da budu njihovi potomci (isp. Glotta XXXII, 161). Ali i u tom slucaju
ima razloga da u ostacima karskog recnika trazimo tragove nesumnjive kultske
i kulturne simbioze sa balkansko-anadolskim Pelastima, buduci da je kavkazolog
i fonolog N. Trubeckoj ubedljivo ukazao na leksicke i morfoloske veze
izmedu dobro poznatih indoevropskih dijalekata s jedne strane i jos uvek
slabo proucenih kavkaskih govora s druge strane.
Primera radi da uzmemo samo dve karske glose kojima
znamo znacenje. Mislim na ala »konj« i soua »grob«. Vazan drustveno-politicki
termin gela »kralj« mnogo potseca na lidijanski naziv kralja koji glasi
katois i na etrurski nomen gentllicium Mecenin Cilnius »atavis oditus
regibus«, koji svakako pretpostavlja stariji oblik kel-na »kraljevic«.
Karska glosa ala pravi utisak neke radikalne imenice pa se sa te tacke
gledista ne moze odvojiti od grc. harma i lat. armentum, kako se ova imenica
obicno tretira u etimoloskim prirucnicima. Kod glose soua stvar nije tako
prosta jer se moze raditi o iskopanoj jami ili o nasutoj humci. Prva je
mogucnost verovatnija i na taj bi nacin ovaj karski kulturno-istoriski
termin bio istovetan sa grc. kovos »jama«, kyar »id.« i lat. cauos, cauerna.
Ako je u pitanju nadgrobna humka onda se prosto namece identifikacija
sa grc. khova »sipanje« i khoma »nadgrobna humka, grob«. Sudeci po Picardovim
(o. c. 173) izlaganjima karske su grobnice usecene u stenu pa je stoga
verovatnija identifikacija sa kovos i cauos nego sa khoma. Bez obzira
za koju se mogucnost odlucimo, a to nije lako jer su i fonetski i morfoloski
razlozi podjednako prihvatljivi, u svakoni slucaju dolazimo do istog zakljucka:
u karskom recniku ima tragova nekentumskih Pelasta i njihova uticaja,
jer se kod ove mogucnosti javlja sibilant kao refleks palatalnog guturala.
Sada mozemo preci na karsko ime dogrckog Hermesa koje
glasi Imbros i po kome je prozvano poznato ostrvo u trackom primorju i
grad na tom ostrvu. Ostrvo je pripadalo i Tirsenima odnosno Pelastima
(Fick, o.c. 121). Kretschmer (Einleit. 358) koji istice karski karakter
ovog imena i pritom spominje prosti oblik bez r tj. likijansko ime Imbiaimis,
propustio je, ne znam kako, Hesihijevu glosu imbous, odnosno, kako zahteva
azbucni red, immous »boves«, koja je oznacena kao lidijanska. Ali zbog
kultske zajednice i bliskih odnosa izmedu Karaca i Lidijanaca kao i zbog
karskog imena Imbros, Imbramos, Imbrasos, ova se glosa mirne duse moze
smatrati i karskom, pogotovo kada se ima na umu vagilni karakter karskih
placenika i njihovo specificno naoruzanje. Zbog ove poslednje okolnosti
i helenisticku tudicu hyssos, kojom Polibije obelezava pilum romanum,
smatraju etimolozi karskom iako njen konsonantizam ukazuje na jonski udeo
u koini i na mogucnost vezivanja sa poznatijim nazivom istog tog oruzja
enkhos (mozda od starijega suengh-es).
Karsko-lidijansko imbo- moze imati istu onomasiologiju
kao i originalno grcko zygones »boes ergatai« i lat. iumentum (od ieug-s-mentom),
kako to nemacki strucnjaci kazu govece je okarakterisano kao Jochtier
(isp. lat. armentum »govece« i grc. harma od starije zajednicke osnove
arp-mn- sacuvane u alojskom arpys »coniugium«; isp. savremeno znacenje
naseg izraza veza »amor«). U tom slucaju kao grcki koradikali bez nazalnog
infiksa koji uslovljava sonorizaciju labijalnog elementa dolazi u obzir
u prvom redu Hesihijeva glosa ipson »desmoterion, vincula«. Ova Hesihijeva
glosa pokazuje postojanje sigmatske osnove ipes ili nekog derivata koji
je zapravo nomen actionis na -ti ili -tu tj. ipso-pretpostavlja iptio-
ili iptvo-. Homersko iptomai »stisnem, pritisnem« ima svoj bezvucni dental
od starijeg pj pa je stoga pravilan postupak Boisacqa (Recnik4, 380) koji
glosu ipson rastavlja od tradicionalne veze sa lat. vincio, buduci da
grcki koradikali ipos »poids qui presse«, ipoun »presser, comprimer«,
iposis »pression« ne pokazuju nikakve inicijalske digame.
Ni Chantraine ni Hofmann ne daju za ove reci nikakve
etimologije. Boisacq podrzava staru vezu izmedu lat. vix i grc. ipos koju
Walde-Hofmann s punim pravom odbija. Sve ovo znaci da grcka leksicka grupa
ipos ipson itd. nije dosla do ubedljive etimologije. Nazalni infiks kao
u karsko-lidijanskom imbo- nasuprot prostom ipos imamo u isto tako dosada
neobjasnjenim Hesihijevim glosama impsas »zeuxas« i Impsios »Zygios«,
epitet Posejdona koji upreze ili zapreze kola. Ovaj epitet pretpostavlja
nomen actionis impsis (od starijega imp-ti-). Posejdonova epikleza Impsios
»Zygios« kao i glosa impsas »zeuxas« dokazuje da je nasa polazna tacka
za karsko-lidijanski zoonim imbo- bila sasvim pravilna i da su semanticke
paralele kao lakonsko zougoner »boes ergatai« i lat. iumentum bile sasvim
umesne u pogledu njihove dokazne moci. Stoga je opravdano da se ovamo
zbog svog znacenja pridruzi i tesalska glosa gimbanai »zeugana« (kod Hesihija),
iako etimolozi inicijalski gutural u ovoj glosi smatraju obicnom grafijom
za digamu. Medutim, to tradicionalno shvatanje obavezno je samo u tom
slucaju ako se u samom grckom recniku nalaze koradikalni derivati kod
kojih je digama nedvosmisleno utvrdena kao inicijalski fonem. Ali, kako
smo gore videli, to nije slucaj ni kod impsas ni kod Impsios pa ni kod
ipson »vincula« zbog cega je Boisacq s punim pravom raskinuo tradicionalnu
vezu tih reci sa lat. vincio. Ta je veza uostalom bila neodrziva vec i
sa tog razloga sto toboznji latinski koradikal ne dokazuje ocekivani bezvucni
labiovelarni gutural koji bi nam jedino dao prava da grcku leksicku seriju
impsas ipson itd. vezemo sa lat. vincio.
Nastaje nova teskoca zbog tesalske glose gimbanai »zeugana«
koja . svojim znacenjem prosto trazi vezu sa navedenom leksickom grupom
i sa karsko-lidijanskim imbo- »zygon, iumentum«. Ovo treba narocito istaknuti
buduci da se u tesalskom govoru, kako je to epigrafski utvdeno (v. BECHTEL,
Griech. Dial. I, 138) inicijalska digama odrzala sve do kraja V v. st.
e. Zbog nesumnjive kulturne i jezicke simbioze grckih doseljenika sa zatecenim
starincima, medu kojima je sasvim pouzdano bilo i indoevropskih Pelasta
(isp. tesalske poluslobodne starince zvane penestai od starijeg pelestai),
mora se racunati i sa negrckim odnosno dogrckim poreklom tehnickog termina
gimbanai »iuga«, ciji zvucni gutural moze biti i posledica progresivne
asimilacije prema iducem zvucnom labijalu. Na tu nas pomisao navodi vulgarno-aticki
epigrafski oblik Mekakles mesto normalnog Megakles. Medutim kada se radi
o miksoglotskoj fonetici situacija nije ni iz daleka tako pravilna, buduci
da se tu javljaju i patoloske promene, neizbezne pri ukrstanju raznih,
fonetskih sistema.
Iduci u tom pravcu moramo naci primere nesumnjivo istovetnih
reci sa guturalnim inicijalom i bez njega. Tako se odmah namece tesalska
glosa kapana »vrsta kola«, koju Atenaj (418 d) citira iz Ksenarha i kod
koje vec obazrivi Chantraine uzima u obzir poznatiji termin apene (od
starijeg apana) istog znacenja. Dosadasnji pokusaji koji se citaju u etimoloskim
prirucnicima i koji polaze od grckih sredstava ne uzimaju u obzir Hesihijeve
glose amana i gapos »kola«. Za ovu poslednju se izricno kaze da je tirsenska,
iako zvucni gutural ne odgovara etrurskoj fonetici. Da je varijanta amana
postala od starijeg abana moglo bi se zakljuciti i po tome sto se u istocno
balkanska plemena, koja su hamaxobioi kao i skitska, kod Homera ubrajaju
Abioi odnosno Gabioi kako ih zove Ajshil, ako ta imena doista obelezavaju
takve nomade. Dovoljno je, medutim, uzeti u obzir tracku promenu b/m,
a varijante G/Abioi ostaviti po strani. Sa ovim sto je napred receno sasvim
se lepo slaze i objasnjenje leksikografa Poluksa po kome je toboz tesalska
kapana ustvari skitska periphragma tj. kos od pletera kojim su presvodena
kola istocno-balkanskih nomada (isp. galsko. lat. benna, dogrc. peirins,
nem. Wagenkorb i SCHRADER-NEHRING, Reallex, II, 617). U vezi sa apene
i kapana pominje se u etimoloskim prirucnicima i oblik lampene »velika,
svecana kola«. Rec se javlja kod Sofokla i docnije kod Menandra. Ocigledno
se radi o slozenici pomocu dogrckog augmentativskog prefiksa la- o kome
je vec ranije bilo govora. Varijanta lapene pored lampene dokazuje da
je nazalni infiks u prvom slogu sekundaran i da se radi o anticipaciji
nazalnog zavrsetka. Hesihijeva glosa pena »apene« objasnjava u dovoljnoj
meri slozenicu lapene ali ne pruza nikakva dokaza da su termini kapana
i apene grcke slozenice sa penos, pannus »platno, ponjava«. U najboljem
slucaju moglo bi se raditi o koradikalnom derivatu sa lat. qualus qualum
(od starijeg quas-lo-) i slov. kos i to pod pretpostavkom da je inicijal
bio labiovelarne prirode. Smena sufiksalnih elemenata lo/no- nije nimalo
neobicna kako to pokazuje engl. sun i lat. sol. U tom slucaju Hesihijeva
glosa pena »hamaxa« morala bi se izvoditi od starijeg quas-na, ali samo
pod uslovom da se ne radi o aferezi inicijalskoga a (tj. pena od apene)
koja ne bi bila neobicna kod termina stranog porekla.
Medutim i grc. hamaxa »kola sa cetiri tocka« tumace
Kretschmer i Meringer, svaki na svoj nacin, kao originalno grcku slozenicu
od hama + axon tj. kola sa tockovima koji se krecu zajedno sa osovinama,
pricem se pozivaju na rusko odnokolka. Ali na to Schrader-Nehring sasvim
razlozno primecuju da takva terminologija prirodno pretpostavlja postojanje
kola sa dve osovine. Ovom njihovu protivrazlogu dodajemo jos dva: prvo,
hamaxa nije Einachser jer ima dve osovine, a drugo, hamaxa kako Boisacq
s pravom istice a designe tout d'abord chassis de l'apene. To ustvari
znaci da je hamaxa isto sto i amana, kapana i apene odnosno peirins i
benna i postala je sufiksom -ax od tirsenskog g/hapo-, pa je stoga koradikalna
sa navedenim varijantama. Takav sufiks nalazimo u fitonimu at/draphaxi/ys
odnosno u dolat. atri-p(l)ex. Povrh svega toga treba istaknuti da pronalazak
kola tipa dogrckih hamaxa, kako kaze Plinije (n. h. VII, 56, 199), prema
antickoj tradiciji pripada frigijanskim Indoevropljanima: vehiculum cum
quattuor rotis Phryges. To je za cilj ovih ispitivanja od narocite vaznosti.
Ipak sve to nije dovoljno da objasni odnos izmedu karsko-lidijanskog
imbo-, i Hesihijevih glosa impsas »zeuxas«, Impsios »Zygios« s jedne strane
i toboz tesalske glose gimbanai »iuga« s druge strane. Neizvesno je naime
da li grupa (s)kimbazo i okimbazo »claudico« pripada tesalskom gimbanai
iako bi se kod ovog poslednjeg zvucni gutural mogao objasniti progresivnom
asimilacijom. Razlika u znacenju ne preporucuje takvu vezu. Stoga je bolje
da se drzimo znacenja iugum, iungo i da tesalsko gimbanai u prvom redu
vezemo sa Hesihijevim glosama impsas i Impsios i to pod pretpostavkom
da se kod tih reci radi o inicijalskom sibilantu: starije simb- dalo je
na jednoj strani u psilotskim govorima prosto imb- dok je u gimbanai forsirana
aspiracija dala zvucni gutural kao sto to imamo u siptarskim govorima.
Ali vec na samom antickom Balkanu imamo potvrda za prelaz s u g na osnovu
kojeg imamo ne samo dublete s/z nego i h/g. Tu ne mislim na dublete trackog
toponima Salmydessos — Halmydessos na koje je ukazao vec Kretschmer nego
na tehnicke termine koji zbog svoje miksoglotske fonetike i jedinstvenog
znacenja ocigledno cine jedinstvenu leksicku grupu. Mislim na Hesihijeve
glose gabena, gabathon, zabatos, zamation (prema azbucnom redu mesto zalmation)
kabatha i dolat. gabata i gavessa »Schale, Schussel, holzernes Gefass«,
kako kaze Walde-Hofmann s. v.; sve odreda termini keramicke industrije,
kojima se zbog inicijalskog sibilanta i ociglednog korenskog labijala
moraju pridruziti dogrcke dublete sipya odnosno ipya. Ova poslednja varijanta
potice svakako iz nekog psilotskog dijalekta, pa se odnosi prema sipya
kao halmydessos prema Salmydessos.
Ova fonetska paralela nuzna je i stoga sto etimolozi
izvor svih ovih, keramickih termina traze bilo na semitskom istoku bilo
na keltskom zapadu upustajuci se, razume se, u razne konstrukcije okicene
zvezdicama. Vec je ta cinjenica dovoljna da posumnjamo u pravilnost takvih
postupaka, pogotovo kada se uzme u obzir da predlozena resenja ne objasnjavaju
promene inicijala, ili, bolje receno, hronoloski odnos izmedu sibilantskog
inicijala prema guturalnom i prema nulskom inicijalu. Pored tih konsonantskih
osobina treba uvaziti i vokalske razlike, mislim na vokalizam prvoga sloga
a/i. I jedna i druga teskoca resavaju se najlakse ako pretpostavimo zajednicki
arhetip saip- i njegove apofonske varijante sap- i sip-. Baza sap- moze
se smatrati rezultatom monoftongizacije karakteristicne za govore indoevropskih
Pelasta. Tako imamo kod Aristotela {mir. ausc. 830 a 7) pajonski zoonim
monaipos pored poznatijeg oblika monapos, monops odnosno monotos kod Antigona
iz Karista (Mir. 57). Jos je poucnija u tom pogledu tracka i makedonska
fonetika gde imamo adraia »aithria« prema grc. aither i nulskom itharos.
Zbog ove monoftongizacije koja se javlja i kod ilirskih posrednika izmedu
grckih i italskih masa, bez ikakvih teskoca mogu se objasniti latinske
tudice dtrium i crapula koje su ocigledno postale od grc. aithrion i kraipala.
Stoga ponavljamo grc. aither i itharos nasuprot maked. adraia. Ova dva
poslednja koradikalna derivata potpuno objasnjavaju varijantu zabatos
(od starijeg saipato-) nasuprot sipya odnosno ipya, od kojih imamo i dolat.
simpuium i simpulum.
Sve te vokalske i konsonantske promene kao monoftongizacija,
sonorizacija i prelaz p/b/m/v mogu se objasniti na osnovu miksoglotske
fonetike, uslovljene kulturnom i jezickom simbiozom izmedu doseljenih
Grka i zatecenih starinaca indoevropskog porekla. Za takvu patolosku fonetiku
govori verovatno i Hesihijeva glosa sebis »pyxis« u kojoj se javlja prelaz
a/e. Istu promenu s > g kao u zabatos nasuprot gabata i gabena mozemo
konstatovati u varijantama getskog odnosno trackog bozanstva Zamolxis,
Gebeleizis i Suelsourdos odnosno Zbelthiourdos. Vec nam Herodot (IV, 94)
kaze da je Zamolxis isto bozanstvo kao i Gebeleizis, koji svojim vernim
Getima obezbeduje besmrtnost. Stoga nije lako prihvatiti shvatanje engleskih
naucnika (The Oxford Classical Dictionary, 964) koji Zamolxisa smatraju
bozanstvom smrti. Jos su vazniji za nas oblici sa bezvucnim inicijalskim
sibilantom, Salmoxis odnosno Samolxis. Zbog Porfirijeve interpretatio
graeca »dora arktou« moramo pretpostaviti dva razna imena koja tesko da
imaju makakvu medusobnu vezu. Pored oblika S/Zamolxis moramo racunati
i sa slozenicom zalm-olxis, ciji je prvi deo vec identifikovan sa grc.
khlaina (od starijeg khlamia), dok je drugi deo -olxis besumnje istovetan
sa grc. arktos i lat. ursus, a po svoj prilici i sa imenom Alaksandus
Alexandros »Medvedovic«. Ovog trojanskog junaka je prema antickoj tradiciji
othranila medvedica. Drugo je ime Samol-xis, u kojem zbog istovetnosti
sa Gebeleizis moramo konstatovati tracki prelaz b/m. Prema tome prvi deo
kod ovih imena, Samol-xis i Gebel-eizis, izvodimo od starijeg sauol- odnosno
sauel- dokumentovano pored ostalog u grckom helios (od starijeg sauelios).
Po ovoj nasoj etimoloskoj kombinaciji imamo posla sa bozanstvom sunca,
koje je obicno istovremeno i bozanstvo rata buduci da su i stari Indoevropljani
isli u ratne pohode i u cetovanja u povoljnije godisnje doba. To se jos
sasvim lepo vidi i iz Tukididove monografije o peloponeskom ratu, a jos
bolje iz rimskog kulta. Tek tim posrednim putem mogao je Samolxis odnosno
Gebeleizis postati i bozanstvo smrti.
Drugi deo slozenice Samol-xis identifikujem sa staroind.
ksayati »vlada, drzi« i sa grc. ktaomai, Sasvim je bliska onomasiologija
i u slozenici Zbel-thiourdos gde u prvom delu imamo uocljiv apofonski
oblik suel-.»sunce« (isp. lat. sol i BENVENISTE, Origines, 11). Drugi
deo identifikujem sa baltsko-slov. tvirt/da »cvrst, drzeci«, o kojima
govori Trautmann (334). Oblik -thiourdos po svoj prilici postao je od
starijeg turdos sa sekundarnom diftongizacijom korenskog vokala posle
dentalnog inicijala. Na taj nacin slozena imena Samolxis i Suelsourdos,
mogu se i u pogledu drugog dela smatrati sinonimima* dok im je prvi deo
potpuno istovetan sem razlike u apofonskoj bazi. Kod slozenog imena bozanstva
Gebel-eizis, koje daje svojim vernima besmrtnost, moramo potsetiti na
Ajshilove Gabioi i na Homerove Abioi. Ove varijante, naime, jasno pokazuju
da je prvobitni inicijal bio bezvucni sibilant, koji se bilo izgubio putem
aspiracije bilo odrzao kao zvucni gutural (isp. siptar. gume nasuprot
lat. somnus). Ako ne zahtevamo ocuvanje kvantiteta i kod imena, a protiv
takvog zahteva govore oblici Samol- i Gebel-sa kratkocama u prvom slogu,
onda se i ime istocno-balkanskih G/Abioi moze identifikovati sa prostim
imenom sunca koje glasi sau/su-. Neizvesno je, medutim, da li ovamo spadaju
i imena trackih plemena Savioi i Sapaioi, ali je prilicno verovatno da
ovoj onomatoloskoj grupi pripada ime Bakha, Sabos, i Zeus Sabazios na
Kritu i u Frigiji. Oblik Sebadius pored Sabathikos pokazuje u prvom slogu
isti vokal kao Gebel-eizis nasuprot Samol-xis. Sufiksalni elemenat -ado,
dokumentovan u derivatu Sabadios, iste je prirode kao u trackoj grupi
Ismaros, Ismarados.
* Max. Tyr. (VIII, 1): agalma Heliou Paionikon diskos
brakhys hyper makrou xylou.
Nesto je teza situacija sa drugim delom slozenice Gebel-eizis.
Ali stvar postaje znatno shvatljivija ako pretpostavimo da se i tu radi
o nekom kultskom terminu sa znacenjem visokog ranca kao »bog, vladar,
itd.«. Stoga se sama sobom namece identifikacija sa tirsenskim aiso-»bog«,
koje je ostavilo traga i u grckom recniku. Mislim na kultski termin ais-akos,
ciji je sufiksalni elemenat ocigledno trackog porekla (isp. Spart-akos).
Taj termin obelezava svetu granu od mirte ili lovora. Drugo je pitanje
da li ovoj tirsenskoj grupi, kako to hoce Kretschmer i Hofmann, pripada
i pridev hieros (od starijeg isaros) »svet« i tracki hidronim Istros kao
i ilirsko iser na skadarskom natpisu cije nam znacenje nije poznato. Ova
neizvesnost dolazi odatle sto ne znamo da li je tirsensko aisa- primaran
oblik ili mozda ipak sekundaran od starijeg anso-. Za ovu drugu mogucnost
govori u prvom redu utvrdeno indo-evropsko poreklo nekih imena etrurskog
Olimpa kao Tin Turms itd., zatim rasprostranjen geografski termin Astypalaia
(v. FICK, Vorgr. Ortsnamen, 83) kao i karska imena sa elementom -yso »bog«.
Ovaj karski termin moze se sa dosta razloga dokuciti iz slozenog imena
Mayso- »Mater deorum«, pogotovo kada se ima na umu i varijanta Maesolos
(v. KRETSCHMER, Einleit. 327).
Za sve te sekundarne oblike kao aiso-, eso-, i yso-
najpravilnije je da se pode od arhetipa anso- koji je utvrden u indoevropskom
recniku sa znacenjem »duh umrlog pretka, bozanstvo«. Takvo znacenje indo-evropskog
anso- dokumentovano je ne samo u germanskom nego i u slovenskom. A to
je od narocite vaznosti za postavljenu temu. U ruskom, naime, imamo denominativski
glagol uhatь »mirisati« (isp. ruske dublete duhi »duhovi«, duhi »mirisi«
i nase miloduh) koji je svakako rezultat ukrstanja sa duhatь ka'ko je
pokazao Pedersen. Za balkanske Gote znamo od Jordanesa da su svoje paganske
bogove zvali anses (v. Kluge12 s. Asen gde se kaze da su ovi bili prvobitno
Wind- und Seelengottheiten). Stariji oblik sacuvan je u imenu Anshelm.
Ali ni Kluge ni njegovi nastavljaci nisu uzeli u obzir da se isti leksemski
minimum anso- nalazi ne samo u nemackim slozenicama gonnen, Gunst i starovisnem.
abanst, abunst »Ungunst« koji su ocigledno koradikalni sa grckom sigmatskom
osnovom ansos sacuvanom u slozenim pridevima apenes i prosenes. Promenu
znacenja u grc. prosenes »prijazan« i germanskim slozenicama kao Gunst
u dovoljnoj meri objasnjava Vergilijeva (Aen. II, 385) fraza adspirat
primo fortuna labori.
Na osnovu germanskih derivata i slozenica kao Gunst,
abanst, abunst i kod Klugea rekonstruisanih osnova ansti-, unsti- »spiritus«,
»anima« moze se koristiti, kako smo to vec ucinili, sa karskim toponimom
soua-n-gela »sepulcrum regium«, isto tako paretimoloska interpretacija
slozenog geografskog imena Asty-palaia »deorum mensa« iako akademik Ostir
(Arhiv I, 129) drukcije sudi o paretimoloskom materijalu te vrste. U slozenom
imenu Asty-palaia imamo u prvom delu ocigledno indoevropski nomen actionis
odnosno agentis ans-ti/tu-, koji se potpuno poklapa sa navedenom germanskom
osnovom i to ne samo morfoloski nego i semasioloski. Drugi deo tog slozenog
imena -pala »mensa«, poreden sa semantickom paralelom discos - Tisch,
poklapa se sa leksickom grupom pala i njenim slovenskim clanovima pol
polka polica koje obraduje Trautmann (Bsl. W-buch, 204). Tirsensko aiso-
(od starijeg anso-) s obzirom na geografsku lingvistiku potseca nas na
ajolske pojave kao paisa nasuprot kretskom pansa. Stoga je i sa ovog razloga
verovatnija veza sa Jordanesovim anses »bogovi« nego sa staroind. Jajnak
»Gottes — verehrung, Opfer« (~ grc. hagios, hagos itd.), iako se inicijalsko
j gubi u tirsenskom kao sto to pokazuje etr. unial »iunonius«. Pri ovakvoj
etimoloskoj kombinaciji gubimo doduse jedan primer vise za nekentumski
karakter doklasicnih Pelasta, ali osobita i potpuna podudarnost izmedu
germ. ansti- »duh umrlog pretka kao bozanstvo« i dogrc. asty-mora se smatrati
presudnom pa i na osnovu nje dobavljena identifikacija dovoljno ubedljivom.
Daleko je manje ubedljiva pripadnost elementa As- u imenima dogrc. bozanstva
kao As-doulos za Dionisa (isp. njegovo pajonsko ime Dyalos), As-gelatas
za Apolona i As-k(a)lap/bios za Asklepija (isp. kalabotes). Verovatnije
je, medutim, da u Dionisovu imenu cije su glavne varijante Dionysos, Dionousos,
Deunysos, Dinysos, Dienysos i Zonnysos, elemenat -yso ne smatramo prostim
sufiksom nego drugim delom slozenog imena u kome je prvi deo po svoj prilici
istovetan sa vec pretresenim tirsenskim tin- odnosno frig. Me-dineus i
njihovim apofonskim bazama dei/doi- dokumentovanim u ilir. Dei-patyros
i u slov. Daj-bog, Daj-babe (baza doi- odnosno doidio u Dazd-bog). Tako
dobiven elemenat -yso (od starijeg anso-) javlja se u karskim koradikalima
Ma-yso- »mater deorum« o kojem je bilo govora napred. Promena ans- u ys-
potseca na slicne pojave u grckoj fonetici kao yn pored ana i ijary pored
hieron i ody = onton. Kako je poznato slican proces pokazuje i slovenska
fonetika.
Na kraju treba istaknuti pojavu heteroklizije kod ove
vazne leksicke grupe. Dok u slovenskom i u tirsenskom moramo racunati
sa vokalskom osnovom anso- dotle u grckim slozenim pridevima prosenes,
apenes imamo pouzdano sacuvanu sigmatsku osnovu. U slozenom trackom imenu
Gebel-eizis izgleda da imamo posla sa istom osnovom kao u Jordanesovu
nazivu paganskih germanskih bogova anses. Ni vokalizam trackog -eizi nije
usamljen kako to pokazuju italski koradikali esaristrom »sacrificium«
(v. MULIER, Altit. W-buch, 14, koji kao i njegovi prethodnici podvlaci
tirsensko poreklo cele grupe), pa stoga nismo primorani da racunamo sa
prelazom a/e niti sa uticajem vokalizma prethodnih slogova. Prema tome
vokalska osnova aiso- odnosi se prema sigmatskoj kao grc. domos prema
despotes (od starijeg dems-) ili kao lat. modos prema derivatu modestos.
Imena Gebeleizis i Dionysos slozena su na isti nacin kao slov. Daj-bog
i nem. Sonnengott.
Sada imamo tracko ime Gebeleizis zajedno sa dubletama
G/Abioi nasuprot Samolxis i Suelsourdos pored ranije pomenutih varijanata
keramickog termina z/gabato- nasuprot sipya pored ipya, koje se javljaju
kao pozajmice u latinskoj sakralnoj terminologiji (simpuium, sumpuuium).
U pogledu nepouzdanog citanja Festova oblika simpulum mesto simpuium:
uas paruulum non dissimile cyatho quo uinum in sacrificiis libabatur,
unde et mulieres rebus divinis deditae simpulatrices (v. ERNOUT-MEILLET,
Recnik3, ]107), moglo bi se reci samo toliko da pretstavlja nomen instrumenti
ili deminutivski derivat nekog prostijeg oblika simpo-, ako je uopste
obezbedeno postojanje takvog deminutiva. Sekundarni oblik sumpuvium dobio
je svoj osnovni vokal prema naglasenom vokalu iduceg sloga, pa je i sa
te strane obezbedena egzistencija oblika simpo-, a ne sem-lo- (~ sentina),
kako se to i danas cita u etimoloskim prirucnicima. Ova dva primera za
inicijalske varijante s/g/zero potpuno su dovoljna da objasne karski zoonim
imbo- »zygon« nasuprot tesalskoj tudici gimbanai »iuga«, makar da se i
danas karakter karskog idioma sa indoevropskog gledista ocenjuje kao »recht
fremdartig» (tako KRAHE, Sprache und Vorzeit, 152).
Taj cudni karakter i jos cudnija mesavina karskih ostataka
ili bolje receno svega onoga sto anticki pisci obelezavaju terminom »karski«
ne moze nas nikako spreciti da u karskom recniku trazimo i poneki indoevropski
ostatak, pogotovo kada Herodot kao karsko dete pouzdano indoevropske Mise
i Lidijance smatra najblizim karskim rodacima. Za te indoevropske elemente
u karskoj mesavini najpouzdaniji je svedok vec pomenuti toponim Alabanda,
koji Stefan Vizantinac s.v. izvodi od nekog antroponima Alabandos »Hipponikos«.
Ovaj grcki prevod pokazuje da karski onomastikon sadrzi i dobro poznate
slozene indoevropske antroponime kojih tako reci nema kod starih Latina
u cije indoevropsko poreklo niko ne sumnja. Mi ne moramo primiti analizu
i znacenje koje daje Stefan Vizantinac kao tacno i sasvim pouzdano; ali
njegov podatak da karsko banda znaci pobeda ne moze se olako odbaciti.
Stoga i bez obzira da li je prvi deo slozenog imena
ala- zbog homofone avarske reci, indoevropskog porekla ili ne, samo bando-
moze se sasvim lepo interpretirati kao indoevropski derivat na -to (isp.
grc. phortos i lat. porta) od leksemskog minimuma ven- »streben, erstreben«
(v. WALDE-POKORNY I, 258), buduci da njegovi indoiranski koradikalni derivati
pokazuju upravo isto znacenje kao i karsko bando-. Ti su derivati: staroind.
vanati vanoti »wunscht, liebt, erlangt, gewinnt, siegt«, avest. vanaiti
vanaoiti »pobeduje« i vantar »pobedilac«, srednjepers. vanitan »pobediti«
(cf. engl. win »pobeduje«). Na osnovu ove etimoloske kombinacije moze
se reci da se inicijalsko v u karskom ponasa isto onako kao u trackom,
gde imamo prelaz v/b. To isto vazi i za prelaz o/a. Ali za razliku od
slozenih karskih toponima Souangela i Astypalaia, ciji kraci oblik Pylaia
nedvosmisleno kazuje da je pogresna Ostirova analiza A-stypalaia, antroponim
Alabandos ne moramo na osnovu analize Stefana Vizantinca smatrati slozenicom
nego prostim derivatom pomocu sufiksalnog elementa -nd, koji nije iskljucivo
staroanadolski, pa ga prema tome identifikovati sa slov. ornitonimom i
antroponimom Labud (od starijeg albanda, v. Trautmannov recnik, 5) koji
se zbog apofonskog oblika lebedi mora bezuslovno smatrati indoevropskim
(v. ERNOUT-MEILLET, Recnik3 36 koji slovenske oblike smatraju nejasnim).
Ovom tumacenju karskog ili toboz karskog nomen actionis
na -to bando- (od starijeg vento ili vonto) moglo bi se prigovoriti da
je u karskom sasvim iscezao inicijalski spirant v, kako bi se to moglo
zakljuciti iz karskog imena Idyma, ako je ono doista u vezi sa dogrc.
ide »suma, japija« (v. HOFMANN, Et. Wb. d. Gr., 122). Ovo stoga sto je
oronim Jda, dokumentovan ne samo na Kritu nego i u Frigiji kao i u centralnom
Balkanu, pa po svoj prilici i u ilirskom imenu sumskog bozanstva Vidasus
(v. MAYER, Glotta XXXI, 238), besumnje imao takav inicijal kako se to
vidi iz indoevropskih koradikala sa anofonskim promenama, o kojima govori
Trautmann (Recnik, 358) i Walde-Hofmann (I, 359). Od tih koradikala zbog
svog znacenja narocito dolaze u obzir keltski i germanski kao irsko fid
»Wald, Baum, Holz«, vipr »id.«, a zbog apofonije lit. vieduolis »innen
-vertrockneter Baum«. Istu bazu kao u ovom litavskom koradikalu sa sekundarnom
monoftongizacijom mozemo konstatovati i u dogrc. oronimu i apelativu Ida
(od starijeg veidha). Ali mi nemamo nikakve stvarne podrske da je karsko
ime Idyma (isp. frig. Dindyma prema ilir. Dindari) doista u vezi sa ovom
leksickom grupom, iako je u njoj utvrdena osnova vidhu- pored vidho-.
Pre bi se moglo reci da bi po svom znacenju ovamo mogao spadati vec tretirani
termin hyssos »koplje« koje je Bechtel zbog sazvucnog karskog imena Hyssolos,
cije nam je znacenje savrseno nepoznato, proglasio karskim, dok smo mi
uzeli u obzir kombinaciju sa idioglotskim enkhos (od starijeg suenghes)
»koplje«. Zbog utvrdenih apofonskih baza veidh-/vidh- i voidh- (isp. staroind.
vedhayati »wird leer«) i zbog utvrdene promene oi/u u dogrckoj fonetici
indoevropskih Pelasta (isp. hidronim Loidys, Lydias} a svakako i zbog
istovetnog znacenja, aloglotskoj grupi ida pripada i dogrcki termin hyla
sa prelazom d/l kao u trackom d/leba i u dogrc. d/laphna »lovor«. Zbog
raznih znacenja, narocito u staroind. vedhayati treba porediti baltsko-slov.
dirva drvo (~ razdor, prodor; v. TRAUTMANN, Recnik, 56), koje je preko
ilirskih Indoevropljana na Apeninskom Poluostrvu ostavilo traga u dolat.
silva (od starijeg dirua). Kod ove lat. tudice imamo isti refleks ilirske
sonantske likvide kao u (h)irpus (od starijeg ulquos).
Da se vratimo grupi keramickih termina, koja nam je
u pogledu inicijalskih varijanata besumnje pouzdanija i dragocenija nego
bogovska imena Gebeleizis, Samolxis, Suelsourdos, pa i dublete podunavskih
pravednika G/Abioi. U toj grupi pada u oci razlika u radikalnom vokalizmu.
Na jednoj je strani zamato-, gabato-, gabena, gavessa a na drugoj sipya
pored ipya i svakako pcelarski termin za kosnicu simblos koji se odnosi
prema karskom imbo- kao sipya prema ipya ili tracki toponim Salmydessos
prema Halmydessos ili sicilski toponim Segesta prema Akesta, Aigesta.
Mozda je ipak bolje izdvojiti ove toponime, koji se javljaju po pravilu
u vezi sa predlozima ex i eis, pa se stoga mora racunati sa pogresnom
podelom na slogove. Vokalizam u sipya, ipya, simblos i imbo-nasuprot zamato-,
gambato-, gabena i gavessa moze se objasniti jedino na taj nacin da imamo
ovde posla sa indoevropskom apofonijom. Slicne apofonske pojave imamo
kako smo videli u grc. aither, (ali maked. adraia sa ociglednom monoftongizacijom)
nasuprot grckom derivatu itharos »vedar«. Jos je bolja i pouzdanija paralela
sa poznatom leksickom grupom skai-/ski- od koje imamo grc. skia i skene
(od starijeg: skana), skaios »senovit« a verovatno i lat. caelum, caesius
(v. WALDE-HOFMANN 6.V.).
Prema tome u nasem slucaju leksemski minimum ove doklasicne
grupe glasio bi saip-/sip-, a sa nazalnim infiksom simp/b-t; zvucni labijal
je ocigledno sekundaran i uslovljen prethodnim nazalom (isp. npr. pateo
pando). Srecom od ovog minimuma imamo koradikalne derivate u klasicnim
jezicima, pa je na osnovu toga omoguceno proveravanje celokupne serije,
aloglotske i idioglotske. Semanticka jezgra tog minimuma mogla bi se zbog
lat. koradikala saepe, saepes, saepio odrediti izrazima »stisnuti, obuhvatiti,
comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«. Stoga je sasvim opravdano sto
smo ovamo pridruzili i Hesihijevu glosu simblos »kos, kosnica«. Ovom dogrckom
derivatu pomocu likvide po svoj prilicii odgovara i karsko ime posrednika
i veziste Hermesa koje glasi Imbros odnosno Imbramos, Imbrasos. Sve tri
ove varijante Hermesova karskog imena zajedno sa karskom glosom imbo-
»iumentum« odnose se prema Hesihijevoj glosi simblos kao ipya prema sipya.
Dok je paralela sa sipya - ipya ocigledna i sasvim pouzdana
to se ne bi moglo reci za Hesihijevu glosu sempada, koju je izdavac Schmidt
korigovao u sempala i tako dosao do uocljive veze sa sambala, sandala
(od starijeg sambiala). Boisacqovo ukazivanje na novoiransko santal neprihvatljivo
je zbog hronoloske razdaljenosti a Hroznyeva kombinacija {Hist. d. Asie
Ant., 196, 211) sa lujsko-hetskim bozanstvom Sandas ne uzima u obzir ajolske
varijante sambala koja je navela Schmidta da menja rukopisno sempada.
Ovo sempada odnosi se prema embada kao sipya prema ipya, Samo je muka
u tome sto svi etimolozi termin embades zbog bliskog embates »obuca, konjanicke
cizme, koturne« izvode od idioglotskog glagola embaino, ne uzimajuci pritom
u obzir Hesihijeve glose sempada, koja je ocigledno dogrckog porekla.
Stoga je bolje ovo pitanje ostaviti otvorenim i zadovoljiti se paralelom
sipya — ipya. Slucajevi kao (s)ys, (s)yrikos, (s)yringa i syphar pored
yphaiar izgleda da spadaju pre u cisto grcku fonetiku no u miksoglotsku.
Pored Hesihijeve glose sempada, ciji je odnos prema
embas i embates nejasan iako je vrlo verovatna paretimoloska adaptacija
prema baino, imamo vec pomenuti tracki toponim S/Halmydessos i ime Zevsovih
svestenika u Dodoni koje glasi Selloi i docnije Helloi, To znaci da i
na zapadnom i na istocnom Balkanu imamo utvrden prelaz s u h, sa kojim
svakako ide zajedno i tesalsko gimbanai »iuga« (od starijeg simbanai).
Toj se cinjenici ne protivi ni juzno tesalsko ime Ellanes koje strucnjaci
s pravom vezu sa dodonskim Selloi (v. moj clanak Hellen—Hellas Zbornik
Vizant. Inst. I, 24). I ovaj primer znaci da prelaz s/h nije ogranicen
na grcke dijalekte. Chantraine u svom izdanju Baillyeva Recnika s. Selloi
identifikuje dodonske Seiloi sa rimskim Salii i grc. hallomai, dodavajuci
pritom jedan peut-etre. Tome se protivi homerska tradicija koja zna samo
toliko da epirski Selloi ne peru noge i leze na goloj zemlji, a ne kaze
da se bave ritualnim igrama kao Marsovi Salii. Vazno je stoga Dielsovo
zapazanje da ovaj asketizam u Dodoni savrseno odudara od grckog kulta
i religije kojoj je on sasvim stran u homerskoj eposi. Ima, doduse i na
rimskoj strani neka ucena tradicija po kojoj Marsovi Salii »skakaci« dolaze
iz Arkadije. O tome nas izvestava Festov izvod iz Verija Flaka (438, 27)
ovim recima: salios a saliendo et saltando dictos esse quamvis dubitari
non debeat, tamen Polemon ait Arcada quendam fuisse, nomine Salium, quem
Aeneas a Mantinea in Italiam deduxerit, qui iuvenes Italicos enoplion
saltationem docuerit. Uzgred napominjemo da ime Salii i glagol salire
ne pokazuju istu bazu kao grc. hallomai, kako to misli Hofmann buduci
da lat. a moze biti refleks redukovanog e, koje u grckom reflektuje na
isti nacin kao u slovenskom i staroindiskom, dakle sasvim drukcije no
u latinskom (isp. pateo, pando nasuprot petannymi, pitnemi).
Sa svih tih razloga ne moze se primiti Chantraineovo
tumacenje dubleta Selloi - Helloi, koje kao i samo ime Zevsova svetista
u Dodoni, Hella, ne mogu pripadati grckom recniku, pogotovo kada i sam
pesnik i pisac Ilijade tog Zevsa, pa prema tome i njegovo svetiste i njegove
svestenike zove Pelastikos, ne pelazgikos, kako citamo u vulgati (II.
16, 233). Za ovu lectio difficilior, koju nam daje Homerov sholijast,
govori i cinjenica sto u samom Epiru, dakle u toj istoj oblasti, imamo
docnije dokumentovan toponim Palaista (kod Cezara B, Civ. 3, 6, 3.) i
derivat palestinus (Luc. Phars. 5, 460). Pored toga treba uzeti u obzir
i Hesihijevu glosu odnosno tesprotski hidronim Selleeis i njegovo tumacenje
da su po tom hidronimu dobili Selloi svoje ime. Sa cisto formalnog gledista
verovatnije je, medutim, da je hidronim Selleeis derivat prema imenu Selloi
ili, tacnije receno, prema drugom obliku istog imena Selleus od osnove
na -eus. I ova osnova dokazuje da su negrcki Pelasti glavno svetiste svoga
Zevsa u Dodoni zvali Sella i da je Hesihijev oblik histerogen, ali nikako
istovetan sa lakonskim apelativom hella »kathedra«. Derivatska osnova
Selleus, najzad, ne moze se smatrati, nasom rekonstrukcijom, jer nju zahteva
Hesihijeva glosa Selleia-deo (Archil. fr. 102) sa interpretacijom »Selleos
hyios ho maritis, Batousiades to onoma«. Kod ove interpratacije treba
ukazati najpre na izraz mantis, sinonim za hypophetes kako su zvani Selloi,
zatim na gentilicium Batousiades koji pretpostavlja ime Batontios. Kod
tog imena i osnova i sufiksalni elemenat ukazuju na ilirsko poreklo.
Prema tome ime Selloi odnosno Helloi ocigledno je u
vezi sa imenom Zevsova svetilista i prorocista u Dodoni koje se zvalo
najpre Sella. Imajuci u vidu te lokalne cinjenice ova leksicka serija
moze se dovesti u vezu sa gotskim sakralnim terminom saljan »faire accepter,
offrir un sacrifice« i staronord. selia »uberliefern, ubertragen, verkaufen«
koje Walde-Pokorny (II, 504) smatraju kauzativnim derivatom leksemskog
minimuma sel- »nehmen, ergreifen«. Ali ocigledno koradikalno slovensko
sulati i posulu »emissus« jasno nas upucuje da se radi o minimumu sel-
»movere manum pedemve«. Hofmann s. haireo sudi uglavnom kao i Walde-Pokomy,
dok je Chantraine oprezniji kad s. haireo veli ce mot expressif et important
n'a pas d'etymologie certaine, pas plus que son aoriste helein. Predlozena
semanticka jezgra »movere« zadovoljava glavne varijante »pruziti ruku«
i »posegnuti rukom«, a semanticku paralelu daju lat. rego i grc. orego
sa vrlo instruktivnim objasnjenjem kod Ernout-Meilleta (Recnik3 1004)
kojima treba dodati i semanticku varijantu srp. pruziti »dati, porrigere«.
Stoga se bez ustrucavanja kao tudice ovoj grckoj leksickoj grupi mogu
pridruziti imena demona koji grabe malu decu Gello/s) »daimon, hen gynaikes
ta neogna paidia phasin harpazein (Hes.). Kako se ova dubleta iavlja kod
pesnikinje Sapfe, dakle i u ajolskom dijalektu, a znacenje je imena ocigledno
u vezi s leksemskim minimumom sel- »movere manum pe-demve, arripere« izlazi
da se i ovde radi o istom slucaju kao u tesalskom gimbanai, trackom Gebeleizis
i dogrc. gabathon gambrion. Iz toga sledi da i ovde imamo prelaz bezvucnog
sibilanta u zvucni gutural a ne samo u spirant kao u Helloi, Hella, Halmydessos.
Kako smo videli ime dodonskih Selloi - Helloi nalazi
se i u toboz grckom imenu negrcke Dodone koje glasi ne samo- Hella - nego
i Hellopia. To je pokazao vec Fick (Vorgr. Ortsnamen, 156, 159). Isti
strucnjak identifikuje ovaj toponim sa dolopskim naseljem Ellopia u Jugozapadnoj
Tesaliji. Za takvu identifikaciju daje mu prava sufiksalni elemenat -op,
koji je karakteristican za ilirska imena kao Dolopes, Burdopes, Deuriopes,
Almopes, Aeropes, Noropes, Dryopes, Meropes. Krahe (Die alten Balkanill.
Geogr. Namen, 73) ne prihvata, doduse, bezuslovno Kiepertovo misljenje
o ilirskom poreklu formativa -op nego se zadovoljava konstatacijom da
takva imena pripadaju centralnoj oblasti starog Balkana. Iz te grupe narocito
se istice ime Meropes, kako su se zvali gegeneis na ostrvu Kosu, buduci
da je to ime dovedeno u vezu i sa nasim meropsima. Razume se, to je moguce
samo pod uslovom da se sasvim zanemari istoriska gramatika. Psiloza u
toponimu Ellopia svakako da ide na racun nekog ajolskog lokalnog govora.
Ali, sto je za nas predmet mnogo vaznije, varijante Ellopia i Selloi,
Helloi, Gellos sasvim se podudaraju s jedne strane sa ilirskim varijantama
Autariatai i Saudaatai (v. KRAHE, Die Balkffnill. Geogr\ Namen, 16) i
s druge strane sa onomatoloskom grupom Imbros Kimberos pored sebar i sjaber
(od starijeg simb(e)ro- v. nize). Od presudne je pak vaznosti cinjenica
da je varijanta Saudaratai epigrafski dokumentovana (CIG 2058) u istom
prostoru u kojem se pored opsteslov. sib(e)ro- javljaju oblici kimbero-
i Kimmerioi. Kiepert {Lehrbuch d. alten Geogr. 348, 5) smatra ove Saudarate,
koji pod kraj II v. st. e. traze zastitu u grckoj Olbiji, ostatkom ilirskih
Autarijata koje je keltska invazija odbacila prema istoku. Najzad jos
jedan starobalkanski i to negrcki primer za prelaz inicijalskog sibilanta
u gutural. To je staromaked. glosa zabelezena kod Hesihija gouan »svinja«
koja pripada istoj leksickoi grupi kao lat. sus, nem. Sau itd. Mislimo
da su svi ovi negrcki primeri dovoljni da ilustruju prelaz inicijalskog
s > h/g. O tome se i radi kad je rec o identiflkaciji slov. termina
simb(e)ro- sa istocno-balkanskim imenima veziste Hermesa, Imbros, Imbramos,
Imbrasos i etmkonima Kimberoi, Kimmerioi.
Semanticka evolucija u terminu simblos kao i u grupi
keramickih naziva zamato-, gambatho-, gabena itd., medu kojima treba narocito
istaknnti Hesihnev oblik gambrion buduci da pokazuje i nazalni infiks
i formativsku likvidu r kao i Hermesovo ime Imbros moze se objasniti time
sto je prvobitna keramika bila ustvari pleter ispunjen i izlepljen glinom.
Stoga bi se i dolat. simpulum, koje Gaffiot ne smatra pogresnom grafijom,
moglo zbog dogrc. simblos smatrati realnim. Takvom resenju naginje i Juret
(Dict. Et. 267), iako na svoj osoben nacin. Ova indoevropska leksicka
grupa ima svojih clanova i u grckom recniku, koje smo vec ranije pomenuli.
Mislimo na ipos, ipsos iptomai kao i na Hesihijeve glose impsas »zeuxas«,
Impsios »Zygios« koje su nam narocito vazne zbog karske grupe imbo- Imbros
i kod kojih smo bili u neizvesnosti da li imaju inicijalsku digamu. Ali
kako smo uzeli u obzir i mogucnost da se radi o inicijalskom sibilantu
cija je sudbina u govorima indoevropskih Pelasta nesto drukcija od one
u grckoj fonetici, bili smo prinudeni da napravimo poduzu digresiju i
da pronademo odgovarajuce slucajeve. To nam je poslo za rukom i sada uzimamo
ponovo u pretres te grcke clanove ali na osnovu pomenutog leksemskog minimuma
saip-/sip-/simp/b-.
Dok Boisacq (Recnik4 388) povezuje grcku grupu koju
cine ipsos »brsljan«, impsas, Impsios, gimbanai »zeugan?« sa lat. vincio
i vicia, dotle na str. 1114 kao i Walde-Hofmann (669) odbija Petersonovu
kombinaciju za dolat. ibex i uzima u obzir Perssona (Beitr. z. idg. Wortforschung,
1323) koji napusta vezu sa vincio i vicia i predlaze kombinaciju sa got.
bi-waibjan »umotati« i waips »venac«, dolazeci tako do leksemskog minimuma
veib-/vib-. Poznato je, medutim. kako je to Meillet u nekoliko mahova
isticao, da je primarni prosti zvucni labijal u indoevropskom konsonantskom
sistemu neobicno retka pojava i uglavnom se svodi na ogranicene onomatopeje.
U glosi gimbanai zvucni labijal uslovljen je, po svoj prilici, prethodnim
nazalom i stoga irelevantan za rekonstrukciju leksemskog minimuma. Kod
ostalih clanova leksicke grupe ipsos, impsas, Impsios nemamo pouzdanih
dokaza za inicijalsku digamu, koja ni u tesalskom gimbanai ne mora biti
obelezena prostom gamom kako je vec receno.
Fitonim ipsos dokumentovan za aticku koloniju Thurioi
u Lukaniji, zbog parasitske prirode same biljke moze se identifikovati
sa parasitom ixos »imela« na taj nacin sto se radi o promeni ps > ks
kao u dogrc. daxa (od starijeg dapsa) »more« pored zaps. Istu evoluciju
grupe ps imamo u lat. ipse - ikse, u keltskom toponimu Uxello-dunum (od
starijeg upsello-) i mozda u imenu ostrva Cresa, Krepsa — Kreksa, ukoliko
se kod ovog poslednjeg primera ne radi o disimilaciji. Dolat. viscum nasuprot
dogrc. ixos pokazuje istu metatezu kao Iskender, jesker, sesker, ili,
jos bolje, kao lat. ascia nasuprot grc. axine pored axis, axon, itd. Na
taj nacin druga homofona Hesihijeva glosa ipson »vincula« ide zajedno
sa glosama impsas, Impsios kao i sa vec pomenutim iptomai »pritiskam«.
I njihova zajednicka semanticka jezgra moze da se formulise izrazima ''stisnuti,
obuhvatiti''.
Zbog duzine korenskog vokala u ipos i zbog istaknute
semanticke jezgre vrlo je verovatna data veza sa lat. saepio, saepe, sciepes,
I bez obzira na eventualnu vezu sa grckim koradikalom haimasia, koja se
obicno poteze u etimoloskim prirucnicima, ocigledno je da ovoj leksickoj
grupi pripadaju dosada neobjasnjene grcke reci aipos »uzvisina«, aipys
»strm«, aipeinos »uzvisen«, aipsa, aiphnes »naglo« i aipseros »nagao«.
Semanticku evoluciju koja pri nasem izlaganju izgleda malo neobicna, na
potpuno ubedljiv nacin ilustruje po znacenju bliska leksicka grupa koju
cine grc. pegnimi, pegos »kompaktan, cvrst, silan«, pagos »uzvisina« i
lat. pax, pagus, compages kao i njihovi koradikali u ostalim indoevropskim
dijalektima. Sigmatsku osnovu ocekivanu zbog Hesihijeve glose ipson »vincula«
imamo u normalnom aipos, aipeinos, aipseros, aipsa, aiphnes. Ponovo isticemo
da malo neobicne semanticke varijante kod grckih koradikala kao aipos
i aipsa objasnjava grcki sinonim pagos »uzvisina«, pegos »cvrst« s jedne
strane, i pyka »cvrsto«, pykinos »cvrst, zbijen, valjan« pored ampyx »vinculum,
vitta« s druge strane.
Zbog semanticke nijanse u lat. propago, koje je koradikalno
sa grc. pagos, lat. pagus i compages, vrlo je verovatno da leksickoj grupi
saip. /simb- pripada i lat. prosapia (isp. sinonime proles i progenitura)
pa prema tome i slov. termin sembru (od starijeg simbro-) i tracka glosa
Zibythides »Tracanke ili pravi, rodeni Tracani«. Ali Hesihijev izdavac
Schmidt kod ove glose, koja dolazi posle leme zibynnai stavlja tacku izmedu
ziby i -thides, po cemu bi se ocekivalo da pravi oblik glasi zibyrthides.
U tom slucaju laik bi pomislio na nem. Geburt, geburtig, ciji prefiksalni
elemenat ge-, gi-, ga- potice od starijeg qo- (v. Klugeov Recnik12, 189).
Stoga se moramo zadovoljiti prostim zib-yt- i to tim pre sto vec imamo
tracka etnika Sapaioi, Savioi, Gabioi, Abioi. Iako im ne znamo pravih
znacenja mozemo ih uzeti u obzir u prvom redu zbog tracke monoftongizacije
diftonga ai, na osnovu cega dobijamo apofonske baze saip-/sip- koje smo
vec napred utvrdili. Drugi razlog za ovu vezu nije nista manji, buduci
da se oslanja na Hesihijev atribut gnesios »rodeni, pravi«. Apofonsku
bazu sa dugim vokalom koju je uslovio gubitak drugog dela diftonga vec
u opsteindoevropskoj eposi imamo u pomenutom lat. terminu prosapia (od
starijeg sa(i)po-). Baze sa monoftongizacijom prvobitnog diftonga imamo
vec u pretresenim koradikalima zamato- i gabato-, pa su stoga oblici gambato-
i gambrion dobili mozda svoje nazalne infikse tek u miksoglotskoj fonetici.
To znaci da se ovi oblici ne mogu staviti u isti red sa grc. impsas, Impsios
i dogrc. simblos, gimbanai a svakako i slov. sebar (od starijeg simbro-),
koji potpuno odgovara karskom imbros i dogrc. kimberos. Smena likvida
l/r, kako smo videli ranije, starog je datuma cak i onda kada se javlja
kod sufiksalnih elemenata. U pogledu korenskog vokala originalno tracki
termin Zibythides odnosi se prema imenima Sapaioi i Savioi kao gabathon
i gabena prema sipya.
Sve to treba imati na umu pri tumacenju vaznog, komplikovanog
i ocigledno arhaicnog slovenskog drustveno-politickog termina simbro-koji
je vec Solmsen, a posle njega Walde i Muller (Altit. Wb., 396), povezao
sa italskom onomatoloskom serijom Sabus, Sabini, Samnium, Sabelli i nem.
Sippe i staroind. sabha »Versammlung der Dorfgemeinde«. Nazalost iz italskog
recnika dolazi u obzir samo ime kotline koju cini reka Anio u oblasti
Ekva i koja, se zove Simbruvium (isp. Lanuvium, Vesuvius, Pacuvius). Ime
Simbruvium dolazi u obzir u prvom redu stoga sto mu je sa gledista fonetike
radikalni elemenat potpuno istovetan sa slov. simbru i karskom Imbros,
U pogledu znacenja, medutim, moramo potsetiti na vec pretresane keramicke
termine simpuvium i simpulum koje sada na osnovu ove veze ne moramo smatrati
pozajmicama od dogrckog.sipya - ipya, kako se to redovno uzima. Poznato
je da nazalni infiks cesto dolazi u vezi sa sufiksalnim -ro, pa se prema
tome i slov. termin simber i italsko Simbruvium zajedno sa dogrc.simblos
»sud, ostava, kos« mogu i sa gledista morfologije smatrati koradikalnim
derivatima. U pogledu apofonije za nas leksemski minimum saip-/simp- osim
leksicke grupe skana, skaios, skia ubedljivu i interesantnu paralelu pruza
leksicka grupa lampros, za koju Hofmann (Et. Wb. d. Gr., 172) s pravom
postulira baze la(i)p-, l?ip-, l?p-. Iz ove poslednje baze dokumentovane
u grc. lampo itd. jasno se vidi da je gubitak sonantskog elementa, koji
je u dugoj bazi ai bio sasvim opravdan prenesen i u redukovanu bazu. To
znaci da pored koradikala kao prosapia, prosapies (isp. proles, progenies,
progenitura) mozemo racunati i sa bazom samp/b- odnosno sa derivatom sambro-.
Ovakav derivat stvarno je dokumentovan u dogrc. keramickom terminu gambrion
(od starijeg sambro-} koje belezi Hesihije sa znacenjem tryblion, »zdela,
posuda«. Prema tome moze se slobodno tvrditi da italski geografski termin
Simbruvium u onomasioloskom pogledu odgovara nasem kazan (u Derdapu) zatim
Plitvicama (u Hrvatskoj) kao i geomorfoloskim terminima kotlina i basen
(od starijeg baccinum »posuda»).
Time je, mislim, reseno pitanje italskog imena Simbruvium.
Ali na Apeninskom Poluostrvu nasa leksicka grupa ima jos jednog svog clana,
kako nas obavestava Plutarh u svom Mariju. Liguri, koji su prema starom
Katonu ranije bili naseljeni po celoj Italiji zvali su se sami Ambrones.
Medutim Fest (15, LINDSAY) kaze sledece pod imenom Ambrones: fuerunt gens
quaedam Gallica, qui subita inundatione maris cum amisissent sedes suas,
rapinis et praedationibus se suosque alere coeperunt. Eos et Cimbros Teotonosque
C. Marius delevit. Ex gu tractum est, ut turpis vitae homines ambrones
dicerentur. Razume se ova kombinacija odrziva je samo pod pretpostavkom
da je inicijalsko s preslo u h, kako je to doista i slucaj u keltskom.
Ali Plutarhov podatak, koji po svoj prilici potice od Posejdonija (v.
NORDEN, Alt-Germanien, 202), ne dozvoljava takve pretpostavke. Isto tako
ne moze se nista reci o pripadnosti etrurskog nomen gentile Sempronius,
koje akademik Ostir uzima u obzir pri tumacenju slov. simbru- »sebar«.
Baza sambro-, koja se prema tome moze samo naslucivati za etnikon Ambrones,
ima, doduse, svog najblizeg srodnika u grckom deminutivskom hapax eiremenon
amnion (od starijeg samb-no). Ova veza nije beznacajna kada se zna da
se smenjuju sufiksalni elementi no/ro-. Izlazi da se za nas termin simbro-
moraju traziti pouzdaniji srodnici. Prema misljenju Rozwadowskog to su
Cimbri koji se redovno javljaju sa Ambronima i Teutonima, a po mome, to
bi mogli biti Kimberoi koji se javljaju u atickom recniku sredinom V v.
st. e.
Dosadasnju literaturu o nejasnom poreklu i znacenju
vaznog drustveno-politickog termina sebar koji se sve do Vuka odrzao u
dubrovackom govoru, beleze Jokl i Pisani {Sbornik L. Miletica, 121, 659)
{Die Sprache I, 140). I novija tumacenja isto kao i starija mogu se uglavnom
podeliti u dve grupe: jedni su tumaci, kao Ljapunov (simbro-), Sobolevskij
i Vaillant (sembro- od starijeg koim-ro-) i Petersson (heterokliticna
osnova sebh-er, sebh-n-es, sembhno) za idioglotsko poreklo. dok su Ostir
(etr. zenpir) i Jokl (germ. semburo-), Rozwadowski (keltsko kimbro- <
germ. himbra) i za njim Pisani za aloglotsko poreklo. Razume se da se
manje vise kod ovih tumacenja mora pristati na izvesne teskoce akcenatske,
fonetske i morfoloske prirode. Verovatno u tome i lezi razlog sto su se
strucnjaci odmah u pocetku podelili u dva pomenuta tabora. Dodajemo jos
da i Muller (Altit. W-buch, 396) i pored ociglednih fonetskih teskoca
zadrzava staru Solmsenovu zapravo Fickovu i Bezzenbergerovu kombinaciju
ovog termina sa zamenicom se/so i onomatoloskom serijom Sabus, Sabinus,
Sabelli, i da je W. Thomsen (Beroringer 216) slovenske reci pogresno smatrao
pozajmicama iz baltskih govora (v. JOKL, o. c. 122), pobijajuci pritom
suprotno Brucknerovo glediste. Miklosiceva kombinacija sa finskim izvorom,
data uostalom bez ikakve stvarne podrske, danas se vise ne uzima u obzir.
Jos u vecoj meri vazi to za Safarikovu kombinaciju sa imenom Sabeiroi
ethnos ounikon, protiv koje govori ne samo fonetika, nego i sasvim konkretna
i specificna znacenja termina sebar. Jirecek (Arch. sl. Phil. 22, 212)
postulira za juznoslovenske i ruske oblike (sjabr, sabr, seber, seber)
fonetski arhetip sembiru- odnosno simbiru-, kome slicno Schemannu daje
semanticku jezgru »Halftner, Teilhaber, Gesellschafter«. Na to primecuje
Jokl da se siptarska pozajmica iz slovenskog sember »Teilhaber am Vieh,
Halbspanner, Genosse, Teilnehmer, Kompagnon, Sozius« u svakom pogledu
potpuno poklapa sa Jirecekovim shvatanjem.
Slicno Jireceku polazi i akademik Ostir (Etnolog IV,
1930, str. 1-28) od doslov. oblika sembiru kome on vidi poreklo u etr.
zenpir »alter« i u vec pomenutoj trackoj glosi (kod Hesihija) Zibyrthides,
prema njegovu citanju, buduci da ubacuje r ispred th da bi sacuvao azbucni
red. Takva emendacija Hesihijeva teksta data je vec ranije. Ali sa isto
toliko opravdanja moze se citati Zibysthides ili Zibytthides sa ekspresivnom
geminatom kao u grc. Atthis pored attikos. Bice jos reci o ovom trackom
terminu, ali se vec sada moze reci da je najverovatnije citanje Zibysthides,
posto i na istocnom Balkanu imamo onomasticke derivate pomocu poznatog
sufiksa -st (isp. npr. Ktistai pored Agde/istis i hidronim Dunastis).
Uzgred treba napomenuti da je Ostir sasvim ubedljivo odbio glediste madarskih
strucnjaka (SZINNYEI, MELICH GOMBOCZ), koji su u rumunskom kolektivu simbra
»societas, communio, commercum« nastojali da pronadu posrednika izmedu
grc. symbola i slov. oblika (JOKL o. c. 124), buduci da se u rumunskom
samo intervokalsko r, a ne i postkonsonantsko menja u r. Sam Ostir polazi
od staroevropskog *Dze(n)bir »zadruga«. U pogledu tog toboz prvobitnog
znacenja, ali samo toliko, s Ostirom se slazu Vaillant (Slavia, II, 1932,
str. 38-40), Ljapunov i Sobolevskij (JOKL, o. c. 659) koji termin sebar
smatraju koradikalnim derivatom baltsko-slovenske grupe seima- »familia«
(TRAUTMANN, Bsl. Wb. 300) sa tom razlikom sto Vaillant i Sobolevskij polaze
od apofonske baze saima (koimo-), a Ljapunov od nulske baze sima-. Medutim
sva trojica moraju da pretpostave prelaz grupe mr u mbr tj. sembru moralo
je postati od starijih oblika seimra odnosno simra. Da za takvu rekonstrukciju
nema upravo nikakvih dokaza priznaje sada i sam Vaillant kada (Gramm.
Comp. des lang. slaves, I, 95) kaze sledece: Des groupes *nr, *mr ont
du se rencontrer, mais on n'est guere renseigne sur leur traitement en
slave, ni en baltique: on attend *ndr de *nr, *mbr de *mr, par relachement
d'une articulation renforcee *nnr *mmr, et en effet l'allemand Heinrich
»Henri« est v. tch. Jindrich, v. r. Andrihu, le nom du »membre d'une association«,
sembru, r. sjaber. doit representer *sem-ru, derive de lit. seima »famille«,
slavon semija, r. sem'ja.
Jos rec dve o fonetskoj strani dosadasnjih tumacenja.
Sobolevskij, Ostir, Vaillant i Jokl pretpostavljaju dug osnovni slog na
osnovu uzlaznog naglaska, pri cemu je svejedno da li je ta duzina prvobitan
monoftong ili stariji diftong. Jokl (o. c. 130) se pritom poziva i na
ruske oblike (sjaber, sjabr, sjabor, saber, sjaber, sjabru) kao i na nase
sebar da bi dokazao steigende (gestossene) Intonation. Ali kako znamo
od ranije (VONDRAK, Vgl, Slav. Gramm. 225) u pogledu prvobitnog kvantiteta
ruski su oblici prilicno problematican svedok, dok na drugoj strani imamo
slucajeve kao pun pored brat nasuprot pilnas i bhratro (isp. i sedra nasuprot
Sinter, ali gredelj prema grindila). To znaci da prvobitni uzlazni naglasak
u terminu sembru- ne mora pretstavljati duzlnu osnovnog, odnosno, kako
Jokl misli, prvog sloga, nego da se moze poci i od sonantskog diftonga
simbro-. Na stranu sto je u slovenskom nedokumentovana apofonska baza
koim- od koje polaze Vaillant i Sobolevskij. I sam Jokl na kraju krajeva
postulira neslovenski kompozit somburo- dok Rozwadowski slicno Ljapunovu
racuna sa nulskom bazom kim-ro-, od koje da je postalo germ. himbr- i
keltsko-latinsko Cimbri. Prema ovom tumacenju Rozwadowskog. slov. sebar
bila bi pozajmica iz germanskog, cije je himbr- koradikalno sa baltsko-slov.
seima »porodica«.
Svi ovi navedeni etimoloski pokusaji, stariji i noviji,
tumace termin sebar kao clana zadruge ili porodice odnosno kao Sippengenosse.
Kako smo vec rekli sa tim se ne slazu Jirecek i Jokl. Narocito je Jokl
(str. 121) dovoljno precizno utvrdio osobeno znacenje slovenskog drustveno-ekonomskog
termina i to na osnovu siptarske pozajmice sember »Teilhaber, am Vieh,
Halbspanner, Genosse, Teilnehmer, Kompagnon«. Jos bolje no u siptarskom
sacuvano je prvobitno znacenje u novijem grckom: sympros ho georgos ho
ekhon hena monon boun synetairizetai met'allou, hin' apotelese zeugari,
zetei sympron. Mnogo su docnija znacenja koja belezi Dimitrakos (Mega
lex. ell. s. v.): ho epi symbasei kalliergon allotrion ktema, epimortos
kalliergates kollegas; ho epi symbasei diatrephon allotria boskemata.
Na osnovu navedene Jirecekove definicije i znacenja
utvrdenih za ovu tudicu slovenskog porekla u grckom i siptarskom, dosao
je Jokl na svoju etimolosku kombinaciju prema kojoj slov. sembru- pretpostavlja
ne starije sembiru ili simbiru, kako je mislio Jirecek nego semburu od
nedokumentovanog kompozita sem-bur. Tako je ta rec morala da postoji i
da glasi u gotskom jeziku i njeno pravo znacenje prema Joklovu shvatanju
treba da je »halben Ertrag, halben Zins, halbe Abgabe scil. liefernd bzw.
empfangend«, »Halbzinsmann, Halbbauer«. Nazalost sa ovakvom interpretacijom
ne slazu se ni grcka ni siptarska tudica ni rumunsko simbra ni madarsko
cimbora (isp. slovacko ime Cimburek), pa ni ruska znacenja koja Jokl uzima
iz Daljeva recnika: »tovarisc, arteljscik, pajscik, soucastnik, odnosum,
chozjain, tjagoljnyj, u kogo golos na schodke«. Ne slazu se sa prostog
razloga sto se tu ne radi ni o napolicaru ni o polovniku nego o zemljoradniku
koji nema sve potrebne orace volove da bi mogao samostalno obradivati
svoju a ne tudu zemlju, pa se stoga mora povezati i udruziti sa drugim
zemljoradnikom, koji je u pogledu radne stoke isto tako oskudan kao i
on sam, da bi mogli obojica zajedno jedan drugom uzorati i obraditi zemlju.
Takva institucija zemljoradnika saveznika postoji i danas i Vuk daje za
nju nekoliko termina koji su zamenili stariji termin sebar.
Iako se Jokl u nastojanju da obrazlozi svoju nicim dokumentovanu
koristrukciju arhetipskog kompozita semi-buro »napolicar« sluzio i izvesnim
materijalom iz ekonomske istorije ipak mu se mora prigovoriti da je taj
njegov napor bio neosnovan i nekoristan. Njegovo tumacenje tog pretpostavljenog
kompozita, koji on interpretira sa nem. Halbbauer i lat. colonus partiarius
(v. GAI, Instit., 2, 254; Dig. 19, 2, 25 i GAFFIOT s. v.) pretpostavlja
takav drustveno-ekonomski poredak kod slovenskih plemena u doba seobe
naroda, kakav je dokumentovan tek docnije, kada je bila zavrsena slovenska
diaspora. Za opsteslovensku epohu razlikuje Niederle {Manuel, II, 169)
pored aristokratije dvorskog i ratnickog karaktera jos dva drustvena sloja,
slobodne seljake i robove. Suprotno tome nasi strucnjaci Ostrogorski,
Grafenauer i Perovic (Istorija naroda Jugoslavije I, 70) smatraju da se
tek pod kraj VI v. n. e. moze govoriti u punom smislu reci o robovima
kao drustvenom sloju, koji je iskljucivo stranog porekla kao rezultat
ratnog plena iz vizantiskog Podunavlja. Isti pisci nalaze da su slovenska
plemena sve do VII v. n. e zivela uglavnom u rodovskoj zajednici, koja
nije znala ni za ekonomsku ni za politicku klasifikaciju nego samo za
»rodovsku demokratiju«. To znaci da se tek posle diaspore moze govoriti
o Niederleovoj podeli.
Evo sta kazu nasi strucnjaci: »U oba ova sistema zemljoradnje
(paljevinski i poljoprivredni) zemljiste je jos uvek kolektivno vlasnistvo
citave opstine. Njena prava dolaze do izrazaja narocito u zajednickom
iskoriscavanju neobradenog zemljista — pasnjaka i suma — i prilikom sukoba
sa susednim opstinama oko pojedinih delova zemljista u kojima opstina
kao kolektiv zastupa svoje interese. Posto se i zemljiste koje je trenutno
obradeno upotrebljava za njive samo nekoliko godina, a onda se opet za
duzi period prikljucuje neobradenom zemljistu, i nad njim se u krajnjoj
liniji sacuvalo vrhovno vlasnistvo opstine. Medutim time sto je kolektivno
obradivanje i iskoriscavanje zemlje zamenjeno privremenom podelom patrijarhalnim
i velikim porodicama na obradivanje i uzivanje, stvorena je osnova za
raslojavanje drustva i opadanje rodovskih odnosa.« Bez obzira na vojnu
demokratiju ili mozda tacnije receno vojnu aristokratiju, kako misli M.
Hauptmann, Joklovo se tumacenje pomocu nekog nedokumentovanog germanskog
izvora ne moze primiti sa prostog razloga sto nisu postojali drustveno-ekonomski
uslovi za pozajmljivanje termina »napolicar« u vekovima koji su prethodili
slovenskoj diaspori. Nase tumacenje pretpostavlja upotrebu oracih volova
ali sinonimi suveznik, suznik i spreznik dopustaju daleko stariju pojavu
termina sebar, koji je najpre specijalizovan a docnije prosiren na opste
znacenje tezak, kako je zabelezio Vuk za Dubrovnik.
U starosrpskoj obradi Blastareve sintagme termin sebr
odgovara grckom euteles dok u Dusanovu Zakoniku, prema Novakovicevu tumacenju
sebar je svaki onaj clan drustva koji ne pripada privilegovanim klasama
crkvenim i feudalnim. Odatle i sinonim seljak i zemljanin. To znaci da
vec ovde imamo posla sa razvijenijom semantickom evolucijom, i da su starija
odredenija znacenja sacuvana u grc. sympros, sempros i siptarskom sember,
odakle je po svoj prilici postao i geografski termin Semberija. U zapadnim
krajevima stariji leksikografi beleze znacenja, koja se mnogo ne razlikuju
od onog u Dusanovu Zakoniku i Dubrovniku: rusticus, ignobilis, homo impossessionatus.
Madarski prevodi Verboczyieva Tripartituma daju izraze paraszt kinek joszaga
ninc, joszagtalan birtoktalan, kinek birtoka ninc. Kako se vidi sve znacenja
koja odgovaraju srpskoj upotrebi srpskog termina sebar u prvoj polovini
XIII veka. Starijem znacenju, utvrdenom u grckim i siptarskim pozajmicama
odgovara i starija fonetika, buduci da sacuvani nazalni elemenat dokazuje
da je rec iz juznoslovenskih govora presla juznim susedima najdocnije
u prvoj polovini X v. Stoga je sasvim prirodno i razumljivo sto je u novoj
sredini taj termin sacuvao svoje staro prvobitno znacenje »slobodan zemljoradnik
sa nedovoljno teglece stoke, koji se udruzuje i sklapa savez sa drugim
zemljoradnikom slicnog stanja«. U mom kraju izmedu gornjeg Vrbasa i Sane
postojala je doskora takva institucija i takav se zemljoradnik zove suveznik.
Tu istu rec belezi vec Vuk za Dalmaciju i upucuje na
reci sprega, spreznik i suznik (u Hrvatskoj). Pod sprega citamo sledece:
das Zusammenspannen, coniunctio boum meorum cum vicini bobus in opem mutuam
(cf. sprezanje). U Srbiji ljudi koji nemaju citavog pluga volova, spregnu
po dva i po tri a siromasni i po cetiri (jer se obicno ore na 8 ili 6
volova) zajedno pa tako oru i preko citave godine rade kojesta i vuku
na volovima. Gdjekoji budu u sprezi po nekoliko godina. Koji spreznik
ima vise volova u sprezi onome vise i rade.
Iz ovog Vukova opisa sasvim je lepo uocljiva semanticka
jezgra iz koje su se bez narocitih skokova i specificnih uzroka mogla
prirodno razviti sva potonja znacenja drustveno-ekonomskog termina sebar,
zamenjenog novijim tvorevinama na osnovu iste onomasiologije i to upravo
u nasoj jezickoj oblasti, gde su, prema svedocanstvu grcke i siptarske
pozajmice sacuvana, najstarija znacenja. Rumunski kolektiv simbra, koji
je postao i nomen actionis potvrduje i sa morfoloske strane arhaicnost
ovog termina, buduci da je graden pomocu istog kolektivskog sufiksa kao
gospoda i bratija, braca (od starijeg bhratria kao i grcko phratria).
Ovi semanticki i morfoloski detalji jasno govore protiv Jokla koji je
morao sam da konstruise i ad hoc udesi svoj kompozit sem-bur, iako njegovo
znacenje »napolicar« u sustini ne odgovara upotrebi slovenskog termina
sebar. Ne pomaze Joklu pozivanje na donjonem. kompozit halfwinner »poludobitnik«
i svajcarski halbgenossig, sa prostog razloga sto sebar nije napolicar
nego suveznik i spreznik. Joklu nije poslo za rukom ni to da u recniku
gotskih Germana pronade bar jedan kompozit ciji bi prvi deo odgovarao
trazenom semi- »pola«, buduci da citirano starosaks. samquik i starovis.
nem. samiquek odgovaraju lat. semi-vivos.
Pozivajuci se na Sahmatova tumaci Jokl ruske dijalekatske
oblike sjaber, sjabor, sjaber, kao sekundarne dublete kao sto je to slucaj
u dobor, krugol, chraber i veper. Ali oster nasuprot ostru i oselok pored
staroslov. osla ocigledno potvrduju ono stanje koje je starije i od opsteruskog
i od opsteslovenskog: ovde se radi o morfoloskim dubletama starijeg, doslovenskog
datuma jer prema grc. akros i baltsko-slov. asra stoji irsko acher (od
starijeg akeros). Iz toga proizlazi da je i slov. termin sembru prema
siptarskom sember, Semberija i ruskom sjaber sjaber morao imati dva oblika:
jedan obrazovan pomocu sufiksa -ero kao irsko acher a drugi pomocu sufiksa
-ro kao grcko akros, Savrseno iste dublete imamo i u baltskom sinonimu
za slov. sembru koji glasi bendra nasuprot grc. pentheros: litav. bendras
»gemeinschaftlich, gemeinsam, als M. Teil-haber; let. biedrs »Genosse,
Gefahrte« koji su u ociglednoj vezi sa staroind. bandhu- »Verbindung,
Verwandtschaft, Genossenschaft, Beziehung; Verwandter, Angehoriger« (v.
Trautmannov Recnik, 30). Naveli smo sve semanticke nijanse staroind. koradikala
bandhu da bismo bolje ilustrovali ne samo semanticku evoluciju termina
sebar, nego i ostale promene znacenja u celokupnoj leksickoj grupi saip/simb-
»comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«, koja dosada u etimoloskim
prirucnicima nije ni uocena u punom opsegu. Nije ni potrebno isticati
da su vokalske alternacije sufiksalnog elementa ero/ro, utvrdene nedvosmisleno
u slucajevima kao ak(e)ros, bhendh(e)ros i simb(e)ros, svakako uslovljene
opste-indoevropskom slobodnom intonacijom.
Tako smo tek sada uspeli, ili bar mislimo da smo uspeli,
sa identifikacijom opsteslov. simb(e)ro- sa imenom dogrckog veziste Hermesa
Imbros (od starijeg Simbros) i keramickim terminima simblos, (s)ipya,
gambrion, lat. simpuvium, Simbruvium itd. o kojima je napred bilo dovoljno
reci. Smena likvida r/l, koja je opste-indoevropska, javlja se i u ovom
slucaju jer nasuprot dogrc. simblos stoji karsko Imbros i slov. simb(e)ro.
Na isti nacin kao sto nasuprot grc. akros stoji irsko acher stoji staroslov.
osla »brus« i rusko oselok »id.« pored ostr, ostri prema oster i sebar
prema sjaber (isp. Tiberis pored Thybris i hidronim Dubra). Stoga je bespredmetno
sto Sahmatov, a sa njim i za njim i Jokl, pomenute ruske dijalekatske
varijante tretiraju kao internu stvar ruske dijalektologije, pogotovo
kad vec u homerskom grckom imamo pod istovetnim uslovima dublete hieros
(od starijeg isaros) pored (h)iros (od starijeg isros).
Ne uzimajuci u obzir baltsko-slovenske varijante u leksickoj
grupi korko-, krak, krok, korak, krka, krkaca, moglo bi se reci da je
normalna baza pored nulske u kontaktu sa likvidama po svoj prilici uslovljena
slobodom pokretnog akcenta, pa je i sa tog gledista bespredmetna Ostirova
i Joklova konstrukcija nekog aloglotskog arhetipa sem-/bi/uro, kada raspolazemo
ruskim sjaber i sjaber pored naseg sebar, pogotovo kada siptarsko sember
zahteva i za juznoslovenske govore normalnu bazu sufiksalnog elementa
sa likvidom. Chantraine (Formation, 230) samo spominje jonsko-ajolsku
dubletu iros pored hieros odnosno hiaros, kako taj pridev glasi u dorskom
i arkadsko-kiparskom dijalektu, ali ne daje nikakva objasnjenja. Slicna
je situacija u kontaktu sa likvidom r i kod fitonima skorodon (kod Herodota)
i skordon (kod Herodotova savremenika, atickog komediografa Krateta).
Nije iskljuceno stoga da je kod dvojake prirode sufiksalnih elemenata
sa vokalom i bez vokala izvesnu ulogu igrala i njihova sonantska priroda
kao i ritam koji odgovara za anaptiksu odnosno pojavu »nepostojanih vokala«
ispred likvida. Drukciji je slucaj sa akcentom ruske tudice osel »magare«,
buduci da se tu radi o uticaju idioglotskih zoonima kozilu i orilu (TRAUTMANN,
14).
Ostaje nam jos da u antickim ostacima iz recnika indoevropskih
Pelasta pronademo i oblik simberos, na koji imamo prava na osnovu siptarskog
sember i ruskih dijalekatskih varijanata sjaber i sjaber koje jasno govore
protiv Joklove konstrukcije nekog gotskog sem-bur. Mi smo vec naveli cetiri
primera za prelaz inicijalskog sibilanta u gutural. To su, bili gimbanai
»iuga«, pored simblos, Gebeleizis »tracki bog sunca« pored Samolxis i
Selloi pored Gellos i maked. gouan »suem«. Razume se da u istu kategoriju
spadaju i dublete trackog toponima S/Halmydessos. Primeri sa bezvucnim
guturalom mesto inicijalskog sibilanta kao da nisu u tolikoj meri ni brojni
ni pouzdani kao ovi sa zvucnim guturalom, a nama se, zbog Aristofanovih
Kimberoi, radi upravo o takvom primeru, iako je u aloglotskoj fonetici
smena zvucnih i bezvucnih konsonanata sasvim obicna.
Ipak evo jednog sasvim pouzdanog primera i to iz aloglotske
leksicke grupe o kojoj je vec bilo reci. Mislim na tirsensku glosu sacuvanu
kod Hesihija koja glasi gapos »kola« i koja se bez narocitih razloga ne
moze odvojiti od toboz tesalskog kapana i dogrc. apene »kola sa pokrovom
koji se zove periphragma, illud quo quid circumsepitur«. Stoga nije iskljucena
mogucnost da sve tri ove tudice s obzirom na tracku monoftongizaciju treba
izvoditi od starijega saip- i smatrati ih koradikalnim sa sipya, simblos,
zamathon, gambathon kao i sa lat. prosapia i trackim Ziby(s)thides. U
pogledu semanticke evolucije derivata simblos i prosapia dovoljno je potsetiti
na galsko-lat. benna »Wagenkorb« i na njegov staroind. koradikal o kome
je malocas bilo reci, bandhu- »Verbindung, Verwandtschaft, Genossenschaft«.
Drukcije stoji stvar sa doklasicnom leksickom grupom
kaballes caballus cabo i sa etnikonom Kabaleis, koji je dokumentovan ne
samo za oblast Majandra nego i za donje Podunavlje, dakle upravo za onu
oblast u kojoj se nalaze Homerovi Abioi i Ajshilovi Gabioi. Koliko se
vidi iz etimoloskih prirucnika jedini je Chantraine koji kaballes smatra
originalno grckim terminom (Baillyev Recnik s. v.) i dovodi ga stoga u
vezu sa kataballo dok je Hofmann (Et. Wb. d. Gr. 128) napustio svoj raniji
stav i ovu grupu proglasio ilirskom. Zasada moze se samo toliko reci da
dosada nije uzeta u obzir grcka slozenica autokabdalos (od starijeg autokabjalos,
kao sandala od starijeg sambjala) koja se na osnovu arheoloskih podataka
odnosi na komicke figure koje jasu na ljudima, pa se stoga i zovu »pravi
konji« (isp. autolykos »pravi vuk« t.j. kradljivac).
Etnikon Kabaleis (Kabelees i Kabalioi) tesko je bez
neke odredenije podrske pravilno oceniti. Moze se reci samo toliko da
varijanta Kabelees i bez obzira na toponim Kabalis potseca na Hesihijevii
glosu kabelos »castratus«, dakle ista paretimoloska kombinacija kao sa
imenom anadolskih Kephenes, koje su grcki kolonisti doveli u vezu sa kephen
»trut«. Sa svih tih razloga bice bolje da i te homofonije ostavimo po
strani i to tim pre sto nisu u neposrednoj vezi sa postavljenim zadatkom.
A taj je, odnos Aristofanovih Kimberoi prema slov. simb(e)ru »coniunctus,
socius«. Aristofanov (Lysistr. 45, 52) pridev kimberikos (hitoniscos)
odnosi se na neku vrstu zenskog odela i pretpostavlja imenicki oblik kimberos
ili kimberios slican pridevu kimmerikos od imena Kimmerios. Odatle je
razumljiva v.1. kimmerikos kao i okolnost sto Aristofanov sholijast i
leksikograf naprosto identifikuju oba ova prideva. Oblik Kimmerioi, pa
prema tome i pridev kimmerikos poznat je vec pesniku Odiseje kao i grckim
anadolskim kolonijama vec pocetkom VII v. st. e. Anadolski oblici njihova
imena glase Gimirri (na vavilonskim spomenicima) i Gomer (u Starom Zavetu).
Prema Hroznom (o. c. 197) s njima su vodene borbe oko Karhemisa na gornjem
Eufratu vec pod kraj X v. st. e. Ali njihova pojava na istocnom Balkanu
znatno je docnija zbog cega nije neumesno pitanje da li se radi o istim
etnickim grupama, iako obe dolaze iz severnog pontskog zaleda (v. Quaestio
de Neuris Cimmeriisgue, Glas SAN CCVII, 37).
U svakom slucaju treba odgovoriti na pitanje koji je
oblik imena verovatniji za istocni Balkan pa prema tome i za Aristofanovu
Atinu, koja je vec podrug veka ranije imala neposredne ekonomske veze
sa tim delom pontskog primorja. Buduci da je oblik kimberikos ocigledno
lectio difficilior nasuprot uobicajenom kimmerikos, jasno je da se moramo
odluciti za Aristofanov singularni oblik, koji u oblasti izmedu donjeg
Dunava i Dnjepra pretpostavlja etnikon Kimber(i)oi ciji su se nosioci
bavili izradom tekstila. Kako je Atina jos pre Aristofana uvozila zito
iz te oblasti i kako je u njoj narocito uspevao kannabis »konoplja«, izuzetno
vazna biljka za tekstilnu industriju, morali bismo pronaci neke narocite
razloge da mozemo odbiti lectio difficilior kimberikos.
Stoga nam ne preostaje nista drugo nego da u toj oblasti
poznatoj u arheologiji kao oblast tripoljske civilizacije, cije nosioce
istoricar i arheolog M. Rostovcev smatra pretcima slovenskih plemena,
pored Herodotovih Neuroi ili, tacnije receno, Nauroi, kako to zahtevaju
slovenski oblici Nurska zemlja, i hidronim Nurec, trazimo naselja Aristofanovih
Kimbera. Vezu izmedu grckih kolonista i trgovaca sa tim proto-slovenskim
starincima u prostoru izmedu istocnih Karpata i Dnjepra mogli su pored
skitskih i getskih plemena da uspostave i odrzavaju tracki posrednici.
Kako smo videli, upravo u govorima tih trackih posrednika ima primera
za prelaz inicijalskog sibilanta u aspirant ili gutural. Odatle i nas
zakljucak da Aristofanov prisvojni pridev kimberikos ukazuje na trackog
posrednika koji je originalno slovenski oblik simbero- preneo grckim dosljacima
u svojoj redakciji kao kimbero-. Ovo resenje namece nam se i stoga sto
je iskljucena i svaka pomisao na tako ranu pojavu germanskih Kimbra ili
Himbra iako se oni vec odavna dovode u vezu sa imenom Kimmerioi na dalekom
i maglovitom severu. To je na pr. ucinio vec poslednji stoicki enciklopedista
Posejdonije a posle njega i drugi (v. DOTTIN, o. c. 171).
U vezi sa ovim resenjem idioglotskog slov. termina simb(e)ro
sa kojim smo pored Aristofanovog prideva kimberikos identifikovali i karsko-tracka
imena Imbros, Imbrasos, Imbramos specificna za bozanskog glasnika i »vezistu«
Hermesa., postavlja se pitanje hronologije prelaza s u h odnosno k/g.
Ta se hronologija ne moze preciznije odrediti nego samo relativno: oblici
sa s su svakako stariji kako se to vidi iz Herodotova toponima Salmydessos
nasuprot Plinijevu Halmydessos. Ova neizvesnost dolazi po svoj prilici
odatle sto ta osobina tracke fonetike nije obuhvatila istovremeno sve
dijalekte i lokalne govore. Ali siptarsko gume (od starijeg sup-no) kao
i onomatoloska grupa S/Helloi, Gellos nesumnjivo pokazuju da se taj proces
sirio prema centralnom Balkanu zapadno od toponima S/Halmidessos. Ajshilova
dubleta Gabioi nasuprot homerskoj Abioi (baza saip-) pored hronoloski
neodredene glose Ziby(s)thides (isp. lat. koradikal prosapia) svedoce
o vremenskoj i geografskoj neujednacenosti tog procesa. Sa tim stanjem
se slaze i psiloza u Hermesovu imenu Imbros i u karskoj glosi imbo- »iumentum«.
Ova psiloza, svojstvena uostalom jonskim i ajolskim govorima, isto kao
i Aristofanov pridev kimberikos, koji neki izdavaci bez potrebe prepravljaju
u kimmerikos, govore u prilog starije hronologije.
Na isti zakljucak nas upucuje i Hesihijeva glosa Kimmeris
thea »mater deorum«, cija geminata mm pokazuje rezultat asimilacije starije
grupe mb. Ime tog frigijanskog bozanstva navodi na pomisao da je osnova
simb(e)ro- »coniunctus, socius« postojala vec u balkanskoj postojbini
anadolskih Friga. To bi znacilo da slov. drustveni termin simb(e)ro- ima
semanticki blize leksicke srodnike ne samo u trackoj glosi Ziby(s)thides
i u lat. prosapia., nego i u drugim indoevropskim dijalektima.
Pri ovom tumacenju mora se uzeti u obzir eventualni
prigovor koji bi se odnosio na tako ranu pojavu slovenskih elemenata u
klasicnom recniku. Mi smo vec ranije konstatovali da se ime Kardianoi
i bez obzira na bezvucni inicijal od slova do slova potpuno slaze sa slovenskim
terminom gradani. Ali upravo kod Aristofana pored termina kimberikos,
za zenski tekstil imamo i termin kaunakes »krzno«, koji ne samo Niederle
(Manuel II, 240) nego i Hofmann (Et. Wb. d. Gr. s. v.) dovode u vezu sa
slov. kuna odnosno baltsko-slov. kauna. Trautmann (str. 122) ne upusta
se, doduse, u preistoriju ovog baltsko-slovenskog termina, ali (na str.
356) kao da precutno odbija Niederleovo shvatanje, preuzeto doduse od
ranijih strucnjaka, da su i Plinijev zoonim viverra »veverica« doneli
rimski trgovci od slovenskih plemena, kao sto su to mnogo ranije ucinili
grcki trgovci sa zoonimom kauna odakle i Aristofanovo kaunakes. Schrader-Nehring
{Reallex. II, 157) vise naginju novijem shvatanju da je Aristofanov kaunakes
dosao preko Anadola iz Irana, gde, uostalom. ta rec nije dokumentovana.
Ali ako termin kaunakes nije dokumentovan u Iranu, kako
bismo to zeleli na osnovu anticke tradicije i modernih shvatanja u tome
pogledu dokumentovan je u Mesopotamiji, buduci da u asirskom imamo tudicu
gunakku »ein Kleidungstuck«. U tome asirskom obliku ogleda se sasvim lepo
morfoloska adaptacija prema pilaqqu i akad. kunukku (odatle slov. knjiga,
HROZNY, o. c. 144). Medutim su arheolozi i etnolozi kao A. Schmidt i drugi
(isp. KAZAROW, Beitrage z. Kulturgesch. d. Traker, 6) davno zapazili uocljive
veze u pogledu materijalne kulture izmedu karpatsko-podunavske oblasti
i Zakavkazja, gde je lingvista J. Schmidt, zbog osobenog sistema brojeva,
trazio najstariju indoevropsku postojbinu. Kao posrednici u prenosenju
materijalne kulture dolaze u obzir u ovom slucaju ponajpre tracka plemena
kao i njihovi anadolski srodnici Frigijanci i pretci danasnjih Jermena.
Vec smo ranije videli veze Zakavkazja sa pontsko-karpatskim prostorom
kada je bilo govora o mitanskom talami, etr. Turms, lid. Adramo- i slov.
tulmacu (od starijeg tlmaqio, isp. kovac, sokac itd.). Hemiska analiza
mesopotamskih primeraka cilibara nedvosmisleno je pokazala da se radi
o baltickom cilibaru. To znaci da je trgovina cilibarom izmedu pontskih
zemalja isla preko Dnjepra i tripoljske oblasti prema severo-zapadu.
Odatle i pojava podunavsko-karpatskog krzna kaunaka
u asirskom prostoru. Sa tim se sasvim dobro slaze i histerogena pojava
ocigledno srodnog termina za krzneno odelo u vulgarnolat. gunna, kojem
Walde-Hofmann (s. v.) suprotno Pokorny-u traze poreklo u »einer Nachbarsprache
der Appenninen- oder Balkanhalbinsel«, dakle u istoj oblasti u kojoj otprilike
trazimo i poreklo Aristofanova kaunakes. Kraci oblik gunna sa ekspresivnom
nazalnom geminatom i sa monoftongizacijom osnovnog diftonga, zabelezen
u schol. Verg. Georg. 3, 383 (v. GAFFIOT, Dict. ill. Lat. Franc.) odnosi
se prema Aristofanovu kaunakes kao tracko mandakes »desmos khortou« (v.
KRETSCHMER, Einleit. 236) prema anglosaks. mand »snop«, ili kao baltsko-slov.
kauna prema kaunaka. Izlazi da je Aristofan dobio i ovaj kulturni termin
preko onog istog posrednika preko kojeg je dosao i termin kimberikos.
To su tracka plemena izmedu Ponta i istocnih Karpata preko kojih su slovenska
naselja u oblasti Tripolja jedino i mogla da saobracaju sa grckim trgovcima
i kulturnijim balkansko-anadolskim jugoistokom. Dodajemo da monoftongizacija
u histerogenom obliku gunna isto tako govori za trackog posrednika na
sto nas upucuje leksicka grupa baukos, Bakkhos, Bykkhos (v. Aristotelove
dve vrste tragedije, Glas SAN CCI, 75). Kolebanja u inicijalu (gaunaka)
navode Schrader-Nehringa (Reallex. II, 157) na pomisao da je rec mozda
»mediteranskog« porekla. Ali ta kolebanja u pogledu artikulacije, ili,
kako bi drugi kazali, taj mediteranski i paleoevropski Stufenwechsel tesko
da mogu sluziti kao pouzdana diskriminanta, buduci da je smena zvucnih
i bezvucnih konsonanata sasvim obicna, da ne kazemo normalna pojava u
miksoglotskoj fonetici.
U Glasu SAN (CCVII, 55) pomenuo sam Wiedemannovu (Bezz.
Beitrage 27, 213) kombinaciju u pogledu dogrckog sitos sa staroslov. zito,
za koju bi govorilo i tracko ime Ziton »qui et vitalis«, a jos daleko
vise Herodotovo obavestenje da se u oblasti tripoljske civilizacije proizvodi
zito za izvoz na jug. Dogrc. sitos sita bice stoga pre slovenskog no trackog
porekla buduci da u trackom ta ista osnova nema trazenog sekundarnog znacenja
no samo prvobitno Ziton »vitalis«. Najzad treba pomenuti i Hesihijevu
glosu senike u kojoj su strucnjaci vec davno otkrili slov. termin sani,
sanke. O svim tim grcko-slovenskim vezama potrebno je posebno raspravljati.
Zasada se moze reci samo toliko da su slovenska plemena mogla stanovati
i na liniji bukve (Kalinjin-grad - Odesa) i da su njihove veze sa indoevr.
Pelastima bile u svakom slucaju vise posredne nego neposredne.
Glavni prigovor koji se moze uciniti nasem idioglotskom
tumacenju drustvenog termina sebar sjaber (od starijeg simb(e)ro-) iako
smo nasli odgovarajuce anticke oblike Imbros (od starijeg Simbros) »vezista
Hermes« i Kimberos (trackim posredstvom od simberos), bio bi sledeci:
odakle taj termin u slovenskom jeziku bez ijednog jedinog idioglotskog
koradikala koji bi bar donekle dokazivao slovenske tragove leksicke grupe
saip/sip/simb- »comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«. Ovaj se prigovor
mora uciniti iako smo van slovenskog nasli koradikalne derivate sa slicnom
semantickom funkcijom. Mislim na lat. prosapia »proles, progenies« i na
tracko-grcki derivat Ziby(s)thides. Prvi od ovih koradikalnih derivata
dokazuje postojanje baze sa duzinom prvog dela diftonga, posle kojeg je
morao isceznuti drugi deo, a drugi derivat pokazuje bazu sa duzinom drugog
dela diftonga sip- odnosno sib-, pri cemu je zvucnost labijala, ako je
genuina, uslovljena nazalnim infiksom korenske varijante simb-.
Ipak je potrebno reci da takva smena zvucnog i bezvucnog
labijala na kraju leksemskog minimuma kao sto je to ovde slucaj i ne mora
uvek biti uslovljena nazalnim infiksom, niti moramo za zvucnost ciniti
odgovornim grckog posrednika. Nase dublete liupina (od starijeg leupeina)
i lubina (od starijeg loubheina) jasno pokazuju da su takve promene artikulacije
prilicno obicna stvar. Stoga se tracki koradikal Ziby(s)thides »pravi
Tracani ili Tracanke kao clanovi etnicke zajednice« moze zajedno sa lat.
koradikalom prosapia bez ikakvih fonetskih teskoca svrstati u leksicku
grupu saip-/simb- kojoj pripada i nas termin sebar. Jedino smo duzni da
i van ovog etimoloskog pokusaja dokazemo postojanje te leksicke grupe
u slovenskom. Srecom od iste vokalske baze, od koje potice lat. koradikal
prosapia imamo somatoloski termin sapi »clunes equi«, koji Bruckner tek
onako od oka dovodi u vezu sa vec tretiranom onomatopejom sopiti itd.
Somatoloski sinonim stegno ubedljivo nam otkriva onomasioloski momenat
koji se jos lepse ogleda u nem. grupi Hanke, Schenkel, schinken, schunken,
Isto vazi i za sinonim kuk kukovi i kompozit kukotres, kod kojeg kaze
Vuk: Osteti mu suru bedeviju / od kraj repa do vrh kukotresa / da ne valja
sedlu ni samaru. U pogledu broja sa terminom sapi slazu se ne samo sinonimi
bedra, kukovi, nego i drugi nazivi za pojedine delove tela kao stegna,
butine, slabine, desni, leda, gde kolektiv treba da oznaci masovnost tog
dela tela. Upravo ta masovnost karakteristicna je za sapi kao i za lat.
clunes gde se radi o zbijenoj kompaktnoj masi. Ovaj idioglotski koradikal
jasno svedoci da je leksemski minimum saip-/simb- sacuvao i u slovenskom
svoje primarno konkretno znacenje »comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo«.
Odatle s jedne strane semanticka varijanta pressus za sapi a s druge strane
coniunctus za sebra. |